О узимању благослова, претерана присност, улизивање или преношење стварне силе?

Главни посао свештеника јесте исповест и проповед, пошто управо ове свештене радње помажу проницању у душу и срце хришћанина и у душама и срцима рађају промене набоље. Али, свештеник почиње од благослова. Да ли је на брзину дао благослов или са свештеним страхом, да ли је призвао име Божије или је само нацртао крст у ваздуху – у свему томе се већ види какав је свештеник.
Ове једноставне и тачне мисли сам прочитао у давна времена док сам учио богословију, а припадају професору Кијевског теолошког факултета пре револуције Певницком. Свештеник почиње од благослова.
Све што је свето може се изродити и изгубити снагу у случају неправилне употребе. Благослов клира од стране мирјана који га примају (или у другом случају од архијереја – свештенику) може се претворити у аналог „’бар дан“ у сусрета нижег и вишег. Људи виде владику, мало повију леђа и уместо поздрава – „благословите“. Заиста тако и бива: кажемо „благословите“, а подразумевамо – „’бар дан. Што нам је драго да вас видимо!“ А често се дешава да онај ко даје благослов само маше руком по ваздуху и дозвољава да га људи пољубе у руку. Ово посебно пада у очи тамо где има много клира и црквеног народа: у богословским школама, у епархијским управама, у црквеним продавницама, у великим манастирима и др. Тамо се чешће него игде дешава штетна стилизација православља због журбе, вреве и смесе претеране фамилијарности и улизивања. Притом, што се тиче благослова нема заправо „благог“ + „слова“ (речи), односно дешава се да се никакве добре и свете речи уопште не изговарају. Све се дешава на нивоу манипулација и имитације целива. Међутим, Свето Писмо од самог почетка као један од облика служења свештенства наводи – благосиљање народа, а сам благослов подразумева изговарање наглас светих речи. „Благосиљајте синове Израиљеве, говорећи им: Нека те Господ благослови и сачува!
Нека те Господ погледа светлим лицем Својим и нека ти се смилује!
Нека окрене Господ лице Своје на тебе и да ти мир!
Тако нека призивају име Моје на синове Израиљеве, и Ја (Господ) ћу их благословити“ (4 Мојс. 6, 23-27).
Благослов је спојен с преношењем стварне силе. Он је у стању да моћно утиче на живот оних који су примили благослов. За то су знали Јаков и његова мајка, који су уз помоћ лукавства задобили благослов као за првенца, од Исака, чији је вид ослабио. Кад је отац млађем дао пуни благослов, поменувши небо и земљу, хлеб и вино, покорност браће и остало, дошао је Исав – прави првенац. Сазнавши за лукавство, Исак „задрхта веома великим трепетом“ (1 Мојс. 27, 33) и рекао је да ће онај, кога је управо благословио „и бити благословен“ (!). Очигледно, овде се не ради о једноставним речима које се могу изговорити, а затим се могу повући и поново упутити другом. Сви учесници у догађају то одлично схватају, зато не дрхти само Исак, већ је и Исав „подигао громки и врло горки плач“ (1 Мојс. 27, 34). У одговор на молбу Исава да благослови и њега отац ћути, као да више нема шта да каже. А затим благосиља и старијег сина, као извесним остацима жељених добара, ситним мрвицама. Сва ова слика нам говори о снази родитељског благослова, о предаји стварне силе. Тако и ми данас, на пример, живимо под окриљем Нојевог благослова који се остварио: „Нека рашири Бог Јафета и нека се усели он у шаторе Симове“ (1 Мојс. 9, 27).

 Очигледно да Европљанин није постао „светски човек“ и да је добио приступ молитвеном општењу са живим Богом у Христу зато што је то случајност или плод техничког напретка, већ зато што је то испуњење предсказања, које је истовремено и благослов.
Примере мноштва благослова који могу бити изговорени заједно или одвојено налазимо у чину причешћивања болесника код куће. Тамо се између осталог каже:
„Господ Бог премилостиви смиловаће ти се. Господ Исус Христос нека ти да свако добро за које молиш. Господ Свемогући нека те избави од сваке напасти. Господ нека те научи. Господ нека те упути. Господ нека ти помогне. Господ нека те спасе. Господ нека те заштити. Господ нека те очисти. Господ Бог Исус Христос нека те помилује у Судњи дан и нека те благослови у све дане живота твог.“ Као што видимо, ово су благослови, који су по духу и форми истоветни с онима који су наведени у књизи Бројеви. Управо овакво призивање Бога доликује свештеном чину.
Сведочанства силе благослова су многобројна, пошто се рука Господња није скратила и није ослабила, да не може да спасава. Имао сам прилике да чујем многе приче верујућих људи о томе како је јако на њих деловала благодат после разумно узетог благослова. Људи су молили конкретан благослов за далек пут, за учење страног језика, за чување додатних постова по завету, за трпљење животних невоља и друго, и благослов који је дат у одговор на такву молбу постајао је извор снаге и помоћи.
Сам клир се замара од уобичајеног „махања руком“ и то је јасно. Још је Лесков истицао да наши архијереји не могу проћи улицом понекад, и не смеју изаћи међу свет – измуче их с благословима и дотрачавају са свих страна. Али ако мирјанин приђе и каже: „Именом Господњим, благослови, владико,“ и у одговор чује Христово име изговорено са свештеним страхом, обојица ће се осетити као учесници неке Тајне, управо дејства благодати која освећује приликом призивања Господа.
Мирјани такође могу да благосиљају, посебно кад се ради о односима између родитеља и деце. А и дирљива прича о сусрету Зосиме и Марије нам такође говори о многом. Он ју је замолио за благослов, јер је у њој видео живи сасуд Светог Духа, а она је њега молила за благослов пошто је он – свештеник и мушкарац. Тако су се савијали све ниже и ниже ка земљи понављајући само: „Благослови, благослови.“ Напокон је Марија изговорила благослов, али није рекла: „Благосиљам те,“ већ је благословила Бога, Који жели да се сви спасу и спознају истину.
Напокон, рећи ћемо и то да свештеник у храму никад не осењује људе крстом ћутке кад савије прсте у одређеном свештеном положају. Он увек каже: „Мир свима,“ или „Благослов Господњи нека дође на вас,“ или друге речи, али је то увек управо „благо-слов“, а не просто свештена гестикулација.
***
Много година је прошло откако сам у читаоници библиотеке Кијевске богословије наишао на стару књижицу Палицког о пастирском богословљу пожутелих и трошних страница. И из ње се данас сећам само тога да су исповест и проповед најважнији пастирски послови и да свештеник почиње од умећа да даје стварни благослов.


Протојереј Андреј Ткачов

Изреке о благодати

  

Благодат је - Бог којега осјећамо и видимо у срцу и срцем. (Паскал).

Благодат је - присутност Господа нашега унутра у нама. Најсвјетлији доказ математичке истине може ли се сравнити по очигледности са дејствима благодати када је срце за њу отворено? (Гроф Сперански).

Благодат у духовном животу човјечијем јесте исто што и дисање у животу тјелесном. Човјек је без дисања мртав тијелом; хришћанин без благодати Духа Светога није хришћанин (Рим. 8, 9), мртав је духом (Ефес. 2, 1). (Петар, епископ Тамбовски).

Благодат је за нас исто што и сунце за земљу: она (благодат) обасјава, загријева и оживљава. (Прота Ј. Толмачев).

Као што најздравије око не може видјети ако се не обасјава ма каквом свјетлошћу; тако и човјек, ма колико он био поштен, није у стању да без благодати Божије добродјетељно - честито - живи. (Блажени Августин).

Они хришћани који би жељели да буду добри а не старају се да задобију благодати Св. Духа, налазе се у заблуди. Они сију на камену, ору у води, хоће да лете без крила, да дишу без ваздуха. (Прота Ј. Толмачев).

Што је за лађу искусан крманош, то је Дух Свети за људе у руковођењу њихова пливања по океану духовнога живота, пунога опасности. (Исти).

Као што упуштена, поремећена лађа тумара овамо онамо по узбурканом мору, тако и душа, лишена благодати Божије, непрестано се налази под управом гријеха, који је вуче не онамо куда она хоће, већ онамо куда је упућује ђаво. (Св. Златоуст).

У Хришћанству све бива благодаћу и ништа без благодати. Стога нека се сваки од нас постара наћи за себе благодат. (Филарет Московски).

Благодат Божја је спасавајућа сама по себи, али нас она не спасава без нас. (Исти).

Благодат Божија спасава оне који то хоће, а не оне који то неће. (Св. Тихон Задонски).

Бог, створивши нас без нас, одредио је да нас спасе, но не без наше воље. (Филарет Московски).

Бог не чини насиља над онима који неће, но привлачи Себи само оне који то желе.

Бог дејствује не тако да би људи преко воље своје вјеровали, што је немогуће, већ тако да би и нехотећи пожељели да вјерују.

Земља ништа не производи без кише, и без земље је опет киша некорисна; тако исто и благодат не дејствује без учешћа самога човјека, ни воља човјекова без учешћа благодати. (Св. Златоуст).

Божанска благодат и човјеков труд (старање) треба да дјелују заједно. Поље доноси плодове само тада, када Бог благосиља а ми се трудимо. (Прота Ј. Толмачев).

Бог се не труди умјесто нас, већ нам само помаже.

Благодат не уништава препреке (сметње), али помаже да их савладамо.

Почнимо само, и Бог ће почети с нама дјело спасења нашега.

Бог - Господ пружа ти Своју руку; пружи и ти Њему своју. (Св. Златоуст).

Као што извор, који непрестано излива из себе чисте водене струје и обилне потоке, никада не забрањује ономе који жели да се у обиљу наслађива бадава чистом водом, тако и божанска благодат отворена је свима да би се сваки наслађивао колико хоће. (Св. Јефрем Сирин).

Молитва је пружена чаша за примање благодати Божије. (Филарет Московски).

Само Ми можемо бити далеко од Духа Божијега, а Дух Божији не може бити далеко од нас. (Исти).

Сунце не проницава својом свјетлошћу у цвјетић, ако је његова чашица затворена; тако и благодат не осваја душу, ако се она не открива у молитви. (Прота Ј. Толмачев).

Као што магнет не привлачи себи све, к чему се приближи, но само гвожђе; тако се и Бог свима приближава, али привлачи само оне који су способни и испољавају неко сродство с Њиме (у смислу сагласија своје воље и саосјећања Богу) који жели свима спасења. (Теофилакт, архиеп. Охридски).

Прљаво огледало не може примити у себе одсијавање и слике; и душа, која је заузета свјетским бригама (стварима) и помрачена страстима тјелеснога, мудровања, не може примити у себе обитавање Светога Духа. (Св. Василије Велики).

Премда је Дух један, али дарови нису једнаки, с тога што примаоци Духа нису једнаки. (Св. Григорије Богослов).

Разлике дарова Св. Духа зависе од разноликости умних и моралних снага лица која те дарове примају. (Инокентије, архиеп. Херсонски).

Као што киша која пада на земљу, даје прорашћу (биљкама) својствене им каквоће: слаткима - сладост, опојнима - опојност; тако и благодат која улази у срца вјерних, мијењајући се дарива моћи које одговарају врлинама. (Св. Марко Испосник).

Благодат може, када јој је по вољи, уздизати и постављати и пастире за Пророке и рибаре у чин Апостола.

Дарежљиви Бог дарива благодат, али је не расипа узалудно. (Филарет Московски).

Као што се по Божијим мјерама одмјерава мјера нашега живота, тако се по мјерама живота (тј. начину живота) одмјерава и Божија мјера (дарова благодати). (Св. Григорије Богослов).

Уколико ми, вјерујући, испуњавамо заповијести Божије, утолико и Дух Свети производи у нама своје плодове. (Св. Марко Испосник).

Благодат је таленат, дар Господара свијета Бога, којим он вјернога и марљивога слугу награђује, а од невјернога и љењивога одузима и ограђује. (Филарет Московски).

Као што је милосрђу Божијему својствено откривати за нас, чак и недостојне, ризницу благодати своје у очекивању нашега покајања и поправке, тако и правосуђу Његову својствено је да одузима божанске даре од оних који их вријеђају и да кажњава неблагодарне. (Исти).

Не само да је опасно не вршити дјела Божија, него и вршити небрижљиво страшно је (Јерем. 48, 10). (Исти).

Као што ватра потребује дрва, тако и благодат тражи нашега усрђа да би се распалила. (Св. Златоуст).

"Духа не гасите" (1 Солуњ. 5, 19), говори Апостол, и тиме даје видјети да као што се обична ватра гаси ако јој се не даје сагоријевајућа материја, а још ће се већма угасити ако се буде вода на њу лила, тако и у нашем духу ватра благодати несумњиво ће се умањивати, са умањивањем у нама светих мисли, чистих осјећаја, богоугодних намјера и дјела; и тим прије ће се угасити када пунимо душу оним што је противно светињи Духа. (Филарет, архиеп. Черниговски).

Чим благодат спази да је у мислима човјековим почело да се појављује високумље (гордост, охолост) и он је почео високо о себи мислити, одмах благодат допушта да се осиле и утврде противу човјека искушења (напасти, неприлике, невоље), док тако не позна своју немоћ и не потражи у смјерности Бога. (Св. Исак Сирин).

Ко хоће да задржи у себи благодат Божју, онда треба да буде благодаран за благодат када му се она даје, трпељив када му се одузима; нека се моли да му се она врати, нека пази на се и смирава се да је не изгуби. (Тома Кемпијски).

Губитак благодати најстрашнији је од свих губитака; нема несрећнијега стања као што је стање човјека који је изгубио благодат. Одвећ мало их је који су је повратили великим подвизима. Треба бити свагда на опрези да би је сачували. Она нам се даје бадава, једино по милосрђу Божијему, но да би је сачували морамо улагати свуколику пажњу и труд. (Схимонах Партеније).

Утјеха благодати понекад оставља и напушта и онога који побожно, па чак и испоснички, живи; али то није губитак благодати, те се не треба ни узнемиривати. Благодат никада не оставља онога који вјерује, већ сакривши се, оставља у њему само мјесто ради већих подвига његове вјере и трпљења.

Бог је присутан људима и свима њиховим догађајима и гледа на све биједе вјерних слугу Својих, али понекад као да се удаљава од њих да би са већом наградом наградио побожност која претрпи тешка искушења. Тако понекад и родитељи одашиљу своју дјецу у туђе земље. Св. Антоније Велики, бивши нападан и мучен од злих духова ђавола, није виђао Исуса Христа при својим мукама. Потом видјевши Га, узбуђено је узвикнуо: "Гдје си Ти био, Господе мој, гдје си био"? - "Ја сам био овдје и посматрао храброст твоју и трпљење твоје", одговорио му је Спаситељ. (Теофан Прокоповић).

 

ЕПИСКОП МЕЛЕНТИЈЕ

ХИЛАНДАРАЦ

ДУХОВНА ГРАДИНА

ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА

ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ