Анимирани филм Бјекство

Јеретичке иконе “Свете породице”

 Главни разлог услед ког је у православној иконографији више имитирања него прибегавања иновацијама јесте избегавање уплива јеретичких умовања на Цркву јер као што се јерес може наћи у писаном облику и чути са амвона такође се може јавити и у виду икона. Такву појаву имамо у оквиру америчке православне иконографије. Реч је о приказу „Свете породице“, где се Христос налази или у рукама св. Јосифа заједно са Богородицом или само у његовом наручју. Таква представа може деловати невино али у суштини пројављује недостатак пажње према основним питањима православног предања.

Такви прикази “Свете породице” су засновани на папистичким иновацијама којима је у новије време установљен празник Свете породице. Као што је један римокатолички академик приметио, супротстављајући древне хришћанске празнике папском прослављању Свете породице, “[Празник свете Породице]… је производ модерног доба, времена коме ми припадамо”
1. У традиционалном православном иконопису Христос као дете је приказан исправно, не сам са св. Јосифом, већ само са Мајком (наглашавајући учење да је Он “Син без оца, Који је рођен од Оца без мајке пре свих векова”)

2.   Заправо, да би верни били заштићени од неправилног разумевања његове очинске улоге и његовог односа према Богородици, традиционална православна иконографија искључује лик св. Јосифа (наравно, без унижавања његове личности), као што су и оци Цркве уздржани кад говоре о њему. На пример, на икони Христовог рођења, као што каже професор Константин Каварнос: “он није приказан у средишту композиције, као Богородица са Сином, већ са стране, у углу, да би се нагласило став Писма и учење Цркве да је Христос рођен од Дјеве”
3. Леонид Успенски и Владимир Лоски у свом кључном делу о теорији иконе износе слично запажање: “Још један детаљ наговештава да је на (икони) Христовог рођења природни редослед занемарен – то се односи на Јосифа. Он није део скупине коју чине Син и Његова Мајка; он није отац, те је недвосмислено одвојен од њих.”
4.Такође, на иконама са сличном тематиком, као што је Сретење или Бекство у Египат, православна иконографија не подразумева св. Јосифа главом некакве “Свете породице”; пре ће бити да се сматра чуваром који је Промислом додељен Богородици и Богомладенцу. Његов скромни пристанак и врлинско испуњење ове улоге су свакако повод за његово прослављање у Цркви.
5. Блажени Августин Хипонски примећује: “Јосиф… се може назвати Христовим оцем пошто је на неки начин био муж Његове Мајке…,”
6 ..али инсистира да у њиховом брачном односу “није било телесне повезаности”
7. На другом месту образлаже овај став: “Због своје брачне верности [њиховог узајамног уздржања] обоје су оправдано названи Христовим родитељима (не само Она као Његова Мајка, већ и он као Његов отац, будући да јој је био заручник), будући обоје имали такву улогу и сврху, иако не и у телесном смислу. Али док је он био само у улози оца а она чак и телом Његова Мајка, обоје су то што јесу само по Његовом смирењу, не и Његовој узвишености; Његовој немоћи (в. 2.Кор. 13,4), а не и Његовом божанству.”
8. Према томе, ако се њих троје требају приказати заједно на икони потребно је то извести на начин који осликава њихове улоге у Домостроју спасења, а не као породицу по телу.

 Свети Амвросије Милански, опет чувајући древно хришћанско учење о праведном Јосифу и његовој улози заручника Дјеве Марије, подсећа нас да погрешним разумевањем овог стиха из Светог Писма (имајући у виду јеретичко умовање, прим. прев.): “змија неверја, изашла из развратних скровишта подиже главу бљујући неваљалство из свог змијског срца.
9. Група људи које ова представа “Свете породице” може нарочито саблазнити јесу преобраћеници из Евангелистичке цркве. Евангелисти тврде да верују у Девичанско рођење али у великој мери поричу приснодевственост Дјеве Марије, што значи да само делимично прихватају учење о девичанском рођењу. Ово делимично има везе са чињеницом да евангелисти сматрају брачни живот највишим идеалом хришћанског живота, што је опречно ставу Писма и отаца који тврде да је најузвишеније стање хришћанина девственост јер помаже да се верник у већој мери посвети остваривању заједнице са Богом. Као и озлоглашени јеретици ебионити, Хелвидије и Јовинијан, тако се и евангелисти држе најнечаснијег става да су св. Јосиф и Пресвета Богородица ступали у телесне односе после Христовог рођења изродивши још деце. Свети Јован Дамаскин оне који се држе тог става назива “Маријиним непријатељима”
10. Тако, када се евангелисти преобрате у Православље и виде иконе као што је “Света породица” не треба да нас изненади ако их таква представа доведе у забуну и искушење да задрже своје пређашње јеретичке ставове.


Богородичина приснодевственост је основна претпоставка за истинско прихватање учења о Оваплоћењу. Као што Св. Григорије Палама пише: “Бог благоизволе да прими нашу природу, ипостасно се сједињујући с њом на величанствен начин. Али немогуће је било да сједини своју Најузвишенију Природу, Чија је чистота недоступна људском разумевању, са огреховљеном природом док се ова не очисти. Стога је, ради зачећа и рођења Дародавца чистоте, била потребна беспрекорно неокаљана и најчистија Дјева.”
11 . Свети Василије Велики иконе назива “књигама за неписмене”. Он каже: “Који бољи доказ имамо да су иконе (као) књиге за неписмене, неућутни гласници поштовања светих, које (иконе, прим. прев.) без речи поучавају своје посматраче, притом их освећујући? Немам много књига нити времена за учење, и идем у цркву, уобичајено уточиште душа, са умом уморним од сукобљених мисли. Пред собом видим дивну слику и призор ме освежава, узводећи ме на славословље Богу.”
12 .Сада, ако неписмена особа уђе у цркву и угледа икону “Свете породице”, како да је схвати без подужег тумачења? Пре свега, ако приказ одаје очигледну лаж или јерес, неопходно је да буде одбачен да невине и просте не би одвео у заблуду. Требао би да постоји савршен склад између писаних учења и видљивих представа (икона) које украшавају наше цркве.

 У Православној Цркви имамо многе Свете породице, као што су св. Јоаким и Ана са Богородицом, Захарија и Јелисавета са Св. Јованом Претечом, породица св. Василија Великог, породица св. Григорија Паламе, породица Евстатија Плакиде. Све ове и многе друге су истински Свете породице које смо позвани да славимо и иконопишемо у својим црквама јер су то биле породице по телу. Насупрот томе, породица праведног Јосифа и Дјеве Богородице са Христом није породица по телу већ, као што је блажени Августин написао, породица “од намере и сврхе”, окупљена Промислом ради Христовог остваривања Домостроја спасења човечанства.



Пише: Јован Санидопулос
Извор
Превод: Живе речи утехе

ЧУДО НЕВИЂЕНО У СРЕБРЕНИЦИ: Cтан изгорео, иконе остале!

У пожару је стан уништен, а на гаравом зиду нетакнуте су висиле иконе Јована Крститеља, Исуса Христа, Мајке Божје, Светог Саве и Успења Пресвете Богородице

Изгореле греде и рогови, попадао плафон, спаљен намештај и све покућство, свуда гареж и пепео, згариште… Само иконе на зиду – нетакнуте! Као да стан није ни горео, као да пожара није ни било!
– Кад смо се после пожара вратили у стан, а све се још димило, жар на све стране, без речи смо остали пред призором у дневној соби. Свуда около све црно, све изгорело, само иконе на гаравом зиду недирнуте! Стали смо пред том сликом и сузе су саме кренуле. Загрлили смо се, плакали и крстили се пред иконама и једно смо знали – није нас Бог оставио, има наде за нас, обновићемо ми наш стан и поново у њему живети – причао је јуче пред иконама Душан Савић (59) из Сребренице.
Он, његова супруга Достана (53) и ћерка Јелена (19) пре три дана су остали без ичега. Изгорео је намештај, покућство, документа… Спасли су само оно одеће што је било на њима.– Тај тренутак, повратак у стан, и ту слику, призор икона на зиду, нетакнутих у свом оном гарежу и пепелу, памтићу док сам жива, и ту радост коју смо доживели кад смо видели да је икона наше крсне славе Светог Јована Крститеља остала читава, да су иконе Исуса Христа, Мајке Божје, Светог Саве, Успења Пресвете Богородице такође читаве – каже Душанова супруга Достана.

Врелина је уништила и истопила подове, падао је малтер с плафона…
– Како су иконе остале, просто је необјашњиво, могу само да кажем да је ово Божје давање, другог објашњења немам – вели Душан.

Савићима је у Сребреници изгорео стан који су купили и у који су се уселили након што су напустили свој стан у Лукавцу код Тузле. Имали су и кућу на планини Озрен. У Сребреницу су стигли са две торбе и двоје деце у рукама…
– Има ту неке симболике, наде, вере… Иконе су неким Божјим промислом остале сачуване, читаве, нетакнуте, и оне нам сада дају снагу и наду да ћемо опет успети. Трећи пут у животу крећемо изнова и нема друге него да се боримо – наглашава Душан.

Одмах после пожара Савиће је посетио градоначелник Сребренице Младен Грујичић и обећао помоћ у обнови.
– Сањам повратак у стан, даће бог, помоћи ће добри људи, а и ми колико можемо, а иконе ћу ставити на овај исти зид, да нас подсећају и на овај тежак тренутак, али и на радост коју смо доживели кад смо их видели нетакнуте – закључује Савић.

Ватрена стихија у Београду
И РАЈКОВИЋИ САЧУВАЛИ СВЕЦЕ

Мr.Rajkovic

Стан у Београду у коме је живео Дејан Рајковић са супругом и троје деце ватрена стихија је прогутала за само неколико минута, али су чудом иконе остале нетакнуте.

Тај дан су били у цркви, кад су се вратили, он је отишао да држи часове математике и физике, а супруга је у стану који су изнајмљивали остала с дечицом од три, шест и осам година. Калорифер је изненада почео да гори, жена је успела да извуче децу напоље… Све је изгорело осим икона.

курир 

преузето

Анимирани филм о Св.Георгију

И пчеле поштују иконе!

У региону Капандрити у близини Атине, дивна ствар се десила. Пре десет година, побожни пчелар по имену Исидорос Тиминис, помислио је да у једну од својих кошница постави икону Распеће Господа. Убрзо након тога, када је отворио кошницу, био је запањен, пчеле су  показале толико поштовање и оданост икони,  јер су је "извезле"  у воску, а ипак оставиле откривено лице и тело Господа. Од тада, сваког пролећа, он ставља у кошницаме иконе Спаситеља, Богородице и Светитеља, а резултат је увек исти.

 
Једном сам донео ручно осликану икону из манастира, која је представљала голготу са три крста. Пчеле су "извезле" воском целу површину композиције, остављајући да се јасно види крст Христов и покајани разбојник са десне стране, док разбојник са леве стране крста је био прекривен дебелим слојем воска.


 

Последњи пут када сам отишао, ми смо ставили у икону Светог Стефана првомученика и архиђакона, чије име наша скромна издавачка кућа носи. Као што можете видети са слике које смо овде објави, цела икона је одевена у восак, остављајући откривено лице и тело.

Монах Симеон





Извор

Чудотворна икона Свете Маринe (Огњене Марије)

Чудотворна икона Свете Маринe из Маистроса је породично наслеђе Ирене Абатзис. Након њене смрти  21. септембра 1932, њене ћерке Смарагда Карагеоргију, Катарина Бусдруки и њен син Димитрије Абатзис, на предлог Митрополита Гервасија Александрупоса дали су свету икону у сеоску цркву. Од тог времена Црква Светог Георгија у Маистросу је постала  везана са Св. Марином.

Након смрти њеног супруга Ирена се 1911 сели у Маистрос близу својих рођака, где се она бавила везом. Чуда су убрзо почела да се појављују. Ирена је приметила да икона Св. Марине плаче сваки пут пре непријатних догађаја у Грчкој. Сузе које су текле са иконе су биле лековите. Дакле, када би верници из области Маистроса чули о томе, дошли би до куће где је Ирена живела да учествују у милости Св. Марине. Међу верницима су били и муслимани -Турци који су чули за чуда Св. Марине и дошли би да приме благослов. То је резултирало не само многа чуда међу хришћанима, него и међу муслиманима.

Ирена Абатзис би падала у дубоки сан током тог периода, који је трајао понекад и цео дан. Први пут када се то догодило породица је мислила да је умрла, те су почели да је оплакују, док се није коначно пробудила и сведочила о виђењима откривеним од Св. Марине и о предоченим местима која никада није могла ни замислити. Она би поновно помињала разне догађаје који су били непознати, или који су се ускоро дешавали. Постоје многа сведочанства околног становништва о догађајима која су се десила онако како их  је Ирена видела у својим виђењима.

Чудотворна икона Св. Марине није само породично наслеђе, већ колективна емоционална повезаност народа у Маистросу и других избеглица у Аиносу. Људи би из далека доводили своје болесне, било да су болесни физички, духовно или ментално, пред светом иконом  тражили би исцељење од Св. Марине. Многи су сведоци Иренине утехе болеснима, који су били у тешкој кризи, понекад са својим молитвама, а понекад и са својим ауторитативним гласом, али увек са љубављу и бригом. Често је имала, према сведочењима многе нападе. Посебно од демонизованих, али никада није била повређена, они би се убрзо смирили и постали послушни након четрдесет дана боравка у њеној кући.

Од 1925 па надаље, становници Александруполиса затим и Евроса, почели су да прослављају и славе празник Св. Марине те се у Маистросу тај дан сабира велики број људи који долазе да се поклоне  чудотворној икони Св. Марине.
Сабор  наставља да се одржава и данас, уз све већи углед чудотворне иконе Св. Марине. 

Извор

По чему се познаје православна икона Свете Богородице?

Сликару Павлу И. који пита: По чему се познаје
православна икона Свете Богородице

Приложио си ми уз писмо једну женску слику, која се у народу растура под именом Свете Богородице. Слика представља једну младу, веселу жену, са испуштеном косом преко

рамена, са лицем дебелим, са уснама крмезовим, са хаљинама шареним. Без детета на рукама. И сам си увидео, да је то неправославни лик Богомајке али питаш: по чему ће човек лако познати православни лик њен?
Најбржи знак распознавања православне иконе Богородичине јесу три звезде: једна над челом, друга на десном рамену, а трећа на левом рамену. Те три звезде означавају девственост Деве Марије пре порођаја, при порођају и по порођају.
Па онда боје одела. Као правило, одело Богомајке слика се у три главне боје: у златној, црвеној, и плавој. Доња хаљина је плава а горња црвена, обе проткане и украшене златом. Златна боја означава бесмртност, црвена - славу и господство, а плава - небеса. Што значи: обучена у бесмртну славу на небесима - она, негдашња страдалница и слушкиња Господња на земљи.
Лице Свете Богородице на православним иконама никад није пуно и округло но дугуљасто и осредње мршаво. Очи велике и замишљене. Тиха сета, готова на утешан осмејак; сета због невоља у свету, а осмејак због поуздања у Бога Утешитеља. Но и сета и осмех уздржани, и све уздржано, све подвлашћено духу. То је лице победнице, која је преживела све горчине бола и јада, те може помоћи онима који се боре са болом и јадом. Коса јој је увек потпуно скривена. За лице Богородице никад се не каже, да је природно лепо. Оно је такво, да отклања сваку помисао на телесност. Оно је натприродне лепоте, која се не показује друкчије него кроз светост. Оно обраћа мисли гледаоца на узвишену духовну стварност и красоту душе.
Глава Богоматере благо је нагнута према младенцу Христу, кога она држи на прсима. Тај благи наклон означава покорност вољи Божијој у свему, што је она некад и речима исказала благовеснику Гаврилу говорећи: ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој. Још означава признање већим од себе Онога, кога она држи на рукама.
На православним иконама Богомати се сасвим ретко слика без детета Исуса. А кад се слика сама, она се замишља од уметника као мати бола испод крста, са рукама скрштеним и главом обореном, понекад још са символичним мачевима управљеним на њено срце. Но, срце се никад не слика да се види. Најчешћа је пак њена икона са Сином на руци. Она се и јавила у свету због Сина. Њена мисија у свету била је у њеноме Сину. Да никад нико не гледа у њој жену, но увек за увек мајку. Она представља најузвишеније, најчистије и најсветије материнство од краја до краја времена. Она је Мати Господа нашега Исуса Христа, али је она и наша мати, утешитељница и брза помоћница. - Нека би и теби она била навек утеха и помоћ.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
МИСИОНАРСКА ПИСМА

Где треба да буду смештене иконе у кући ?

Из 91. канонског правила светог Василија Великог (узетог из 27. главе Књиге о Духу Светоме блаженом Амфилохију), које улази у састав Књиге Правила, то јест црквених канона општеобавезних за све православне хришћане, ми сазнајемо да су се хришћани приликом савршавања молитава одвајкада окретали истоку: "Које нас је Писмо научило да се у молитви окрећемо ка истоку?" - пита свети Василије и даље појашњава: "Јер сви гледамо ка истоку за време молитве, али мало нас је који знамо, да кроз то тражимо древни рај, који је Бог засадио у Едему на истоку (Пост. 2,8)"

А.Таушев

Секташи нас оптужују да се клањамо ''идолима "- Иконама .

Секташи оптужују Цркву да је " прекршила " другу Божију заповест тиме што у богослужбеној пракси употребљава и " обожава " иконе ; осим тога у Цркви се клања Крсту као каквом " идолу ", а исто тако и моштима светитеља. То је идолопоклонство, и директан грех против друге Божије заповести - кажу секташи. Оваквих се приговора Црква доста наслушала у својој историји - па ипак посветимо им мало пажње!

Кажимо на самом почетку да друга Божија заповест не забрањује прављење ликова и сликање слика, већ њихово обожавање. Православни хришћани се тога држе, и они не обожавају никога и ништа осим Господа Бога. Чујмо најпре шта каже друга Божија заповест: " Не прави идола нити каква лика од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој " (2Мој. 20.4-5).

Када би се ова заповест схватила буквално - настао би општи хаос. У таквим околностима би сваки биолог, сликар, фотограф, вајар, луткар,... - био велики грешник. Албуми са нашим сликама представљали би скуп " идола ", а телевизију и да не спомињемо. Личних докумената не би било, а новине би штампале само сувопарне текстове.

Па како онда схватити ову заповест?! Просто - довољно је обратити се Библији, и ето одговора. У образложењу ове заповести Бог каже: " Немојте градити себи идола ни ликова резаних, нити ступова подижите, ни камења са сликама мећите у својој земљи да му се клањате; јер сам ја Господ Бог ваш " (3Мој. 26.1); и даље: "... посрамиће се они који се уздају у лик резани, који говоре ликовима ливеним: ви сте наши богови " (Иса. 42.17 ; 44.9-17 ; 45.20 ; 46.6-7 ; итд.).

Дакле, Господ Бог изричито забрањује да било кога, или било шта обожавамо и клањамо му се као Богу. Само то, и ништа више! А Црква тако нешто никада није учила или радила. Никада Она није неку личност или неки предмет ставила изнад Бога, испред Бога, или уместо Бога! Сетимо се још нечега - у Библији постоје директне Божије наредбе да се праве кипови, и иконе за потребе богослужења! Ево и тих места у Св. Писму:

• Бог наређује да се начине две статуе анђела (херувима) у Храму Божијем:
  (2Мој. 25.18-22 ; 1Књ. Дн. 28.18 ; 1Књ. Цар. 6.23-29 ; 8.6-7)
• Бог наређује да се ураде резани ликови у Храму:
  (1Књ. Цар. 6.29-35 ; 7.29,36 ; 2Књ. Дн. 3.7)
• Бог наређује да се извезу ликови анђела на порфирној завеси светилишта:
  (2Мој. 26.31 ; 2Књ. Дн. 3.14)
• Бог наређује да се извезу ликови анђела на десет завеса шатора:
  (2Мој. 26.1 ; 36.8)
• Бог показује Мојсију слику Свога Храма и свега што је у њему:
  (2Мој. 25.9,40)
• У самој Небеској Цркви налазе се кипови анђела, као и резани ликови:
  (Јез. 41.18-26)

Дакле, Бог не само што не забрањује коришћење религиозних слика за богослужбене потребе, већ, напротив - наређује! Стога, поистовећивање св. икона са " идолима " било би заиста неразумно, и чак шта више, велики грех. Јер ми православни не обожавамо св. иконе, нити се молимо икони као парчету дрвета или папира. Православни верници се моле пред иконом, као симболу личности која је визуелно представљена на њој. Они поштују иконе као благословене представе једног живог Бога - Његових анђела, светитеља и мученика који су, као што смо видели, наши пријатељи и заступници (Отк. 5.8 ; 8.3-4). Ми уснама целивамо лик светитеља, а нашим мислима и срцима целивамо правог светитеља као живу и стварну личност у Небеској Цркви.

Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима, и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује ушима, то се исто приказује гледањем нашим очима.

Из Св. Писма видимо да је Бог понекад чинио чуда кроз мртве, без животне:

• кроз дрвени Мојсијеви штап: (2Мој. 7.17 ; 8.17 ; 9.3 ; 17.5-6)
• кроз бакарну змију: (4Мој. 21.6-9)
• кроз Јелисејеве мошти: (2Књ. о Цар. 13.21)
• кроз Христове хаљине: (Мт. 9.20-22)
• кроз Петрову сенку: (Д. ап. 5.15)
• кроз иловачу и бању Силоамску: (Јн. 9.6-7)
• кроз убрусе и појасе ап. Павла: (Д. ап. 19.11-12)

Стога, зашто и даље сумњати у чудотворне моћи св. икона, св. крста. или св. моштију? Историјско искуство Цркве, као и њено Предање то очигледно потврђују!

На крају узмимо у обзир и то да, до Христовог доласка, Бога нико никад није видео, и да је Бог тек у лику Господа Исуса Христа узео људску природу (Јн. 1.14 ; 14.9). Због тога Богочовека Исуса Христа оправдано можемо визуелно представити у Његовом људском облику. 787- ме године, на седмом васељенском сабору, цела Црква је прихватила ово учење, и донела коначну одлуку у погледу достојног поштовања икона. А било би заиста Богохулно и неукусно да лик Господа Исуса Христа, Богородице, апостола, анђела, и свих светитеља називамо " идолима ".

Свети Крст - Ап. Павле " плачући говори о многима који живе као непријатељи крста Христова " (Флпљ. 3.18). Заиста, и дан данас многи од секташа отворено се јављају као крстоборци и противници видљивом одавању почасти св. крсту - " Јер је реч о крсту лудост оника који гину ..." (1Кор. 1.18).

Ми ћемо се држати речи ап. Павла: " А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа " (Гал. 6.14) - јер је за нас Крст Христов и симбол и средство спасења.

Шта рећи за оне који тврде да " верују " у Христа, а одбацују да одају видљиву почаст Знаку Сина Божијег - св. крсту. Какви су то " хришћани " када свесно одбацују ношење Крста, или не дај Боже да га још целивају? Њихов став је да они Крст Господњи носе у својим срцима, и то је сасвим довољно! Добро, то је лепо и за сваку је похвалу - али кријући у себи Крст, а не одајући му видљиву почаст, ви као да се стидите што сте хришћани. Друго, није баш тачно да је Крст Христов невидљив, јер Св. Писмо говори и о видљивом Крсту као Знаку Сина Човечијег - који се јавно показао на Голготи (Јн. 19.17); и који ће се поново показати, на небу, када Господ дође у свој својој слави (Мт. 24.30). Хоћете ли се и тада стидети св. крста? Видети и ове цитате:(Флпљ. 2.8 ; Еф. 2.16 ; Кол. 2.14).

Навешћемо даље нека места из Старог Завета која би се могла схватити као праслика Крста:

• Када је Јаков благосиљао Јосифове синове, Јефрема и Манасију, стицај околности био је такав да је тај благослов изречен под знаком крста, јер је Јаков при благосиљању ставио једну руку преко друге (1Мој. 48.13-19). Да ли је то био баш пуки случај да благослов овог пута дође кроз знак крста, или је то био предзнак, да ће кроз крст доћи благослов целом свету?
• Ап. Павле прелазак Израиља преко Црвеног мора тумачи као праслику св. тајне крштења (1Кор. 10.1-2). Наиме, да би се вода раздвојила, Мојсије је пружио своју руку ка мору у једном, директном, правцу, а када је Израиљ прешао, он је по заповести Божијој опет пружио руку ка мору да би се вода саставила, али сада је то учинио у попречном правцу. На тај начин несвесно учињени знак крста био је предслика спасења.
• Први ратни сусрет Израиљаца са Амаличанима текао је следећим током - док се Мојсије на гори молио Богу раширених руку, Израиљци су побеђивали. Чим би их спустио, од умора, побеђивали су Амаличани (2Мој. 17.11-13). Раширене Мојсијеве руке, у односу на његово тело, такође су биле предслика крста Христовог, и извор Израиљске победе. Из Св. Предања знамо још нешто:
• Пред одсутну битку са својим супарником Максентијом (312- те год.) цар Констатин је у сну добио поруку да на штитове и заставе стави знак Крста, а речи које је чуо гласиле су " Овим побеђуј ". Испунивши то, Констатин је победио и ушао у Рим.
• Из историје Цркве зна се да су стари хришћани имали више својих символа који су у оно време били тајни знаци распознавања. Један од таквих је била риба, а зна се и зашто - На грчком језику риба се каже " ИXТИС " - Исус Xристос Теу Иос Сотир - Исус Христос Божији Син Спаситељ! А зар је тај символ био неки грех пред Богом? Није - јер он у суштини изражава главну истину хришћанства! Па зашто би онда и Крст, као предмет (символ), и знак Крста којим се осењујемо био грех?! Јер, када на себи руком начинимо знак Крста ми тим покретом изражавамо цело своје хришћанско веровање - на символички начин. Три састављена прста једне шаке символички нам означавају нашу веру у једносушну и нераздељиву Свету Тројицу. Тим више, и тим потпуније што чинећи знак Крста изговарамо: " У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин "!

У осталом, и секташи, сви од реда, имају неки спољашњи знак своје молитвености. Обично, и најчешће седећи зажмуре, ставе руке међу колена и дубоко се замисле, или изговарају своју слободну молитву.

Нама Св. Предање изричито казује да су још најранији хришћани имали обичај да се осењују знаком Крста, па стога то радимо и ми. А секташи нека нам одговоре на основу чега они то заснивају знак своје молитвености?!

 

ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић

Какав је труд иконописца?

Мило ми у Господу чедо,

На светом си и великом послу: учиш Еванђеље Спасово преводиш у боје, и изражаваш преко светих икона. А такво благовешћење је апостолски подвиг. Благо теби што те је благи Господ изабрао за свог апостолског благовесника. Богати себе што усрдније том светом уметношћу, еда ба Еванђеље твојих светих икона било потресно разумљиво и за најпростије и за најученије. Тако ћеш помоћи многе на њиховом путу спасења. Јер привлачећи их својим иконописним Еванђељем Господу Христу, Пресветој Богоматери, Светитељима Божјим, ти ћеш многе одушевити на разне еванђелске подвиге. И тако на сигуран начин изграђивати и своје спасење. У Цркви Христовој било је много светих иконописаца; данас их има. Шта је код њих најглавније? То што су душу своју претворили у око, у безброј очију. Свака врлина је око на души: молитва - око, пост - око, љубав - око, милостивост - око, целомудреност - око, смиреност - око, трпљење - око, свака света врлина по око. Да, свете врлине и јесу свете очи душе. Таква душа, по благодати Божјој, види и оно што је невидљиво, невидљиво у видљивом, као и невидљиво у невидљивим световима. Тако и ти, чедо моје мило, испуњуј душу своју врлинама светим, па ће свети иконопис спасавати многе, и многе. А преко њих и у нашој духовној породици. Благи Господ нека те сваког дана и ноћи ограђује светим Анђелима Својим, да ти налети демонских искушења не би могли души наудити ни савест успавати.

Хвала Господу што нас обасипа толиким милостима од стране сестара Гркиња и браће Грка (...) Због толиких милости Божјих према нама, не престајмо расти у свему ка Господу, непрекидно Му захваљујући на томе и молећи Му се за наше неуморне еванђелске добротворе - Хрпсточежњиве сестре. Међу њима - ти си већ у Царству небеском, јер си међу "мудрим девама". Свима њима - безброј метанија захвалности моје за сва неисказана добра која нам чине преко тебе. Посебна руковет метанија захвалности моје за уваженог и врло ми драгог професора твог, брата Василија. Учећи те светој иконописној уметности, он несумњиво мала непролазну фреску душе своје у неком величанственом нерукотвореном храму Божјем на небесима. Господа молим, у Господа се уздам: да свето иконописно Еванђеље Византијско, које будеш научила тамо, буде свима нама на радост, свима нама и овога и онога света. Зато, чедо моје мило, нека све у твоме раду тако буде молитвено и свето, да нам свим бићем својим порастеш у богонадахнутог уметника светог иконописја Православног, како би свако.м својом иконом водила и одводила душе наше у Царство Небеско. Никада не заборављај, незаборавно чедо моје: наука коју тамо учиш јесте подвиг еванђелски, јер преводити Свето Еванђеље спасења у боје, и тако служити спасењу људи, јесте посао еванђелиста, светог еванђелиста.

(...) Од Господа ти, чедо моје, просветљење и просвећење, да би што боље изучила уметност како се у боје хвата неисказана красота Лица Његова. Неописан, Он се дао описати узевши на Себе тело човечије. Он - "Неприступачна Светлост" сишао је мећу нас, постао приступачан нама људима, приступачан кроз "завесу тела". Изразити то у бојама - света је уметност: иконописање. То је нарочито уметничко подвижништво. Увек спасоносно за сваког иконописца, ако то с љубављу и с побожношћу ради. (.. .) Моја метанијска безмерна захвалност, чедо моје мило, за иконописни лик светог Дамаскина. Заиста, он је морао тако некако изгледати: као да једва задржава своју песничку и мисаону душу, да му се не отме из тела у њеном христочежњивом полету ка Сладчајшем Господу. Загледан у овај његов иконски лик, човек назире оне чудесне светове божанске по којима је кружила његова истинољубива мисао, окриљена безбројним крилима непрестане Христочежњиве молитвености.

Твој о. архим. Јустин

  

Св.Јустин Ћелијски, Писма

22. СВЕТО ИКОНОПИСНО ЕВАНЂЕЉЕ ВИЗАНТИЈСКО