Зависност коцкања!

 Мр сц. др Снежана Алчаз, психијатрица, руководитељка Дневне болнице у Специјалној болници за болести зависности, истиче да се коцка 80 одсто светске популације
Зависност клађења уништава животе
Колико је рекламирање кладионица у спорту опасно по гледаоце?
- Када неко ко воли спорт гледа утакмицу, осећа задовољство и узбуђење. Ако му се у том тренутку пласира нека реклама, у овом случају кладионице, биће пријемчивији, спремнији да је прихвати. Рекламирање кладионица у спорту је, такође, опасно јер долази до неке врсте условљавања. Оваквим рекламирањем се младим људима шаље порука да су те две ствари нераскидиво повезане. Тако се при гледању спорта због створене асоцијације може јавити жеља за клађењем. Наравно, нарочито је опасно за особе које имају проблем патолошког коцкања и покушавају да се излече, а не желе да престану да гледају утакмице.
У којој мери је зависност од коцкања опасно и да ли се и по чему зависности у Србији разликују од ЕУ?
- Зависност од коцкања је опасна јер је као и друге зависности хронична рецидивантна болест што значи да траје дуго и да се периоди престанка и поновног започињања коцкања обично смењују више пута током живота, са тим да су периоди некоцкања све краћи. Уколико се не лечи доводи до озбиљних последица - депресије, самоубистава, финансијске пропасти, распадања брака и породице, губитка посла, проблема са законом.

Да ли је у последњих неколико година у порасту зависност од коцкања?
- Коцкање је у експанзији у целом свету. Повремено се коцка око 80 одсто светске популације. На експанзију коцкања, у свету и код нас, утицало је повећање понуде, односно, легализација коцке, доступност машина за коцкање, организовање лутрија и томбола, могућност клађења на спортске утакмице у земљи и иностранству, онлајн коцкање, већа социјална толеранција коцкања и агресивно рекламирање. У Србији, поред повећања понуде, постоји и значајно повећање потражње, као и у другим земљама које су годинама у транзицији и - кризи. Стопа незапослености је висока, стандард је низак. Многи немају наде да редовним радом могу битно да промене свој економски статус, да купе стан, кола, оду на летовање. И онда покушавају оно што им се кроз рекламе пласира: да уложе мало и да се брзо обогате. Наравно, рекламе не кажу да је вероватноћа добитка занемарљиво мала - објашњава мр сц. др Снежана Алчаз.




Извор

Проблем "електронског" насиља и његово решавање

Насиље је феномен који је присутан у свим историјским епохама: од Каина и Авеља па до данас. Оно се разликује само у својим појавним облицима. У наше време, поред свих већ познатих облика насиља, све се више говори и о такозваном „електронском насиљу“. Најједноставније речено, то је онај вид насиља који се спроводи уз употребу електронских, или још прецизније, информационо-комуникационих технологија. Но ово одређење није довољно за прецизну идентификацију проблема о коме је реч и потребно је навести барем још неколико специфичних одлика тог вида насиља.

Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи).

Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена.

Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује.

Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље.

Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само  блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот.

Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод.

Свештеник Оливер Суботић
Предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године

Извор

Знате ли колико је моћан тамјан?

 
Иако поседује бројна лековита својства, већина особа о тамјану не зна готово ништа.
У ајурведској медицини, миленијумима је у употреби за лечење артритиса, зацељивање рана, регулисање хормоналног статуса код жена и заштиту од патогених микроорганизама. Према веровању ајурведа, свакодневно кађење дома тамјаном доноси добро здравље укућанима.
У земљама Блиског истока, од давнина се користи за одржавање здравља усне дупље. Људи са овог поднебља жваћу смолу тамјана и тако побољшавају здравље зуба и десни. Антимикробна својства која поседује, спречавају инфекције.
На Западу је тамјан највише познат по антиупалним својствима, а босвелијске киселине су најважнији састојак.
Тамјан ефикасно и ублажава бол узрокован артритисом, без изазивања нежељених ефеката. Побољшава циркулацију, као и проток крви кроз крвне судове оштећене упалним процесима.
Истраживања су потврдила да екстракт, тамјанов ацетат, смањује неуролошка оштећења, делује против депресије и напетости, смањује ниво холестерола и спречава болести крвних судова.
У ароматерапији се користи за ослобађање од стреса, напетости, хистерије и депресије, купка са уљем тамјана помаже код менструалних болова и упале мокраћних путева. Терапија уљем благотворно делује и на дисајне путеве. Помаже код бронхитиса, астме, синузитиса, честих прехлада и алергије.
Да би се постигао прави ефекат, потребно је на руку ставити мало уља и удисати неколико пута дневно. Одличан је и за инхалацију, у литар вруће воде стави се једна супена кашика тинктуре тамјана.
Добро упућени тврде да уље тамјана може да помогне у лечењу или ублажавању хркања, тако што се намажу врат, груди и подручје око носа. Уље се не наноси концентровано, већ разређено базним уљем или водом.
Иако нема познатих контраиндикација, тамјан и његове препарате требало би да избегавају хипертоничари, труднице и дојиље.

Извор 


 Прочитајте и сродне чланке 

Тамјан лечи рак

Тамјан као антидепресив 

Да ли је исправно кадити кућу тамјаном?

Како се опходимо када нас каде таманом? 

Трач као облик насиља

У свакодневном животу трач је тешко избeћи. Већина одраслих и деце често чују трачеве или и сами трачају у различитим ситуацијама - у трговини, фризерском салону, ресторану, у реду у банци, у кафићу…  Међусобна размена различитих мишљења и ставова може бити јако забавна, а можемо и пуно тога научити о себи и другим људима. Такође, циљ трача каткад може бити повећање угледа, важности особе, као и привлачење пажње. Међутим, важно је знати да стално ширење гласина, непотврђених информација може имати и ружне последице. Људи се могу осетити повређено, пријатељи могу постати непријатељи, прекидају се љубави… Таквом трачу намера је омаловажити, заплашити или потакнути насиље према некоме на темељу етничке, националне, религијске, расне припадности, сексуалног опредељења или неког недостатка/хендикепа. Често се користи као освета или претња.  

Ипак истраживања показују да трач, као индиректни облик агресивности, чешће користе девојчице, док су дечаци склонији индиректном насиљу попут физичких сукоба. Разлог за ове полне разлике неки аутори налазе у природи вршњачких група дечака и девојчица. Истичу да су девојчице усмерене на однос с пријатељима те зато кад су повређене или разочаране и користе облике агресије који нарушавају пријатељство (примјерице губљење поверења или избацивање из групе). Њима су пријатељства емоционално важнија, па их зато и сам трач може јако повредити. Супротно томе, дечацима је циљ постизање материјалне и физичке доминантности те су стога видљиво и отвореније агресивни (ударање, тучњава), те ређе посежу за облицима попут ширења гласина.

^Извop

Да ли су корисна научна истраживања о теорији еволуције?

Митропокит Николај лавреотике и месогеје

Православни Епископ- Научник, Митрополит Николај лавреотике и месогеје одговара на четри питања о нуци и теорији еволуције


Питање: Као особа која верује у Бога, какво је ваше мишљење о некоме ко жели да се бави модерним истраживањима, посебно која на крају доводе до оспоравања  Бога, као што су генетски инжењеринг, космологија и неурологија? 
  
Истраживање које ради на оспоривању Бога има болест предрасуде. Истраживања се чине да би се открила научна истина. Какав је проблем ако неко жели да прошири хоризонте својих мисли и знања? Бог је ближи на овај начин. Бог није идеологија која треба свим средствима да се брани, ми верујемо у Њега, јер је Он Истина. У том смислу, чак и научна истина открива Њега. Ако је Он и даље питање онда је време  да сазнате о Њему. Верник који се боји научног истраживања и страхује од истине. Можда је он верник који у ствари не верује.


Питање: Шта кажете о теорији еволуције? Зар то није у супротности учења Цркве?

  У вези са овим питањем, учење Цркве се заснива на инспирисаној књизи Постања. Ово није књига о физици или биологији. У разговорима да ли је Бог обликовао човека из земље и где га је пронашао, најважније је то да је човек створен "по лику и подобију Божјем". Све остало спада у детаље. Како наука може подрити ово? Осим тога, ако наука побољшава наше разумевање овог света и наше слике о Њему, зашто бисмо то оспоравали? Највише што можемо рећи је да боље разумемо неке ствари.

Боголикост човека, којом смо створени и са божанским животом  угравирани у циљ божанске сличности не може да се промени науком. Иако се може бахато оспоравати од стране неких научника.


 -Питање: Дакле, није битно да ли човек потиче од животиња?

Оно што је битно јесте божанско порекло човека и његов однос према Богу, наиме да нас је Бог створио, а не "како" нас је створио. И такође, опасност није да човек потиче од животиња, већ да ми не завршимо као оне: " И човек у части будући, не разумеде, изједанчи се са стоком неразумном и постаде јој сличан" (Пс. 48:13). Иако је наш циљ да будемо боголики, ми настојимо да докажемо да смо животиње?

Дакле проблем није у научној потврди еволуције, већ посвећеност њеном болесном тумачењу. Други не доказују непостојање Бога, него потврђује страствену кратковидост човека. Замењују  божански смисао човека са несмотреном дегенерацијом - на  животињу! Чак ни животињама се ово неби свидело.


 Питање: Али, ми имамо значајне сличности са животињама и мора да пронађе њихов значај. 
 
Интересовање за нашу сличност са животињама ме изненађује. Ако би слично интересовање било са нашим афинитетом према Богу, како би ствари биле другачије. Треба да откријемо значај овог афинитета. Што се тиче животиња, сигурно да постоји сличност. Наше тело на један или други начин подсећају на више примате. Ми можемо чак и да научимо животиње инстинктивним врлинама. Постоји много таквих примера у Светом Писму. Христос у Беседи на Гори каже: "погледате птице у ваздуху" и на који начин можемо да их имитирамо.
Али оно што је битно је наша разлика са животињама. Човек је психосоматско биће. То је извор његовог вредности. Време је да обратимо пажњу далеко од наше сличности са животињама према могућности наше сличности са Богом.
 Извор

 Биографија Митрополита Николаја је крајње необична због тежњи за истином, посветивши се науци  на Харварду је магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, у Солуну докторирао теологију. Радио је у Наси као стручњак, а као хирург је смислио  помоћни методу при операцији срца. Један је од највећих научника данас. Оставивши Насу и велики академски успон отишао је на Свету Гору да се замонаши. Након извесног времена изабран је за епископа и данас је митрополит Месогеје и Лавриотике,  наставио је да се бави научним радом. Професор је медицине и теологије. Његов мотив је био пронаћи истину. 

Погледајте сјајан документарни филм о Митрополиту Николају у емисији Духовници 

 

Тамјан лечи рак!

Научници са британског Универзитета Лестер утврдили су да тамјан убија ћелије тешких облика тумора.
Утврђено је да је тамјан посебно ефикасан у лијечењу рака јајника, од којег само у Британији сваког дана умре 12 жена.
Тамјан је осушена смола дрвета које се може пронаћи у сувој шумовитој области јужног дијела Арабијског полуострва и на рогу Африке, пише лист "Дејли мејл".
Од раније су позната антиинфламаторна својства тамјана, који се користи и као блажи антидпресив.
У Русији у другим православним земљама мирис тамјана саставни је дио црквених обреда.
Срна
Извор

Фридрих Ниче као претеча антихриста

Ниче је био типични лажни пророк, претеча антихриста, један од многих претеча антихриста. Врло талентован, кадкад генијални песник и мислилац, ево, на пример, његовог оштроумног запажања о мислима у стиховима већине песника: "Поет свечано везе своје мисли у стиховима на колесницама ритма, обично због тога што они не иду на својим ногама". Немогуће је порећи му психолошку проницљивост и виђење слабости људи. Само што он не види ништа добро у људима. Али се врло добро разуме у слабости и рђаво. Тачно као и између осталих и други лажни пророк великих потреса и превредновања вредности - Фројд. Оба су они слепи за дубине и тајне живота.

Сви велики лажни пророци - претече великих катастрофа 20 века (Маркс, Ниче, Фројд) одликују се тиме што узимају неки аспект живота, одвојен од целине, и представљају га, као да се сав живот састоји само у том аспекту. Ова лаж може изгледати врло слична истини, са многим дубоким открићима, но она остаје увек лаж, тим више чудовишна што је више одвојена од целине - творећи напрслине кроз које се живот распарчава на комаде и уништава.

Ниче не воли човека, већ попут ђавола, хоће да га исмеје. Човек је за њега ништавно и жалосно биће. Он исмејава и брак: "То је за медиокритете". А при томе је сам био слаб и немоћан. Он никад није знао за жену, но дух његов је био искварен. Ево како Ниче јарким бојама осликава проповеднике еротике: "Свиње се ваљају у наслађивању. Ко проповеда насладе, тај неизоставно носи и свињско рило". Но, није чудо да се исто рило понекад појављује и код самог Ничеа. Један познаник, који се недавно окренуо Православљу рекао ми је: "Спалио сам Ничеове књиге као порнографску литературу".

Није случајно што се у тако великим тиражима сада издају за омладину порнографија и писци попут Ничеа и Фројда.

Има код Ничеа нешто штетно по личност. Читати га, то је као гутати отров, тровати себе морално и духовно. Ниче напада на најсветије и не само да напада - он мрзи Христа. "По плодовима њиховим ће те их познати". А његов плод је био безумље: он је сишао са ума. Уистину он је поет будућности, како је самог себе називао. Сав атеизам комунистичког доба бледи пред овим сатанизмом. Да су у стаљинистичко време издавали Ничеа као што чине данас, то би била потпуна погибељ за многе. А сада слава Богу стоји му као супротност Истина - Црква. Но доћи ће време када ће бити забрањена Истина, и по свуда ће се слушати само лажни пророци слични њему!?

Има код Ниче дирљивих реченица: "Пре се "ЈА" скривало у стаду, а сада се у " ЈА" скрива стадо". Треба вероватно додати: оно исто (горе поменуто) свињско које тражи само наслађивање.

Шта се може још казати о Ничеу? Није случајно да га је Хитлер волео; он је био инспиратор нацизма своје врсте, као што је Маркс био идеолог комунизма. Ко још не зна за његове речи: "Онога који пада гурни". Или чујте на пример ове афоризме Ничеове, као да сам Хитлер изговара - и обратите пажњу каквом сабалазни они могу бити за омладину:

"У шта ти верујеш? - у то да све ствари морају бити поново превредноване (тј. све моралне и духовне вредности морају бити преиспитане)". У којем правцу се то остварује? Ниче даје одговоре: "Где је потребна суровост? Ко хоће да постане велики, тај је суров према својим врлинама" (тј. неопходно је да безпоштедно уништава принцип добра ради виших циљева).

,,У чему је за тебе највећа опасност?

- У састрадавању", тј. у ономе, благодарећи чему се човек још може надати да остане човеком.

- "Кога ти називаш рђавим?

- Тога ко се вечно стиди".

- "Који је печат достигнуте слободе?

- Не стидети се више самога себе".

Немогуће је не приметити колико је ово сагласно савременој пропаганди ослобођења човека и човечности од стида и савести.

Ниче не скрива своју сатанску мржњу према човеку: "Човек је ништа, потпуно ништавило и служи за подсмех". Право на живот има само надчовек, тај који је ставио себе са оне стране добра и зла, тј. онај који је презрео све предрасуде морала и религије. Долази нови надчовек који ће бити безпоштедан и згазити све мале људе.

Свима је разумљиво о коме он говори - о антихристу. А његова слова о хришћанству су чудовишна: "После хришћанства све је постало противним". Чудновато је како ова мржња према Христу и хришћанству и мржња према човеку постају једно у њему.

" Ја волим онога ко је тако састрадалан" - пише Ниче "да од своје суровости ствара врлину и клања јој се".

Ево његовог обраћања роду људском: "Ја брзо пролећем над вама као поглед преко блата". Ово је глас самог лудила (безумља).

Ниче је први изјавио да је Бог мртав - што је после прихватила сва искварена (декадентна) западна филозофија и култура. Коначно овде избија крајње човеково очајање: "Свиње шта смо учинили! Ми смо га убили"! У овом његовом очајању, у овом заживотном аду можда ће неко видети једва приметну светлост покајања: "Ја вас не признајем за људе" - говори Ниче људима - "оне које ја признајем за људе и за ким чезнем - то су виши људи".

Међутим, виши људи су они који су са Богом... Можда ће неко рећи да је надчовек хришћанин? Бог је постао човеком, да би човек могао постати надчовеком? Но, ужас је у томе што Ниче одбацује и Бога и Христа и човека. Он може говорити само противречне ствари, као онај бес, који никад истину не говори. У овом његовом својству и његовој подвлашћености злу може се видети још једно негативно пророчанство о нашим данима.

Ово није присутно само код Ничеа. Он је само максимално пројавио собом стање крајњег распада људског духа и људске културе какво је било присутно у његово време. Обратите пажњу на пример на јунаке Достојевског; Константин Мочуљски врло тачно запажа: "Раскољников, Ставрогин, Иван Карамазов стављају себе са оне стране добра и зла. То је ничеанство пре Ничеа" каже он. А ево шта каже он о Ставрогину, јунаку "Злих духова":

"Ставрогин представља силу која не бледи. То је човек новог еона, човекобог у поређењу са којима се Ничеов надчовек чини само сенком. То је гредући антихрист, кнез овога света, страшно пророчанство о приближавању космичке катастрофе".

Човек без Бога никад не може бити човеком. Бог постаје човеком зато што се пад и безумље човека састоје у покушају да, по змијском савету, постане "као Бог" и у нежељењу да се буде човек. Бог постаје човеком и спасава нас праштањем нашег греха, греха неприхватања нашег људског достојанства и одбацивања онога што припада људскости сваког човека, коју јавља и сам Христос.

Савршенство Његове људскости не поставља Га у положај надчовека, него му омогућава да буде потпуно једним од нас, зато што Он носи у Себи, у јединствености Свога бића, цело човечанство које ми представљамо. Он - без греха је више човек, него ми сами, јер грех обезчовечује.

 

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШАРГУНОВ
НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

Логично веровање у Бога!

Професор : Ти си хришћанин, синко, зар не? 

Студент : Да , господине.

 Професор : Дакле, ти верујеш у Бога? 

Студент : Апсолутно, господине. 

Професор : Да ли је Бог добар? 

Студент : Наравно .

 Професор : Да ли је Бог свемогућ? 

Студент : Да . 

Професор : Мој брат је умро од рака, иако се молио Богу да га излечи. Већина нас би покушала да помогне другима који су болесни, али Бог није. Како је онда тај Бог добар? Хмм? 

( Студент је заћутао )

 Професор : Не можеш одговорити, зар не? Идемо поново, млади момче. Да ли је Бог добар?

 Студент : Да . 

Професор : Да ли је Сотона добар ?

 Студент : Не. 

Професор : Одакле Сотона долази? 

Студент : Од ... БОГА ... 

Професор : То је тачно. Реци ми синко,  да ли постоји зло у овом свету ? 

Студент : Да . 

Професор : Зло је свуда, зар не? И Бог је створио све. Тако?

 Студент : Да . 

Професор : Дакле, ко је створио зло? 

( Студент није одговорио)

 Професор : Да ли постоје болести? Неморал? Мржња? Ружне ствари? Све те ужасне ствари које постоје на свету, зар не? 

Студент : Да, господине.

 Професор : Дакле, ко их је створио ?

( Студент није имао одговор )

 Професор : Наука каже да имамо 5 чула које користитимо да идентификујемо и посматрамо свет око себе . Реци ми, синко, да ли си икада видео Бога? 

Студент : Не, господине.

 Професор : Реци нам да ли си икада чуо твог Бога?

 Студент : Не , господине.

 Професор : Да ли си икада осетио Бога твог,  окусио, омирисао твог Бога ? Да ли си икада имао чулну спознају о Богу? 

Студент : Не , господине. Бојим се да нисам.

 Професор : Ипак, и даље верују у Њега? 

Студент : Да.

 Професор : Према емпиријском, тестираном , видном протоколу, наука каже да твој Бог не постоји. Шта кажеш на то, синко? 

Студент : Ништа . Имам само своју веру .

 Професор : Да, вера... е у томе је проблем наука каже.

 Студент : Професоре, постоји ли таква ствар као што је топлота? 

Професор : Да . 

Студент : И да ли постоји таква ствар као што је хладноћа? 

Професор : Да . 

Студент : Не, господине. Нема је .

(Амфитеатар је постао веома тих са овим развојем догађаја )

 Студент : Господине , можете имати много топлоте, чак и више топлоте, прегревања, мега топлоте, узбуђење, мало топлоте или је немате. Али, ми немамо ништа што зовемо хладно. Можемо да достигнемо 458 степени испод нуле, која нема топлоте, али ми не можемо да идемо даље од тога. Не постоји таква ствар као што је хладноћа. Хладноћа је само реч коју користимо да опишемо одсуство топлоте. Не може се измерити хладно. Топлота је енергија. Хладноћа није супротно од топлоте, господине, само одсуство тога.

 ( Настао је тајац у амфитеатру)

 Студент : Шта је са тамом, професоре? Да ли постоји таква ствар као што је мрак?

 Професор : Да. Шта је ноћ ако не постоји тама? 

Студент : Ви сте у праву опет господине. Тама је недостатак нечега. Можете имати слабо осветљење, нормално светло, јаку светлост, трепћуће светло. Али, ако стално немате светлости , ви опет немате оно што зове мраком, зар не? У стварности, таме нема . Ако је има, ти би био онда у стању да направиш тамнију таму, зар не?

 Професор : Младићу, шта је твоја поента?

 Студент : Господине, моја поента је у томе да је ваша филозофска премиса погрешна. 

Професор : Погрешна? Можеш ли да ми бјасниш, како? 

Студент : Господине, ви радите на претпоставци дуалности. Ви говорите да постоји живот, и да постоји смрт, добар Бог и лош Бог. Ви појмите Бога као нешто коначно, нешто што можемо да измеримо. Господине, наука не може објаснити ни мисао. Она користи електрицитет и магнетизам, али никада је није видела, а још мање их у потпуности разумела. Да бисте видели смрт као супротност животу значи бити неупућен у чињеницу да смрт не може да постоји као суштинска ствар.Смрт није супротност животу: само одсуство тога . Реците ми  професоре, да ли учите своје ученике да су еволуирали од мајмуна? 

Професор : Ако мислите на природни еволуциони процес, да, наравно. 

Студент : Да ли сте икада приметили еволуцију својим очима, господине?

(Професор одмахну главом уз осмех, почиње да схвата где аргумент иде ) 

Студент : Пошто нико никада није посматрао процес еволуције на делу па не могу ни да докажу да је тај процес у току подухвата. Да ви не предајете ваше мишљење господине? Зар нисте научник, проповедник?

(Студенти су се ускомешали  ) 

Студент : Да ли је неко од студената из разреда икада видео мозак професора?

(Настао је смех )

 Студент : Има ли овде неко ко је икада "чуо" професоров мозак ,"осетио", "додирнуо" или "мирисао" га ? Изгледа да то нико није учинио. Дакле,  у складу са утврђеним правилима емпиријског, утврђеног, очитог протокола, наука каже да ви немате мозак господине. Уз сво дужно поштовање господине, како да онда верујете у своје предавање господине?

(Настала је тишина, професор је зурио у студента, несхатљивим изразом на лицу )

 Професор : Претпостављам да ће морати то да  прихвате вером, синко.

 Студент : Управо тако господине ... Управо тако! Веза између човека и Бога је вера . То је све оно што чини ствари живим и покретним .

(Овај студент је био Ајнштајн)

СМРТ НЕ ПОСТОЈИ

"СМРТ НЕ ПОСТОЈИ, а самим тим сазнањем, нестаје и страх од исте! - 'И запамтите: ниједан човек који је постојао, није умро. Претворили су се у Светлост и као такви постоје и даље.Тајна је у томе да се те светлосне честице врате у првобитно стање. Враћање у неку од претходних енергија. Христ и још неки знали су ту тајну.Ја сам трагао за тиме како да се очува људска енергија. Она је један од видова Светлост У Дуси, понекад равна врхунском небеском светлу. Нисам трагао за тим ради себе, већ ради добра свих. Верујем да ће моја открића учинити људима живот лакшим и сношљивијим, и усмерити их на духовност и моралност. . ." - Никола Тесла

Наука је прогнала све богове и заменила сва веровања

О вери у мрак

 

Бог је видело и таме у њему нема никакве.
Будите синови видела
(1 Joв. 1, 5; Јов.12,36)
О lux а qua omnis lux, lumen a quo
omne lumen. Lux suprema...
Lux, quae illuminas omnia
tota simul. semel, et semper.
S. August. Soliloquia, cap. XIII, 1.

Ми верујемо, господо, у Бога.
Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!
- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле, и поверовали у Бога из жудње за светлошћу. Одкуда то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити своју светлост, којом ви живите? питамо ми наше противнике.
А наши противници нам одговарају:
- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост:
"Не постоји ни Бог ни богови, постоји само природа и природни закони. Ми проучавамо природу, и њени закони постају нам све јаснији и јаснији. Ми систематишемо законе природне у многобројне науке, и носимо те науке као буктиње пред собом, куда год ходимо. Оне осветљавају пут наш и ходећи за њима, ми ходимо сигурним путем без посртања и лутања.
Треба ли нам, на пример, да испитамо море, ми узимамо науку о мору и кроз њу, као кроз рефлектор, гледамо смело у тајанствену дубину морску, у којој људи без науке слуте цео лавиринт божанских насеобина. Место Посејдона и нимфа наука нам показује октоподе, и морске пауке, и корале.
Треба ли нам, да сазнамо утробу земље, геологија и минералогија нуде нам своје услуге прогонећи отуда Плутона и цео његов двор.
Треба ли нам да видимо, какви се процеси врше иза коре једног дрвета, - ту су ботаника и хемија, које неће да знају за нереиде.
Хоће ли нам се, да видимо, шта се све збива испод коже нашег тела, - ту је физиологија, која је истерала све зле и добре духове из човечјег бића.
Хоће ли нам се, да се винемо у далеке небесне висине,
- астрономија ће нас водити, без питања Аполона, и Венере, и Кастора, и Полукса.
Хоће ли нам се, да знамо свему меру, и облик, и број,
- математика ће нас о свему обавестити, без кабалистичке замршености и питагорејске мистике.
Желимо ли познанство с облацима и громовима, ми се обраћамо физици, а не Јупитеру и Перуну.
Желимо ли здравља, ми се обраћамо медицини, а не Ескулапу.
Желимо ли плодна поља, ми питамо агрономију, а не Додолу.
Наука је, дакле, прогнала све богове из природе, и знање је заменило сва веровања. Наука је отуда наша светлост, вера је ваш мрак. Одбаците ваш мрак, и примите нашу светлост."
Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо:
"Па ми већ имамо ту светлост, коју ви имате. Наука је наша својина онако исто, као и ваша. Где год нам буктиња науке може осветлити пут у животу, ми се том буктињом служимо, као и ви. Наша вера у Бога јесте само један наш плус; то је једна буктиња више, којом се ми служимо, а коју ви одбацујете. Зар је у већем мраку онај, коме светли више буктиња?
Наука је бацила велику светлост на природу, - то је истина. Но наука је прогнала из природе само полубогове, а не Бога. Наука је само уравнала пут правој вери. Наука је очистила храм природни од идола, и у тај храм уселио се Онај, који је и достојан тога храма. Наука је осветлила дубине морске и висине облачне, и растерала мрак подземни и надземни; од светлости науке ишчезли су сви псевдо-богови, сви духови, велики и мали, којима је машта људска населила овај свет, но од светлости науке није по тамнео, но још више се засијао истински дух природе, истинити, једини Бог. Ми не верујемо, дакле, у мрак, но у светлост.
Природи инхерирају закони, велите ви. Ако је тако, онда природи инхерира логика. А ако је опет тако, онда природи инхерира разум. Зар није тако?
Рецимо, да није тако. Рецимо, да закони не значе логику и не значе разум. Но тад закони не значе ни ред, а ако они не значе ред, закони не значе законе, а ако закони не значе законе, они не постоје. То не допуштате ни ви, ни ми. Јер ако закони не постоје, онда несумњиво ни природа не постоји. Природа се не да замислити без закона. У томе се слажемо и ми и ви, и дотле идући заједно нити ми пребацујемо вама веру у мрак, нити ви нама.
Ми се слажемо, дакле, у томе, да постоје закони. Но ми идемо један корак даље од вас, и кажемо: закони значе разум. Природа се држи законима, дакле: природа се држи разумом. Тај разум, којим се природа држи далеко је већи од разума људског. Разум људски је само један нерв тога великог природног разума. Кад постоје нерви, постоји и центар тих нерава, велимо ми. Центар свих нерава у васиони, или средиште свих закона у природи, или _ и _ свеколиког реда, који егзистира у стварима, јесте наш Бог. Наш Бог је дакле, разум и светлост. Од куд да ми верујемо у мрак?
Замислите два мрава, који би имали све наше научне апарате у минијатури, и који би помоћу тих апарата могли испитивати један наш прст на руци. Замислите, да они тачно испитају и нервну конструкцију нашег прста и равномерност крвотока у њему. И замислите их сад, где се после трудног испитивања одмарају и препиру око тога, какво је то чудо прст? Један од њих рекао би: овај прст је један свет, у коме владају закони, у коме се нерви на правилан начин укрштају, и у коме крв вечно тече истим, правилним током. Други би рекао: да; но одакле почињу и где се завршују ти нерви? И одакле потиче и куда се враћа та крв? Ја верујем, рекао би даље тај мрав своме колеги, да ови сви нерви имају један центар; тај центар називам ја мозак, и верујем да сви ови канали и каналићи крви потичу из једног резервоара, који ја називам срце.
"Ја у то не верујем", викнуо би први мрав. "Ни мозак ни срце не постоје", "постоје само нерви и крв, и постоје закони који њима управљају; ми можемо говорити само о ономе, што видимо; ми видимо прст, прст и постоји; мозак и срце ми не видимо, мозак и срце не постоје. Твоја вера у мозак, пријатељу мој, јесте вера у мрак".
Или замислите, да ова два мрава-научника имају један телескоп у минијатури и посматрају кроза њ сунчеву светлост. Рецимо, они виде кроз њихов мали телескоп само неколико зрака сунчевих, но не виде сунце. Један би мрав рекао: "ми видимо многе зраке светлости, знамо њихову јачину и њихову боју и знамо време кад се они појављују и кад трну. И с тим је свршено. Ми знамо све, што се може о светлости знати." Тако би рекао један мрав. Други би одговорио: "да; ми не знамо заиста више, него то, што ти наброја, но ја верујем, да сви ти зраци долазе из једног великог за нас невидљивог центра светлости, одакле се безбројни зраци простиру на све стране. Тај центар, у који ја верујем, називам ја сунце". Први мрав ће се наједити и рећи на то: "како можеш говорити о ономе, што не видиш? Како се можеш подавати таквим фантазијама? Какво сунце? Зраци се сви простиру до бескрајности, и нигде центра њиховог нема. Твоја вера у сунце јесте, дакле, вера у мрак".
Такви смо ми као ови мали мрави, ми и наши противници. И ми и наши противници испитујемо овај свет, који опажамо, и који у сравњењу с целом васионом не представља ни толико колико представља један прст на нашем телу. И ми и наши противници гледамо нерве природне и слушамо крвоток природин. Но ми се не слажемо у једноме. Ми кажемо: ми верујемо, да кроз нерве природне дејствује један универзални разум, и да кроз крвоток природни струји један живот, који има свој центар, своје срце. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак. Ми кажемо даље: сви ови фрагменти светлости, које нам науке откривају, само су фрагменти једне велике, неслућене светлости. Ми верујемо у ту светлост, и називамо је Богом. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак.
Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку: ми, који тражимо својим разумом више светлости, но што нам је очи показују и наука нуди, или наши противници, који се задовољавају са оним што очима виде и ушима чују? Реците нам: чини ли се вама, да је наша вера у Бога - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од наше вере или невере зависи цео живот наш! Реците нам што пре, јер ко зна докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће?
Ми верујемо, господо, у бесмрће живота. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!
Како то? питамо ми у чуду. Ми смо гле, и поверовали у бесмрће из жудње за светлошћу. Од куд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам позајмити ви вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају:
"Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост;
"Бесмрће живота не постоји. Постоји живот и постоји смрт. Живот је кратак, смрт је дуга. Смрт је као једна бескрајна линија; живот је као једна тачка у средини те линије. И мртве и живе ствари састоје се из истих саставних делова. Ти саставни делови мртвих и живих ствари јесу материјални атоми. Ти материјални атоми групишу се у празноме простору час на овај час на онај начин, и својим груписањем образују час оваква час онаква тела. Слепим случајем груписали су се ти атоми једнога дана и у једну необичну покретну фигуру, коју ми називамо човеком. Док у тој фигури постоји једна одређена размера атома разноврсних елемената, који сачињавају људско тело, дотле и та фигура као таква постоји и врши извесне функције. Кад се та одређена размера међу атомима поремети, тад се и та фигура осипа као једна кућа од карата, кад изгуби равнотежу, тако, да се никад више не јави на светлост у истом облику. Тако ми мислимо, и, ради јемства наше мисли, позивамо се на Демокрита, Лукреција, Штрауса и Хекела. Наша је мисао светлост; примите нашу мисао и одбаците вашу наивну веру у мрак".
Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо:
"Па гле, то ви верујете у мрак, а не ми. Ви верујете, да се сав човечји живот простире између два гроба: један је гроб рођење, из кога човек излази, други је гроб смрт. у који човек улази. Ви верујете, да се један човек пре свога рођења није нигде налазио у васиони, до само у разбацаним атомима, који су припадати разним другим телима. И, ви верујете, да се човек после смрти нигде неће налазити до опет само у разбацаним атомима, који ће припадали разним другим, туђим телима. Ви не верујете, да је човек ма и у идеји пре рођења егзистирао, ви не верујете, да ће човек ма и у идеји после смрти егзистирати. Ви сте сасвим без светлости, а не ми. Ви не верујете, да васиона има разум и очи, ми верујемо. Ваши атоми су без разума и без очију. То су идоли ваши, који не виде и не мисле. Ви дакле, немате светлости ни за време живота, а још мање с обе стране живота.
Ми верујемо у бесмрће живота, јер верујемо у бесмртни разум васионе, који је извор животу. Егзистенција природе доказује егзистенцију природних закона; егзистенција природних закона доказује егзистенцију универзалног божанског разума, егзистенција универзалног божанског разума доказује егзистенцију бесмртног живота. Све је то једно с другим тако тесно и неопходно везано, да се једно без другог не да замислити. Природа се не може одвојити од закона, који је држе, јер не би се држала без закона; закони се не могу замислити без разума, јер они су сами разум; разум се не може замислити без живота, јер разум је свест, а свест је живот; живот се не може замислити као нешто случајно и пролазно, кад је разум васионе вечан и непролазан.
Ако је разум вечан и непролазан, онда је смрт само нешто на животу, јер кад би смрт била нешто битно и супротно животу, смрт би била и нешто битно и супротно разуму, а оно што ЈЕ супротно разуму, то је супротно и законима природе, и зато не егзистира. Смрт, дакле, не егзистира као нешто битно и апсолутно у свету; она не егзистира као једна линија, на којој је живот само једна тачка. Пре се може рећи, да је она као једна тачка на бескрајној линији живота.
Ми, даље, аргументишемо нашу веру пред нашим противницима овако:
Наш нагон за бесмртним животом најјачи је од свих нагона. А, гле, све нагоне, којим нас је природа снабдела, природа је у стању и да задовољи, и то у пуној мери. Ми немамо ни једног нагона, који ми у овоме животу не би могли до презасићености задовољити. Отуда велики, можда и највећи део нас умире заситивши више-мање све своје нагоне. Но нико од нас не умире заситивши један нагон свој, свој најјачи нагон, - нагон за бесмрћем. И они, који извршују самоубиство, не бегају из живота за то, што су засићени живота, но зато, што су засићени овога живота, и зато, што су жедни и гладни једног бољег живота. И они, који су били толико богати и срећни, да су задовољили све, и најмање, своје жеље и жудње у овоме животу, умиру плачући. Зашто? Зато, што умиру жедни и гладни бесмртног живота. И они, који су живели пуну стотину година, и чија се стотина година живота састоји из сасвим једноликих, монотоних дана, умиру плачући. Зашто? Зар им није већ досадно проводити исте дане? Јесте, досадно им је, досадан им је овај живот, и они желе и очекују један бољи живот, а међутим, нису сигурни, да ли ће им тај бољи живот пасти у део после смрти; - зато плачу при смрти. Они немају поверења у природу, и ако им је природа дала толико доказа своје искрености и истинитости. Природа их ни у чем није обманула: све нагоне, које им је дала, она им је и задовољила. Па ипак они немају вере у природу; они се боје, да ће их природа ипак, на крају крајева, обманути. Они се боје, природа им неће задовољити њихов најјачи нагон, нагон за бесмртним животом. Они мисле, да им природа испуњава све жеље у овом животу, да би их за то могла обманути у њиховој главној жељи. Они мисле, да их природа храни и поји у овом животу, да би их на крају крајева прогутала својим тамним ждрелом смрти, као што је Кронос гутао децу своју. Но нашто толико неповерење према природи? Није ли оно нелогично и неделикатно? Природа се сваки дан показује толико моћна, да је у стању задовољити и најмонструозније прохтеве човечје. Како, дакле, да јој не верујемо, да ће она моћи задовољити и нашу жудњу за животом после смрти? Та наша жудња природна је, природина је. То је њена жудња; а своје све жудње природа је исувише у стању задовољити.
Ми аргументишемо и овако нашу веру:
Велики дух васионе, који нас је створио, који је у нас положио многе могућности, и који све те могућности неколико десетина година у нама развија и доводи их до извесног савршенства, тај велики дух васионе показао би се неразуман, кад би толики труд свој једним махом уништавао; он би се показао недоследан себи, кад би угасио једним махом ону светлост, коју је он у нама палио целог нашег века; и најзад показао би се неекономичан кад би почињао један процес усавршавања у историји увек испочетка, увек само на новим људима, уништавајући смрћу сасвим оне, који су дошли већ до једног високог ступња савршенства. А за велики дух васионски не може се рећи ни да је неразуман, ни да је недоследан, ни да је неекономичан. Своју разумност, своју доследност и своју економичност показује нам он у природи на сваком кораку.
Ми се не бојимо смрти, велимо ми нашим противницима, још и зато, што видимо, да се и сама природа противи смрти. Природа неће да умре, природа хоће да живи. Ако је ишта у природи јасно, јасна је та тежња њена, тежња за непрекидним, континуираним животом. Ако ништа, дакле, а оно себичност природе осигурава нама бесмртан живот. Природа хоће да живи, а она живи кроз нас. Ако би желела смрт нама, природа би морала кроз то желети себи смрт. А природа не жели себи смрт. Она допушта смрт деловима својим, нама, само зато, што зна, да та смрт води опет једном другом животу. Никад ми не би могли умрети, не би могли отићи из овог живота, кад би смрт била нешто апсолутно, како је ми замишљамо. Ми не би могли отићи из овог живота и кад би хтели, ми не би могли ни самоубиство извршити, кад не би по смрти опет могли живети. Природа нам не би то допустила. Јер природа хоће живота. И она шаље смрт на нас, и допушта самоубиство, верујте, само зато, што се не боји, да ће нас смрт уништити. Природа се дакле не боји смрти. Зашто ми да се бојимо?
Ми се не бојимо смрти, велимо ми даље нашим противницима, још и зато, што наша логика никако не допушта да је смрт у стању уништити једнога Шекспира, Гетеа, Канта, Толстоја, итд., уништити једном речју најузвишеније продукте природиног великог труда. Јер кад би то наша логика допустила, онда би она морала допустити и неразум у природи, а ако би допустила неразум, допустила би незаконитост, - а то је искључено. Кад би смрт била у стању уништити потпуно Шекспира, она би била, значи, у стању, да обустави закон еволуције у природи. Шекспир је при смрти несумњиво желео, као и сви људи што желе, да и по смрти живи, и да се и по смрти духовно еволуира, усавршава. Зар је ту еволуцију могла смрт обуставити? Уосталом можда и би, кад би то била само жеља Шекспирова. Но гле, то исто желео је и Гете, и Кант, и Толстој, и цео род људски од Адама до данас. А ко је цео тај род људски, ако не један знатан део природе, и то један квалитативно и квантитативно веома значајан део природе? Жеља људског рода може се идентификовати са жељом саме природе. Природа жели, да се и по смрти продужи живот, тј. продужи започета еволуција, започето усавршавање. А кад то природа жели, то је лако остварљиво. Природа не може имати препрека у остварењу својих жеља.
Наш нагон за бесмртним животом, дакле, јесте нагон саме природе. Закључци нашег ума могу нас обманути, но природа својим нагонима у нама никад нас не обмањује".
Тако ми велимо нашим противницима. И онда их питамо:
"Како, дакле, да је наша вера - вера у мрак? Гле, ми верујемо у светлост и после смрти и пре рођења, а ви не верујете у ту светлост, и опет ви називате нашу веру вером у мрак. Гле, вас је опколио мрак са свих страна, и ви ипак држите, да се налазите у светлости!"
Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку; ми, који тражимо разумом више светлости, но што нам је очи показују и науке нуде, или наши противници, који се задовољавају са оним што површно очима виде и површно ушима чују? Реците нам: чини ли се вама наша вера у бесмрће живота - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од те наше вере или невере зависи цео наш живот? Реците нам што пре, јер ко зна, докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће? Пре него што смрт дође треба да знамо: има ли смрти?
Ми верујемо, господо, у јединство људског рода.
Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!
- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле и поверовали у јединство људског рода из жудње за светлошћу. Откуд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају:
- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост:
"Не постоји јединство људског рода. Сваки човек је напосе циљ природе, - ако би се уопште смело говорити о циљу у природи. Међу људима не постоји никакво метафизичко ни органско јединство. Не постоји историја човечанства, - постоје само историје појединих људи.
Отуда сваки човек треба да гледа у себи свуколики смисао живота. Свак треба, да се што више сконцентрише у себе, и што више отуђи од људи. Свак треба да се стара, да све своје телесне и духовне диспозиције до крајњих граница развије и искористи. Јер ван себе он нема никога и ничега, достојнога његове истинске пажње. Он не треба да има много скрупула према свету, који га окружава. Он треба да сматра себе као варницу, која је искочила из мрака и која ће опет утонути скоро у мрак, - с тога треба да се стара, те да светли што јасније и гори што силније, не да светли и гори, да би друге осветљавао и загревао, но да би само себе осветљавао и загревао. - Сви су људи као једно јато варница, које бесмислено лутају тамо - амо, док се не угасе. Као што је бесмислено говорити о смислу једног јата варница, тако је исто бесмислено говорити о смислу историје човечанства. И као што се не може ухватити јединство међу лутајућим варницама, јер га нема, тако је исто тешко ухватити јединство међу судбама појединих људи, јер га нема. То је наша мисао.
"Напустите и ви вашу веру у мрак, и примите ову нашу мисао, ову нашу светлост".
Тако говоре наши противници, а ми им у чуђењу одговарамо:
"Па, гле, ви верујете у мрак, а не ми. Ми верујемо, да постоји и метафизичко и органско јединство међу људима. Не постоји ни један човек бесмислен и бесциљан, но смисао и циљ живота на земљи ипак није у свакоме човеку понаособ, но у свима људима, укупно узевши. Сви су људи чланови једног великог организма, који је поникао на земљи, који се кроз историју развијао и растао, жутео и зеленео, боловао и цветао, и који ће најзад завршити свој ток, као што га је и почео. Тај организам - то је цело човечанство са својом историјом од појаве првог човека на земљи до ишчезнућа последњег са земље.
И зато што осећамо јединство људског рода и налазимо и свој смисао у заједничком смислу свуколиког човечанства, ми се и не повлачимо само у себе и не отуђујемо од осталих људи. Ми осећамо да човечанство има једно тело и једну душу, узевши то јединство и метафизички и органски, и зато нас тиште сви болови и радују радости целог човечјег рода.
Сви људи на земљи сачињавају једног човека, једног свечовека. Тај свечовек стар је много хиљада година и распрострт је на целој нашој планети. Сва историја досадашња и одсадашња сачињава историју свечовека. Тај свечовек је већа моћ и већа интелигенција од наше појединачне моћи и интелигенције. Разбацани и раздељени ми се осећамо као сирочад, нејаки и убоги. Јаки и поносни пак осећамо се ми онда, кад се замислимо у јединству с целим родом људским, са свима људима на земљи, као што се данас осећамо, на дан заједничке молитве хришћанске универзитетске омладине на целој планети нашој.
Зато се ми молимо данас за све мале и неслободне људе, чију судбу ми Срби особито добро појимамо. Њихово олакшавање и ми ћемо осетити, ма где они живели.
Ми се молимо за све оне, који су гори и непросвећенији од нас.Кад они буду бољи и просвећенији, и ми ћемо се осетити још бољи и још просвећенији, као што се један здрав део на телу осети још здравији, кад један други болестан део тела оздрави.
Ми се молимо за оне, који су већи и културнији од нас. Ми на њих гледамо као на оне тице, које напред лете и просецају ваздух својим крилима. Ми се молимо за њих, да не клону и не сустану, јер док год они бодро предњаче, ми се осећамо у заклону и сигурности.
Ми се молимо за Европу, јер она је наша шира домовина и наше огњиште, на коме се и ми, као и остали свет, још увек грејемо и осветљавамо.
Ми се молимо за Америку, други најпросвећенији континент у свету, молимо се за овај нови, млади свет, пун полета и иницијативе; пун оптимизма и радосне воље за живот.
Ми се молимо и за људе осталих континената. Молимо се и за црнце и црвенокошце. Молимо се за људе жуте расе, која сад преживљује најтежу кризу у историји својој.
Ми се молимо и за оне људе, који верују у Мухамеда, или у Буду. Молимо се и за оне, који се клањају Јехови. Молимо се и за наше противнике, КОЈИ нашу веру називају вером у мрак. Молимо се и за оне, који верују у вештице. Молимо се и за оне, који се клањају сунцу и звездама. Молимо се за све сујеверне и све безверне на целој овој звезди, на којој сви заједно живимо, и која нас трпљиво носи између јата многих других звезда, и која нас све храни и греје. - Једном речју: ми се молимо за сву децу наше мајке земље, за сву браћу нашу и сестре наше.
Ми се тако молимо, јер вера нам наша налаже, да се тако молимо.
Реците нам ви, господо, реците нам, да ли је наша вера - вера у мрак?
Говорена на дан молитве студената " Хришћанске Заједнице "

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ