Родитељски страх за „лоше друштво”

Поводљивост

Детету су родитељи и други чланови породице ауторитети све док не уђе у пубертет. Адолесценту је група вршњака најважнија, што значи му је много важније шта о њему мисле вршњаци, него шта мисле родитељи. Како у том развојном периоду млада особа изграђује свој идентитет и формира своју личност унутар групе вршњака, најважније јој је да је вршњаци прихватају.

Утицај вршњачке групе на изградњу личности појединца је веома снажан. Важно је у каквој групи одраста млада особа: какви су чланови групе, какви су односи између њих и каква уверења и вредности заступају. Ако је та група оно што се назива „добро друштво”, тада је њен утицај на младу особу позитиван јер подстиче њене потенцијале и омогућује добру социјализацију. Ако групу чини „лоше друштво” у коме се заступају уверења и вредности који су значајно друкчији и одступају од родитељских и општедруштвених, тада је утицај групе на младу особу негативан.

Родитељски страх

Један од највећих родитељских страхова у овом периоду јесте да ће дете под негативним утицајем групе или одређеног вршњака учинити неку глупост која ће му обележити каснији живот и скренути га на погрешан пут.

Због свесности о негативном утицају вршњака на младу особу, родитељи не желе да њихово дете буде поводљиво.

Поводљивост је оно понашање када нека особа ради или исто оно што раде други или оно што други очекују од ње, чак и када је то штетно по њу. Особа која се поводи за неким је у таквом односу у којем не мисли својом главом, већ се понаша на онај начин за који мисли да ће импоновати групи или некој одређеној особи коју доживљава као „значајног другог”.

Поводљивост је реч која означава особину неке личности, а што само по себи претпоставља да је то нека непромењива карактерна црта. У стварности ради се о понашању повођења за неким другим. Ово разликовање између карактерне црте и понашања јесте веома важно зато што прво означава сталну, релативно непромењиву црту личности, док друго означава нешто што се може променити. Зато када родитељи критикују дете које се поводи за неким негативним узором, говорећи му: Престани да будеш поводљив, они несвесно поводљивост дефинишу као трајну особину дететовог карактера. Зато би и оваква критика, као и свака друга критика, требало да буде усмерена на мењање понашања: Престани да се поводиш за њим.

Да би смо младу особу одучили од тога да се поводи за неким негативним узором, прво је потребно да разумемо њене разлоге за такво понашање, а затим о њима треба разговарати.

Жеља за прихватањем

Један од главних разлога за повођење за неким јесте жеља да се буде прихваћен од значајног другог или од групе. Да би била прихваћена, млада особа или ради оно што раде други или ради оно што мисли да други желе да она ради. Она мисли да је прихваћеност потврда њене вредности: Ако сам прихваћена, ја вредим, а ако нисам прихваћена, ја не вредим. Супротстављање значајном другом или групи би значило да особа није прихваћена, због чега она избегава сваки конфликт и подређује се претпостављеним очекивањима других.

Други чест разлог да се млада особа поводи за неким јесте што у тој особи види узора, некога каква би она желела да буде. Због тога она опонаша другог, чини оно што други чини, што је само знак да се она поистовећује са другим. То је посебно изражено код оних младих који су незадовољни собом и који би желели да изгледају и да буду као неко други.

Млада особа би требало да има способност да каже „не” групи или значајном другом, да одбије да се понаша на онај начин који није у складу са њеним вредностима. Управо се кроз овај конфликт са групом, то јест ауторитетом, изграђује лични интегритет. Из тог разлога су посебно склони поводљивом понашању они млади који се плаше да кажу „не”, који избегавају сваки конфликт како не би били одбачени. У односима са доминантним вршњацима они се осећају немоћно да се супротставе и повремено се и против своје воље подређују и укључују у понашања за која знају да су негативна.

Зоран Миливојевић

Bидео сам Светога Духа тoком црквеног венчања

"Свети Лаврентије Черниговски (+1950) никад није, по монашком обичају, присуствовао венчањима, већ се повлачио. Није у томе видео никакво зло али је сматрао да ум човека посвећеног Богу не треба ни у чему да буду на земљи. 
Међутим, једанпут, он је са неким унутрашњом радошћу присуствовао венчању двоје младих. Матушка монахиња је била изненађена а он јој је рекао: " Знаш, видео сам Светога Духа како прелази са младића на невесту па после са ње на њега и тако све време венчања. То се дешава само кад људи на свет начин улазе у светињу брака и био сам озарен и радостан што још постоје такви млади људи."

Анимирани филм Бјекство

Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот

Испољавање ове страсти многи људи оправдавају физиолошким разлозима, такозваном “нервозношћу”, која је последица патњи и неприлика које су их задесиле, напетошћу савременог живота, тешким карактером рођака и ближњих. Иако такви разлози често постоје, ипак не могу да служе као оправдање за ову, по правилу, дубоко укорењену навику да своју раздражљивост, срџбу и лоше расположење искаљујујемо на ближњима. Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот, доводе до свађа обично због глупости, изазивајући узвратну мржњу, жељу за осветом и злопамћење, озлојеђују срца добрих људи који се у принципу воле. А како заразно дејство има испољавање гнева на младе душе, разједајући у њима Богом дану нежност и љубав према родитељима! Ми можемо и дужни смо да осећамо гнев само према својим гресима и недостацима. Нил Синајски саветује да човек “буде кротак с људима, али борбен с непријатељем нашим, јер се у томе и састоји природно коришћење гнева, да бисмо се одлучно супротставило древној змији.” И још: “Ко не заборавља зло демонима није злопамтило према људима”. Чак и кад расправљамо о нечему то треба да чинимо без озлојеђености и гнева зато што се раздраженост одмах преноси на другог. Разлог за гнев је често уображеност, гордост, жеља да човек покаже своју власт над другим, да се разоткрије његове пороке заборављајући на своје грехе. Пре исповести треба да се сетимо: да не осећаш можда, брате, озлојеђеност према свом ближњем и да ли си се помирио с њим у срцу свом? Да ли си после увреде коју си некоме нанео изгладио грешку према њему, да није у његовом срцу остала бол и огорченост? Сети се и покај се за оно што си згрешио, и ако је могуће помири се с њим пре исповести, затражи опроштај од онога кога си ражалостио, а за оне које су те увредили помоли се желећи им добро од свег срца. Тамо где људи дуго живе заједно, нарочито у тесним условима, где су често једни поред других – ђаво уноси међу њих неслогу, мржњу једних према другима, рађа се стална раздражљивост, осуђивање, чак и одвратност и непријатељство. Све је то дело зле страсти. Човеку почиње да изгледа да се ближњи понаша потпуно немогуће, сви његови поступци му изгледају крајње наказни, изазивачки, непристојни. То је познато искушавање нечисте силе. Кад пронађе једну, било коју лако раздражљиву тачку у човековој души ђаво почиње стално ту да подбада и да клеветом и лажју подстиче на гнев све док не раштима све душевне струне тако да је душа увек спремна да се одазове на сваку гневну помисао – и нечисте силе на тај начин нашавши себи отвор на души убрзо у њу довлаче гомилу непријатељских осећања према брату и тако лако човека брзо доводе до самих наступа беса, односно до љуте мржње према ближњем. Због тога је важно да се на самом почетку прате такве непријатељске помисли, ситна раздражљивост и гневни испади – и да им се одмах стане на крај тако што ће их човек исповедити, и уколико постоји таква могућност, он треба често и јасно такве помисли да открије пред свештеником. А он речју, саветом лако може да помогне да се сличне мисли одсеку и да се спречи даљи развој болести. Међутим, крајње је некорисно сматрати да човек треба да се обрачуна с оним према коме се појавила оваква злоба – ђаво управо то и жели. Треба издржати до краја знајући прави извор тог зла. Јер, кад човек, подстицан злим духом срџбе негодује на ближњег и њега, а не ђавола и своју страст сматра за кривца, онда он, по речима отаца Цркве, личи на пса, којег људи гађају, камењем, а он се баца на њих, гризе их, а заправо не примећује онога ко га гађа. Дакле, та страст је данас веома развијена, а за њено лечење је потребно много пажње, борбе, честог исповедања, смирености пред ближњима, самопрекора, много молитава с метанијама за себе и за оне против кога се подигла борба у човеку. Истински хришћани, они који су свом душом желели да послуже Господу своме и тражили потпуно очишћење срца, - често су себи тражили или наставника или брата с тешким, строгим или чак раздражљивим карактером, да би, живећи поред њега стално морали да се смирују и да се кроз то науче кротости и незлобивости. Такви примери се често могу срести у житијима светаца.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести 

Анимирани филм о Св.Георгију

О кризама и проблемима са којима сусрећу млади супрузи

О. ПАВЛЕ ГУМЕРОВ

„КАМЕЊЕ У ЏАКУ“, „БУРНА ИЗГРАДЊА“ И „СИНДРОМ ПУСТОГ ГНЕЗДА“

Свештеник Павле Гумеров говори о три кризна периода у породичном животу

...Потребно је вратити се у време када им је било врло добро једно са другим, сећати се тога времена, трудити се да проводе више времена  заједно. Врло је важно да супрузи поставе себи овакво златно правило: одређени део свог времена да не посвећују само деци већ и својој другој половини. То у ствари уопште није тешко. Једноставно једном месечно или једном у две недеље посветите једно другом време. Наравно и свакодневно, после посла такође...

  Једном, током  тешке животне ситуације дали су ми број мобилног телефона оца Павла Гумерова. У очајању сам позвала и... разговарала са оцем Павлом више од сат времена, ако не и два...Пошто се нисам никада обраћала оцу кога нисам лично познавала, он ми је сваки пут посвећивао путем телефона довољно много времена дајући ми , рекло би се , просте али мудре савете који би ми веома помагали. Касније сам сазнала да је отац  Павле аутор многобројних књига породичне тематике(нпр. „Мала црква“, „Он и она“, „Породични конфликти. Профилактика и лечење“, „Православна аскетика за мирјане“, „ Кључеви за породичну срећу“, „Грађански брак.Почетак породичног живота или блудни суживот’’), при чему је једна из њих - “Три кита породичне среће“, призната најбољом књигом за омладину 2012.године од стране Издавачког савета Московске Патријаршије. Васпитајући два сина, свештеник Павле Гумеров успева не само да служи у новом дрвеном храму Светих Петра и Февроније Муромских у Марину, већ и да снима дискове, држи предавања, семинаре и беседе на тему породице и брака, моралног богословља.  Није необично да је отац Павле постао настојник храма, названог у част небеских  покровитеља породице  јер он тако много зна о породичним проблемима. Али знати је једно, а помагати сасвим друго....

-Оче Павле, захваљујем Вам се на помоћи  у решавању мојих проблема који су почели одмах пошто је наша ћерка завршила средњу школу и пошто се дуги брак између мене и мог мужа, рекло би се срећан, распао. Хајте да попричамо о кризама у породици.

Било која криза је испит, а криза у породичном животу је провера чврстине тога какве односе смо успели да изградимо у породици.

-Неки људи у речи „криза“ чују само нешто лоше. Сада и код нас у земљи сви само и говоре о тој кризи: да је она практично крај живота, све поскупљује. Према анкетама „Левада-центра“ већину људи сада брину само неке тренутне ствари, раст цена који се тиче непосредно твог новчаника, а не неки глобални проблеми геополитике који се дешавају и у земљи и у свету: рушење економије, корупција, могући рат који узгред и доводи по повећања цена. Тако да у тој кризи људи виде нешто негативно и мрачно.

Реч  „криза“ је грчка реч која има два значења. Прво значење – ''прелаз, прелом, преврат''. Ми знамо да постоји криза болести. На пример, човек се разболи и почиње неки прелом у болести, најчешће му бива лошије. Лекари говор: ''Почела је криза''. После те кризе обично човек или оздрављује, бива му боље, или та болест прелази у веома тежак стадијум. То јест, криза најчешће има две стране. А друго значење је ''суд''. Свака криза је провера чврстине, испит. На пример, криза породичног живота – то је испит тога до чега је дошла породица, какве односе смо успели у њој да изградимо. Када је све добро, када је све тихо, мирно, предивно, нема начина да проверимо колико волимо један другог. Али ево, појављују се неке тешкоће, на пример, рађа се дете. Доста често сам се у пракси сусретао са тиме да су се рођењем детета, кварили односи у породици.

- Зашто? Па то је предиван, срећан догађај у породици који многи очекују са нестрпљењем?

- Зато што је, на пример, жена почела да се љути на мужа што се недовољно брине о детету, не помаже јој у одгајању детета, она све ради сама. Или се мужу чини да је она опседнута дететом . До детета она га је пазила и мазила, а сада га је сасвим, јадничка, заборавила. А шта се десило? Та промена, прелом, прелазно стање проверило је чврстину породице. Испало је да није баш све добро. То је некаква „провера квалитета“. У породици су се појавили проблеми које је потребно решавати.

А баш такви проблеми могу и да ојачају породицу. Нисам само једном био сведок срећног решења веома тешке, предразводне, породичне кризне ситуације и приметио сам: да по правилу чим супружници заиста успеју да изађу из такве ситуације, они успевају поново да заволе једно друго, поново почињу живот, заборављају све своје увреде, остављају сав негативни терет, поново граде односе користећи то горко искуство које су имали.

Уопште у породичном животу постоји много свакаквих криза, али ја мислим да постоје основна три кризна периода.

Први период - то су прве године породичног живота, период адаптације.  Код једних је то прва година, код других прве три године, код неких и мало дуже, све зависи. По статистици највише развода бива или због какве свађе или због грешака баш у овом периоду. Прва година је најтежа. У Старом  Завету,  у Другом закону, постоје речи о томе да када се мушкарац жени он се чак ослобађа од војног рока, од учешћа у ратним дејствима, од некаквих друштвених обавеза и послова. Прве године он је био дужан да теши своју жену, да гради породично огњиште, зато што је то врло сложени период. Састају се два различита човека којима је потребно да се навикну једно на друго, да дођу до усаглашености деловања, да стешу оштре рубове и неравнине. Отац Илија Шугајев је наводио овакав пример: када у џак ставе два камена и почињу да га тресу, камење ће се или трети и постати глатко или ће поцепати тај џак и испасти, одлетевши на разне стране што обично често и бива.

Где живети: са родитељима или одвојено, колико имати деце - ова и друга питања будући супрузи требa да реше још пре брака.

Овај пример прекрасно илуструје прве године заједничког живота и задатке супруга у овом периоду - навикавање једно на друго, налажење заједничког језика, решавање неких нерешених питања. Узгред, нека питања треба решити још до брака. А многи сматрају као да пре брака не треба ништа разматрати, не треба једно друго да „оптерећујемо“, треба да уживамо, удварамо  се једно другом. То је све добро, наравно, али врло често бива да људи, ступивши у брак, одмах схватају да постоји потпуна неусаглашеност у неким врло важним питањима. На пример, где живети: с родитељима или одвојено? Жена сматра само са родитељима. Муж је категорички против, он сматра да треба живети одвојено. Или, на пример, колико имати деце: колико Бог да, колико успемо или једно-двоје? Јасно је да све то треба решавати заједнички и то пре брака јер у браку  када су људи стављени пред чињенице, таква питања је врло тешко решити.

У првим годинама заједничког живота када се често рађа дете и потребна је посебна обазривост и трпљење, бива да супрузи не могу да издрже - „падају“ тај испит. Рођење детета је за младу породицу веома велики стрес. „Stress“ у преводу са енглеског значи „напетост“, човек се налази у напетом стању својих духовних и физичких сила. Стрес може бити изазван на пример умором, конфликтном ситуацијом, гужвама у саобраћају или нечим другим. Али, може бити изазван и неким радосним догађајем, на пример, рођењем бебе. Ипак врло често тај радостан догађај постаје, на жалост, разлог неслагања, различитог мишљења, конфликата у породичном животу. Иако по идеји баш рађање детета треба да обједини породицу: заједнички напори за одгајање и васпитање детета треба да „зацементирају“ породицу.

- Са каквим се још проблемима сусрећу млади супрузи?

Прве године брака су тешке још и због тога што човек изабравши своју половину, мужа или жену, приде добија и велики број рођака: таста и ташту, свекра и свекрву, шураке, девере, браћу, сестре, нећаке и остале рођаке мужа или жене, а често и њихову децу из претходног брака. Природно, са свим тим блиским људима који постају и твоји рођаци , ти мораш такође да нађеш заједнички језик и да научиш са са њима сарађујеш, живиш у сагласности и не свађаш се. Ако и буде свађа( а свакако ће их бити) треба их решавати продуктивно и са минималним губицима.

- А када се јавља друга криза?

Други кризни период у породичним односима је период када  породица већ постоји 7-10 година. Он је такође прилично опасан. Рекло би се: живи и радуј се: све је нормално, навикли су се једно на друго. Проблеме са рођацима су такође навикли да решавају за десет година, научили су да трпе једно друго, умирили су се итд. Проблеме са становањем, по правилу, човек је за десет година породичног живота такође решио. Или је то свој стамбени простор или је изнајмљен на дугорочан период.  Деца су се такође родила. Са првим дететом је врло тешко, али са другим, трећим  је по правилу све лакше. И прво дете је већ порасло. Али врло често бива да се људи разводе . При том говоре:“Све је прошло, прошла је љубав, све је увело, све је прошло“.

-А зашто се то догађа?

Зато што врло често, нажалост,  људи решавајући своје проблеме заједно са водом просипају и бебу.  Бринући се за децу и посао који би хранио породицу , они се не баве својим односима , проводе мало времена заједно, мало разговарају једно с другим, не показују знаке пажње и нежности, не покушавају да нађу нешто заједничко. Све то, по правилу, остало је у прошлости када је трајао медени месец или када још нису имали деце.

Тих седам - десет година могу се назвати периодом „бурне изградње“. Супрузи граде свој дом у буквалном и преносном смислу: граде начин живота, нешто купују, деца се рађају, расту, још неке проблеме решавају. Али када код људи почиње период некакве стабилности, спокоја, схватају да је нестала љубав, нестало је оно најважније ради чега се и ствара породица , а она се ствара ради тога да би се живело заједно, да би се добила радост од личног контакта, да би се било још ближе једно са другим.

По правилу жене говоре са тугом:“Све је лоше“. Ја се противим томе: „Ево сада је лоше, али ви сте живели у браку већ десет година . Зар је све тако лоше било увек?“. Јасно је да наравно не, оне су биле веома задовољне, у почетку је све било добро. Када човек ствара породицу шта он хоће? Он види да им је добро заједно и он хоће да тај празник живота траје све време - кроз десет, петнаест, двадесет пет година. Али испада да после неког времена људи заборављају како је било у почетку и упадају у рутину живота која не може дуго да сједињује људе. Када тај период  „бурне изградње“ прође, за њим следе старосни периоди који могу да буду још сложенији за породицу, на пример када деца одрастају и супрузи остају сами једно са другим.

-Како савладати ту другу кризу?

-Потребно је вратити се у време када им је било врло добро једно са другим, сећати се тога времена, трудити се да проводе више времена  заједно. Врло је важно да супрузи поставе себи овакво златно правило: одређени део свог времена да не посвећују само деци већ и својој другој половини. То у ствари уопште није тешко. Једноставно једном месечно или једном у две недеље посветите једно другом време. Наравно и свакодневно, после посла такође.

Најбитнијa ствар коју може отац да уради за своју децу је - да воли њихову мајку.

А уколико су код супруга лоши односи , они ће се обавезно одразити и на децу. Један човек је рекао врло мудру реченицу: “Најбитнију ствар коју може отац да уради за своју децу је да воли њихову мајку“. Када он воли њихову мајку, када је у породици све добро , онда није потребно ни речи рећи деци о васпитању. Онда ће и њихова породица бити тако чврста, срећна –према обрасцу и налик њиховој породици. Тако да је потребно бавити се односима.

- А како да се њима бавимо?

Потребно је да се сетимо шта смо радили у првим месецима нашег заједничког живота, како смо ишли у биоскоп, у позориште, на игранке, једноставно смо могли да заједно седимо и разговарамо, направивши вечеру, како смо се трудили да једно другом говоримо лепе речи, како смо даровали поклоне не само за рођендан и 8.март, имендан. Узгред, то се мора обавезно радити током свих година брака , независно од тога колико сте провели заједно у браку.

Као пример може да нам послужи породица нашег последњег цара Николаја Александровича и његове супруге Александре Фјодоровне.  Када читаш њихове дневнике, њихова писма видиш да ти људи који су родили већ петоро деце, људи који имају скоро педесет година, нимало нису изгубили своју љубав, нежност, романтику из првих година њиховог супружничког живота. То је врло важно зато што се из тих срећних, светлих  тренутака  и састоји наш живот. То је оно о чему се ми после сећамо у слободно време или у старости.  Зато што ако се цео живот састоји из некаквих непријатности, ситница, сталних прекора, свађи, конфликта, онда ћемо се и сећати тога, тада нећемо моћи да се сетимо ничега лепог

- А трећи период?

Трећи период се назива „синдром пустог гнезда“. То је период средњег доба, када деца одрастају, сазревају и граде своје породице. Врло често се овај период истовремено јавља са кризом средњих година која се по правилу јавља код мушкараца.

Господ Своје дарове даје у било ком периоду живота. И у старости постоје огромне могућности за самореализацију.

.

- Многе породице су преживеле кризу средњег доба са јадним резултатима. Шта бисте посаветовали онима који још нису у њега дошли?

У овом периоду човек види да младост пролази, све лепо што се догађало у животу је остало у прошлости, пред њим је не зна ни он шта, појављује се сумња у своју снагу.  Ако човек у свом животу нешто није успео, није урадио, сада му се чини да то неће ни урадити зато што више нема ту снагу итд.  Иако тако не треба. Господ Своје дарове даје у било ком периоду живота: и младост, и зрелост и старост имају своје плусеве, огромне могућности за самореализацију, за срећу. Ово је период када људи који су веома везани за своју децу и воле их, остају сами једно са другим. И то врло често, нажалост, доводи до развода.

- Зашто?

Зато што је супруге уједињавао стамбени простор, понекад заједнички посао, деца, а сада тог обједињавајућег начела нема, нису успели да изграде добре односе једно са другим. Када су деца одрасла те струне су веома ослабиле. Такође и мушки и женски организми другачије подносе старосне промене,  уколико се мушкарац у својих 50 година осећа пун снаге, код жена је период гашења природних женских функција мало другачији. Наравно то је врло тужно, али то је чињеница. И врло често ако породица није јака, ако је саграђена на телесној страсти, врло често се дешава да муж оде код некакве младе љубавнице а затим се и жени са њом.

На самом крају хоћу да кажем - да све тече, све се мења. Наш живот се све време мења, рађају се деца, унуци, још се нешто дешава, неке друге промене у породичном животу. Врло је важно да у сваком периоду чувамо нашу љубав, чувамо наше односе, да се све време трудимо да проучавамо, читамо литературу о узрасној психологији, о породичној психологији. 

Врло је важно да, под један – знамо сва ова три периода живота, под два – да у сваком од њих видимо нешто добро. Када у својој другој половини, у другом човеку, који нам је дат од Бога, у нашој деци и родитељима видимо добре стране , а не лоше, када се трудимо да не примећујемо лоше стране , онда ће наравно наша породица бити јака и лако ће да преброди све кризе.

Са свештеником Павлом Гумеровим разговарала Ирина Ахундова

11 фебруара 2015 год.

Извор: Православие.ру

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, април 2015, подвлачење наше.

Човјек не може истовремено да буде хришћанин и, живјећи у ванбрачној заједници – блудник

Протојереј Димитрије Смирнов

Ствари срца и породице спадају у област деликатног. Људи који постављају таква питања не кажу увек како се зову, али ова тема занима многе људе. Замолили смо председника Патријарашке комисије за питања породице, заштиту мајки и деце, протојереја Димитрија Смирнова, да одговори на њих

О ванбрачном животу и венчању

— Оче Димитрије једно од честих питања гласи: зашто је за венчање обавезна регистрација у општини?

— Зато што општина издаје доказ о томе да сте муж и жена. Раније, кад је Црква била државна, свештеник је сам регистровао брак. А данас су функције подељене: држава издаје извод из матичне књиге рођених, а црква венчава.

— А да ли је грех живети без регистрације? Чак и у љубави и слози?

— А зашто онда не отићи у општину? Обично је разлог један: да би људи лакше могли да се растану ако се нешто деси. Брак означава заједничку својину, заједничка права на имовину. То је одговорност. Ако је људи избегавају то значи да нису породица, већ само привремено живе заједно. «Данас ми одговара да живим с тобом, а сутра ћемо видети.»

— Да ли одбијате да причестите људе који живе у таквој заједници?

— Строго говорећи, овакав човек треба да изађе из храма после возгласа «Двери, двери!» По канонима он нема права да присуствује најважнијем делу литургије. Зато што чини блудни грех и самим тим је ван Цркве. Али данас га нико неће извести из храма, нека стоји. Али му се не може дозволити да се исповеди, да се миропомаже. Ако хоћеш да постанеш члан Цркве – поштуј правила. Човек не може истовремено да буде и блудник и хришћанин.

— А ако утаји да живи с неким невенчано?

— То је потпуно бесмислено. Па не долазите у храм зато што вас је неко натерао, већ због своје душе, код Бога, а не код свештеника. Бога не можеш да превариш. Ако је ваш савез чврст – ступите у брак и венчајте се. Ако није – престаните да блудничите. И онда ће вам бити отворен пут ка Цркви.

Шта се сме пре свадбе, а шта не

— Девојка пита: шта сме да дозволи веренику пре брака?

— Много тога: да води искрене разговоре, да пише стихове, да поклања цвеће, да пише песме, да стоји испод прозора, да се брине, да воли.

— А да се љуби?

— Боље да не. Нека се мало стрпи.

— А ако моли, вуче на кауч, вређа се и прети да ће да оде?

— Треба му објаснити: «Мили, ја сам из другачије породице. Ако си ме заволео и ако ми нудиш брак, ја разматрам понуду. И ако пристанем одредићемо датум венчања. Али нисам нисам сигурна да ћу рећи «да», зато што ако почињеш од кревета, тешко да ћеш ми одговарати.»

— А ако он каже: још нисам спреман да се женим, али сам луд за тобом…

— Онда – збогом. И ако оде – хвала Богу.

— Али девојка га воли. И попушта надајући се да ће се односи касније средити.

— Узалудно се нада. Који глупак ће се оженити оном која му ионако припада? Годинама ће је правити будалом. Рећи ће да треба да уштеди новац за раскошну свадбу, да се обогати, да купи кућу… Јер, шта ће му проблеми? Поред је млада, лепа, волим је, и она мене воли, живимо заједно. Све је дивно! И биће тако док не сретнем у метроу другу коју ћу заволети још више…

О интмним стварима

 — Да ли верујући брачни пар може да користи средства за контрацепцију?

— По црквеним правилима контрацепција је покушај убиства. И ако је ефикасно деловала, убиство је учињено. Управо тако.

— Али има ситуација кад људи нису у стању да гаје много деце – немају ни снаге, ни средстава…

— Ако православни супружници категорички не желе да имају више деце, имају један поуздан начин који није повезан с грехом – уздржње.

Треба ли се припремти за породични живот

— Како човек да не погреши кад бира свог пара?

— Треба дуго, најмање годину дана, да упознаје човека с којим намерава да живи. Да му поставља питања: «Хоћемо ли имати иконе у кући?», «Да ли ћемо васпитавати децу у православној вери?» Или: «У који храм идеш?» И ако је одговор «Ни у један» – то је повод за размишљање да ли треба развијати познанство.

— Дешава се да муж солидно зарађује и да жели да види код куће домаћицу и мајку, а жена жели да и она гради каријеру…

— Треба унапред пажљиво осмотрити родитеље своје девојке: какви су односи, како живе. Људи често понављају родитељски модел понашања. Ако младић у глави има један пројекат, а девојка други, биће проблема у изградњи породице. Али је главно да треба да имају заједнички циљ.

— Какав? Свако жели срећу…

— Срећа је стање које се рађа у доброј породици. А циљ православне породице је изградња домаће цркве, где је муж – свештеник, жена је ђакон, односно његов помоћник, а деца су народ Божији који треба привести Христу.

— Младенци обично размишљају о другим стварима.

— Зато на три брака у Русији има два развода. Нестао је заједнички циљ, остале су индивидуалне жеље. Понекад врло једноставне: родила се привлачност – узимају се, охладили су се – развод. Улазе у брак да има «ко да пере». Или се удају да би у кући «мирисало на мушкарца». А онда се муче.

— Да ли породичном животу треба да претходи нека припрема?

— Треба читати духовне књиге о молитви, о самоконтроли, о покајању. И имати на уму да будућност није максимални комфор, већ служење ближњима.

Михаил Устјугов

Са руског: Марина Тодић

Извор

О родитељској клетви

Чувај се клетве родитељске, јер је страшна клетва родитељска. Цени и тражи благослов родитељски, јер ће те он пратити кроз цео живот. Премудри Сирах говори: благослов очев утврђује дом деце, а клетва материна искорењује до основа (Сир. 3, 9). Проклетство, којим прокле Ноје потомство Хамово, и до дан данас прати несретне Хамовце. А синовима Јаковљевим онако је и било у животу, како их је отац благословио. Св. Сергије као младић мољаше своје родитеље за благослов да се замонаши. Но родитељи стари мољаху сина да почека и потруди се око њих до њихове смрти, па после нека се монаши. Сергије послуша родитеље своје, и би благословен до смрти. Епископ Хермоген прича случај, како је један син злостављао жену своју. Када га мајка с плачем поче корети због тога, син се баци на мајку, изби је, и главу јој разби о дувар. Очајна мајка узвикну: „Господе, нека буде син мој проклет, и да нема ни мога ни Твога благослова!“ Тога истог дана син почне дрхтати целим телом, и пуних 13 година проживи у тој дрхтавици не могући сам ни кашику к устима својим принети. После 13 година он се исповеди и причести, од чега му буде нешто лакше, и убрзо за тим сконча.

Пролог
расуђивање за 13.Август

Који је разлог вечитих конфликата између таште и зета, и између свекрве и снахе?

О. Павле Гумеров

Овде постоје два основна фактора:

1.Љубомора. Једног истог човека воли двоје људи. Али различито. Једна страна воли као мајка, а друга као жена (или муж). И тог вољеног човека они не могу да поделе међу собом. Наравно, овде је главни кривац углавном старија генерација. Мајка никако не жели да пусти своје вољено дете, нити да схвати да је оно одрасло и да, по природи ствари, има право да ствара своју породицу, односно да поред мајке воли још неког.

И да све то ни у ком случају не негира чињеницу да ће он наставити да воли своју мајку.

2.Судар две генерације: очева (мајки) и деце. Старија генерација некако сама по себи сматра себе искуснијом, мудријом. Старији људи мисле да имају право да дају савете и мешају се у животе млађих. Младима се то нимало не допада. Они имају свој живот и своје виђење ствари. За њих је поглед на свет старијих „старомодан“, а искуство – изашло из употребе.

Могуће је навести још и трећи разлог конфликта, а то су предрасуде. Предрасуде су првобитно необјективан однос према супротној страни. Тада ми под утицајем урбаних легенди о таштама и зетовима, као и на основу жалосног искуства пријатеља и рођака, почињемо лоше да се односимо једни према другима превремено, а приори (тј. пре искуства), односно, видимо у човеку противника, и по свој прилици, непријатеља.

Зашто се код млађе генерације конфликти јављају углавном са свекрвама и таштама, односно са мајкама својих половина, а с очевима веома ретко?

Жене су много емотивније, и емоције (укључујући и негативне) често односе превагу над разумом. И тако се оне лакше уплићу у конфликте и свађе. Други разлог је то што је мајчинска љубав, по правилу, јача од очинске. Дете више времена проводи са мајком и зато је више везано за њу, као и она за њега. Мајка веома страхује и брине за дете, много више него отац, и она не жели да га пусти јер из ње често говори слепа љубав, везаност, егоизам и љубомора.

Чувени истраживач природе љубави Ерих Фром писао је да у мајчинској љубави може бити присутан моменат посесивности, егоизма. Он „може бити манифестован у нарцисистичком* елементу мајчинске љубави. Због тога што се дете доживљава као део ње саме, љубав и слепо обожавање мајке може бити задовољење њеног нарцисизма. Други мотиви могу бити манифестовани у мајчиној жељи за заповедањем или поседовањем. Дете је беспомоћно биће које потпуно зависи од њене воље и природни објекат задовољења за жену која воли да заповеда, тј. која има црте посесивности“.

Понекад се заиста дешава и таква аномалија: мајка никако не може да схвати да је њено дете већ одавно одрасло и да је дужно да ступи у живот одрасле особе. Јер ако мајка има истинску љубав, онда она мора да схвати да не треба да задржава одраслог сина или ћерку, већ да им помогне да стекну слободу и независност. Љубав је жртва и уколико родитељи желе својој деци добро, они морају да схвате да је срећа немогућа без јаке породице и да њихова деца треба да буду срећна са својим вољеним. Љубав не тражи своје (1Кор. 13,5) каже апостол Павле, и ако родитељи траже љубав своје деце или су љубоморни, значи да их не воле довољно.

Да ли сте се икада запитали зашто има толико смешних вицева и анегдота за ташту и зета, а за свекрву и снаху их нема уопште? Ја лично нисам чуо ниједан за њих. То је зато што однос између снахе и свекрве има често уместо комичан – веома драматичан карактер, па ту онда није до шале.

Посебно ако је сина подизала самохрана мајка, онда она често њега сматра својом крвном имовином и уколико било која друга жена почиње да воли њеног сина, она одмах у њој види супарницу и чини велике напоре да посвађа сина и снаху, а понекад чак и да их заувек растави. Познавао сам случајеве где су мајке саме упознавале своје синове са њиховим будућим женама, а затим и уништавале њихов брак својом љубомором и слепом мајчинском љубављу.

При том, ове жене често несвесно срљају. Њима се чини да заиста воле синове и мисле да се снахе недовољно брину о њиховој вољеној деци, као и то да су, уопштено говорећи, препуне разних недостатака. А, у ствари, мајке се једноставно осећају усамљено, несрећно и напуштено и веома пате због тога. И њих, наравно, такође треба разумети.

Конфликт може бити погоршан тиме, што син такве доминантне мајке може бити врло зависан од ње. Он не може да донесе потребне одлуке, и уместо да брани своју жену и замоли мајку да се не меша у њихове животе, наставља да у свему слуша своју родитељку.

Он ће се копрцати између жене и мајке, што ће, наравно, само упропастити његов однос са женом, јер жена увек очекује од мушкарца одлучност и заштиту.

* * *

преузето из књиге

Породични Конфликти

Свештеник Павле Гумеров

Да ли чинимо грешкe васпитавајући децу?

Родитељи током  богослужења често имају неприлику и дилему како да поступе са својим немирним дететом. Питајући се, откуда да се дете баш сад понаша овако?  Будући да траје богослужење и да није умесан  моменат за опомене и васпитавање, родитељ често напусти храм  покушавајући вани да умири своје дете.
 Питање, да ли ће дете имати поштовања према богослужењу пре него што га доведемо у цркву првенствено зависи од родитеља. То се никако не постиже претњом пре уласка у цркву, него усађивањем таквог осећаја током заједничке молитве као и утицајем целе духовне атмосфере код куће. Деца која схватају да је долазак у цркву узвишени тренутак у животу њихове породице, постепено ће схватити потребу пристојног понашања у цркви.

Неки родитељи добро понашање током службе награђују слаткишима нпр. за одлично чоколаду, за осредње бомбон  док за неприхватљиво понашање не пружају никакву награду. Да би овај метод био ефекасан, родитељ  увек треба да се држи тог договора. Да ли је овај метод добар?
Децу учимо да се на један начин понашају у дневној соби и где да перу зубе, исто тако их учимо да се понашање на игралишту разликује од понашања у цркви. Кратко и јасно деца уче гледајући наш пример и пуно им значи што им кажемо, али... они врло добро виде како се ми сами према цркви опходимо. Никако не треба децу искључивати из yчешћа на св. литургијама зато што приреде непријатну ситуацију, напротив, што чешће. Потребно је пронаћи прави педагошки начин да им се објасни, да њихов немир не омета богослужење и пажњу осталих верника. Нису сва деца спремна да буду на богослужењу те је многим родитељима тешко да доведу малу децу у цркву.
Долазе разне породице, са малом децом, одраслима и бебама, сматрајући да је у тој доби њихов почетак духовног живота. Бебе често спавају, не смета им појање, ништа.. све док не проходају.

Ево неколико зрелих пактичних савета једне самоуке мајке која је ово поделила са нама након што их је стекла са неколицином своје деце која су одрастала у цркви.
У своме писму каже:

                     ..Мислим да сам лично много грешака чинила васпитавајући своју децу, стварајући много узнемирења у цркви. Могуће да су и неки људи излазили из цркве због моје деце и заиста ми је веома жао због тога. Гледајући на то сада, мислим да сам  нешто научила из својих грешака и желела бих пријатељски да поделим са осталим мајкама, неколико практичних савета ако су заинтересоване. Схватила сам да критике других људи упућене мојој деци нпр: " деца су твој крст  и мораш да их дисциплинујеш у Цркви." не само да нису од помоћи него замарајуће, јер ми заиста НЕ ЗНАМО ШТА ДА УРАДИМО СА ЊИМА! Оно што нам треба су неколико практичних савета. Ево неколико .

1. Нај важније - Молите се за понашање ваше деце Пресветој Богородици и другим светитељима свакога дана, ујутро и увече, једнако у цркви и код куће, колико год можете. Ово је уствари најлакши и најбржи пут. Врло брзо ћете приметити чуда која се дешавају!

2. Не носите пластичне играчке са децом у цркву, донесите мекане плишане.
 

3. На путу према цркви подсећајте децу да је Црква божија кућа и да због тога требају бити тихи.

4. Дете одвојите од његових вршњака, јер ће са њима да прича и да се игра. Објасните му да се игра и прича само када се изађе ван.

5. Не остављајте децу да плачу у цркви (иако је дете мало), уколико не престане након неколико секунди изнесите га ван док се не умири. 

6. Ако је ваше дете неуморно одведите га до икона, шапћите им имена светитеља, ако знате реците им нешто о њима.

7. Деца брзо губе пажњу, изводите их ван на кратко пазећи на најсветији део службе и причешће.

8. Када ваше дете напуни 4.године објасите му делове службе, о бојама одежде, о присутву светих анђела током певања Херувимске песме и реците им да када ми благодарећи певамо - оне песме које анђели певају Богу.. итд. Можете му шаптати све ово током службе, оно ће побољшати пажњу код детета.

 Ова листа би могла бити бесконачна, заиста. 

 Можда би неки родитељ могао додати још који савет који би нам био на корист свима.

Сигурно да постоје родитељи који би протестовали читајући ово писмо говорећи да њихово дете не воли да ради ово, нити жели то да учини.. Мислим да сви треба да упамтимо да пуштати децу да чине све што они желе може бити штетно. Како ће савлађивати животне околности кад крену у школу? Има толико ствари које ће морати да раде - које не воле! Мислим да учити децу да раде оно шта треба, иако то не желе уствари је само чинити им велику услугу.

О "Избору" занимања код деце

- Неки родитељи, старче, упућују своју децу на своје занимање, па их често чак и приморавају.

- Они никако не чине добро. Не треба да приморавају своју децу да чине оно што се њима допада, ако то није оно што њихову децу успокојава. Знам једног младића који је желео да студира богословију и да постане свештеник. Мајка му, међутим, то није допуштала: вршила је на њега притисак да студира медицину. Младић је научио византијску музику и почео да поје. Сам је чак конструисао један музички инструмент уз помоћ кога је одређивао гласове по канону. Музику је знао напамет. Имао је дара. Чак је и тропаре састављао, службе... Чим је завршио гимназију, положио је испите и уписао се на Богословски факултет. Његова мајка је доживела нервни слом од жалости. Долазила је после да ме моли: "Моли се, оче, да оздравим, а мој син нека ради шта хоће." Чим је оздравила, опет му није допуштала да ради шта жели. Напослетку је младић све напустио и упропастио се.
Говорим младима које виђам да размишљају о томе којом науком би желели да се баве: "Размислите о томе која наука вам се допада, како бисте се бавили оним што је у вашој природи." Ако није у њиховој природи оно чиме мисле да се баве, трудим се да сами увиде где их срце вуче, а то је обично оно што је у њиховој природи и тако им помажем. Помажем им, дакле, да следе ону науку коју воле и да изаберу занимање које је у складу са њиховим способностима, довољно је да чине оно што је Богу угодно. Има ли неко склоности према музици? Треба да постане музичар, или добар појац, који ће помагати својим животом и својим појањем свима који ће га слушати, па ће тако заволети Цркву и молитву. Има ли склоности за сликање? Нека постане сликар, или иконописац и нека благочестиво израђује иконе, које ће чудотворити. Има ли склоност за неку науку? Нека јој се посвети и нека усрдно ради.
И да видите, од малена се види ко за шта има склоности. Једанпут у манастир у Стомију дође један човек са своја два мала сестрића. Један од њих, имао је тада шест-седам година, седе поред нас и непрестано нас је нешто запиткивао. Питам га: "Шта ћеш постати кад порастеш?" "Правник!", каже. Онај други се негде изгубио. Питам његовог ујака: "Где је нестало друго дете? Да није пао негде?" Изађемо напоље да га нађемо и чујемо неко лупање у столарској радионици. Уђемо и имамо шта да видимо: даску, која је била на столу и коју смо почели да обрађујемо, и која је била већ сасвим глатка, потпуно је уништио длетом! "Шта ћеш да будеш кад порастеш?", питам га. "Правићу намештај!", каже. "Правићеш", кажем. "Нека ти је на здравље ова даска коју си покварио! Није важно!"

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету