Неистином се неће оправдати нико

''Није нам намера да приказујемо своју цркву и свој народ бољим него што јесу. Као хришћани, ми знамо да стојимо пред праведним судом Божјим, који нас све чека, те да се пред Богом - Који је Истина и Правда - неће моћи неистином оправдати нико''.

Патријарх Павле

Док не стекнеш љубав, буди трпељив према другима!

Узрасти до врлине љубави

''Човек не може стићи наједанпут до врлине љубави; он мора да израста док дође до те највеће врлине. Кад дођемо до ње, онда престаје све, онда више за праведника закона нема, он је надишао сваки закон, он чини више него што сваки закон може да учини. Дотле, морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност и његово мишљење, уколико оно није на штету општу. Ту је држава да брани друштво од тих злочинаца којих је увек било и има''.

Свако види оно што хоће!

За празнике патријарх Павле Свету архијерејску литургију обично је служио у храму посвећеном свецу који се тога дана слави. Знајући да ће патријарх доћи, испочетка је из тог храма, ујутру пред службу, по њега аутомобилом кретао свештеник или неко други кога старешина храма одреди. Међутим, много пута се десило, док тај стигне до Патријаршије, патријарх је већ стигао пешке или градским превозом до цркве у којој тога дана служи.
А једном приликом, док се трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је за то време било сасвим необично. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти: "Ево га патријарх!" и крену да затражи благослов. Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди: "А сад један по један... " И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од патријарха.
У згради Патријаршије често се помиње један дијалог између патријарха и ђакона који га свуда прати, пред одлазак на службу у цркву на Бановом брду.
- Како ћемо да идемо? Колима? - пита ђакон, сугеришући одговор.
- Аутобусом! - одлучно ће патријарх.
А већ топло јутро наговештава врео дан. Ђакону се не иде градским превозом.
- Гужве су, загушљиво је у аутобусу, а није баш близу... - настоји да убеди патријарха.
- Идемо! - кратко и поново одлучно ће Његова Светост, сад већ у ходу, док је његов штап одсечно одзвањао од удара о асфалтну подлогу.
- Али... - идући за њим, ђакон потеже нови, како сматра, још већи аргумент - Ваша Светости, лето је, доста света иде да се купа на Аду Циганлију, аутобуси су пуни разголићеног света. Није згодно...
Патријарх накратко застаде, окрете се и одговори ђакону:
- Знате, оче, свако види оно што хоће!

Шта да ради човек који нема слуха и не зна да пева?

Шта да ради човек који нема слуха и не зна да пева, а мора да стане за певницу јер нема ко други? Је ли довољно само прочитати текст?

Да, али свако мора да се труди  како би што више развио оно слуха што му је дато. Уосталом пред Богом и пред народом , лепше ће бити прихваћено певање човека који је без слуха са моралним, светим животом, него певање слухисте који је познат као неморалан и искварен. Верник пева из душе и то се мора осетити. Естетика је важна, али она није све и није нај важнија. Тако је у певању у цркви важнији садржај песама него мелодија и лепота самог певања. 

Патријарх Павле   

Из Духовни дародавци призренске богословије

Зашто ми смета кад ме трачају?

Човек који пати од сујете, који служи само себи, много му је стало до тога какви су други према њему. 

Али, ако би служио Богу, онда би се бринуо само за онога коме служи, за Бога, и не би га занимало шта други о њему причају.

Патријарх Павле

Грешан, порочан, острашћен човек не може да осети сладост вечнога живота

„Грешан, порочан, острашћен човек не може да осети сладост вечнога живота, радост спасења, не  може да осети Бога. Ако бисмо грешника чак и ставили у рај, у блаженство, он то блаженство не би осећао, јер је навикао само на грех, а нема слуха ни осећаја за оно што је Божанско, небеско и вечно. То би отприлике било исто као кад бисмо пијаницу ставили у собу са млеком. Он то млеко не би хтео ни да помирише а камоли да га пије, јер је алкохол за њега све а млеко му ништа не значи“.

Патријарх Павле

Из Диховни дародавци призренске  богословије

Шта вреди држати пост не јести месо а гристи брата свога злом и пакошћу!

Беседа Патријарха Павла
О великом посту

Пост је као што говорих и пре и као што сте свакако чули, и телесни и духовни. Потреба је и једнога и другога, јер смо и тела и душе. Свакако да је душа претежнија од тела, а тело што се каже од одела. Зато пост духовни нам је важнији од телесног. То не значи да телесно није важан, али је он само као помоћ за држање поста духовнога и Свети Јован Златоусти каже: "Шта ће ти вредети ако ти будеш држао пост и не будеш јео месо, а будеш гризао брата свога злим речима, пакошћу и другим?"

И још и ово: "А ви, каже, кад се молите, уђите у своју клет, затворите врата своја и помолите се Оцу вашему у тајности, а Он ће вам узвратити јавно". То је реч о молитви нашој приватној, личној, за наше потребе. Али у цркви Христовој постоји и молитва заједничка, ево као што смо се и ми сада сабрали овде, која има један виши ниво, један виши смисао, за коју молитву поред ових речи које Господ упућује за сваку потребу свакога, каже: "Јер где су два или три сабрани у моје име ту сам и ја међу вама". А како да не буде овде, где нас је толико сабрано, свакако у име Његово.

Исто тако кад чинимо милостињу да не чинимо јавно показујући пред људима да нас они хвале, него чинимо то да помогнемо брату у невољи, зато што знамо да смо браћа, да би се и он подигао и оспособио да и он може сам себе да издржава.

А они који су у невољи, немоћи, да им помогнемо да опстану, јер је то заиста љубав коју од нас Господ очекује према ближњима, сигурно, онолико колико се може. У данашњим приликама када се једва саставља крај са крајем, онолико колико можемо, не више, дабоме, не ни мање. Углавном не чинити то да нас људи хвале, јер је то лицемерје, то је сујета, то је гордост.

Данашњи дан, субота пред недељу ево ову сиропусну, пред сам Пост, посвећена је, Црква света је посветила, светим монасима, монахињама. Онима, дакле, који су свој живот посветили Богу и у молитви, у посту, у богомислију, уздизању душе своје, јачању своје душе провели свој живот и као што се каже у црквеним песмама: "Који су знали да покоре оно мање важно ономе што је више важно", тј. тело души и они су нам на тај начин прокрчили пут којим треба и ми да идемо у ове посне дане држећи пост према могућности, мислим у погледу строгости.

Црква је одредила да тешким болесницима, од туберкулозе, шећерне болести и других тешких хроничних болести, да могу држати пост онај најблажи на риби и зејтину читаво време, исто тако жене трудне и које доје, такође тешки радници и престарели. Зато не претеривати, мислим у томе да ако је немоћан човек да држи сувише строг пост и да на тај начин онемоћа још више.

Бог нам је дао разум, ми смо сарадници Божији да чинимо оно што по разуму можемо и разуме се по разуму проспетљеном Богом. И разуме се они који могу и поготово који имају и сувише резерве да држе пост строжији који је у једењу без уља, а уље суботом и недељом, и вина на Благовести и на Цвети.

Нека Господ помогне, и Оци свети који су знали да држе пост како треба и телесни и духовни, помогну и нама да и ми у ово време знамо како чинити за своје спасење и за помоћ свима људима добре воље, а толико их је данас разних јеретика који не држе пост никако и који нас осуђују што га држимо. Да се ми помолимо Богу и за њих, е да им Господ просветли ум унутрашњи и срце и да и они иду путем којим треба ићи. Дабоме, ми да им покажемо тај пут ћутке, онако како ваља и требује. Бог вас благословио!

Не причаjте за време Службе!

Немојте да причате за време Службе! Онај ко у цркви разговара, чини троструки грех. Прво, он греши према самом себи јер се не моли Богу. Затим, греши према оном са киме прича јер ни њему не да да се моли. И, на крају, греши према свима који су у цркви, тако што скреће њихову пажњу, па ни они не могу да се моле.

 из Саборника - ПОУКЕ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Зашто Бог, ако је свемоћан, није одредио да људи не греше?

Слобода избора

Веома често неверници питају шта је хришћанство дало човечанству за две хиљаде година.

Кажу: и даље на свету има зла, и даље постоје људи са инстинктима и наравима животиња, они који су далеко од Богочовека и који прљају само људско име.

Питају неверници зашто Бог, ако је свемоћан, није одредио да људи уопште не греше.

Бог је, уствари, дао људима слободу, могућност да бирају.

Човек који је везан у собу пуној злата и драгоцености, неће и не може ништа украсти.

Али онај који је одвезан, а ништа не украде у соби пуној злата, показао је чврстину карактера и чистоту душе, изабрао је пут Богочовека.

Слобода без те могућности избора не би била никаква слобода''.
`
Патријарх српски Павле

У православљу нема говора о реинкарнацији

У православљу нема говора о реинкарнацији. Кaко бисте онда објаснили речи светог Григорија Нucког: "Постоји у природи нужност да се бесмртна душа излечи и очисти. Ако то није учинила у земаљском животу, излечење ће се обавити у будућем потоњим животима?"

- Потоњи живот је вечни бесмртни живот, а нека је и тамо и стотину живота, то не мења ствар. То је смисао тих речи. Он је брат светог Василија Великог, име велико свакако, али је и он имао својих заблуда. Ни један од људи није потпуно савршен. Ориген, на пример, једно тако велико име, али и он је имао скретања, па рецимо, Свети Сава. Ми мислимо да је Свети Сава био од почетка свет. Сви су они били људи са могућношћу погрешке, али је реч о томе да су они непрестано узрастали да би достигли тај праг када се више не може погрешити. Онда су тек постали свети. Нико не узраста праволинијски. Кад не би имали искушења били би тако лакомислени, искушења су ту да нас очврсну.

Блаженопочивши Патријарх Павле

Зло је скривено у нама 

Љиљана Стојковић,

Магазин "Профил", 1997.

Царство Небеско је права наша отаџбина и домовина

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.

Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.


Патријарх Српски Господин Павле

Ако снагу расипамо на ништавне ствари, нећемо је имати за оно најглавније

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.

Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се... родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор ! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.

Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44).


Патријарх Српски Господин Павле

Ми ни на злочин не смемо одговарати злочином

 Како се односити према онима који кажу да смо небески народ?

- Ви се сећате речи мајке Јевросиме која каже: Немој, сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу". То су реч народа преко уста мајке Јевросиме. Али је то наука Христова: Шта вреди човеку да сав свет задобије а душу изгуби.

Када пак кнез Лазар излази на Косово, он не излази да туђу слободу тлачи, да одузима туђу земљу и намеће своју веру. Он излази да брани слободу, свој народ, своју веру. Коме се приволети царству, земаљском или небеском! Он расуђује: земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека. Цар је волео и царство земаљско, али кад је у питању једно или друго, он бира Царство небеско. У том смислу ја кажем, наша је дужност увек била да будемо и останемо људи, Божији народ. Ми ни на злочин не смемо одговарати злочином. Масакрирати онога коме је избачена пушка из руку, то ни по коју цену не треба чинити. Има начина да се и опасности од злочинаца ослободимо, али на такав начин не.

Блаженопочивши Патријарх Павле

Понижава нас само грех

"Buвa", Београд.

Јануар, 1997.

Зашто црква не признаје нове пророке?

  Пророци су, у Старом Завету, били свети људи преко којих је Бог упућивао народ истини и животу по истини. Њихова је служба била у прослављању Бога духовним песмама и проповедима. Особито пак у опомињању народа на реч обећања Божјег да ће доћи Спаситељ, кад ће то бити, ко ће Он бити и шта ће чинити, да га народ припремљен позна и прихвати. У том смислу Христос каже да су закон и пророци до Јована Крститеља.

Пророчку службу у пуној мери извршио је Исус Христос. Као Син Божји изнео нам је све оно што је потребно за спасење и колико ми можемо да схватимо. Незамисливо је да може било који пророк изнети више од тога, донети нову и бољу истину, као да би Христова била мањкава и непотпуна. Више од тога ми не би могли да схватимо а другачије од тога није истина. Међутим, сујета је људима бесконачна. Није нам довољно да будемо прст на руци већ се приказујемо да смо глава. Сујете је најважнија несрећа, те је сада толико самозваних пророка.

Блаженопочивши Патријарх Павле

Зло је скривено у нама 

Љиљана Стојковић,

Магазин "Профил", 1997.