Како се обично развија ова страст? За њен развој је потребна одређена
представа или слика. И зато она најчешће почиње од слике. Прва етапа је
када се нечиста слика појављује у човековом уму или на биоскопском или
телевизијском екрану. Међутим, то још није грех. То је само повод за
грех, предлог, искушење, ђавоља удица, коју нам он баца. Човек поставља
замку да би уништио неку штетну животињу, рецимо, пацова. Пацов се хвата
у њу и умире. Али, исто тако и нама ђаво баца удицу, саблажњиву слику,
убацујући је у нашу свест. Међутим, ми изнутра можемо да одбацимо ову
слику, да искључимо из ње своју вољу. И тада ће нам она остати спољашња и
страна. Она постаје наша само у случају да почињемо да осећамо
симпатију према њој и жељу да је задржимо у својој свести. Уколико човек
одбаци страсну помисао или слику у самом почетку, он ће из ове духовне
борбе изаћи као победник.
Tренутак зачетка помисли (преко виђене слике) је најбоље време за
борбу против ње, за њено уништење. Помисао личи на биљку: лако ју је
ишчупати из земље када је тек пустила изданак, а када се укорени и када
је корење дубоко урасло у земљу, потребни су већи напори; ако се овај
изданак претворио у дрво, готово га је немогуће ишчупати и човек више не
може да се бори са грехом сопственим снагама. Он мора да прибегне
помоћи других, помоћи својих наставника.
АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви
