Рециклирање заједнице са римокатоличком црквом..

Јуче, уђем у пошту да покупим пошту за наш манастир, јер поштар нам уопште не доноси, сад је такво време дa морамо сами да одемо по њу.. Док сам чекао у пошти на шалтеру, зазвони телефон, видим О.Горан је! Започесмо разговор и у томе моменту улази римокатоличка часница у пошту и дође право на исти шалтер. 

Помислих, поздравићу је њиховим поздравом "Блажен Исус и Марија".. који је код њих рабљен и у упораби. Била је то стара мајка у 60-им годинама. Због телефонског разговора настојао сам да је поздравим било како, али је показивала такву непријатност да није хтела ни да погледа у мом правцу. Стајала је хладно, видно под стресом гледајући у правцу излаза и повремено у шалтер.. Удаљих се, да јој олакшам, убрзо заврших телефонски  разговор и пустих је прву да преда пошту. Отиде, не окренувши се.. Захваљујући овом сусрету научио сам много, нисам ни размишљао до тада о сусрету са тим ентитетом. Мада, сви смо некада  у могућности да многе утиске заграбимо ћутке.. Једна ласта не чини пролеће, нису сви такви..

 Узевши своја писма кренух да их отварам, погледах у листу обавеза које још морам по граду.. код Синише на пијацу по поврће и право назад у манастир. Успут и заборавих на тај дивни сусрет.. После подне у манастир је дошао Сањин ради договора шта све треба за прикопчавње воде и за нову радну акцију у суботу. Питао ме шта мислим о екуменизму и сетих се да ми то јутрос ипак није пошло за руком.. Ни дијалог.. Потакло ме да напишем нешто на ту тему, ипак дугујем Сањину одговор.

Иако се повремено појављују вест о екуменизму и идејама о заједништву између римокатолика и православних, чињеница је да одавно не личимо једни на друге, уствари, потуно смо страни једни другима. Римокатоличанство је временом постало сасвим туђе Правослаљу по духу, изгледу, свему..

Након толико векова то је и за очекивати, реално, јел?!

 Расцеп (раскол) се десило 1054. године, након чега је дошло само до низа неспоразума и међуљудских сукоба, који просто морају да се наведу.

Дакле,  мора да се зна да је западна црква до раскола уствари "била" Православна.  Све је било исто, догматика, исто вјеровање, иконе, иста духовност... Данас након раскола то су две различите вере. Иако се на ову тему не може укратко, велики вековни простор у коме се римокатличка црква све више удаљавала од Православља то не дозвољава. 

 Дијалог/грч. Дијалогос је начин, напор, којим се води размена ставова међу нама данас. Главна кост у грлу преко које се једоставно није могло прећи у почетном раскораку, је нова идеја о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, које је римска црква заступала. Та идеја/учење је Филиокве, која није усвојена код нас ни дан данас. Саборност је додатно нарушена властољубљем, јер римска црква се од старта бави првенаштвом над свим хришћанима. Није предрасуда, ево видећемо даље у тексту..

Потражњом Рима од Цариграда (као гром из ведра неба) да призна римског папу за врховног поглавара Цркве, настају сви проблеми. Одбијање том непознатом настројењу убрзо су уследиле узајамне "побацане" анатеме које су само озваничиле прекид и трајно одвајање римске цркве од Првославља. Полемике након тога  погоршано су заоштриле односе. Евидентно је да центар свега код њих постаје остврење форме. То се касније показује у сценарију са Мартином Лутером.

 Као прво, римски Папа постаје врховна власт над свим бискупима, верницима и над целом црквеном хијерархијом запада, учећи истовремено о папској непогрешивости. Нови поглавар католичанства и целога света долази са идејом наследника Св.ап Петра као заменик Сина Божијег на земљи. Сматра се врховним господарем света још од Гргура VII, чувеног реформатора.  Док су до тада епископи у основи били једнаки и ни један није апсолутни владар свих.

Крсташки ратови на које Папа позива у средњем веку пишу тужну историју подебљаним словима, крећу инквизиције а са њом и разна до тада невиђена зла. Бискупи иду у ратове, настају монашки војни редови..

  Њихову "духовност" уобличава прелест Франциска - Фрање Асишког са стигмама, наводних рана по узору на Христове ране. Које се и дан данас појављују код неких. Дакле, прелештене људе сматрају светима као што су  Фрањо Асишки, Хилдегарда Бингенска, талентовани мистик, која је сопствене планове Божијом вољом називала, такође и Бригита, раме уз раме са својим виђењима. Звучи као бласфемија, али ево шта Св. Игњатије Брјанчанинов у јед­ном писму каже: „Прионите на читање Новог Завета и Ота­ца Православне Цркве, а не којекаквих Тереза и Франциска и дру­гих западних умоболника које њихова јеретичка црква назива ’Све­цима’”.

Даље видимо да се формирају и други новитети о причешћивању, пост се релативизује а нови начин борбе против страсти је самобичовање. Ничу нови обичаји, нови празници: "име Исусово", "име Маријино", "срце Исусово" и сл. Настаје нова архитектура, видимо разне скулптуре чудовишта на црквама, скулптуре светитеља чију појаву у цркви неки сматрају паганизацијом .. Радикална промена се такође одвијала и у иконографији. Нове иконе Мајке Божије сликају са распуштеном косом, Господ Исус Христос се осликава као голуждраво дете у наручју.  16. век анђеле приказује као голу дебелу децу на облацима. Црквено сликарство се у толикој мери променило да нагота превладава како у сликарству тако и у скулптури. О овоме се наравно може опширније сазнати из историје уметности.

Заморно је помињање папског политичког живота кроз историју, "политичких анатема", интердикта, функције као супер политичара на земљи, без кога уопште нема спаса. Он је све постигао, цар, владар, свештеник коме љубе обућу краљеви и цареви, pontifex maximus! Даље не може, то је максимални врх!  Каквих новитета ће још бити видећемо..

Ми Срби као народ немамо развијен дијалог, не вреди..Очити пример је ова ситуација у
пошти.  Знамо да у 15 веку током турског зулума, православни владари Балакана затражише помоћ од братије са запада, међутим Ватикан уцењивачки тада затражи да заузврат признамо "његову врховну власт". Опет!? Можда би се и десило да  Деспот Ђурађ Бранковић није раговао. Наиме, из поузданих извора и сарадника са терена, знамо да је запретио обесити онога који потпише унију. Врло могуће да му то папска курија никад није опростила, рекавши:"Ништа нисмо урадили".

 Власт.. Форма.. Уцењивање је ипак манипулација, то је некоректна присила, силеџијски приступ ради сопствене користи, од када је то Јеванђелска мера?

 Стиче се утисак да је главна сметња остварењу заједнице у "црквеној политици", због црног властољубља и примата, који све релативизује и раслабљује кроз векове. Дакле, лоши људски односи кроз векове..

  Будући да књига има две корице и за сукоб су потребне две стране. Свакако да и Православни могу да испоље форму, жељу за влашћу, пројаве тврдокорни фанатизам и сл. Али Божије сунце обасјава и једне и друге, зато свима нама одзвањају вековима упућене речи пророка Давида:

"А грешнику рече Бог:

Зашто ти казујеш законе Моје

и узимаш завет Мој у уста своја?

Јер ти си омрзао васпитање

и речи Моје бацио си за леђа.

Ако видиш лопова, помажеш му,

и са прељубником удео свој имаш;

уста твоја умножише злобу,

и језик твој плете лукавство;

седећи клеветао си на брата свога,

и против сина матере твоје стављао си замку.

То си чинио, и Ја ћутах;

смислио си безакоње – да ћу ти бити сличан!

Обличићу те, и метнућу пред лице твоје грехе твоје.

Разумите ово који заборављате Бога,

да (вас) не зграби, и неће бити избавитеља".

                                                              (део 49.псалма) 

Неки учесници дијалога сматрају да су екуменски сусрети управо у служби оног што проповедају. Верујући да је сама дужност верских великодостојника  да исправе и укажу на праву вредност, надајући се да ће неке од порука сарадње бити позитивне и доћи и до верних.

Сматрам да овде треба раздвојити вођење обичног дијалога од екуменске еуфоричности. Св.старац Клеопа у својој строгости похваљује дијалог као проповед Православља, праве вере! Али само дијалог.. Отуда је клевета ружити и називати епископа који води дијалог по службеној дужности -  јеретиком, готово богохулно. Сматрам да се мора прво добро испитати, повести пажња о чему се заправо ради и чувати се осуђивања.

                                                                  Св.Отац Јустин Ћелијски вели:

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави, о intercommunio. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма у ствари је маловјерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“. Суптилна љубави је Истина, и љубав живи истинујући.

Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44).

Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине.

Из овог свега извукао бих закључак да је код појединог свештенства и људи који су дуго у цркви нормализован осећај живота у сопственом балону комфора. Заблуде су ипак стварне и компликоване. Често, без недостатка смирености, скромости и понизности нису у стању да сретну реалност обичног човека.. Многи равнодушно могу да узрокују духовну  штету прелазећи границе преко којих се не треба, беспотребно бахатећи се својим чином и привилегованошћу. 

Покушај његове васељенске светости Патријарха цариградског Вартоломеја, који позива да сви хришћани исти дан 2025 год.прославе празник Христовог Васкрења је заиста дирљив, кроз јавна гласила невероватан, позитиван.. Међутим за Православне србе је Васкрс само онда када је по Јулијанском календару, свако у своме храму, колико год скандалозно да ово звучи.

На питање верника, да ли би православци требало да учествују у
екуменском покрету, отац Серафим Роуз одговара:

“Екуменизам је велика трагедија, јер полази од претпоставке да нико нема праву веру. Прихватљиво би било када би православци ишли на те скупове, да посведоче другима ПРАВУ ВЕРУ.

Зашто све више американаца прелази у Православље?

Мишел Хименез је била капетан нафтног танкера у Мексичком заливу почетком 2022. када је чула за читалачку групу Библије коју су организовали чланови посаде.

Иако је била крштена у римокатоличкој цркви као дијете, нису је одгајали ни у тој нити у некој другој вјери. Експериментисала је са модерним уверењима као и са зен-будистичком медитацијом, али ту није нашла своје духовно уточиште. Њен нови сусрет са хришћанством одвео је према православној литургији.

"Једноставно осећам неодољиво божанско присуство… да ће све бити како би требало да буде без обзира на било шта друго“, подсећа се тридесетшестогодишња Хименез свог првог искуства са православног богослужења. Крштена у овој цркви дан пре Ускрса 2022, чиме је постала дио мале, али брзо растуће групе Американаца различитог поријекла који су пригрлили православље последњих неколико година.

Изненадни раст

Православље је једно од два крила хришћанства која су настала послије Велике шизме у 11. вијеку, односно послије расцјепа са Римокатоличком црквом које је настало превасходно због неслагања око ауторитета папе. Припадници православних цркава припадају породици цркава са историјским коренима у Источној Европи, Русији и подручју источног Медитерана, које су традиционално окренуте према цариградском патријарху као свом духовном вођи.

Међу православним становништвом у САД доминирају имигранти из историјских земаља ове цркве као и њихови потомци. Али последњих година, потпомогнуте доступношћу информација на интернету, православне цркве привлаче све више пажње код људи који немају предачке везе са православљем, што је тренд који се по свој прилици убрзао од почетка пандемије ЦОВИД-19.

Неки свештеници широм земље наводе раст броја својих верника за више од 15 одсто током једне године, захваљујући преобраћењима, што је у супротности са општим трендом опадања у другим хришћанским деноминацијама.

Алексеј Д. Криндач, национални координатор америчког Бироа православних хришћанских цркава (U.S. Census of Orthodox Christian Churches), рекао је да је број верника који исповиједају и практикују православну вјеру у САД 2020. године био 675.000, што је пад са 816.000 током посљедњих , и велики број парохија је губио вернике почев од почетка пандемије. Али, Криндач наводи да је око 13 одсто православних парохија "живнуло" почетак од 2020. мјерено не само бројем вјерника већ и другим параметрима, као што су долажење на црквене службе, финансијски прилози, укљученост у верско образовање и учешће у парохијским активностима изван богослужења. . Истакнута посебност ових парохија, наводи, јесте натпросјечни удио преобраћеника.

Неки кажу да није случајност што је пандемија, са својим друштвеним и економским поремећајима, привукла придошлице традиционалним учењима древне вјере и љепоти њеног богослужења, које се посебно очитују у поштовању икона.

Одолети времену

„Сви смо искусили свијет у којем се тло помјерило испод наших ногу“, каже свештеник Стивен Метјуз, из цркве у Блаф ситију, у Тенесију.

„Много људи… жуди за нечим што ће издржати искушења времена, без обзира шта се дешава у свету“, додаје он.

Многи од преобраћеника који су се придружили парохијама које су живнуле од почетка пандемије су млади самци, каже Криндач.

Кајл Ригс, двадесетшестогодишњи наредник америчке Националне гарде и некадашњи баптиста из Бол Граунда у Џорџији, који се придружио Православној Цркви 2021. године, наводи да су многи мушкарци једва дочекали искушење строгог црквеног режима молитви и поста. Од православних хришћана се традиционално очекује да ограниче унос хране и да се у различитим степенима уздржавају од појединих врста хране, укључујући месо и рибу, током отприлике половине дана у години, иако уобичајено свештеници саветују новим преобраћеницима да се постепено прилагођавају овој дисциплини.

Криндач каже да су преобраћеници у православљу склони конзервативнијим друштвеним и моралним ставовима, на пример, у односу према једнополним браковима и рукополагању жена, у поређењу са онима који су одрасли у овој цркви,

Свештеник Џонатан Иванов из њујоршке цркве у Ширлију, на Лонг ајланду, каже да су многи преобраћеници напустили раније деноминације које су заузеле либерална гледишта о неким друштвеним питањима и придружили су се православној цркви као својеврсне избеглице, пошто су ту либерали и даље врло мала мањина.

Доктор Колет Холман, двадесетдеветогодишња љекарка и мајка из Кингспорта у Тенесију, која је некада долазила у евангелистичку цркву, постала је православка недуго прије брака са другим православним преобраћеником 2020. године. Наводи да ју је један протестантски пријатељ питао како је могао да се придружи цркви у којој само мушкарци могу да буду свештеници; рекла је да јој то није представљало проблем.

"Православна црква поштује жене. Ми поштујемо мајку Божију више од других светаца", каже Холман.

Долазак људи без етничког православног наслијеђа понекад изазива напетост. Барнаба Паул, некадашњи пентакостални пастор који предводи парохију у Камингу, у Џорџији, сјеверно од Атланте, каже да поједини припадници заједнице грчко-америчког поријекла настоје да га уклоне јер није грчког порекла. Међутим, како истиче, успева да их надвлада.

Свештеник каже да је његова брига сада да осигура, давањем часова грчког језика и одржавању годишњег грчког фестивала, да барем 75% од 450 преобраћеника поштују важност грчке културе у историји њихове вере.

Џенифер Мекденијел, двадесетдеветогодишња графичка дизајнерка и некадашња баптиста из Њујорка, која је прешла у православље 2017. године, каже да се осећа као страна када присуствује богослужењу литургије на грчком. С друге стране, у Ивановљевој парохији на Лонг Ајланду, где се литургија служи на енглеском, осећа се као свој на своме. У тој парохији половина вјерника су преобраћеници, премда је она једини вјерник афроамеричког поријекла.

Иванов, који је одрастао у православној породици македонског порекла, рекао је да су преобраћеници почели да „мијењају усмерење цркве од етничке, затворене заједнице према мисионарској, евангелистичкој заједници отвореној ка спољашњем свету“, што је нужан потез да би црква опстала у Сједињеним Државама.

Преобраћеници "доносе са собом не само ентузијазам, већ и много знања о томе одакле долазе. Те увиде могу да пренесу парохијама које послије настоје да допру до других људи и пренесу им вјеру", наводи Иванов за The Wall Street Journal , преноси Нови Стандард.

Извор