О патријарховој роконерол топ-листи песама

 

 
Његова светост патријарх српски господин Порфирије је прошле године дао изванредан интервју за београдски „Радио 202” где је говорио о рокенролу и својим омиљеним групама и песмама, и направио је своју топ листу која је пуштана на радију.  Да ли сте и ви у младости слушали рокенрол?

Сви смо ми у младости слушали поп и рок музику. И ту, као и у свему, постоје ранг листе, класици, они популарни итд. 
Али људи на крају увек препознају вредност и тога се држе. Да, мислим да је Патријарх својом листом хтео да се приближи младима, да виде да и ми људи из Цркве, како се то обично каже, нисмо пали са Марса, али да свака музика треба корак по корак да нас води ка узвишенијем и савршенијем, а то је Бог. Тек у Богу и Цркви све добија свој пуни и вечни смисао, како људски живот тако и филозофија, поезија и музика.
 
Александар Бојовић

Цео интервју можете прочитати овде

---

 

Вера је наша победа

 

Јеромонах отац Данило, игуман манастира Дубрава на Златибору, у коме је једна од две цркве, посвећена светом Василију Острошком, говори за Геополитику. Отац Данило благ је, скроман и лековит. Озари вас! Помислила сам како сви „старци – духовни боготражитељи“ помало личе. Отац Данило личи на старца Тадеја (иако каже да га није срео), личи на оца Петра Денковачког, и на оца Јулијана из Студенице и оца Саву Вазнесењског и монаха Јакова Туманског...Сви они личе једни на друге по умности, благости, енергији љубави, добронамерности, очинској брижности којом зраче... И по плавим очима светог Деспота Стефана. 

Пише: Весна Павловић

Манастир Дубрава се налази на јужним обронцима планине Златибор, 30 километара од туристичког центра, пет километара узводно од манастирског комплекса Увац. Налази се на једном од меандара реке Увац, на узвишењу које је са три стране окружено кањоном реке и са кога се пружа предиван поглед на нетакнуту природу и сами ток реке. Овако географски положај манастира Дубрава описује Туристичка организација Златибор.

Јеромонах отац Данило, настојатељ манастира Дубрава каже: „Наше је само оно што смо другом дали.“

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ – РАДОСТ ДОНЕСЕ и онима у гробовима живот дарова.

„САД НАС ВИШЕ НИЈЕ СТРАВА НИ ОД СМРТИ НИ МУЧЕЊА НАШИ СНОВИ САД СУ ЈАВА ОД ХРИСТОВА ВАСКРСЕЊА“ – писао је наш Златоусти Владика Николај о светлом празнику Христовог васкрсења и подсећао : „Гле, свет оде за Христом!

Свет тражи Љубав, Истину и прави Пут и то све налази једино у Васкрслом Исусу – Сину Божијем, Господу нашем“.

У разговору са оцем Данилом из манастира Дубрава на Златибору осетили смо ту хришћанску несебичну љубав о којој је писао Владика Николај, љубав хришћанску несебичну и охрабрење. Нахранили смо душу слушајући његову беседу. Отац Данило игуман манастира Дубрава благ је, скроман и лековит. Скенира вас погледом, мало говори (мало говори као и сваки светогорски подвижник), али оним речима које каже гађа равно у срце и распрши све ваше дилеме, нахрани вашу душу! Озари вас!

Помислила сам како сви „старци – духовни боготражитељи“ помало личе. Отац Данило личи на старца Тадеја (иако каже да га није срео), личи на оца Петра Денковачког, и на оца Јулијана из Студенице и оца Саву Вазнесењског и монаха Јакова Туманског...

Сви они личе једни на друге по умности, благости, енергији љубави, добронамерности, очинској брижности којом зраче... И по плавим очима светог Деспота Стефана.

Некако вам одмах постане драг, и близак срцу тај седи старац са очима голубије плавим („са очима изван сваког зла“) са очима плавим као облаци који су јездили изнад манастира Дубрава.

Оче Данило како човек данас у времену „ишчашеном“, отуђеном, обезбоженом, да сачува Душу, своју и својих ближњих?

- Морамо добро упознати себе, и сазнати ко смо и шта смо, шта нас покреће и води у животу! Ком Богу служимо!

Ако превагне материјално, којем данас много стреме – онда смо на губитку, искушења су велика, а Господ није рекао да ћемо лако стићи у Царство Небеско.

Оставио нам је пост, молитву, Јеванђеље...Рекао је: „Не бој се, само веруј...“

До вере нас води молитва, пост, љубав ка ближњем.

Људи су се данас удаљили од Бога-Оца нашег, од себе самих, од других људи. (А наше је само оно што смо дали!)

Људи губе време на испразне ствари. Не знају или не желе да знају, „да смо дошли на овај свет без ичега и да ћемо отићи пред Господа исто тако“, понећемо само добра дела и склопљене руке...

Морамо опростити својим ближњима... А опростити значи не вређати се, отпустити од себе човека с миром и опростити му све лоше! Молити се за њега издалека без задршке и „каменог срца“.

Господ неће бити милостив према нама, ако ми са другима нисмо милостиви! Он не опрашта – наше грехе, уколико ми не опраштамо ближњима, онима који су нас увредили.

 

ЛЕК ЗА ДУШУ: МОЛИТВА ПОКАЈАЊЕ ПОСТ

Душа човека разболи се од унинија, осуђивања других, зависти, злопамћења, самосажаљења... Дакле, будите у миру са свим људима! Ако кроз покајање, молитву и мир са собом и са свима око себе дођемо у познање Христове истине и приљубимо своје душе цркви Његовој спасићемо се – каже отац Данило Плашић.

 

Историјат манастира

Историјски извори говоре да је манастир Дубрава најпре припадао манастиру Прибојска Бања, да је подигнут у 13. веку и да је разрушен од стране Турака 1853. године. Светогорски јеромонах отац Данило Плашић три године сневао је затрпани манастир и његове фреске.

Покојни патријарх Герман (у једном од тих ноћних сновиђења) благословио га је и поверио му послушање – свети задатак да пронађе и обнови ову светињу.

У јулу 2001. године отац Данило долази у манастир Увац и открива ископине манастира и започиње његову обнову уз помоћ мештана Златибора и Завода за заштиту споменика из Краљева.

Митар Ђуровић из Горње Јабланице пронашао је копајући у скривници 260 млетачких дуката из 16. века. Од тих средстава обновљена је стара једнобродна црква посвећена светом великомученику Пантелејмону, а поред ње подигнута већа црква посвећена светом Василију Острошком . Новац за изградњу овог храма приложила је највећим делом породица Горана Стојановића из Добоја који је тада живео у Америци. Због тог доброчинства добили су од Господа на дар, после 12 година брака, сина и кћер. И породица Добривоја Кнежевића помагала је у изградњи.

Али највећи покретач био је отац пун вере, полета и елана.

Три хладне зиме без струје, воде и огрева у брвнари „подизао је храм“.

„Није ми било тешко“, каже отац Данило, „Бог ми је помагао кроз друге људе, стално крепио и снажио.“

 

О НЕДЕЉИ ВАСКРСУ И ПОБЕДИ

Са оцем Данилом разговарали смо прве недеље марта, на средини Васкршњег поста.

Отац Данило каже: „Свака недеља је мали Васкрс. У недељу је Господ васкрсао, и победио смрт најгрешнијег и последњег непријатеља. Недеља је дан сећања на победу вере наше!

Господу који је победио смрт, лако је било да победи сав остали свет. Отуда је Он храбрио своје ученике: „Не бојте се, јер Ја победих свет“ (Јов. 16,30).

Вера је наша победа. Вера је наша ова победа Господа који победи грех и смрт.

Вера је наша – ова победа Христова, којом Црква Божија победи све непријатеље унутрашње и спољашње...Шта Вас може више охрабрити, оснажити и утешити од ове победоносне вере?

Шта Вас може устрашити, раслабити, ако само држите у срцу – ову непобедиву веру?

Ништа под сводом небеским, ништа на кори ни под кором земљином.

Ништа нека Вас не устраши, чак ни оно што се сада догађа у православној Русији – нека Вас не поколеба!

Оно што људи гледају као пораз, Бог гледа као победу, а оно што је за очи људске победа, за Бога је предвечерје пораза.

Промисао Божија јача је од људи, а милост Божија мудрија од људи.

Напустили смо Златибор испраћени пахуљама које су се изненада после сунчаног јутра појавиле на прелепом небу као Божији благослов.

У оквиру комплекса манастира Дубрава налази се извор свете Петке. Извор је смештен испод црквице Светог Пантелејмона у доњем делу манастира и са њега пуца предиван и лековит поглед на кањон реке Увац. Вода извора је лековита, рекли су нам, не само за очи, већ и за разне друге болести. Пошто се умије овом водом, сваки ходочасник који дође у манастир просто "прогледа". Рекли су нам да је Света Петка виђена "како заједно са Богородицом походи овај прелепи манастир". 

Дођите и уверите се и сами у неописиву чаролију манастира Дубрава.

Извор

Разлике између старца и свештеника- исповједника.

Отац Никон из Новог Скита, Свете горе, посетио је Панагиа у Септембру 2016. Он је одговарао на питања после предавања на тему "Шта је то монашки живот?". Углавном људи су били заинтересовани у односима између старца и оца исповедника, као прво питање већ открива ...

Мислим да када неко живи у свету (а већина нас живи у свету), најважнија ствар је да учествујемо у активностима заједнице и у Светим Тајнама. Овде је било много говора о старцима. Мислим да је мој старац -отац исповедник. Ако себи нађем доброг оца исповедника увек могу да се обратим њему и питам га - могу да будем у контакту са њим. Ретко да имамо кога другога поред духовника, његова улога у овоме је веома важна. Ако имамо доброг оца исповедник, увек можемо - после покајања - да примимо Свето Причешће ...

 Какав је онда однос између старца и оца исповедника?

 

Одговор оца Никона: Немају ништа заједничко. Једно је бити исповедник, а друго старац. Свештеник - исповедник такође има свог старца. Свештеник је особа, која врши свештене Тајне Цркве и који има власт да отпушта грехе људи у Св.тајни исповести. А спасавамо се под епитрахиљом  нашег исповједника и примамо опроштење од грехова кроз ову тајну, учествујући у божанској благодати. Наш исповедник нас не спашава као личност већ радије својом "улогом“ која је дата Цркви.

Неки обични верник можда зна више о стварима од свог исповедника. Можда је учио више од њега, али то не значи да треба да се због свог  знања, удаљи од црквеног живота, који овај свештеник проповеда. Ако би нас крстио свештеник, који има врло мало знања о предању Цркве, ипак бисмо се крстили. И слично томе, иако би овај свештеник обавио свето венчање, ми  ипак бисмо се венчали. И на сличан начин, ако прими нашу исповест, ми добијамо опроштење од својих грехова.

Старац је нешто сасвим друго. Хајде да не мешамо ствари једне са другима. Сутра ћу говорити о томе како се човек може спасити у свету придржавајући се одређених обичаја преузетих из монашког живота. Сви се боримо против истог непријатеља – прво се боримо против сопственог егоизма, а друго, против ђавола.

Мора се користити одређена врсте стратегије када се бори против непријатеља који долазе са планине и друге врсте стратегија када се приближава са мора. И различите стратегије када се приближавају на терену. Бескорисно је покушавати да се харпуном бранимо од напада који долазе са планине. Исто је бескорисно употребити пушку против оних непријатеља који се приближавају под водом. Како да се ми, живећи у свету, боримо против својих непријатеља – то је наша сутрашња тема.

Питање: Како да знам да ли сам смирен?

Одговор оца Никона: Када идете често на исповест... када приступамо тајни исповести и ако мислимо да имамо неке врлине, које, у ствари, немамо, онда ће Бог просветлити свештеника исповедника. Христос неће допустити да скроман човек пропадне. Бог ће га извући.

Чинимо оно што можемо, а Бог ће чинити оно што не можемо. Знамо, да ђаво може попримити лажне облике. Ако (овај претходно поменути) подвижник није био спасен иако је имао све те врлине, онда не можемо бити сигурни у своје врлине. Да ли заиста имам ту врлину коју замишљам да имам? А иако је имам, да ли је чиста или укаљана гордошћу? 

Како да избегнем ђавоље замке – он зна много више од мене?

Не брини о тим стварима. Божија благодат ће нас спасити, покрива сваког скромног борца. Нисмо спасени због својих врлина, већ зато што нас Христос воли.

Питање: У манастиру свако има по једног старца и њему се може исказати послушање. Али у свету има много помисли и размишљања... и ако је неко, на пример, послушан према свом родитељу, можда неће бити послушан према учитељу или на радном месту. Чак и унутар Цркве постоје различита мишљења. Неизбежно је да ако неко следи једно мишљење, чини против другог. Како можемо знати коме треба да покажемо послушност?

Одговор оца Никона: Свако треба да покаже послушност према свом духовнику. Зато што не знамо да ли је он у праву у теолошким стварима... спасени смо јер идемо смерно на исповест. Спасиће нас Божанска благодат која нам долази кроз Тајну Исповести.

Теолошки ставови исповедника нас не спашавају. Ако, међутим, имамо неко богословско разумевање и можемо да видимо и да се уверимо у чињеницу да је наш исповедник на погрешном путу, да је на клизавој стази, онда можемо да одемо код другог исповедника. Спашава нас Тајна Исповести. Отац исповедник није Старац. Може се – у одређеним околностима – променити  исповедник, али се не може променити Старац.

Када неко прима монашки завјет, он клечи пред свештеником, олтаром и царским дверима и даје страшна обећања да ће у свему показати послушност своме Старцу. То су обећања која нико ко живи на свету не даје своме исповеднику. Отац исповедник и старац су, дакле, две различите ствари. Не смемо на погрешан начин доносити у свет ствари са Свете Горе. Можете оставити свог оца исповедника и отићи код другог. Нисте повезани са својим оцем исповедником везама никакве мистике.

 

Као што сам раније рекао: оци исповедници могу имати своје старце. На пример, отац Јефрем из Аризоне био је исповедник многим људима, али је у исто вријеме Јосиф Исихаста био његов старац. А старешина (тј. игуман) Светог манастира Ватопеда Јефрем имао је за старца другог Јосифа, који је био ученик Јосифа Исихасте. Ни један од Јосифа, који су били старци овим јеромонасима, нису били свештеници, већ су били обични монаси.

Питање: Како неко ко живи у свету може пронаћи старца? Може ли исповедник и старац бити једна те иста особа?

Одговор о. Никон: Не може се наћи старац доксе  живи у свијету. У свијету се мора показати послушност исповеднику. У свету морамо да живимо у вези са светим тајнама Цркве и тада је Христос Старац, Који – кроз Тајне Цркве – делује у нашем животу. Ако желимо да знамо више о спасењу него што нам наш исповједник може одговорити, онда можемо прибјећи књигама. Данас има много књига. Чак се и интернет може користити за проналажење одговора. И на овај начин можемо попунити ту празнину.

 

Човек може достићи висок духовни ниво, иако нема великих духовника – попут о. Порфирија и о.Пајсија. Ко су, у ствари, били њихови духовни старци? То не знамо са сигурношћу. У наше време немамо изговора за незнање. Постоји толико много начина да сазнамо вољу Божију.

 

Бићемо спасени духовним подвизима које чинимо у светлу смирења. Нећемо се спасти знањем нашег духовног оца нити његовом добротом. Ако се сам не подвизам, не могу се спасити, иако би мој духовник био светац. Можемо ли наћи светијег оца исповедника од самог Христа? А ипак је један од његових ученика отишао и обесио се.

 

Немамо шта да користимо као изговор ако кажемо да наш исповедник није био учен или није био свет. Колико год он био просветљен, ако се сами не боримо, не можемо бити спасени. Светост није нешто што се може ухватити. Када се приближимо светој особи, светост се не преображава у нас.

 

У нашем времену ви сте Божја „омиљена деца“. Када сам ја, о.Никон, био млад, и имао сам духовна питања, једино што су ме исповедни оци питали било је, да ли посећујем девојке? Као да је врлина имала везе само са нечим испод стомака.А ја сам имао питања о Христу, о Пресветој – различита питања и тражио сам одговоре.

 Међутим, питали су ме само за моје односе са девојкама. Такви су били  исповедници тог времена. Желео сам да знам духовне ствари и научио сам их из филмова Ингмар Бергмана. Тада нисмо имали телевизију... Нисмо имали ништа... Сада имамо цд-ове, интернет, црквене радио станице – ма све. Нахраниш се на сваком каналу. Нема изговора. Следећи пут када ја, отац Никон, дођем у посету, очекујем да чините чуда...

Коментар: Морамо имати вољу за добро и то показати у пракси.

 

Одговор оца Никона: Тако је. Сам покушај да се чини добро није довољно. Морамо да идемо у правом смеру. У пракси то можемо да урадимо тако што ћемо ићи на исповест.

Иди у цркву. Венчај се тамо. Причести се. Труди се да стално говориш: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Није довољно да желимо, ту жељу морамо да покажемо у пракси. Једноставан је духовни живот.

Извор

Навијач фудбала треба да влада са собом, одговоран је!

Проф. О.Димитрије Калезић

Професоре, на многим трибинама и предавањима говорили сте с пуно разумевања о спорту и спортистима, неопходности нераскидивог гледања на дух, душу и тело, с таквим детаљним познавањем као да сте и сами били спортиста?

- Не, никада се нисам бавио спортом, и ако изузмем тридесетпетогодишње жустро пешачење по немалом парохијском терену и то што ми је један од синова дифовац, немам додирних тачака с том граном. Да, човек је јединство духа, душе и тела и тога треба да буде свестан, да их једнако негује и развија. И једноме и другоме је отворена вечност и одговорни смо и за једно и за друго. Недавно сам написао текст „Хришћанско поимање тела”, у ком између осталог говорим о важности тела, али и том неопходном складу. Да ли је Христос оваплоћен, па јесте, да ли је васкрсао, и то реално – јесте, значи тело је моје важно, а да ли је душа преча – па јесте… Једно и друго – то је човек.

Наши фудбалски навијачи неретко изгубе контролу на стадионима, неки начине најтеже преступе, а стално истичу своју приврженост вери и православљу, како то тумачите?

- Ево, ми сада водимо разговор, то није једносмерна улица, то је дијалог, постоји хармонија, постоји концентрација. Ако нема хармоније, треба пронаћи изворе. Концентрација значи да човек влада собом изнутра, собом, и другима. Треба подредити телесну снагу овоме…

Али, страсти се тако брзо разбуктају…

- Има да влада собом, одговоран је! Прво лице једнине. Свако прво да крене од себе. Да не буде роб навијања, е ту је дисциплина. Disco discere – подучавати, себе и друге… Имамо тело, важно је, није нам џаба дато, али ниси ти само тело, то није ништа, то си ти само са телесне стране, мора заједно са душом, мора нешто да управља тим нагонима, и да их води. Код старих Грка имамо гносис и епистими, размишљање и предметна раван, и на њој шта има, a код старих Словена – вједјение и знание.

Кад се препустимо стихији, нема много размишљања?

- Ко учествује понесе га тај талас, као кад дуне ветар и однесе лишће, поготово ако је лист сув... Ко се препусти, оде, покуља снага из њега, губи контролу, нема ту интелекта.

Шта влада острашћеним навијачима?


- Инат и стихија. Ту нема љубави према тиму и спорту, тада се не воли, гази се по живима, а ко му је дао то овлашћење?! Да, навијачи јесу одраз друштва, масу треба обуздавати, постоје институције за то, треба то обликовати, али пре свега појединац мора сам са собом, то је упућивање на узвишене циљеве.

Извор

Црква на удару духовних шарлатана

Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере?

Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом.

У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао?

Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то.

 Александар Милојков

исечак интервјуа, остатак можете прочитати овде

О кризама и проблемима са којима сусрећу млади супрузи

О. ПАВЛЕ ГУМЕРОВ

„КАМЕЊЕ У ЏАКУ“, „БУРНА ИЗГРАДЊА“ И „СИНДРОМ ПУСТОГ ГНЕЗДА“

Свештеник Павле Гумеров говори о три кризна периода у породичном животу

...Потребно је вратити се у време када им је било врло добро једно са другим, сећати се тога времена, трудити се да проводе више времена  заједно. Врло је важно да супрузи поставе себи овакво златно правило: одређени део свог времена да не посвећују само деци већ и својој другој половини. То у ствари уопште није тешко. Једноставно једном месечно или једном у две недеље посветите једно другом време. Наравно и свакодневно, после посла такође...

  Једном, током  тешке животне ситуације дали су ми број мобилног телефона оца Павла Гумерова. У очајању сам позвала и... разговарала са оцем Павлом више од сат времена, ако не и два...Пошто се нисам никада обраћала оцу кога нисам лично познавала, он ми је сваки пут посвећивао путем телефона довољно много времена дајући ми , рекло би се , просте али мудре савете који би ми веома помагали. Касније сам сазнала да је отац  Павле аутор многобројних књига породичне тематике(нпр. „Мала црква“, „Он и она“, „Породични конфликти. Профилактика и лечење“, „Православна аскетика за мирјане“, „ Кључеви за породичну срећу“, „Грађански брак.Почетак породичног живота или блудни суживот’’), при чему је једна из њих - “Три кита породичне среће“, призната најбољом књигом за омладину 2012.године од стране Издавачког савета Московске Патријаршије. Васпитајући два сина, свештеник Павле Гумеров успева не само да служи у новом дрвеном храму Светих Петра и Февроније Муромских у Марину, већ и да снима дискове, држи предавања, семинаре и беседе на тему породице и брака, моралног богословља.  Није необично да је отац Павле постао настојник храма, названог у част небеских  покровитеља породице  јер он тако много зна о породичним проблемима. Али знати је једно, а помагати сасвим друго....

-Оче Павле, захваљујем Вам се на помоћи  у решавању мојих проблема који су почели одмах пошто је наша ћерка завршила средњу школу и пошто се дуги брак између мене и мог мужа, рекло би се срећан, распао. Хајте да попричамо о кризама у породици.

Било која криза је испит, а криза у породичном животу је провера чврстине тога какве односе смо успели да изградимо у породици.

-Неки људи у речи „криза“ чују само нешто лоше. Сада и код нас у земљи сви само и говоре о тој кризи: да је она практично крај живота, све поскупљује. Према анкетама „Левада-центра“ већину људи сада брину само неке тренутне ствари, раст цена који се тиче непосредно твог новчаника, а не неки глобални проблеми геополитике који се дешавају и у земљи и у свету: рушење економије, корупција, могући рат који узгред и доводи по повећања цена. Тако да у тој кризи људи виде нешто негативно и мрачно.

Реч  „криза“ је грчка реч која има два значења. Прво значење – ''прелаз, прелом, преврат''. Ми знамо да постоји криза болести. На пример, човек се разболи и почиње неки прелом у болести, најчешће му бива лошије. Лекари говор: ''Почела је криза''. После те кризе обично човек или оздрављује, бива му боље, или та болест прелази у веома тежак стадијум. То јест, криза најчешће има две стране. А друго значење је ''суд''. Свака криза је провера чврстине, испит. На пример, криза породичног живота – то је испит тога до чега је дошла породица, какве односе смо успели у њој да изградимо. Када је све добро, када је све тихо, мирно, предивно, нема начина да проверимо колико волимо један другог. Али ево, појављују се неке тешкоће, на пример, рађа се дете. Доста често сам се у пракси сусретао са тиме да су се рођењем детета, кварили односи у породици.

- Зашто? Па то је предиван, срећан догађај у породици који многи очекују са нестрпљењем?

- Зато што је, на пример, жена почела да се љути на мужа што се недовољно брине о детету, не помаже јој у одгајању детета, она све ради сама. Или се мужу чини да је она опседнута дететом . До детета она га је пазила и мазила, а сада га је сасвим, јадничка, заборавила. А шта се десило? Та промена, прелом, прелазно стање проверило је чврстину породице. Испало је да није баш све добро. То је некаква „провера квалитета“. У породици су се појавили проблеми које је потребно решавати.

А баш такви проблеми могу и да ојачају породицу. Нисам само једном био сведок срећног решења веома тешке, предразводне, породичне кризне ситуације и приметио сам: да по правилу чим супружници заиста успеју да изађу из такве ситуације, они успевају поново да заволе једно друго, поново почињу живот, заборављају све своје увреде, остављају сав негативни терет, поново граде односе користећи то горко искуство које су имали.

Уопште у породичном животу постоји много свакаквих криза, али ја мислим да постоје основна три кризна периода.

Први период - то су прве године породичног живота, период адаптације.  Код једних је то прва година, код других прве три године, код неких и мало дуже, све зависи. По статистици највише развода бива или због какве свађе или због грешака баш у овом периоду. Прва година је најтежа. У Старом  Завету,  у Другом закону, постоје речи о томе да када се мушкарац жени он се чак ослобађа од војног рока, од учешћа у ратним дејствима, од некаквих друштвених обавеза и послова. Прве године он је био дужан да теши своју жену, да гради породично огњиште, зато што је то врло сложени период. Састају се два различита човека којима је потребно да се навикну једно на друго, да дођу до усаглашености деловања, да стешу оштре рубове и неравнине. Отац Илија Шугајев је наводио овакав пример: када у џак ставе два камена и почињу да га тресу, камење ће се или трети и постати глатко или ће поцепати тај џак и испасти, одлетевши на разне стране што обично често и бива.

Где живети: са родитељима или одвојено, колико имати деце - ова и друга питања будући супрузи требa да реше још пре брака.

Овај пример прекрасно илуструје прве године заједничког живота и задатке супруга у овом периоду - навикавање једно на друго, налажење заједничког језика, решавање неких нерешених питања. Узгред, нека питања треба решити још до брака. А многи сматрају као да пре брака не треба ништа разматрати, не треба једно друго да „оптерећујемо“, треба да уживамо, удварамо  се једно другом. То је све добро, наравно, али врло често бива да људи, ступивши у брак, одмах схватају да постоји потпуна неусаглашеност у неким врло важним питањима. На пример, где живети: с родитељима или одвојено? Жена сматра само са родитељима. Муж је категорички против, он сматра да треба живети одвојено. Или, на пример, колико имати деце: колико Бог да, колико успемо или једно-двоје? Јасно је да све то треба решавати заједнички и то пре брака јер у браку  када су људи стављени пред чињенице, таква питања је врло тешко решити.

У првим годинама заједничког живота када се често рађа дете и потребна је посебна обазривост и трпљење, бива да супрузи не могу да издрже - „падају“ тај испит. Рођење детета је за младу породицу веома велики стрес. „Stress“ у преводу са енглеског значи „напетост“, човек се налази у напетом стању својих духовних и физичких сила. Стрес може бити изазван на пример умором, конфликтном ситуацијом, гужвама у саобраћају или нечим другим. Али, може бити изазван и неким радосним догађајем, на пример, рођењем бебе. Ипак врло често тај радостан догађај постаје, на жалост, разлог неслагања, различитог мишљења, конфликата у породичном животу. Иако по идеји баш рађање детета треба да обједини породицу: заједнички напори за одгајање и васпитање детета треба да „зацементирају“ породицу.

- Са каквим се још проблемима сусрећу млади супрузи?

Прве године брака су тешке још и због тога што човек изабравши своју половину, мужа или жену, приде добија и велики број рођака: таста и ташту, свекра и свекрву, шураке, девере, браћу, сестре, нећаке и остале рођаке мужа или жене, а често и њихову децу из претходног брака. Природно, са свим тим блиским људима који постају и твоји рођаци , ти мораш такође да нађеш заједнички језик и да научиш са са њима сарађујеш, живиш у сагласности и не свађаш се. Ако и буде свађа( а свакако ће их бити) треба их решавати продуктивно и са минималним губицима.

- А када се јавља друга криза?

Други кризни период у породичним односима је период када  породица већ постоји 7-10 година. Он је такође прилично опасан. Рекло би се: живи и радуј се: све је нормално, навикли су се једно на друго. Проблеме са рођацима су такође навикли да решавају за десет година, научили су да трпе једно друго, умирили су се итд. Проблеме са становањем, по правилу, човек је за десет година породичног живота такође решио. Или је то свој стамбени простор или је изнајмљен на дугорочан период.  Деца су се такође родила. Са првим дететом је врло тешко, али са другим, трећим  је по правилу све лакше. И прво дете је већ порасло. Али врло често бива да се људи разводе . При том говоре:“Све је прошло, прошла је љубав, све је увело, све је прошло“.

-А зашто се то догађа?

Зато што врло често, нажалост,  људи решавајући своје проблеме заједно са водом просипају и бебу.  Бринући се за децу и посао који би хранио породицу , они се не баве својим односима , проводе мало времена заједно, мало разговарају једно с другим, не показују знаке пажње и нежности, не покушавају да нађу нешто заједничко. Све то, по правилу, остало је у прошлости када је трајао медени месец или када још нису имали деце.

Тих седам - десет година могу се назвати периодом „бурне изградње“. Супрузи граде свој дом у буквалном и преносном смислу: граде начин живота, нешто купују, деца се рађају, расту, још неке проблеме решавају. Али када код људи почиње период некакве стабилности, спокоја, схватају да је нестала љубав, нестало је оно најважније ради чега се и ствара породица , а она се ствара ради тога да би се живело заједно, да би се добила радост од личног контакта, да би се било још ближе једно са другим.

По правилу жене говоре са тугом:“Све је лоше“. Ја се противим томе: „Ево сада је лоше, али ви сте живели у браку већ десет година . Зар је све тако лоше било увек?“. Јасно је да наравно не, оне су биле веома задовољне, у почетку је све било добро. Када човек ствара породицу шта он хоће? Он види да им је добро заједно и он хоће да тај празник живота траје све време - кроз десет, петнаест, двадесет пет година. Али испада да после неког времена људи заборављају како је било у почетку и упадају у рутину живота која не може дуго да сједињује људе. Када тај период  „бурне изградње“ прође, за њим следе старосни периоди који могу да буду још сложенији за породицу, на пример када деца одрастају и супрузи остају сами једно са другим.

-Како савладати ту другу кризу?

-Потребно је вратити се у време када им је било врло добро једно са другим, сећати се тога времена, трудити се да проводе више времена  заједно. Врло је важно да супрузи поставе себи овакво златно правило: одређени део свог времена да не посвећују само деци већ и својој другој половини. То у ствари уопште није тешко. Једноставно једном месечно или једном у две недеље посветите једно другом време. Наравно и свакодневно, после посла такође.

Најбитнијa ствар коју може отац да уради за своју децу је - да воли њихову мајку.

А уколико су код супруга лоши односи , они ће се обавезно одразити и на децу. Један човек је рекао врло мудру реченицу: “Најбитнију ствар коју може отац да уради за своју децу је да воли њихову мајку“. Када он воли њихову мајку, када је у породици све добро , онда није потребно ни речи рећи деци о васпитању. Онда ће и њихова породица бити тако чврста, срећна –према обрасцу и налик њиховој породици. Тако да је потребно бавити се односима.

- А како да се њима бавимо?

Потребно је да се сетимо шта смо радили у првим месецима нашег заједничког живота, како смо ишли у биоскоп, у позориште, на игранке, једноставно смо могли да заједно седимо и разговарамо, направивши вечеру, како смо се трудили да једно другом говоримо лепе речи, како смо даровали поклоне не само за рођендан и 8.март, имендан. Узгред, то се мора обавезно радити током свих година брака , независно од тога колико сте провели заједно у браку.

Као пример може да нам послужи породица нашег последњег цара Николаја Александровича и његове супруге Александре Фјодоровне.  Када читаш њихове дневнике, њихова писма видиш да ти људи који су родили већ петоро деце, људи који имају скоро педесет година, нимало нису изгубили своју љубав, нежност, романтику из првих година њиховог супружничког живота. То је врло важно зато што се из тих срећних, светлих  тренутака  и састоји наш живот. То је оно о чему се ми после сећамо у слободно време или у старости.  Зато што ако се цео живот састоји из некаквих непријатности, ситница, сталних прекора, свађи, конфликта, онда ћемо се и сећати тога, тада нећемо моћи да се сетимо ничега лепог

- А трећи период?

Трећи период се назива „синдром пустог гнезда“. То је период средњег доба, када деца одрастају, сазревају и граде своје породице. Врло често се овај период истовремено јавља са кризом средњих година која се по правилу јавља код мушкараца.

Господ Своје дарове даје у било ком периоду живота. И у старости постоје огромне могућности за самореализацију.

.

- Многе породице су преживеле кризу средњег доба са јадним резултатима. Шта бисте посаветовали онима који још нису у њега дошли?

У овом периоду човек види да младост пролази, све лепо што се догађало у животу је остало у прошлости, пред њим је не зна ни он шта, појављује се сумња у своју снагу.  Ако човек у свом животу нешто није успео, није урадио, сада му се чини да то неће ни урадити зато што више нема ту снагу итд.  Иако тако не треба. Господ Своје дарове даје у било ком периоду живота: и младост, и зрелост и старост имају своје плусеве, огромне могућности за самореализацију, за срећу. Ово је период када људи који су веома везани за своју децу и воле их, остају сами једно са другим. И то врло често, нажалост, доводи до развода.

- Зашто?

Зато што је супруге уједињавао стамбени простор, понекад заједнички посао, деца, а сада тог обједињавајућег начела нема, нису успели да изграде добре односе једно са другим. Када су деца одрасла те струне су веома ослабиле. Такође и мушки и женски организми другачије подносе старосне промене,  уколико се мушкарац у својих 50 година осећа пун снаге, код жена је период гашења природних женских функција мало другачији. Наравно то је врло тужно, али то је чињеница. И врло често ако породица није јака, ако је саграђена на телесној страсти, врло често се дешава да муж оде код некакве младе љубавнице а затим се и жени са њом.

На самом крају хоћу да кажем - да све тече, све се мења. Наш живот се све време мења, рађају се деца, унуци, још се нешто дешава, неке друге промене у породичном животу. Врло је важно да у сваком периоду чувамо нашу љубав, чувамо наше односе, да се све време трудимо да проучавамо, читамо литературу о узрасној психологији, о породичној психологији. 

Врло је важно да, под један – знамо сва ова три периода живота, под два – да у сваком од њих видимо нешто добро. Када у својој другој половини, у другом човеку, који нам је дат од Бога, у нашој деци и родитељима видимо добре стране , а не лоше, када се трудимо да не примећујемо лоше стране , онда ће наравно наша породица бити јака и лако ће да преброди све кризе.

Са свештеником Павлом Гумеровим разговарала Ирина Ахундова

11 фебруара 2015 год.

Извор: Православие.ру

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, април 2015, подвлачење наше.

Човјек не може истовремено да буде хришћанин и, живјећи у ванбрачној заједници – блудник

Протојереј Димитрије Смирнов

Ствари срца и породице спадају у област деликатног. Људи који постављају таква питања не кажу увек како се зову, али ова тема занима многе људе. Замолили смо председника Патријарашке комисије за питања породице, заштиту мајки и деце, протојереја Димитрија Смирнова, да одговори на њих

О ванбрачном животу и венчању

— Оче Димитрије једно од честих питања гласи: зашто је за венчање обавезна регистрација у општини?

— Зато што општина издаје доказ о томе да сте муж и жена. Раније, кад је Црква била државна, свештеник је сам регистровао брак. А данас су функције подељене: држава издаје извод из матичне књиге рођених, а црква венчава.

— А да ли је грех живети без регистрације? Чак и у љубави и слози?

— А зашто онда не отићи у општину? Обично је разлог један: да би људи лакше могли да се растану ако се нешто деси. Брак означава заједничку својину, заједничка права на имовину. То је одговорност. Ако је људи избегавају то значи да нису породица, већ само привремено живе заједно. «Данас ми одговара да живим с тобом, а сутра ћемо видети.»

— Да ли одбијате да причестите људе који живе у таквој заједници?

— Строго говорећи, овакав човек треба да изађе из храма после возгласа «Двери, двери!» По канонима он нема права да присуствује најважнијем делу литургије. Зато што чини блудни грех и самим тим је ван Цркве. Али данас га нико неће извести из храма, нека стоји. Али му се не може дозволити да се исповеди, да се миропомаже. Ако хоћеш да постанеш члан Цркве – поштуј правила. Човек не може истовремено да буде и блудник и хришћанин.

— А ако утаји да живи с неким невенчано?

— То је потпуно бесмислено. Па не долазите у храм зато што вас је неко натерао, већ због своје душе, код Бога, а не код свештеника. Бога не можеш да превариш. Ако је ваш савез чврст – ступите у брак и венчајте се. Ако није – престаните да блудничите. И онда ће вам бити отворен пут ка Цркви.

Шта се сме пре свадбе, а шта не

— Девојка пита: шта сме да дозволи веренику пре брака?

— Много тога: да води искрене разговоре, да пише стихове, да поклања цвеће, да пише песме, да стоји испод прозора, да се брине, да воли.

— А да се љуби?

— Боље да не. Нека се мало стрпи.

— А ако моли, вуче на кауч, вређа се и прети да ће да оде?

— Треба му објаснити: «Мили, ја сам из другачије породице. Ако си ме заволео и ако ми нудиш брак, ја разматрам понуду. И ако пристанем одредићемо датум венчања. Али нисам нисам сигурна да ћу рећи «да», зато што ако почињеш од кревета, тешко да ћеш ми одговарати.»

— А ако он каже: још нисам спреман да се женим, али сам луд за тобом…

— Онда – збогом. И ако оде – хвала Богу.

— Али девојка га воли. И попушта надајући се да ће се односи касније средити.

— Узалудно се нада. Који глупак ће се оженити оном која му ионако припада? Годинама ће је правити будалом. Рећи ће да треба да уштеди новац за раскошну свадбу, да се обогати, да купи кућу… Јер, шта ће му проблеми? Поред је млада, лепа, волим је, и она мене воли, живимо заједно. Све је дивно! И биће тако док не сретнем у метроу другу коју ћу заволети још више…

О интмним стварима

 — Да ли верујући брачни пар може да користи средства за контрацепцију?

— По црквеним правилима контрацепција је покушај убиства. И ако је ефикасно деловала, убиство је учињено. Управо тако.

— Али има ситуација кад људи нису у стању да гаје много деце – немају ни снаге, ни средстава…

— Ако православни супружници категорички не желе да имају више деце, имају један поуздан начин који није повезан с грехом – уздржње.

Треба ли се припремти за породични живот

— Како човек да не погреши кад бира свог пара?

— Треба дуго, најмање годину дана, да упознаје човека с којим намерава да живи. Да му поставља питања: «Хоћемо ли имати иконе у кући?», «Да ли ћемо васпитавати децу у православној вери?» Или: «У који храм идеш?» И ако је одговор «Ни у један» – то је повод за размишљање да ли треба развијати познанство.

— Дешава се да муж солидно зарађује и да жели да види код куће домаћицу и мајку, а жена жели да и она гради каријеру…

— Треба унапред пажљиво осмотрити родитеље своје девојке: какви су односи, како живе. Људи често понављају родитељски модел понашања. Ако младић у глави има један пројекат, а девојка други, биће проблема у изградњи породице. Али је главно да треба да имају заједнички циљ.

— Какав? Свако жели срећу…

— Срећа је стање које се рађа у доброј породици. А циљ православне породице је изградња домаће цркве, где је муж – свештеник, жена је ђакон, односно његов помоћник, а деца су народ Божији који треба привести Христу.

— Младенци обично размишљају о другим стварима.

— Зато на три брака у Русији има два развода. Нестао је заједнички циљ, остале су индивидуалне жеље. Понекад врло једноставне: родила се привлачност – узимају се, охладили су се – развод. Улазе у брак да има «ко да пере». Или се удају да би у кући «мирисало на мушкарца». А онда се муче.

— Да ли породичном животу треба да претходи нека припрема?

— Треба читати духовне књиге о молитви, о самоконтроли, о покајању. И имати на уму да будућност није максимални комфор, већ служење ближњима.

Михаил Устјугов

Са руског: Марина Тодић

Извор

За монашки живот је најважнија истрајност

Интервију с намјесником манастира Острога (Црна Гора), протосинђелом Павлом (Радусиновићем)


Оче Павле, испричајте нам нешто о свом манастиру. Колико дуго сте намјесник ове познате обитељи? Како је Бог ушао у Ваш живот и како сте изабрали монашки пут?

Манастир Светог Василија Острошког је свјетило нашег народа. Отац Лазар, мој духовник и бивши игуман, често је говорио да је то мјесто гдје су Небо и земља најближи, гдје се срећу.

Како сам сазнао за манастир Светог Василија? То није било, да тако кажем, случајно. Стекао сам вјеру кроз велика искушења. Имао сам двадесет једну годину кад сам се крстио. У нашој цркви је била икона Светог Василија с манастиром Острогом. Тада ништа нијесам знао о овом светитељу. Видио сам да се људи највише моле испред ове иконе. Замолио сам их да ми нешто испричају о Светом Василију. Објаснили су ми гдје се налазе мошти Светог Василија, испричали су ми о његовим чудима, о томе да много људи долази овамо на велике празнике. Касније, кад сам кренуо на море, пожелио сам да посјетим неколико манастира. Прво сам свратио у манастир Пиву, а затим у Ждребаоник, где је садашњи отац Спиридон правио крстиће. Повео ме је у манастир Острог. То ми је била прва посјета манастиру. Нијесмо се дуго задржали, али смо се упознали са оцем Лазаром (Аџићем). Сусрет с овим човјеком оставио је на мене дубок утисак, иако се у суштини ништа није десило. Вратио сам се кући и наставио да живим, као прије. Међутим, отац Спиридон би ме понекад позвао телефоном и говорио ми: „Дођи да учимо појање.“ Ја тада чак нијесам ни знао шта значи црквено појање, мислио сам да је то обично пјевање. У манастир Острог је долазио један старији протојереј из Београда и учио нас је појању. И мало-помало заволио сам манастирски живот, али нијесам много размишљао о монаштву. Све се десило буквално за трен ока. Једном сам отишао да поразговарам с оцем Лазарем и он је упитао: „Шта ти треба?“ Кажем: „Не знам, желио бих да останем овдје у манастиру и да постанем монах.“ Тако је и било, те 1991. године. 

После оца Лазара игуман Острога је био епископ Јован (Пурић). Кад је он добио катедру у Нишу, наш игуман је постао митрополит Амфилохије, а ја сам изабран за намјесника. Братија се исповиједа код мене.

Шта се још може рећи о манастиру Острогу? Наравно, ту су многобројна исцјељења. Старац Тадеј је једном посјетио наш манастир, поклонио се светитељу, изашао је, наслонио се на ограду и дуго-дуго гледао народ, једно сат-два, а онда је рекао: „Видим да народ од Светог Василија излази растерећен.“ Заиста, овдје људи добијају духовни препород, и исцјељења има све више и више. Међутим, ми смо направили пропуст јер нијесмо све то записивали. Једном су нас прозвали у подгоричким новинама како говоримо о старим чудима, а да се заправо ништа не дешава. Тада смо одлучили да дамо камеру једном нашем човјеку који је по струци био режисер и који је у то вријеме био без посла. Он је почео да снима приче људи који су долазили и бивали исцијељени од Светог Василија. Снимао је око три године. Сакупили смо огроман материјал и сад смо објавили први филм у којем се говори о једној муслиманки из Башкирије која је имала повреду врата. Није могла да држи главу усправно, морала је да је придржава, иначе би јој глава падала. 


Она је једном видјела у новинама фотографију манастира Острога. Прочитала је текст и одлучила да дође. Била је сигурна да Бог може да исцијели њен врат. Причала је да је стално придржавала главу док је летјела авионом. Право с аеродрома отишла је код Светог Василија. Стала је поред кивота и питала свештеника да ли може да се моли овдје пошто је муслиманка. Он јој је рекао: „Нема проблема, стани у страну да не сметаш другима.“ И она је стала за пјевницу и придржавала је главу неколико сати док није осјетила да јој се нешто намјестило у врату. Од тада живи нормалним животом иако болови у врату још увијек нису потпуно престали. Овај филм нас је довео у Москву, овдје, у манастир Свете Јелисавете. Много тога смо чули о вашем манастиру. Драго ми је што сам овдје јер сам много пута желио да дођем, али је најбоље ако Бог отвара пут. 

Молимо Вас да нам испричате нешто о Вашем духовнику оцу Лазару.

Отац Лазар је био веома познат духовник. Већ сам говорио да сам га први пут видио кад сам у Острог дошао са о. Спиридоном. Сљедећи пут сам у манастир дошао бициклом. (Волио сам да то буде помало авантуристички.) Дошао сам пред јутрење. Чим сам ушао у храм угледао сам оца Лазара како служи и помислио сам: „То је прави човјек.“ Послије тога сам се вратио ранијем животу.

Он је временом постао мој духовник. Имао је дар да везује људе за Бога и оставио је дубок траг у мојој души. И сад се још увијек дружимо. Многа његова духовна дјеца кажу да га тек сад боље упознавају, послије његовог упокојења.

Он је веома волио Исусову молитву, стално нас је учио томе. Давао је и друга правила, ако је неко хтио — читао је акатист, Псалтир и др., а он сам се непрестано бавио Исусовом молитвом.

А шта је говорио о Исусовој молитви?

Говорио нам је да је Исусову молитву добио као дар, зато нас није учио никаквим техникама, већ нас је учио да имамо дух покајања. Исусова молитва је за људе који су спремни да се дају потпуно, без обзира на то на ком су послушању. Она захтијева цијелог човека.

Шта мислите, за који подвиг је добио дар молитве, или је то била милост Божија?

Једном је рекао: „Ја се спасавам трпљењем болести.“ Био је веома болестан. Још док је био у свијету на леђима му се појавио неки тумор који се касније раширио по цијелом тијелу. Чак је и оперисан. Имао је чир који му је задавао велики бол дуго времена.

Митрополит је говорио да је отац Лазар био примјер послушања, иако он сам себе није таквим сматрао. Био је стрпљив човјек, одлучан. Живио је у духу древних отаца. Био је врло скроман. Неки су чак говорили да је био тврдица, међутим, то није истина. Он је многим богословима помогао да заврше школу. Увијек је некоме помагао, али је имао мјеру.

Како је успио да сачува свој унутрашњи живот међу људима?

Имао је неки свој унутрашњи ритам. Послије ручка би се одмарао два сата. Док је он био игуман раније смо одлазили у келије, зато око шест увече у манастиру никога више нисте могли видјети. Цијелу ноћ је остављао за молитву. Не знам шта бих могао рећи за његову молитву. Говорио је да му је срце буквално горјело, да је његова молитва била вапај Богу. Пред крај живота се разболио, имао је метастазе на малом мозгу, али је до краја био свјестан. Трпио је страшне болове. Имао је виђење светитеља Нектарија и Пресвете Богородице.
 
Читала сам да му је митрополит дао благослов да оде у Егину на лијечење.

Да, упокојио се на овом путовању. Спремао се за Београд, али авион није могао да полети. У то време су у Србији били велики немири. Па је остао на ВМА у Београду, гдје се и упокојио. Неке медицинске сестре су говориле да је било неколико исцјељења у кревету у којем се налазио отац Лазар, али то треба испитати.

Свети Василије веома воли свој народ. Код њега долазе људи да би се помолили за тјелесно и физичко исцјељење, да би добили утјеху. Нема никаквих кажњавања и прекора, премда се неколико пута десило да људи нијесу могли да приђу светитељу, као да је између њих био неки невидљиви зид. Један свештеник ми је причао да су неки ходочасници силазећи из Горњег манастира укључили музику, а једна дјевојка је сјела, истурила ноге и почела да им маше. Кад се вратила кући, одузеле су јој се ноге. Није могла да хода неколико мјесеци док се није покајала. Али то су ријетки случајеви. 

Још један човјек из Србије, док је силазио из Горњег манастира имао је врло лоше помисли о светитељу. Код куће га је светитељ у сну ударио прво у десно око, а затим у лијево и он се пробудио с огромним модрицама испод очију. Касније се такође исцијелио. То је био један од упечатљивијих случајева.

Људи имају велико страхопоштовање према Светом Василију. Дешава се да кад га помињу, ако сједе, устану и кажу: „Слава му и милост.“ Чак и некрштени, нецрквени људи имају велико поштовање према Светом Василију...

Сами сте видјели, кад сте били код Светог Василија, да код њега стално долазе ријеке народа. Чак и кад је велики снијег људи који су планирали да дођу свеједно долазе, не одустају. Наравно, број нема значаја. Једном се наш митрополит спремао да иде да служи у неком малом селу и рекли су му: „Нема потребе да идете тамо, неће бити много народа, свега неколико људи.“ Митрополит је рекао: „Ја се спремам на молитву, а не на митинг.“ Зато не треба инсистирати на броју, важно је шта се дешава у душама људи који долазе.

Оче Павле, жељели бисмо да чујемо неки Ваш савјет из искуства Вашег монашког живота.

После смрти оца Лазара имао сам прилике да разговарам с двојицом-тројицом духовника из Грчке, али нам је језичка баријера била сметња. Учим од људи из народа који су много тога доживјели. Ове године сам имао прилике да посјетим Америку и тамо сам се упознао с једним човјеком из Црне Горе. У Америци има породицу. Имао је великих искушења у вези с организацијом црквеног живота. Он је рекао: „Нашем народу су потребни људи који не обраћају пажњу на искушења, који су упорни у ономе што започну.“ То ми се веома свидјело пошто се и у нашем монашком животу све вријеме нешто мијења: долазе разни људи, мијења се окружење и ствари, али је на нама да будемо упорни, да оно што смо обећали Богу испунимо до краја.

Можда нас највише вуку наше жеље, зато што у основи сви ми желимо добро. Друго је питање да ли је наступило вријеме за то, да ли Бог то жели да учини кроз нас. Понекад у овим очекивањима губимо стрпљење и чини нам се да вријеме пролази узалуд, да можда нијесмо спремни да изнесемо неке ствари. Зато обично желимо и радујемо се кад за нешто имамо благослов. Није довољно само да пожелимо да учинимо нешто добро, без обзира на то што нам се чини да управо овако или онако треба нешто да учинимо, као на примјер да уведемо љепше богослужење или појање или нешто лијепо у манастиру. Видим да је за то потребно стрпљење, много стрпљења и много искушења човјек мора да претрпи да би нешто учинио. 

За монашки живот је најважнија истрајност. Молитва се увијек колеба, понекад имамо више, понекад мање благодати. Благодат дође, а затим оде, онда поново дође. Не треба да живимо од сјећања, већ нас управо ова истрајност усмјерава ка циљу како бисмо испуњавали вољу Божију.

Човјек не треба да обраћа пажњу на свој проблем, већ да иде до краја?

Наш проблем је пролазан. Колико се пута гњевимо или тугујемо, али то пролази за пет-десет минута, за пола сата. А ако се човјек стално тиме бави, то може да траје много дана, чак и годинама.

Да ли код Вас долазе људи који желе да иду монашким путем? Да ли их има много?

У Црној Гори су манастири релативно попуњени, по нашим мјерилима. Зато што, знате, ако има 2-3 монаха или 4-5 – то је већ прави манастир. Охрабрује нас то што у Црној Гори има много младих људи у Цркви. А да ли ће људи доћи у манастир – зависи од нас у манастиру. Бог никога неће довести да упропасти своју душу. Значи, ако живимо како треба, увијек ће бити и младих људи који ће доћи.

Шта кажете човјеку кад дође у манастир, без обзира на његове године?

Не говорим му ништа посебно. Питам зашто је дошао. Ако заиста жели монаштво дајем му књигу Јована Лествичника на читање, дајем му послушање и послије два-три мјесеца види се каква је његова намјера.

Колико монаха сад живи у Вашем манастиру?

Заједно с митрополитом има нас, чини ми се, 24-25. При манастиру има још 7 монахиња и 2 искушенице.

Одакле су?

Из Црне Горе, Србије, Републике Српске, Херцеговине и Македоније.

Која света мјеста још волите да посјећујете?

Ријетко одлазим у друге манастире. Имамо још скит Јована Крститеља. Раније сам чешће тамо одлазио, сад немам времена, обавезе ме задржавају на једном мјесту.

Испричајте нам нешто о манастирским послушањима.

Имамо много послушања, али и много људи који нам помажу, зато што нас монаха има релативно мало. Наше главно занимање је молитва и дежурање код светитеља. Имамо домаћинство, имамо краве, стаклене баште, воће и поврће, козе и кокошке. Правимо крстиће, то је веома лијепо рукодјеље. Нашег оца Спиридона је благословио бивши хиландарски игуман Никанор. Он прави крстиће на којима је написано: „Овим побјеђуј.“ Добио је благослов да урезује овај натпис. То су покушали да ураде и други људи пошто се крстићи добро продају, прода се све што се произведе. Други су покушали, али никоме није пошло за руком. Један наш искушеник је смислио петнаестак различитих производа. Наш брат Зосима се бави резбарењем. Имамо разна послушања.

Како је отац Арсеније? Да ли и даље обавља своје послушање?

Да, његово послушање је везано за „Радио Светигора“, гдје води неколико емисија. Има програм и на енглеском језику за људе који живе у иностранству и ове емисије су популарне. Интернет је сад свима доступан, нема граница. Пошто мора да одлази из манастира можда ћемо направити мали студио у манастиру.

Какав је сад Ваш духовни моменат? Очигледно је да разговарате с нама, али размишљате о нечем свом.

Очекивао сам такво питање. Све се стално мијења. Сад због нечега наизмјенично осјећам бол и радост, већ дуже времена. Каже се да Бог понекад дозвољава да људи у манастиру изгубе вјеру у Бога. Мени се то није десило. Кажу да је то велико искушење. Чини ми се да ми се то није догађало, али се у духовном животу стално нешто дешава. Он је динамичан. Највећи бол изазивају међуљудски односи. Ако се дешава нешто лоше заиста осјећам бол. Али осјећам и радост. Зато што су сва наша молитва и сав наш подвиг узалудни ако се не успоставе добри лични контакти међу браћом и сестрама и међу свим људима. Све је узалудно без истинских односа, односно љубави у нама и око нас. Ако не ширимо љубав не можемо да проповиједамо, све то постаје празнословље. Ето, тако.

Разговарала монахиња Јована (Панкова)

Извор