О узимању благослова, претерана присност, улизивање или преношење стварне силе?

Главни посао свештеника јесте исповест и проповед, пошто управо ове свештене радње помажу проницању у душу и срце хришћанина и у душама и срцима рађају промене набоље. Али, свештеник почиње од благослова. Да ли је на брзину дао благослов или са свештеним страхом, да ли је призвао име Божије или је само нацртао крст у ваздуху – у свему томе се већ види какав је свештеник.
Ове једноставне и тачне мисли сам прочитао у давна времена док сам учио богословију, а припадају професору Кијевског теолошког факултета пре револуције Певницком. Свештеник почиње од благослова.
Све што је свето може се изродити и изгубити снагу у случају неправилне употребе. Благослов клира од стране мирјана који га примају (или у другом случају од архијереја – свештенику) може се претворити у аналог „’бар дан“ у сусрета нижег и вишег. Људи виде владику, мало повију леђа и уместо поздрава – „благословите“. Заиста тако и бива: кажемо „благословите“, а подразумевамо – „’бар дан. Што нам је драго да вас видимо!“ А често се дешава да онај ко даје благослов само маше руком по ваздуху и дозвољава да га људи пољубе у руку. Ово посебно пада у очи тамо где има много клира и црквеног народа: у богословским школама, у епархијским управама, у црквеним продавницама, у великим манастирима и др. Тамо се чешће него игде дешава штетна стилизација православља због журбе, вреве и смесе претеране фамилијарности и улизивања. Притом, што се тиче благослова нема заправо „благог“ + „слова“ (речи), односно дешава се да се никакве добре и свете речи уопште не изговарају. Све се дешава на нивоу манипулација и имитације целива. Међутим, Свето Писмо од самог почетка као један од облика служења свештенства наводи – благосиљање народа, а сам благослов подразумева изговарање наглас светих речи. „Благосиљајте синове Израиљеве, говорећи им: Нека те Господ благослови и сачува!
Нека те Господ погледа светлим лицем Својим и нека ти се смилује!
Нека окрене Господ лице Своје на тебе и да ти мир!
Тако нека призивају име Моје на синове Израиљеве, и Ја (Господ) ћу их благословити“ (4 Мојс. 6, 23-27).
Благослов је спојен с преношењем стварне силе. Он је у стању да моћно утиче на живот оних који су примили благослов. За то су знали Јаков и његова мајка, који су уз помоћ лукавства задобили благослов као за првенца, од Исака, чији је вид ослабио. Кад је отац млађем дао пуни благослов, поменувши небо и земљу, хлеб и вино, покорност браће и остало, дошао је Исав – прави првенац. Сазнавши за лукавство, Исак „задрхта веома великим трепетом“ (1 Мојс. 27, 33) и рекао је да ће онај, кога је управо благословио „и бити благословен“ (!). Очигледно, овде се не ради о једноставним речима које се могу изговорити, а затим се могу повући и поново упутити другом. Сви учесници у догађају то одлично схватају, зато не дрхти само Исак, већ је и Исав „подигао громки и врло горки плач“ (1 Мојс. 27, 34). У одговор на молбу Исава да благослови и њега отац ћути, као да више нема шта да каже. А затим благосиља и старијег сина, као извесним остацима жељених добара, ситним мрвицама. Сва ова слика нам говори о снази родитељског благослова, о предаји стварне силе. Тако и ми данас, на пример, живимо под окриљем Нојевог благослова који се остварио: „Нека рашири Бог Јафета и нека се усели он у шаторе Симове“ (1 Мојс. 9, 27).

 Очигледно да Европљанин није постао „светски човек“ и да је добио приступ молитвеном општењу са живим Богом у Христу зато што је то случајност или плод техничког напретка, већ зато што је то испуњење предсказања, које је истовремено и благослов.
Примере мноштва благослова који могу бити изговорени заједно или одвојено налазимо у чину причешћивања болесника код куће. Тамо се између осталог каже:
„Господ Бог премилостиви смиловаће ти се. Господ Исус Христос нека ти да свако добро за које молиш. Господ Свемогући нека те избави од сваке напасти. Господ нека те научи. Господ нека те упути. Господ нека ти помогне. Господ нека те спасе. Господ нека те заштити. Господ нека те очисти. Господ Бог Исус Христос нека те помилује у Судњи дан и нека те благослови у све дане живота твог.“ Као што видимо, ово су благослови, који су по духу и форми истоветни с онима који су наведени у књизи Бројеви. Управо овакво призивање Бога доликује свештеном чину.
Сведочанства силе благослова су многобројна, пошто се рука Господња није скратила и није ослабила, да не може да спасава. Имао сам прилике да чујем многе приче верујућих људи о томе како је јако на њих деловала благодат после разумно узетог благослова. Људи су молили конкретан благослов за далек пут, за учење страног језика, за чување додатних постова по завету, за трпљење животних невоља и друго, и благослов који је дат у одговор на такву молбу постајао је извор снаге и помоћи.
Сам клир се замара од уобичајеног „махања руком“ и то је јасно. Још је Лесков истицао да наши архијереји не могу проћи улицом понекад, и не смеју изаћи међу свет – измуче их с благословима и дотрачавају са свих страна. Али ако мирјанин приђе и каже: „Именом Господњим, благослови, владико,“ и у одговор чује Христово име изговорено са свештеним страхом, обојица ће се осетити као учесници неке Тајне, управо дејства благодати која освећује приликом призивања Господа.
Мирјани такође могу да благосиљају, посебно кад се ради о односима између родитеља и деце. А и дирљива прича о сусрету Зосиме и Марије нам такође говори о многом. Он ју је замолио за благослов, јер је у њој видео живи сасуд Светог Духа, а она је њега молила за благослов пошто је он – свештеник и мушкарац. Тако су се савијали све ниже и ниже ка земљи понављајући само: „Благослови, благослови.“ Напокон је Марија изговорила благослов, али није рекла: „Благосиљам те,“ већ је благословила Бога, Који жели да се сви спасу и спознају истину.
Напокон, рећи ћемо и то да свештеник у храму никад не осењује људе крстом ћутке кад савије прсте у одређеном свештеном положају. Он увек каже: „Мир свима,“ или „Благослов Господњи нека дође на вас,“ или друге речи, али је то увек управо „благо-слов“, а не просто свештена гестикулација.
***
Много година је прошло откако сам у читаоници библиотеке Кијевске богословије наишао на стару књижицу Палицког о пастирском богословљу пожутелих и трошних страница. И из ње се данас сећам само тога да су исповест и проповед најважнији пастирски послови и да свештеник почиње од умећа да даје стварни благослов.


Протојереј Андреј Ткачов

Hова година, празник пијанства или бесана ноћ испред ТВ?

Шта је ново у новој години?

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично.

Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу…Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ!На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.

Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.

Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“

Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.

Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.

Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!

И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Бонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.

Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић
Извор: Православие.ру

Шта значи бадњак??

Питање: 

Мени је јасно да Бадњи Дан носи име по бадњаку, али како је добио име бадњак и одакле порекло тог имена и те речи БАДЊАК?

Унапред хвала

Саша

Одговор:
Бог помогао Саша.

Сама реч "бадњак" изводи се из глагола "бдети", то значи бити будан или чувати.

Тако је бадња ноħ, ноħ бдења и дочекивања рођења Богомладенца.

Од Господа ти желим свако добро.
о.Милан

 Извор

Кратак коментар

Храстово дрво "бадњак", конкретно се ложи у знак сећања на ватру коју су пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос да би огрејали божанско новорођенче и Пресвету Богородицу.. Данас, разни утицаји, дилеме и незнање су створиле низ објашњења око тога шта је бадњак и који је његов смисао. Док атеисти и црквомрзци разјапљено кличу "паганизам!", овај одговор је толико једноставан, као што је наш Господ Исус Христос једноставан и једноставно говори кроз вечно Јеванђеље. Веома једноставно..

Али!.

 Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће продице. Његова ватра симболизовала је свјетлост сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години.  

  Авај, колико је данас потребно сувишне филозофије да се човек на хладноћи само огреје крај ватре, једноставан...

Шта је Побусани понедељак?

    Шта је Побусани понедељак?

ОДГОВОР:

    Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.

    Овaj дан који се у нашем народу назива  ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК. Треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама.

    Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.

    Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи: 
1) У служби Томине недеље поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);
2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима; 
3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.

    Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове "Ружичало" или "Побусани понедељак" и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за "делење за душу" износе и фарбана (црвена) ускршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!

    Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: "Ко држи реч моју, неће видети смрти до века", што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: "Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће". Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: "Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: "Христос Васкрсе" и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: "Ваистину Васкрсе".

Останите у васкрсној радости.

Из књиге

Практична веронаука

Колико данас српски народ зна своје обичаје?

Вл.Андреј Ћилерџић

  Интервју Вл.Андреја за Глас Српске

ГЛАС: Колико данас вјерујући српски народ зна и његује своје обичаје?
 

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: Не може се уопштено на ово питање одговорити. Код нас Срба важи изрека: сто села, сто обичаја. Овде се поставља питање, шта је важније: обичај или предање? Сигурно је то да је најбитније да се свеколики наш народ полако врати традиционалним обичајима своје прадедовске вере који извиру из живога литургијског искуства Цркве. Најважније је то, што видимо да се народ, хвала Богу, враћа литургијском начину живота, и да је спреман да са својим свештенством иде заједничким духовним путем и да се у духовним погледу увек саветује са надлежним духовником. Има обичаја који су страни, има обичаја који су апсурдни, има обичаја који су излишни или непотребни, а има много обичаја који су спасоносни, а о њима једино могу да дају релевантна обавештења свештеници и духовници. Сигурно је да има и обичаја који нису строго литургијски обичаји, али су врло корисни, пожељни и благословени, на пример подела пакетића сиромашној деци, и уопште сиромашним односно социјално угроженим људима. Исто тако је леп обичај посета болеснима, немоћнима и невољнима.

Прочитајте комплетан интервју овде