О онима који излазе из Цркве пре завршетка службе Божије

Неки не приступају ( причешћу) с трепетом него с гужвом, тискајући један другога, пламтећи гневом, вичући, грдећи, гурајући свога ближњег, пуни метежа. О томе сам ја често говорио, и нећу престати говорити. Зар не видите, какво благочиније влада на олимпијским (незнабожачким) играма, када распоредитељ пролази по игралишту, с венцем на глави, оденут у дугачку хаљину, држећи у руци штап, а викач објављује, да буде тишина и ред!

 Није ли ружно, да тамо где ђаво торжествује, бива таква тишина, а тамо где Христос призива к Себи, бива велика ларма? На игралишту ћутање, а у цркви вика! На мору тишина, а у пристаништу бура!… Кад си позват на обед, ти не смеш изаћи пре других, макар се и пре других наситио, а овде док се још одиграва страшна тајна Христова, док још траје свештенодејство, ти у самој средини остављаш све и излазиш! Како се то може опростити? Како ли оправдати? Јуда причестивши се на последњој вечери оне последње ноћи, брзо је изашао, док су још сви остали били за трпезом. Ето чијем примеру следују и они који журе да изађу пре последњег благодарења!“ 

(Из Беседе на Богојављење)

Св.Јован Златоусти

Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других

Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења.

Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци…

Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа. Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава.

Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку.

Цркви су сви потребни. Свако приноси своју службу: и они који су благе, и они који су преке нарави. Човековом телу потребна је и слатка и кисела храна, чак и горки маслачак, јер све има своје особене састојке и витамине. Исто тако су и Телу Цркве потребни сви. Један човек увек допуњава нарав другога. Сви смо дужни да носимо не само духовну нарав свог ближњега, већ и слабости које он као човек има.

Нажалост, неки имају неразумне захтеве према другим људима. Хоће да сви буду исте нарави какве су они, па када је неко другачијег карактера, односно ако је мало блажи, или мало строжи, одмах доноси закључак: „Он није продуховљен човек.

Св. Старац Пајсије
из Са болом и љубављу савременом човеку

За многе људе црква је постала друга кућа

Због чега треба ићи у цркву

У стара времена су сви путеви прављени тако да су водили ка храму Божијем. Људи су схватали да пут који не води ка цркви, не води никуда. Цркве су биле главне архитектонске доминанте и највећи украс свих руских градова и села. У безбожна совјетска времена цркве су рушене или скриване иза многоспратница, како се не би виделе са главних улица и важних аутомагистрала. У нашој секуларној епохи архитектонски доминанти градова и села постају банке, канцеларије, телекомуникациони торњеви и трговачки центри. Цркве се углавном налазе негде на периферији, у предрграђима, где обични парохијани тешко могу да дођу. Али без обзира на све непријатности, недељом и празничним данима све градске цркве су пуне народа. За многе људе су цркве постале друга кућа. Они просто не могу да замисле свој живот без посете цркви где се кроз Тајну Покајања чисте од грехова, причешћују Светим Христовим Тајнама, задобијају благодатне с наге за свакодневне послове, посредством молитве опште са Богом. Али не мали део народа пролази поред храма Божијег, сматрајући посету њему излишним, узалудним губитком драгоценог времена. Неки људи чак смело говоре да им је “Бог у души” и они немају обавезу да одлазе у цркву и престоје тамо дуге службе тим пре што ништа не разумеју црквенословенски. Могу ли се ти људи некако убедити у неопходност да посећују храм Божији? “Јер, у беззакоњу сам зачет и у греху роди ме мати моја” (Пс. 50, 7) Нема човека који би проживео свој живот и не сагрешио. Сваки човек долази на овај свет с грехом. Грех већ код деце може да се пројави веома снажно. Блажени Августин у својој књизи “Исповест” пише: “Деца су невина по својој телесној слабости а не по својој души. Видео сам и посматрао ревносног малишу: он још није говорио, али је с тугом гледао на свог брата бебу…”. Ко кроз Тајну Крштења и хришћанско васпитање не посече корен греха који живи у њему, код њега онда грех задобија у одраслом добу велику рушилачку силу. Страсти које проистичу из првородног греха најпре душевно а затим физички убијају свог поседника, стварајући прави пакао за људе који га окружују. Зар се тако не формирају људи за које у животу нема ничег светог – лопови, диктатори, насилници, убице? Велики број људи је способан да осети да су грешни. Своју грешност најтеже спознају људи који споља напредују у животу и који како се њима чини немају посебних проблема у животу. Такође тешко да себе могу да виде као грешнике они који због неких животних проблема као слабог здравља или сиромаштва сматрају себе погођеном судбином. Мали број њих су способни да слично јеванђелском блудном сину уђу у себе и увиде у чему је истинска трагедија њиховог живота. “Срце чисто ми саздај Боже и дух прав обнови у мени” (Псалм 50:12) Сваки грех с којим се човек не бори већ му попушта, раздваја људску личност на делове. Човек губи целовитост душе и тела и лишава се целомудрености. То јест он није способан да прими околни свет у његовој свеукупности и не може да проникне у суштину ствари. Он расуђује само површински. Чак и предивно систематско како га не с правом називају “више образовање” није способно да дарује човеку ту целомудреност. Није ли то узрок што човек многе појаве из околне реалности прима једнострано, често прелазећи из једне крајности у другу. За њега је бело – црно, и обрнуто. Како каже народна пословица: “Свако суди по мери своје изопачености”. У Цркви се кроз учешће у Тајнама човек привија Телу Христовом и постепено задобија целомудреност која је према мишљењу преподобног Јована Лествичника свеукупност свих врлина. Кроз борбу са својим страстима човек поново задобија изгубљену способност да прониче у суштину ствари, а не само да површински расуђује. Он очишћује у себи грехом помрачен лик Божији. О томе предивно сведоче многе генерације православних светитеља, међу којима је било познатих и сиромашних, здравих и болесних, учених и обичних људи, али који су очистивши покајањем лик Божији у себи, силом благодати Духа Светога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, заустављали природне стихије, просвећивали јевандјелском проповеди читаве земље и народе. “Уклањај се од зла и чини добро; тражи мир и следи за њим” (Псалм 33:15). Сви људи чак и они најсуровији понекад се у животу труде да другима учине неко добро дело. То је клица заложена у човековој природи. Добро знају да чине и Јудеји и муслимани, и многобошци, и отворени безбожници. Пред хришћанином стоји задатак не само да не греши и не само да чини одређена добра дела, већ да се у потпуности унутрашње преобрази. Он је позван да научи да чини добро не само људима који могу да му узврате добром, већ и онима који му не желе добро па чак и отвореним непријатељима. На то призива хришћане Сам Господ: “Чули сте да је казано: љуби ближњега својега, и мрзи на непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; да будете синови Оца својега Који је на небесима; јер Он заповиједа своме сунцу, те обасјава и зле и добре, И даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какову плату имате? Не чине ли то и цариници? И ако Бога називате само својој браћи шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви дакле савршени као што је савршен Отац ваш Небески” (Мт. 5, 43-48). Како да заволимо своје непријатеље? Неће ли притом пострадати наши интереси и интереси људи који нас окружују? То може да се деси само у том случају када по својој малодушности, пристрасности или користи покријемо беззакоње које може да наштети нашим ближњима. У свим осталим случајевима када опраштамо нашим личним непријатељима, ми самим тим не дозвољавамо да се развијају страсти гнева и непријатељства око нас. Човек не може да заволи своје непријатеље без помоћи Божије благодати. Она се из преизобилних извора у првом реду може црпети у цркви. Главни циљ хришћанског живота се према речима преподобног Серафима Саровског састоји у стицању Божије благодати. Човек који задобија силу благодати Божије, око њега се спасавају и задобијају душевни мир хиљаде људи. Такав човек чини добро не од случаја до случаја или када му је то угодно, већ добродетељ (чињење добра) постаје суштина његовог живота. Такав човек у каквој год тешкој животној ситуацији да се надје, понаша се тако да не само да не жели да због њега нико други не пострада, већ и да ти други добију што је могуће више добра. Хришћанин у сваком човеку, чак и у највећем грешнику и последњем неваљалцу, труди се да види лик Божији, и због тога он друге људе више хвали, него што осудјује и негира. Он често сматра да је боље да сам умре, него да због њега пострадају други људи. На основу овога постаје јасан подвиг мученика и исповедника, који су без обзира на страшна мучења сачували верност према Христу, као и своје врлине. Јер како пише свети мученик Јустин Филозоф, они “нису хтели да живе обманом”. Тада постаје разумљив и подвиг преподобних отаца, који су ради стицања благодати и духовног преображаја, узимали на себе изузетне подвиге молитве и поста. Разумљива је и ревност тих људи, који без обзира на све своје обавезе и значајну удаљеност цркве од њхових кућа, вредно налазе пут ка њој сваке недеље и празника. Дакле, људска природа је заражена отровом првородног прародитељског греха, а то значи да је више сколна злу неголи добру. Човеков задатак је да се кроз Тајне Крштења, Покајања, Евхаристије и друге не само исцели од те болести, већ и да уз помоћ Божије благодати преобрази своју људску природу, учини је добром по суштини, несклоној према злу и самим тим да се уподоби сведобром Богу. Неко то достигне у детињем узрасту, неко у – зрелом, а неко тек у дубокој старости. Хришћани једни другима празником и на јубилеје говоре “Многаја љета” не зато да би се што је могуће дуже насладјивали добрима овога света, већ да би било више времена за покајање, исцељење и духовни преображај трулежне људске природе. С тим циљем, без обзира на велику заузетост код куће и на послу, без обзира на то што су се цркве у нашем секуларном свету нашле на периферији градова и села и значајно су удаљене од наших кућа, треба да се трудимо да налазимо пут ка њима. Коментари: 1. У већини сеоских слика је мање срећна цркава, где се недељом и празницима окупља свега 20-30 старијих верника. Нажалост ни данас још увек није прекинут процес изумирања села који је почео још у совјетско време. Већина младих људи који се рађају на селу, због недостатка посла или неумећа и нежеље да раде тешке физичке послове организују свој живот у граду. 2. Августин, епископ Ипонски. Исповест. Књига 1, глава 7, стих 11. М., 2003. 3. Није случајно да у свим јеретичким секташким и нехришћанским религиозним друштвима Тајна Исповести не постоји или је сведена на примитиван ниво. У католичнаству например Исповест се практикује, али се акценат не ставља на скрушености срца, већ на задовољењу Божије правде. На тај начин се у односу човека са Богом не успостављају синовски, већ правни односи, који мало доприносе унутрашњој духовној промени човека који се каје. 4. С тачке гледишта аскетске користи, у периоду стицања образовања код младих људи се на неко време зауставља развијање порока. Према томе, како пише свети Григорије Палама, посебно је оправдано стицати образовање у периоду младости, када су младалачке страсти веома присутне. Али с друге стране стичући богата знања треба се увек сећати речи светог апостола Павла да знање надима. Понекад неки људи под велом многих знања, слично старозаветним књижевницима, вешто крију своје страсти с којима не желе да се боре. 5. У манастирима Кијево-Печерке Лавре се чувају свете мошти најразличитијих људи: војника, лекара, епископа, иконописаца, кнезова, летописаца, просфорника. Истог дана например 9.новембра Црква празнује преподобног Нестора Летописца, чије мошти се налазе у Ближњем манастиру и преподобног Нестора Некнижног, чије су мошти у Даљем манастиру Кијево-Печерске Лавре. Самим тим Црква подвлачи да су писмени и неписмени, богати и сиромашни, познати и обични људи, исти пред Богом. Оно најважније што Господ цени код људи је чистота и целомудреност душе и тела, и то колико су се они уподобили Њему у љубави, милосрдју, кротости, смирењу, састрадању. 6. Свети руски кнежеви Борис и Глеб у XИ веку, свети Царски Мученици у XX веку су се предали на мученичку смрт да спрече заливање целе Руске земље братоубилачком крвљу. Иако се братоубилаштво није могло у потпуности избећи, ипак су његове размере значајно умањене. Да није било жртвеног подвига многих генерација светих руских подвижника, Русија одавно већ не би постојала. 7. Варају се људи који кажу да није важно у коју цркву иду: православну или католичку, канонску или неканонску, јер је Бог један. Народна пословица каже: “Цркву не чине брвна, већ ребра”. То значи да све што се дешава у храму Божијем бива делотворно и спасоносно само уз истинско живо човеково саучешће. Уколико је човеку свеједно у коју цркву иде, онда он прима само једну лепу спољашњу форму црквених обреда и Тајни, без унутрашњег живог учешћа у њима. 8. Узалуд данашњи комунисти приписују себи велике победе у економији, политици, астрономији, социјалној политици XX века. Те победе би у периоду државног терора биле немогуће уколико у позадини не би било хиљадугодишње историје Хришћанства. 9. Како се види из житија светих, што дуже човек греши у свом животу, то треба да буде дубље покајање ради исцељења грехом искварене природе. Преподобна Марија Египћанка је например 17 година живела у страшном разврату, а потом је цео свој преостали живот провела у пустињи, омивајући своје грехе сузама покајања. Што раније човек стане на пут покајања, то се брже опраштају његови греси и он доноси изобилније духовне плодове.

preuzeto sa http://www.russned.ru/stats/2685
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Како се понашати у цркви!?

 неколико практичних савета...

Како се треба припремити за долазак у храм?
Цео човеков живот треба да буде стална припрема за долазак у храм. Припрема за сусрет са Богом. На који начин? Треба живети у љубави са свима; не мрзети, не завидети, не свађати се са својим ближњима. Само чистим срцем и душом можемо достојно изаћи пред лице Божије у храму.

Како се треба обући?
Када улазимо у светињу морамо бити што пристојније обучени. Одело мора бити свечано и озбиљно. Мушкарци улазе у храм гологлави, а жене, главе покривене са марамом. Неприкладно је у храм улазити у фармеркама, папучама, маицама, шорцевима, кратким сукњама, голих руку и слично. Треба избегавати шминку и руж, нарочито када је причешће.

Када треба доћи у храм?
Најбоље је у храм доћи пре почетка богослужења како се каснијим доласком неби ометала служба Божија.

Како се улази у храм?
У храм се улази са дубоким страхопоштовањем. На улазним вратима се мало застане, прекрсти се три пута и благо поклони према унутрашњости храма. Иде се тихо и полако, без разговора, ако се нешто мора рећи онда се говори тихим шапатом, никако гласно.

Како се пале свеће?
Свећа се целива, намени се зашто се пали. Помену се у себи имена живих и упокојених сродника.

Како се стоји у храму?
Мушкарци обично стоје са десне стране, а жене са леве стране у храму. Стоји се у ставу мирно, са рукама прекрштеним на грудима или спуштеним низ тело, благо погнутог тела и главе погнуте напред према олтару.

Како се моли у храму?
Молитве се изговарају у себи. Ко уме да пева, може и тихо певати како неби ометао хор или појца.

Како и када се крсти?
Крстити се треба побожно, правилно и полако. Треба пратити богослужење и дирекно пазити када се свештеник крсти, када се у песми или молитвама помиње Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети, тада се треба крстити.

Како и када се клечи?
Клечи се на оба колена, погнуте главе и тела напред. Клечи се онда када свештеник позове верне на клечење и када сам клекне.

Како се у храму ваља понашати?
У храму се не ваља шетати за време богослужења, причати и разговарати, нарочито гласно; не ваља се гурати, окретати, ометати друге на молитви, смејати се и тако даље.

Шта је исповест?
Исповест је Света Тајна у којој исповедамо своје грехе пред свештеником. Искреним кајањем, личном молитвом Богу и молитвом свештеника добијамо од Бога опроштење од грехова, уз труд и напор и настојање да више не грешимо.

Потреба и значај Свете Тајне исповести?
Као што водом перемо и чистимо своје тело од прљавштине, тако исповешћу перемо и чистимо своју душу, своје срце и свој ум. Зато је потребно што чешће иповедати се обавезно пре причешћа.

Шта је то Свето Причешће?
Причешће је најважнији и најсветији доживљај у животу човека. Хлеб и вино којим се причешћујемо су истинско тело и крв Христова.

Потреба и значај Светог Причешћа?
Причешћем се на духовни и физички начин сједињује са Богом. Без Бога и Божије помоћи у овом свету не можемо учинити ништа добро. Зато је причешће потребно исто колико и ваздух, вода, храна, здравље, живот..
 
Шта је то нафора?
То је хлеб од кога је део употребљен за припремање Светог Причешћа и који се после Свете Литургије дели вернима у храму. Тихо, полако и без гурања и нервозе, прилази се свештенику који дели нафору. Када се доће на ред, побожно се прекрсти, десни длан се прекрсти преко левога на коме свештеник даје нафору; целива се крст и рука свештенику и затим полако се креће према излазу храма.

Како се излази из храма?
Најприје се целива икона на средини храма, затим се, побожно и тихо  излази из храма. На вратима се поново окрене према унутрашњости храма, три пута се прекрсти и поклони (престолу Божијем) и излази напоље.

Извор

Чудо за време Св.Литургије

Ова слика је фотографисана током  Св. Литургије у  храму Свете Тројице, у селу Ставродроми у Керкини Северног Сереса, 6. Јуна 2010.

Она приказује необјашњиво чудо на светом Дискосу,  на којем је  постављен Евхаристијски хлеб пре него што се убаци у свети Путир. Овај свети Дискос је златан и био је потпуно нов и никада се није користио пре ове свете Литургије, али након молитве Епиклезе  када свештеник узноси молитву Господу да преобрази хлеб и вино у Св.Тело и Крв Христову, појавили су се обгорели трагови. 
 Трагови горења значе да је снажна топлота  дошла у контакт са Светим Дискосом из Светог хлеба приликом промене у Божанско Тело Христово. У то време није дошло до оштећења или спаљења светих Дарова који су били на светом Дискосу. То је веома необично, јер печат утиснут на (просфори)- светом хлебу са фрагментима се може јасно видети.

Ово чудо подсећа на несагориву купину која се помиње у Старом завету.

Свети Симеон Солунски учи да је читава борбена и победоносна Црква са Христом на челу  представљена на Светом Дискосу када се свети Дарови мењају у Тело Христово у време Епиклезе....

Изор

У цркви се дешава најбоља света терапија

Шта савјетујете онима који спас од проблема и недаћа траже у молитви и вјери?

 

Одговор:

  Света Црква је као мати. Када јој син сагреши, она га кори, али опет састрадава са њим. Света наша Црква је извор који напаја све жедне и зато свештеници служе литургију, да би Христос благосиљао људе и чувао земљу од сваке болести и слабости. Зато позивам све вернике, све уморне и оне који су у душевним и телесним проблемима и недаћама да долазе редовно на свету литургију и сва друга молитвословља. У цркви се дешава најбоља света терапија.

 Исечак из божићног интервјуа  за Глас Српске

Борба за превласт између мушкарца и жене

Сусрет мушкарца и жене у савременом свету, није идиличан. На сцени је борба полова и рат за превласт.

- Сасвим је нормално и природно да век у коме живимо износи као један од кључних, главних проблема савремене цивилизације, однос полова. Дакако, савремени човек је у бескрајној борби за доминацију. Након човековог иступања из раја, он се обезблагодаћује и ступа у свеопшти рат са свим око себе. Данас није нимало случајно што постоје феминистички покрети, то је добро јер је знак за узбуну да се човечанство, (које лежи мимо Цркве), позове на извесно преиспитивање. Бојим се да смо јако далеко од оног што нам се нуди унутар живота Цркве.

Често се позивамо на тзв. патријархално друштво, патријархалну породицу, говорећи да је то, ето, један модел који је неупоредиво бољи од модела у који је ушла савремена породица а, уствари, велико је питање да ли је ту основни принцип, садржај живота, била љубав и истинска и права жртва или само борба за доминацију, где је по биолошкој снази победио мушкарац. Уствари, мушкарац је током векова успео да се наметне жени. Свети Јован Златоусти каже: Жену, мајку твоје деце, у благоразумности, не треба везивати страхом и претњама него љубављу.

Владика Порфирије

Како да се односимо према гресима свештеника?

Миттополит Лонгин

Када Епископа треба да обавестимо о грешкама свештеника, а када не треба журити са примедбама? Да ли прво треба да попунимо празнине у сопственом образовању и какву опасност за младог јеромонаха крије добијање парохије у Москви? Зашто грчки сеоски свештеник има најбоља кола у селу, а Архијереј понекад путује половним - "радним коњићима"? О свему овоме говори Митрополит Саратовска и Вољски - Лонгин.

 Како да реагујемо на чињеницу да је свештеник починио грех?
 
- Свети Игњатије Брјанчанинов одговарајући на слободну критику Цркве, веома добро примећује: «Монаштво је барометар који, стојећи у заједничкој соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време на улици». Ове речи могу да се односе и на Цркву уопште. Црква је такође део друштва. Људи, који чине Цркву, дакле, и клирици и мирјани, не долазе са друге планете. Ти људи су одрасли заједно са нама и васпитавани на исти начин као и сви остали. И они болују од истих болести као и цело друштво. Једино што их од нецрквеног друштва разликује, јесте чињеница да су они стање своје душе спознали и - дошли у болницу. Како да се односимо према томе што у болници неко поштује упутства лекара, а неко не поштује, јер пије и пуши, или чак бежи одатле? Да ли треба да затворимо болницу због тога што је, рецимо, медицина као наука неспособна, и ништа доброг од ње не можемо да очекујемо? Наравно, не.

Али, зар Црква није позвана да буде другачија, дакле, не онаква какво је друштво? 

- Црква јесте позвана да буде другачија. Одиста, ми смо позвани да живимо светим животом. Апсолутно сви. Али, да ли видите да пут великих светитеља ка светом животу није био једноставан. Не могу људи да се промене за један час: данас је човек једно - а сустра, сасвим друго, и такав ће остати до смрти ... Човек је интересантан склоп: подиже се на неку висину, али, требало би да се заустави и да констатује како је храбар и колико је данас бољи него јуче. Међутим, он већ ту често пада још ниже. То је законитост духовног живота. А Црква прима апсолутно сваког човека, са свим његовим манама. Ето, у том смислу Црква је одиста - пресек нашег друштва. Није тајна да се хедонизам учвршћује у нашем друштву као главна идеологија, тако да људи у Цркву долазе са све израженијим «белегом»: унутрашњим проблемима и ранама.
Чак и ако је човек од те идеологије побегао, ипак није могао да се у потпуности ослободи њеног утицаја.

Да ли свештеник мора да буде побожнији од својих парохијана? Да ли је обавезан да буде подвижник? Или, макар да не вози скупа кола која иритирају?
 
- Шта значи побожнији? Па, нема таквих мерних инструмената, помоћу кога би, изашавши ујутро из стана, измерио ниво побожности и код себе, и код осталог народа ... Па ипак, свештеник за своје парохијане заиста мора да буде узор, односно, правило. Он је дужан да делима извршава то што проповеда, ау односу на материјално - да живи онако како живи његова паства. Али, ако нам се учини да то баш и није тако, не треба да износимо пребрзе осуде.
Видите, дође човек у Цркву - искрен, верујући. Иза себе остави све што се може оставити, све што је имао. Он, дакле, тежи ка духовним висинама и зато постаје монах. Али, одједном - додељују му велику Московску парохију ... А он још млад и не баш искусан монах ... И, сада се њему ту отварају такве могућности, какве се можда никада не би отвориле да није постао монах. Не кажем ја да он узима новац из црквене касе и троши их на некакве пијанке, не! Једноставно, он стиче нове познанике, духовна чеда, на пример, неког познатог естрадног глумца, или неког сличног ... Ти људи га воде свуда, јер је он њима нешто као нека егзотична играчка. Они су његови другари, и мало - помало, долази до тога да човек под сумњивим околностима разбија неко незамисливо скупо возило. Како се то десило? У ком тренутку је требало зауставити тог младог човека ...? Можда он све друге обавезе свештеника извршава одлично. На пример, изузетан је старешина, дивно се односи према људима и људи га воле јер им је много помагао, волео да их саслуша, да због неке потребе и ноћу оде чак на други део града ... Једно с другим се доста често слаже. Зато треба настојати да будемо опрезнији у осудама надајући се да ће ове ситуације, о којима данас говоре медији, некога зауставити, а некоме послужити као лекција.
Узгред, сетио сам се једне приче коју никада раније нисам причао. Када сам био млађи, често сам путовао у Грчку. Тамо су ме две ствари веома изненадиле ... Добро сам их запамтио. Са неколико Архијереја сам се возио колима и видео да су то била обична страна кола, како их зовемо «радни коњићи» - не због тога што су излупана, већ што су половна. Ничим се нису разликово од уобичајене колоне аутомобила. То ми је била прва лекција. А друга ... Били смо у гостима код свештеника у малом селу, високо у брдима. Упитао сам како живи парохија, и од којих средстава живи лично свештеник са породицом. Село је мало ... По нашим мерилима не само што породицу, већ ни мачку овде не можеш да прехраниш. Део плате свештенику даје Митрополија, део држава. Стан је увек црквени. А кола, кажу ми, увек купује обично сеоско становништво и увек су свештеникова кола у селу најбоља! Наравно, није реч о «лексус» нити о некој раскоши, али, никоме не пада на памет да купи кола боља од кола која вози свештеник. И ако се догоди да у суседном селу оцу купе нова кола, онда ће и овде такође одмах купити нова кола. Ја слушам и мислим - код нас је то једноставно немогуће. А тамо је то природно, јер је код њих свештеник човек кога поштују, који води људе и све житеље села - од рођења до смрти. То су, једноставно, разлике у психологији нација.

 Да ли треба да се жалимо Епископу, ако сазнамо да је свештеник починио грех?
 
- То да свештеници могу да погреше, и да греше, није откривено у последње две недеље, нити у последња два века. Управо из тих разлога Црква и има одговарајуће каноне, али и велико искуство у борби са грешкама свештенства, као и да се лиши свештенослужитеља, који те грешке не могу да исправе. Постоји књига прописа у којима се разматрају сви могући лоши поступци, које могу да почине свештена лица. За њих се одговарајућа казна одређује канонима. Сама реч Епископ у преводу значи «надзорник». Ако свештеник не извршава своје обавезе, или их извршава неправилно, а ви постанете сведок неког таквог непримереног поступка, који је починио свештенослужитељ, сигуран сам да је обраћање Епископу - управо најисправнија одлука. И, ако је човек учинио дело, које није примерено свештеничком чину, он мора да буде лишен тог чина. Ако је то дело још и злочин, он подлеже судској казни, значи, свештеник је мора сносити као и сваки други грађанин. Ту нема о чему да се расправља.
С друге стране, понекад људи имају чудне представе о Цркви ио томе, какав треба да буде свештенослужитељ. Није сасвим јасно одакле то долази. Ево, какву сам ја жалбу добио: «Ја сам дошла у цркву, и они су ме истерали». Шта је заправо било? Уопште је нико није истерао, само јој је речено да пре него што крсте дете, треба да прођу часове катехизма. И, ето, пишу жалбе, као да су им у продавници закинули у мерењу робе ... Па, ни у друштву потрошача се не жале у смислу: дошла сам, молим вас да попуните моју жељу ... Дакле, видимо да свештеника често окривљују управо тамо где је он веран заклетви, и где не сме да дозволи да се озакони безакоње.
- Зашто се догађа да друштво не схвата суштину Цркве, упоређујући је са митологијом и одвајајући је од реалности њеног бића?
- Пушкинове речи «ми смо лењи и незаинтересовани», у данашње време, на жалост, можемо да применимо на свима нама. Уствари, ако човек има жељу да схвати шта је Црква, али да то прихвати без пристрасности, онда све то може да нађе и на интернету. Ту може да научи и богословију и литургике. Богословија и академија могу да се заврше и на основу информација које су данас доступне. Али, ми смо лењи и незаинтересовани, а при том самоуверени, па, иако и ништа не знамо, ми мислимо да можемо да судимо о свему. Али, ово се не односи само на Цркву. Погледајте колико само имамо стручњака у државној управи. Код нас сви знају како се управља државом, пољопривредом, шта се ради у економији, како се води спољна политика ... Људи не знају оне околности око које се годинама, ако не и вековима, накупљају ови или они проблеми, а при том бескомпромисно износе најрадикалнији суд. А онда почињу да грде: зашто њих нико не послуша и одмах не отрчи да уради то што они кажу ... Апсолутно је то исто и у односу на Цркву. То је заправо одлика људске психологије.

Ипак, зашто Цркву у великој мери критикују? Да ли због тога што друштво не схвата њену суштину? Или је стање у нашој Цркви, па и код свештенства, ипак такво, да смо управо заслужили ту критику?
 
- И једно, и друго. Међутим, треба узети у обзир да смо сведоци концентрисаног напада на Цркву од стране ангажованих медија. Овај напад је очигледан сваком човеку који прати ситуацију: на многим мрежама, у радиостаницама, као иу телевизијским студијима седе паметни људи, који са резервисаном знатижељом прате појединости тих напада, технологију и квалитет извршења. Дакле, узимају се реалне ситуације и догађаји, а онда се надувавају онолико, колико је год то могуће. Та саопштења се стално понављају и тако се одржава ниво интеровања за дату тему. Понекад се без икаквог повода информационог, вест поново шаље у етар. Али, чињеница да та кампања постоји, нас ни у ком случају не оправдава. Још је Апостол Павле говорио: «не дајите повода онима који га траже» (посл 2. Кор., 11,12). Наше личне мане и грешке ни у ком случају не можемо да правдамо тиме што их наши непријатељи траже и после машу њима као заставом. Дакле, сама та чињеница, верујећег човека мора да натера да буде опрезан и да се чува, као и да га примора да сачува здраво расуђивање и трезвеност.

 Који је Ваш пастирски савет - како човек да се понаша када види како свештеник греши?
 
- Пре свега, нико не треба специјално да се упиње и да тражи нечије грешке. Најчешће човек те грешке није видео лично, јер, или их је негде прочитао или од неког чуо. Ја не бих рекао да људима у храму грешке свешенослужитеља тако често падају у очи. Постоји много добар јеванђељски савет: «Не судите, да вам се не суди». Треба да знамо да је свештеник ипак човек, да он има такве ситуације у животу, које могу тако да га растегну, да он не може 24 часа да буде нежан, љубазан, добродушан и, како се каже «на готовс». Пожељно је да то тако буде, али то је веома сложено. Као и парохијани, и свештеник је подложан искушењима и гресима. Свети Јован Златоусти каже да када би сви хришћани били прави хришћани, у свету не би остао ни један многобожац, нити Јудејац.Све историјске недаће Цркве везане су само за једно - ми, људи из Цркве, не одговарамо свом предназначењу и не живимо онако, како то од нас тражи наш Спаситељ.

Са руског Танкосава Дамјановић

Извор

Зашто људи не иду у Цркву?

Ако упитате многе људе, зашто не иду у цркву на молитву, обично ће вам одговорити: немам времена, морам да радим! Погледајте те људе, који само раде и не иду у цркву уздајући се само у свој рад, и сравните их са онима који деле време на радина молитву, и брзо ћете се уверити, да су ови други и имућнији и, што је главно, задовољнији. Прича се за два суседа кројача, како су били неједнаки и по раду, и по молитви, и по имању и задовољству. Један од њих имао је велику породицу, а други је био самац. Онај први имао је обичај да свако јутро иде у цркву на молитву, а овај самац никад није ишао у цркву. Онај први не само да је мање радио, него је био и невештији мајстор од овог другог. И онај је имао свега задовољно, а овај је оскудевао. Упита овај онога, како то да он има свега, ма да ради мање одњега. А онај богомољац одговори, да он сваки дан иде у цркву, и уз пут налази изгубљено злато, па позове и свог суседа самца, да пође с њим на молитву, па ће делити нађено злато. И оба суседа почну редовно ићи у цркву, и убрзо се оба изједначе у обиљу и задовољству. Наравно, никакво злато нису они налазили на путу, али је благослов Божји умножавао обиље правим богомољцима. Онима који ишту најпре царства Божија и правде Његове, Бог додаје и умножава све остало, што им је нужно за телесни живот.

Св. Владика Николај

 Пролог, Расуђивање(24.Август)

Секташи нас оптужују да се клањамо ''идолима "- Иконама .

Секташи оптужују Цркву да је " прекршила " другу Божију заповест тиме што у богослужбеној пракси употребљава и " обожава " иконе ; осим тога у Цркви се клања Крсту као каквом " идолу ", а исто тако и моштима светитеља. То је идолопоклонство, и директан грех против друге Божије заповести - кажу секташи. Оваквих се приговора Црква доста наслушала у својој историји - па ипак посветимо им мало пажње!

Кажимо на самом почетку да друга Божија заповест не забрањује прављење ликова и сликање слика, већ њихово обожавање. Православни хришћани се тога држе, и они не обожавају никога и ништа осим Господа Бога. Чујмо најпре шта каже друга Божија заповест: " Не прави идола нити каква лика од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој " (2Мој. 20.4-5).

Када би се ова заповест схватила буквално - настао би општи хаос. У таквим околностима би сваки биолог, сликар, фотограф, вајар, луткар,... - био велики грешник. Албуми са нашим сликама представљали би скуп " идола ", а телевизију и да не спомињемо. Личних докумената не би било, а новине би штампале само сувопарне текстове.

Па како онда схватити ову заповест?! Просто - довољно је обратити се Библији, и ето одговора. У образложењу ове заповести Бог каже: " Немојте градити себи идола ни ликова резаних, нити ступова подижите, ни камења са сликама мећите у својој земљи да му се клањате; јер сам ја Господ Бог ваш " (3Мој. 26.1); и даље: "... посрамиће се они који се уздају у лик резани, који говоре ликовима ливеним: ви сте наши богови " (Иса. 42.17 ; 44.9-17 ; 45.20 ; 46.6-7 ; итд.).

Дакле, Господ Бог изричито забрањује да било кога, или било шта обожавамо и клањамо му се као Богу. Само то, и ништа више! А Црква тако нешто никада није учила или радила. Никада Она није неку личност или неки предмет ставила изнад Бога, испред Бога, или уместо Бога! Сетимо се још нечега - у Библији постоје директне Божије наредбе да се праве кипови, и иконе за потребе богослужења! Ево и тих места у Св. Писму:

• Бог наређује да се начине две статуе анђела (херувима) у Храму Божијем:
  (2Мој. 25.18-22 ; 1Књ. Дн. 28.18 ; 1Књ. Цар. 6.23-29 ; 8.6-7)
• Бог наређује да се ураде резани ликови у Храму:
  (1Књ. Цар. 6.29-35 ; 7.29,36 ; 2Књ. Дн. 3.7)
• Бог наређује да се извезу ликови анђела на порфирној завеси светилишта:
  (2Мој. 26.31 ; 2Књ. Дн. 3.14)
• Бог наређује да се извезу ликови анђела на десет завеса шатора:
  (2Мој. 26.1 ; 36.8)
• Бог показује Мојсију слику Свога Храма и свега што је у њему:
  (2Мој. 25.9,40)
• У самој Небеској Цркви налазе се кипови анђела, као и резани ликови:
  (Јез. 41.18-26)

Дакле, Бог не само што не забрањује коришћење религиозних слика за богослужбене потребе, већ, напротив - наређује! Стога, поистовећивање св. икона са " идолима " било би заиста неразумно, и чак шта више, велики грех. Јер ми православни не обожавамо св. иконе, нити се молимо икони као парчету дрвета или папира. Православни верници се моле пред иконом, као симболу личности која је визуелно представљена на њој. Они поштују иконе као благословене представе једног живог Бога - Његових анђела, светитеља и мученика који су, као што смо видели, наши пријатељи и заступници (Отк. 5.8 ; 8.3-4). Ми уснама целивамо лик светитеља, а нашим мислима и срцима целивамо правог светитеља као живу и стварну личност у Небеској Цркви.

Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима, и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује ушима, то се исто приказује гледањем нашим очима.

Из Св. Писма видимо да је Бог понекад чинио чуда кроз мртве, без животне:

• кроз дрвени Мојсијеви штап: (2Мој. 7.17 ; 8.17 ; 9.3 ; 17.5-6)
• кроз бакарну змију: (4Мој. 21.6-9)
• кроз Јелисејеве мошти: (2Књ. о Цар. 13.21)
• кроз Христове хаљине: (Мт. 9.20-22)
• кроз Петрову сенку: (Д. ап. 5.15)
• кроз иловачу и бању Силоамску: (Јн. 9.6-7)
• кроз убрусе и појасе ап. Павла: (Д. ап. 19.11-12)

Стога, зашто и даље сумњати у чудотворне моћи св. икона, св. крста. или св. моштију? Историјско искуство Цркве, као и њено Предање то очигледно потврђују!

На крају узмимо у обзир и то да, до Христовог доласка, Бога нико никад није видео, и да је Бог тек у лику Господа Исуса Христа узео људску природу (Јн. 1.14 ; 14.9). Због тога Богочовека Исуса Христа оправдано можемо визуелно представити у Његовом људском облику. 787- ме године, на седмом васељенском сабору, цела Црква је прихватила ово учење, и донела коначну одлуку у погледу достојног поштовања икона. А било би заиста Богохулно и неукусно да лик Господа Исуса Христа, Богородице, апостола, анђела, и свих светитеља називамо " идолима ".

Свети Крст - Ап. Павле " плачући говори о многима који живе као непријатељи крста Христова " (Флпљ. 3.18). Заиста, и дан данас многи од секташа отворено се јављају као крстоборци и противници видљивом одавању почасти св. крсту - " Јер је реч о крсту лудост оника који гину ..." (1Кор. 1.18).

Ми ћемо се држати речи ап. Павла: " А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа " (Гал. 6.14) - јер је за нас Крст Христов и симбол и средство спасења.

Шта рећи за оне који тврде да " верују " у Христа, а одбацују да одају видљиву почаст Знаку Сина Божијег - св. крсту. Какви су то " хришћани " када свесно одбацују ношење Крста, или не дај Боже да га још целивају? Њихов став је да они Крст Господњи носе у својим срцима, и то је сасвим довољно! Добро, то је лепо и за сваку је похвалу - али кријући у себи Крст, а не одајући му видљиву почаст, ви као да се стидите што сте хришћани. Друго, није баш тачно да је Крст Христов невидљив, јер Св. Писмо говори и о видљивом Крсту као Знаку Сина Човечијег - који се јавно показао на Голготи (Јн. 19.17); и који ће се поново показати, на небу, када Господ дође у свој својој слави (Мт. 24.30). Хоћете ли се и тада стидети св. крста? Видети и ове цитате:(Флпљ. 2.8 ; Еф. 2.16 ; Кол. 2.14).

Навешћемо даље нека места из Старог Завета која би се могла схватити као праслика Крста:

• Када је Јаков благосиљао Јосифове синове, Јефрема и Манасију, стицај околности био је такав да је тај благослов изречен под знаком крста, јер је Јаков при благосиљању ставио једну руку преко друге (1Мој. 48.13-19). Да ли је то био баш пуки случај да благослов овог пута дође кроз знак крста, или је то био предзнак, да ће кроз крст доћи благослов целом свету?
• Ап. Павле прелазак Израиља преко Црвеног мора тумачи као праслику св. тајне крштења (1Кор. 10.1-2). Наиме, да би се вода раздвојила, Мојсије је пружио своју руку ка мору у једном, директном, правцу, а када је Израиљ прешао, он је по заповести Божијој опет пружио руку ка мору да би се вода саставила, али сада је то учинио у попречном правцу. На тај начин несвесно учињени знак крста био је предслика спасења.
• Први ратни сусрет Израиљаца са Амаличанима текао је следећим током - док се Мојсије на гори молио Богу раширених руку, Израиљци су побеђивали. Чим би их спустио, од умора, побеђивали су Амаличани (2Мој. 17.11-13). Раширене Мојсијеве руке, у односу на његово тело, такође су биле предслика крста Христовог, и извор Израиљске победе. Из Св. Предања знамо још нешто:
• Пред одсутну битку са својим супарником Максентијом (312- те год.) цар Констатин је у сну добио поруку да на штитове и заставе стави знак Крста, а речи које је чуо гласиле су " Овим побеђуј ". Испунивши то, Констатин је победио и ушао у Рим.
• Из историје Цркве зна се да су стари хришћани имали више својих символа који су у оно време били тајни знаци распознавања. Један од таквих је била риба, а зна се и зашто - На грчком језику риба се каже " ИXТИС " - Исус Xристос Теу Иос Сотир - Исус Христос Божији Син Спаситељ! А зар је тај символ био неки грех пред Богом? Није - јер он у суштини изражава главну истину хришћанства! Па зашто би онда и Крст, као предмет (символ), и знак Крста којим се осењујемо био грех?! Јер, када на себи руком начинимо знак Крста ми тим покретом изражавамо цело своје хришћанско веровање - на символички начин. Три састављена прста једне шаке символички нам означавају нашу веру у једносушну и нераздељиву Свету Тројицу. Тим више, и тим потпуније што чинећи знак Крста изговарамо: " У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин "!

У осталом, и секташи, сви од реда, имају неки спољашњи знак своје молитвености. Обично, и најчешће седећи зажмуре, ставе руке међу колена и дубоко се замисле, или изговарају своју слободну молитву.

Нама Св. Предање изричито казује да су још најранији хришћани имали обичај да се осењују знаком Крста, па стога то радимо и ми. А секташи нека нам одговоре на основу чега они то заснивају знак своје молитвености?!

 

ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић

Завет и фуснота

Косово је завичај српске нације. Идеја Стефана Немање и Светог Саве је крвљу  запечаћена. Она је вреднија од свега овоземаљског, па чак и земаљске отаџбине, она је вреднија и од живота. Јер она свему даје вредност и смисао, а без ње све је ништавно. То, што су нам предали свети преци и на Косову херојским мучеништвом запечатили, превазилази чак и идеју. Идеја је безлична и апстрактна, а оно што је на Косову рођено је Завет. Завет није само заклетва, он је трајно и нераскидиво везивање са Смислом и Извором живота. Завет се може погазити и заборавити, али се не може уништити.

Сви знамо да су се свети преци на Косову определили за Царство небеско, те је оно постало код националног бића, које се још увек романтичарски назива српство. Царство небеско је стварност заједнице са Богом, али оно може да се схвата и као свеобухватни корпус вредности. Оно је апсолутно Добро, без сенке зла, оно је Љубав, оно је Слобода, оно је Верност, оно је Правда… Синоним сваке врлине и вредности јесте Царство небеско. Зато је оно надахнуће, које  живот чини узвишеним, зато је оно темељ сваке наде и извор вере. Вере да живот има смисла и да неће узалуд проћи.

Христовим оваплоћењем Царство небеско је већ сишло на земљу. Оно још није остварено али није више само тамо далеко, у трансценденцији, с ону страну загробног живота већ се његов предокушај доживљава већ овде и сада. То искуство „с нами Бог“, што је значење имена Емануил, како пророк Исаија назива Христа, доживљавао је народ Божји још у Старом завету, а у Новом, у стварности испуњења Божјег обећања, ту стварност виде или наслућују чак и они који не верују у Христа.  Чак и Његови противници. Вероватно зато тако и кидишу на Косово, место још једног оваплоћења Емануила.

Ово некима може изгледати јеретички, али Христос се није оваплотио само као човек, Он се оваплотио и као заједница верујућих људи – Црква. Црква није друго до продужени Христос кроз све векове. И она, као и Христос има две природе, божанску – Дух Свети, који ју је основао и човечанску – народ Божји, људи који су заветно повезани са Христом.

Како Царство небеско није још у пуноћи дошло, то још увек не постоји један народ Божји, него се Црква оваплоћује у конкретним народима, у њиховој култури, менталитету, па и у самом бићу, преображавајући те народе у народе Божје.

Ретки су народи који су имали ту тачку Завета, у својој историји, који би их преобразио од биолошко-интересне групе до Заједнице узвишених (есхатолошких) вредности. Немајући Завет као основу свог идентитета европски народи су се враћали паганском коренима, римском царству или тевтонском бесу као својој најдубљој основи. Покушавали су да оплемене своје паганство културом и науком, нарочито техником па и трговином, али врхунац таквог „просвећеног национализма“ био је крвави двадесете век.

Наш патриотизам има хришћанске основе (иако смо се много отпадили од хришћанства.) Заветна заједница, створила је од нашег народа  једно ново биће духовно – српство. Косово је је коство (суштина) српства, јер је оно његово родно место. Зато је оно наш Јерусалим. Јерусалим, који је мајка Цркве, али и мајка новог човека, преображеног и боголиког. Наш блаженопочивши патријарх Павле говорио је да  суштину Косовског завета можемо изразити  речима – будимо људи. То је и био императив Светог Саве, кад је стварао Српску цркву. Желео је да учини наш народ достојним богочовечанске заједнице, да ишчупа српског човека из таме идолопклонства. Да нас преобрази јеванђељем. Он је „породио отечество своје благодаћу Духа Светог“ и тако показао народ свој вредним да се назове народом Божјим. Његов отац, и родоначлник српске државе, Стефан Немања, у монаштву назван Симеон, чији празник је ове године пао баш после овог „споразума“, на тим основама је градио државу. На идеји једнаковредности свог народа са осталим културним народима. И није имао комплекс инфериорности, чак кад се поредио са, тада, најмоћнијима, Византијом или Римом. Он ту једнаковредност није градио на некој земаљској моћи, већ на милости Божјој. „Бог је Ромеје (Византинце) учинио царевима, Угаре краљевима а мене по милости Божјој, владарем Србије.“ У оно доба кад су сви европски владари потврду своје власти добијали од римског папе, он, у писму истом, пореди његову власт у римокатоличкој цркви са својом у држави српској. Ово је за „последицу“ имало да је потпуно самовластан у својој држави, те је зато узео и титулу василевса – императора, иако није био чак ни краљ, него велики жупан. Али је био самодржац. То је једини случај у историји (вид. Острогорски, Историја Византије) да један владар  даје себи  ту титулу, а да нема претензије да влада или доминира васељеном. Његова држава била је његова васељена, која потврду свог постојања није тражила „ни од цара ни ћесара“. Србија, тако, није постала само политички независна, већ и вредносно-духовно самосвојна. То је царска сила Завета. Кад је пропала држава, тај Завет, још јаче је заживео у бићу Србинову – српству.

Уместо Завета данас имамо фусноту!  Ту фусноту читам као једно велико вредносно али! Нећемо признати насилну незавиност Косова, али ако има  фуснота можда и хоћемо, бићемо Срби, али ако нас Европа такве прихвати, будимо људи, али ако то ништа не кошта…

Уместо Царства небеског, основна стварност, која креира наше животе, постаје једно велико али – да, можда, не! Адски дух свесвеједности ништи пред собом сваку вредност, сам живот копни пред овим задахом трулежне депресије. Српство, постаје романтичарска измаглица. Фуснотом стављамо тачку на сопствено постојање као једнаковредних људи. Прави људи су негде тамо, „преко гране“. Себе доживљавамо као новодопске парије. Осим ако не одемо у иностранство. Србија, дакле није само политичка, већ пре свега, вредносно-духовна колонија. „ Да смо своји духовно били бисмо своји политички па и економски. Туђи смо робови духовно, па нам је и држава под туђинским печатом, а економија под туђинским шапама.“ Актуелније, данас, звуче ове речи, него пре више од седамдесет година, кад су изговорене.

Међутим, не треба да се плашимо. Као што рекох, на почетку текста – Завет је неуништив! Он, баш као и његов носилац – српство, може да замре, услед отпадништва или страха, али он је вечно жив.

Отресимо са душа својих смрадну скраму страха, надахнимо се вечношћу, па ћемо видети како буја српство. Видећемо реку живота, која односи у неповрат лупеже, мишеве и хрчке партијаше. Кад најбољи у овом народу, одушевљењем победе дух отужне  свесвеједности. Кад најврсније снаге ума и карактера искораче из депресије која кочи њихов рад на општем добру. Кад им Завет постане не само мотив, већ и основа у друштвеном раду, кад подршку више не буду тражили код „ментора“, превејаних лисаца, који пливају у свим режимима и који младима говоре: “Немој да си наиван!“ Тада ће сунце аутентичне човечности растера тмасте облаке европских, либерално-капиталистичких, тржишних и новодопских тлапњи, тада опомена више неће бити: „немој да си наиван“, већ: „немој да си труо“!

Када се Срби пробуде и српство заживи новим одушевљењем, тада  Србију нико неће зауставити у њеном победосном ходу у Живот!

Дејан Перишић

Бивши комунисти- формални православци

Митрополит Јеротеј Влахос

Питање: кључни проблем са којим се суочавају цркве у бившим комунистичким земљама источне Европе је, наравно, питање тзв номиналних хришћана( назови хришћани). Наиме, велики део становништва тих земаља формално се изјашњавају православним хришћанима, али упркос томе они не исповедају православну веру (него се декларишу као агностици или атеисти),  не учествују у молитви и литургијском животу Цркве, и једину ствар коју они виде у Православљу је  фолклор и етничку припадност. Какав би  требао бити став  према тим људима, посебно ако се узме у обзир да они често теже да утичу и контролишу живот Цркве? Коначно, на који начин би требало да сама Црква приступа тим номиналним хришћанима у циљу да би се они окупили у недрима Цркве?

 Одговор: "номинални Хришћани" или "номиналне религијске вође" по називу су основни проблем  Цркве,  јер изазвају црквене расколе својим различитим страстима. Они сматрају Цркву друштвеном институцијом, друштвеном организацијом, религијом, чак у најбољем случају, верским удружењем или националном институцијом.

Мора да нам буде јасно, као што сам рекао раније, да је Црква "Тело Христово и заједница обожења", према учењу Светог Григорија Паламе. То је Тело Христово, јер глава Цркве, Христос,  уско је везан са својим члановима кроз тајне и доктрине. То је такође заједница обожења, јер њени чланови учествују  различитим начинима, на очишћење, просветљење и обожење.
 Такве чланове Цркве који "не живе" овим поледом у будућност, постепено их је то довело до агностицизма и атеизма те постају секуларни чланови, оболели чланови Цркве, без обзира на то да ли се они претварају да су у Цркви.

 Морамо да схватимо да је Црква духовна болница, а не  поље конкуренције за  доминирање наших страсти. Светитељи су лекари, а Христос је  пар екселанс лекар и његови пастири који раде у име Христа унутар тог светитељског оквира обављају исцелитељску функцију. Сви хришћани морају бити у фази оздрављења.

 У том контексту, Црква не може да се трансформише у фолклоризам и национализам. Св.Апостол Павле јасно дефинише задатак хришћана када пише: "И сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу" (2. Кор 10.: 5).

На крају, ипак, Црква лечи хришћане својом пастирском пажњом, без обзира на њихов духовни узраст. Оно што се захтева је да свештеници знају метод лечења.

Соборност 2006