Шта то значи опростити?

 

Шта значи опростити?

Ако нас особа стално издаје и вара, морамо ли наставити да се дружимо с њом?

У једној од својих беседа, Свети Николај Велимировиц́ примецћује: „Шта би било људско друштво без праштања? Менажерија у представи са природним дивљим зверима”.  По светим оцима, праштање је врлина која нас чини сличнима Богу, Kоји је Љубав. Kада су апостоли питали Спаситеља да ли треба да опросте онима који су им згрешили „чак седам пута“, Он је одговорио: „Не седам пута, него, кажем вам, седамдесет и седам пута“ (Матеј 18:21-22) . То значи да се увек мора праштати, јер се без праштања наше срце, по Светом Јефрему Сирину, претвара у неплодно тло у коме зрно хришћанске вере никада не може да никне.

Ово ме подсећа на епизоду из филма о Другом светском рату. Приказује дечака који је много патио од нацистичких злочина, због чега му је коса поседела буквално за неколико дана. Нешто касније, заједно са групом партизана, наилази на разбијени немачки конвој, где проналази Хитлеров портрет. Од беса почиње да пуца на овај портрет. Док он то ради, камера показује Хитлерово лице на фотографији како сваким снимком постаје све млађе, све док не видимо дете у креветићу. У овом тренутку, дечак, који изгледа као старац, престаје да пуца.

Горњи пример веома сликовито показује прави смисао речи опроштај. Опростити значи видети  човека не у тренутку његове издаје или лошег чина, већ у оном стању у каквом је био пре него што га је починио. Праштање значи видети у човеку не грешника, већ лик и подобије Божије. Овај аспект праштања може нам послужити као подсетник када се налазимо пред избором између опраштања или осуде особе. Да, из људске перспективе, понекад је веома тешко опростити некоме ко те је издао, и наставити да будеш пријатељ са таквом особом, као да се ништа није догодило. Истовремено, морамо се сетити Онога чије име носимо као заједничку именицу. Ми смо хришћани, што значи да смо следбеници Христови. Сетимо се шта је Христос урадио када га је неко издао. Не, не мислим на Јуду, већ на другог ученика, по имену Петар, који је такође издао свог Учитеља, али се касније покајао и постао врховни апостол. Сећајуц́и се Петровог примера и, што је још важније, речи и дела самог Христа, такође морамо опростити и надати се да ће они који греше против нас бити исправљени.

Андреј Музолф, предавач на Kијевској богословској академији

Извор

БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ БЕЗБОЖНИЦИМА

Станите ви верни мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.
Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.
Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика? Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн и Франклин и Мендељев и Крукс и Пупин и Оливер Лоџ?
Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке, како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони? Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?
Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?


Свети владика Николај Охридски и Жички / “Братство” (1931.)

Није довољно исповедити пред свештеником грех свој и сматрати га опроштеним

БЕСЕДА

о царевом покајању

Утрудих се уздишући; сваку ноћ
квасим одар свој, сузама својим
натапам постељу своју (Пс. 6, 6).

Дан се смењује ноћу, а ноћ даном. Нека се и наше дневно покајање смењује ноћним, и ноћно дневним. Дневно покајање показује се у главном добрим делима, а ноћно у молитви, уздисању и плачу. Тако се одужујемо данима и ноћима, т.ј. испуњујући их оним што највише пред Богом вреди, и што ће с нама поћи на Суд Божји. Погледај у цара Давида, и види пример истинског покајања. Није довољно исповедити пред свештеником грех свој и одмах сматрати га опроштеним. Гле, и Давид је пред пророком Натаном признао свој грех рекавши: сагријеших Господу (II Сам. 12, 13). Али велики цар није то сматрао довољним, него је непрестано уздисао у молитви пред Богом, и сваку ноћ сузама покајања омивао грех свој. Чак и лежање у постељи није му служило за одмор него за умор од плача покајничког, плача уздисајног. Немој рећи: Давид је убио и прељубио, имао се за шта толико и кајати. А зар ти мржњом не убијаш људе, и нечистим помислима и жељама не чиниш прељубу? Није овај живот за правдање себе, брате, него за обличење себе. Благо само оном кога Бог буде оправдао на Суду Страшном.
Покајање није ствар једнога сата или једнога дана. Оно треба да буде унутрашње занимање наше до краја живота. Сваку ноћ квасим одар свој, говори Давид. Тиме се не каже, да се дању не треба кајати, него да је излив душевног покајања удобнији ноћу него дању. У тишини ноћној и грехови наши и Суд Божји излазе нам јасније пред очи... И не опомиње ли нас ноћ јасније на смрт од дана? И постеља наша на блиски гроб?

О Господе, праведни и дивни, ни покајати се не можемо истински без Твоје помоћи. Помози нам, Свеблаги, да можемо видети греховне ране наше, и осетити смрад од њих, и заридати сами над собом пре него ли сродници наши заридају над мртвом телесином нашом; пре, Господе, пре — него што ангели наши хранитељи не заридају над стрвином душе наше кад се вргне у огањ неугасиви. Помози и спаси, Господе Боже наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић, 

Пролог, 19. / 06 .октобар

Брига о пензији већа него о души!

 Многи људи по незнању више се труде како ће ублажити муке у старости и предсмртној болести него ли како ће се избавити од мука адских у животу после старости и смрти. Беше тако неки нежењен човек, велики среброљубац, који из године у годину све са јачом страшћу сабираше себи непотребна богатства. Кад су га питали, на што се труди толико и сабира благо, које је сувишно за његов живот, он одговори: „сабирам за старост. Ово ће ме благо лечити и хранити у старости и болести". И заиста, слутња се његова обистини. У старости га спопаде тешка и дуготрајна болест. Он је раздавао уштеђена блага лекарима да га лече и слугама да га чувају и хране. Но благо се истроши а болест се продужи. Лекари и слуге га оставише, и он паде у очајање. И суседи му додаваху нешто хлеба до смрти, а по смрти сахрањен би о трошку општинском. На што је наменио био своје благо, на оно је и дао. Бог му је учинио по вољи, и послао му болест, о којој је он говорио, и за коју је велико благо припремао. Све благо његово ипак није могло да ублажи муке његове у овом свету, а чиме ли ће их он тек моћи ублажити у оном? Чиме – кад није понео собом ни вере, ни наде, ни милосрдних дела, ни молитава, ни покајања? Неко виде човека усопшег у великој рајској слави, и упита га, чиме со он удостоји те славе? Одговори човек: „ја сам у земаљском животу био најамник једнога злотвора, који ми никад није најам плаћао; но ја сам све трпео, и служио до краја с надом у Бога". Виде и другог још у већој слави, и кад га упита одговори онај: „ја сам био губав, и до краја, приносих Богу благодарност за то". А онога, који гомилаше новац за болест у старости никад нико не виде у слави рајској у ономе свету.


Св. Николај Велимировић
Пролог
Расуђивање за 29. септембар

При давању милостиње ми дајемо, самоме живоме Господу Христу!

Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мат. 25, 40), рече Господ. Слично бива при давању милостиње као и при Причешћу. У Причешћу под видом хлеба и вина ми примамо у се самога живога Господа Христа; при давању милостиње дајући беднику ми дајемо, самоме живоме Господу Христу. Неки човек у Цариграду беше необично милостив. Идући улицама градским он је тискао у руке сиромасима свој дар, и одмах ишао даље, да не чује благодарност и да не буде познат. Када га упита неки његов пријатељ, како поста тако милостив, он одговори: „једном у цркви чух свештеника где учи, да ко даје сиромаху, тај даје самоме Христу у руке. Не поверовах у то онда, јер мишљах, како то може бити, кад је Христос на небесима? Но једном идући дому своме видех ништега где стоји и проси, а над главом његовом сјаји се лик Христов. У том неко прође и даде просјаку хлеб; и ја видех како Господ пружи Своју руку, прими хлеб, и благослови даваоца. Од тада ја увек виђам тај лик над главама просјака, и зато са великим страхом чиним милостињу колико могу".

Св.Николај Велимировић

Пролог, Расуђивање за 18.Септембар

Човек je онолико жив - каквом се храном храни

БЕСЕДА

о томе како се дух мора хранити Христом да би живео

Који једе мене и он ће живети мене ради (Јов. 6, 57).

     Тако говори Господ Христос, живот и источник живота. Дрво једе земљу и ваздух и светлост. Ако дрво не једе земљу и ваздух и светлост, да ли ће да расте и живи? Одојче на грудима мајке своје шта друго једе него мајку своју? Ако не једе мајку своју, да ли ће да расте и живи? Тако исто ни дух наш нити ће расти ни живети, ако не једе Христа, живога и бесмртнога. Овде није реч о животу општем, којим природа живи, нити о животу закржљалом, којим незнабошци живе, него о животу посебном, божанском, вечном; о животу пуном и радосном. Тај живот даје се људима само Христом, и он долази само онима, који се хране Христом.

     Сваки је човек онолико велики каквом се храном храни; и сваки је човек онолико жив каквом се храном храни. Није овде реч о телесној храни, јер се телесном храном не храни душа човекова него само тело човеково. Људи се разликују и по телесном расту и животу, али та је разлика сасвим незнатна. Разлика пак у духовном расту и животу међу људима је огромна: докле се једни људи растом духа свога једва уздижу над земљом, дотле се други узвишују до небеса. Разлика између Ирода и Јована Крститеља зар је мања од разлике између цара и ангела? Докле се онај први и телом и духом вуче по земљи и злочином брани столицу своју на земљи, дотле овај телом стоји на камену у пустињи а духом се уздиже на небеса међу ангеле.
      О браћо моја, уздигнимо дух свој на небеса, где Христос Господ седи на престолу славе вечне, и хранимо и појимо дух свој и срце своје Њиме, чистим и свемоћним животом. Тако ћемо се само удостојити да будемо Његови санаследници у царству небеском.
Исусе Господе, истинити Боже наш, храно наша слатка и Хранитељу наш човекољубиви, не одрини нас од груди Твојих божанских, јер смо слаби и нејаки. Храни нас Собом, о милостиви Хранитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић, 

Пролог, 25. / 12. септембар 

О храбрости жена

Примери храбрости и трпљења, које показаше хришћанке мученице – хиљаде и хиљаде њих – обасјале су блештећом славом све странице историје цркве хришћанске. Но колико су за дивљење ови примери драговољних мученица толико, и не мање, за дивљење су примери хришћанки подвижница, знаних и незнаних. Јер подвижништво ништа друго није до дуготрајно мучеништво. Павле еп. Моновасијски предао је потомству један поучан пример жена подвижница. Кад је он још био мирјанин и сабирач царских пореза, случи му се да одседне у једном манастиру. Видевши да гаврани падају на воћке, ломе гране са плодом и односе, зачуди се томе, и заједно са монасима крете за њима, да види, куда то они односе воће. Идући тако зађоше у неку непроходну дубраву, у дну које спуштаху се гаврани, остављаху одломљене воћне гране и брзо се враћаху. Испитујући они нађоше једну пештеру, и у њој три жене испоснице. Најстарија од њих исприча им њихово житије: она беше племићка Цариградска. Кад јој муж умре, хтеде је неки други великаш насилно узети за жену. Но она беше решена, да после смрти првога мужа остатак живота проведе у девству. Зато раздаде своје богатство сиротињи, узе две своје слушкиње, и с њима побеже у ово пусто место. Једанаест година проведоше оне ту у посту и молитви не видећи никога и невиђене од икога осим Бога. А Бог Промислитељ устроји, да им птице доносе воће за храну. Тада замолише игумана, да им донесе свето причешће, да се причесте. Када се причестише три дана после тога све три ове свете жене упокојише се, и монаси их чесно сахранише.

Св. владика Николај

Пролог

расуђивање за 10.Септембар

Да нисам познао Бога, мислио би да је Св.Богородица Бог!

Свети Дионисије Ареопагит описује безмерну радост, и блистање споља и изнутра, и неописано неко благоухање, које он осети у присуству св. Богородице, када је посети у Јерусалиму. У своме одушевљењу он каже, да кад не би познавао јединога истинога Бога, он би Њу, Свету Деву Марију, признао за Бога. Такав силан и необичан утисак чинила је на људе света Дева још за време свога телесног живота на земљи. Несравњиво већу силу и славу пак задобила је она после своје телесне смрти, када је вољом Божјом узвишена над ангелским силама. Њена сила долази од њене непрестане молитве Богу за верне, за све оне, који се њој за помоћ обраћају. Св. Јован Новгородски, кад се с народом молио њој за помоћ против непријатељске војске, познао је, да се и она у том часу са сузама молила Господу за њих. И Новгород је био чудесно спасен. Како је била болећива према распетоме Сину своме, тако је света Пречиста болећива и према свима невољницима, који се њој за помоћ обраћају. Може се рећи, да је сва земља покривена чудесима њене милости. У Београду и данас живи један кафеџија Ц. Ј, родом из села Лабуништа, иза Струге, кога је мајка као слепа довела у манастир Калишки, где је после молитве свештеникове над њим пред иконом св. Богородице, поново прогледао. Први инок у Почајеву видео је пламени стуб од земље до неба, и у том пламеном стубу видео је св. Богородицу. Она је стајала на једном камену, и на том месту, где је она онда стајала, отворила се целебна вода, која и дан данас помаже многим болесницима.

Св. владика Николај 

Пролог

Расуђивање за 08. Септембар 

Љубав к Богу природно је жарка

"Љубав к Богу природно је жарка", говори свети Исак Сирјанин, "и кога

она спопадне без мере, чини његово срце одушевљеним. На њему се виде
необичне (и спољашње) промене: лице његово постаје светло и радосно".
Љубав се не плаши страдања. Она се баш у страдању показује најјача.
За једнога монаха прича се, како је дуго боловао, па оздрави и целу једну годину буде здрав. Он је постао тужан и замишљен. Кад су га питали, што је такав, он одговори: Оставио ме Бог, ево целу годину не посећује ме !
Бог љубави не оставља оне који Њега љубе. Свети мученици Христови,
Евтропије, Клеоник и Василиск буду бачени у тамницу због тврде вере у Христа.
Дуго су тамновали у тамници, док се судија не сети те их изведе поново на суд. Мислио је судија, да ће их видети полумртве од дугог тамновања, но
зачуди се кад их погледа и виде здраве и светле као да долазе са весеља, а не
из тамнице. Упита их безбожни судија о томе, а Евтропије одговори: Заиста,
веселио нас је Христос наш у све дане тамновања, посећујући нас својом
благошћу, те се збива на нама оно што у Писму пише: Кад се срце весели, лице
цвета (Приче 15,13). Кад је судија покушао двојицу од њих да преласти и од
вере одврати, одговоре они: "Као што је Тројица нераздељива, тако смо и ми
нераздељиви вером и љубављу".


Свети владика Николај Велимировић
- Духовне поуке - 

О узроку демонизованости

Многи тешки недузи који једног човека сналазе имају свог узрока, знаног или незнаног, у прошлости његовој. Узроци пак тих тешких недуга, као рецимо лудила, нису друго него повреда моралног закона Божјег. Када Св. Харалампије беше мучен, дозна цар мучитељ за његову чудотворну моћ, па нареди те доведоше преда њ једног бесомучног човека, да се увери да ли га Харалампије може излечити.

Тог човека мучаше ђаво 35 година, гонећи га по пустињама и брдима бацајуци га у блата или у провале. Када се тај лудак приближи Харалампију, осети демон благоухани мирис од светог човека, па повика: “Молим ти се, слуго Божји, не мучи ме пре времена, но нареди ми и ја ћу изаћи; а ако желиш ја ћу ти казати како сам ушао у овог човека”. И нареди му светитељ да каже. Рече демон: “Овај човек захтеде да покраде свога суседа, па помисли у себи: ако човека прво не убијем, нећу моћи зграбити његово благо. И оде и уби суседа свога. Затекавши га у таквом делу, ја уђох у њега, и ево већ 35 година станујем у њему”. Чувси ово светитељ Божји нареди демону да одмах изађе из човека и остави овога на миру. Демон изађе, а бесомучни поста здрав и миран.

 

Св. Владика Николај

Пролог, рауђивање

Птица живи у гори, а не види гору

Да могу од камења да створим свираче, и од песка језерског играче, и од лишћа свих гора певаче, да ми помогну славити Господа. Те да се и глас земље чује међу хоровима ангелским.
Синови човечји наклонили се на трпезу одсутног Домаћина, те не певају никоме до себи и својим залогајима, које ће најзад морати повратити земљи.
Прежалосно је слепило синова човечјих што не виде силу и славу Господњу. Тица живи у гори, и не види гору. Риба плива у води, и не види воду.  Кртица рови под земљом, и не види земљу. У истини, прежалосна је једнакост човека са тицама, и рибама, и кртицама.
Људи, као и живина, не обраћају пажњу на оно чега има сувише, но уздижу трепавице своје само пред реткостима, пред изузецима.
Сувише Те има, Господе, дисање моје, зато Те људи не виде. Сувише си очигледан, Господе, уздисање моје, зато је пажња људи окренута од Тебе и управљена на поларне медведе, на реткост у даљини.
Сувише служиш слугама својим, верности моја слатка, зато си изложен презрењу. Сувише си ревностан у зажигању ноћних кандила на своду небесном, ревности моја ненадмашна, а лењо срце људи много више говори о нехатном слузи но о ревносном.
О љубави моја, да ми је све становнике земље, воде и ваздуха покренути да забрује химну Теби. Да ми је, да се скине лепра са очију земље, и да распутница опет постане девојком, каквом си је створио.
Ваистину, велики си, Боже мој, исто и без света.
Подједнако си велики и кад Те свет слави и кад Те свет хули. Но кад Те свет хули, већи изгледаш у очима светитеља Твојих.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ

Божићни поздрав безбожницима

Станите ви, верни мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате.
А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.
Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.
Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?
Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?
Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?
Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?
Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн и Франклин и Мендељев и Крукс и Пупин и Оливер Лоџ?
Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?
Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?
Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као:
Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?
Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?
Ако ли најзад – притешњени овим нашим питањима – узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?
Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?
Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу! нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!
О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.
Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.
Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија. Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.
Тај Ганди вам је поручио – чули сте: “док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом”.
Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.
То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

Свети владика Николај Охридски и Жички / “Братство” (1931)

Отићи у манастир или ступити у брак??

Девојци која не може да се реши ни за брак ни за манастир

Чим се колебаш, кћери, знај да си пре за брак него за манастир. За монашки су живот они код којих нема колебања. Свети Сава није се двоумио. Ни света Теодора, ни Ксенија, ни Ефимија, ни толике друге, које су биле праве уметнице монашког живота. Јер ово не могу сви примити до оних којима је дано.
Ти кажеш, како често тако увече седиш са својом мајком крај ватре, па набрајате разлоге за и разлоге против. А ја ти кажем: ма колики број разлога био, опет неће разлози пресудити на коју ћеш страну него привлачност. Љубав стоји изнад свих разлога. И ако те љубав према Христу не одведе у самотну тишину манастирску, онда ће те љубав према свету задржати у свету и упутити у брак. Но и у овом другом случају ти можеш бити благословена благословом Саре и Рахаиле, па и саме твоје матере.
Велика љубав према Богу не подноси свет, не воли друштво, тражи самоћу. Та љубав је покренула хиљаде душа да се склоне са широког пута светског у глуве пустиње. Да би се виделе насамо са љубљеним Господом. Да би имале тајан састанак са Створитељем својим, који је сав љубав, и по имену и по суштини. Но пре свега, да би се удостојиле тога виђења и тога састанка. Монаси и монахиње примају на себе и пост и труд и унижење и бдење и сиромаштину и послушност и све остале обете, само и једино да би се удостојили тога духовног састанка са Господом својим. А на овоме тесном путу душа се удостојава тога састанка онда када се ослободи, очисти и украси. Од чега душа осамљеника има да се ослободи? Од свих земаљских веза и пристрасности. Од чега има да се очисти? Од сваке такозване љубави, телесне и земаљске, од љубави према телу, према сродницима и пријатељима, према своме селу или граду, према имању, оделу, јелу, накиту, итд. Чиме да се душа украси? Само и једино љубављу према Христу, која садржи у себи све остале украсе, сав бисер вере, сву срму наде, и све драго камење свих осталих врлина. Испоштено тело монаха служи само као истрти и лаки покровац тога неизмернога блага небеснога.
Овако ти пишем не да те привучем монашком животу него пре да те одвратим од њега. Јер ако се са колебљивим духом удаљиш од света, чежња за светом појачаће се у теби и, бојим се, савладаће те. И ти ћеш телом бити у манастиру а душом у свету. А свет више мучи у огледалу душе него у стварности.
Благодари Богу, што је сем теснога пута монашкога указао и један мало шири пут ка спасењу и вечном животу. Па пођи, кћери, овим ширим путем, који одговара више склоности твојој. Пођи тим путем, али опет са страхом Божијим и свецелим поуздањем у Бога. Јер, знај, и тај лакши пут без Бога је неиздржив.
Благослов Божији да буде с тобом.


7. Писмо
 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
МИСИОНАРСКА ПИСМА

O Три ствари у животу

-Три ствари у животу, које једном када оду, никад се не враћају
Време, речи, прилика.
-Три ствари у животу, које могу уништити особу
Љутња, понос, изостанак опраштања.
-Три ствари у животу, које не би смео изгубити
Наду, мир, поштење.
-Три ствари у животу, које су највредније
Љубав, породица и пријатељи, љубазност.
-Три ствари у животу, које никада нису извесне
Срећа, успех, снови.
-Три ствари у животу, које чине особу:
Oданост, искреност, истрајан рад.
-Три ствари у животу, које су уистину сталне
Отац - Син - Дух Свети.

Св.Владика Николај Велимировић

Разумно дете

Једном се мали Иван враћао кући из школе. На прагу од куће сретне га отац, који је био безбожник, па га запита:

- Кажи ми дете, шта те је данас учио отац вероучитељ?

- Шта ме је учио?... Отац вероучитељ нас је учио, да постоји један Бог у три лица.

- А зар вам не рече, да Отац није старији од Сина, нити је Син млађи од Оца?

- Да, тако нам рече, мили тата - одговори Иван.


- О, сине мој, како је то велика глупост, - одговори отац безбожни. - Погледај сине! Нисам ли ја твој отац?

- Да тата, - одговори дете.

- Ето видиш, дете моје, кад сам ја твој отац, то морам ја бити старији од тебе. Није ли тако?

-Тако је, драги тата. Ти си старији од мене као човек, но као отац ти ниси старији од мене, јер у онај час кад си ти постао мој отац, ја сам постао твој син. Зато, ако је Небесни Отац од пре времена, то од пре времена мора да буде и Син.

Безбожни отац обори главу, замисли се и од тада није се усудио да пита дете, шта га је учио отац вероучитељ у школи.

савремена руска прича

Из књиге "Духовне поуке" Светог Владике Николаја
 Извор

Прошлог Божића јавио ми се Бог

Жалиш се на усамљеност усред великог града. Толико народ око тебе ври као мравињак, а ти се ипак осећаш као у пустињи. Најтеже ти је о великом празницима. Свуда кипи радост, а тебе стеже туга. Божић и Васкрс долазе ти као неки празни судови, које ти испуњаваш сузама. Кад су ови свети празници далеко иза или испред тебе, осећаш се спокојнија. Али кад се приближе, и дођу, туга и пустота завладају душом твојом.

Шта да ти радим? Да ти испричам причу о Јованкином Божићу; можда ће ти користити. Пустићу њу нека ти прича како је мени причала. "Четрдесет и неколико година гледам ја овај свет као девојка. Никад никакве радости, осим оно мало као дете у родитељској кући. Али пред светом нисам се показивала нерадосна. Пред људима правила сам се весела, а у самоћи сам плакала. Сви су ме сматрали за срећно створење, јер таква сам се показивала. Слушам, сви се око мене жале, и брачни и небрачни, и богати и бедни, сви. Па мислим, зашто бих се и ја жалила несрећнима на своју несрећу, и само повећавала жалост око себе? Боже да се правим весела; тако ћу бити кориснија жалосноме свету, а своју тајну скриваћу у себи и оплакивати је у самоћи. Молила сам се Богу, да ми се некако јави; макар само један прст Његов где год да осетим. Молила сам се тако, да не би пресвисла од скривене туге. Од свих прихода чинила сам милостињу гдегод ми се дала прилика. Обилазила сам болесне и сиротне, и уносила радост својом привидном радошћу. Ја Ти верујем, Боже благи, говорила сам често, али молим Ти се, јави ми се некако, да Те још више верујем. Верујем, Господе, помози моме неверовању, понављала сам ове речи из Јеванђеља. И заиста, доживела сам, да ми се Господ јави. Најмучнији су ми били велики празници. После службе Божије ја бих се затварала у собу и преплакала би цео мој Божић и Васкрс. Но прошлог Божића јавио ми се Бог. То је било овако. Приближује се тај велики дан. Ја се решим да спремим све онако како је моја мајка спремала: и печеницу, и чесницу, и колаче, и све остало. Прострем сламу по кући, бацим по три ораха у сваки ћошак од собе - нека је Света Тројица милостива на све четири стране света. И радећи све то непрестано се молим: Господе, пошаљи ми госте; али сасвим гладне и бедне! Молим Ти се, јави ми се на тај начин! Понекад ми је долазила помисао: луда Јованка, какве госте ти очекујеш о Божићу! На тај свети дан свак је код своје куће; ко би теби могао бити гост? И ја бих плакала и плакала. Но опет сам понављала ону молитву и спремала, спремала. Кад сам се на Божић вратила из Цркве, ја запалим свећу, поставим ручак, изнесем све на сто, па онда почнем шетати тамо амо по соби. Боже, не остави ме! опет сам се молила. Улицом је мало ко пролазио. Божић је, а и наша улица је забачена. Но чим би снег зашкрипао под нечијим ногама, ја на капију! Да то није мој гост? Није. Ено, прође. Подне дође и прође, а ја сама. Заплачем се и викнем: сад видим, Господе, да си ме сасвим оставио! Плакала сам тако и јецала, док - на једанпут! На једанпут лупи неко у капију, и ја чух плачевне гласове: даруј брате, даруј сестро! Брзо истрчим и отворим капију. Предамном слепац и његов вођ, обоје погурени, дроњави, прозебли. Христос се роди, господо моја! викнух ја радосно. Ваистину се роди! процвокоташе они дрхтећи. Смилуј се, сестро, на нас! Не тражимо ти паре. Од јутрос - нико нам не понуди хлеба; по неку пару или чашу ракије, а хлеба - нико. Гладни смо много. - Ја као на небесима. Уведох их у кућу и поставих за пуну трпезу. ? ја им служим све плачући од радости. Они ме зачуђено питају: зашто плачеш, госпођо? Од радости, господо моја, од чисте и светле радости! Оно што сам Бога молила Бог ми је дао. Неколико дана ја Му се молим, да ми пошаље баш такве госте као ви, и ево Он ми је послао. Нисте ви тек онако дошли, него вас је благи Господ мој послао. Он ми се данас јавио кроз вас. Ово је најрадоснији Божић у мом животу. Сад знам, да је жив Бог наш. Слава Му и хвала! Амин - одговорише моји драги гости. Задржала сам их до увече, напунила им торбе и испратила."

Такав је био прошли Јованкин Божић. Дај Боже, да јој ове године буде још радоснији. Помоли се и ти, кћери, да ти се Отац небески јави на неки начин - а у Бога је много начина - па ћеш доживети чудо. Не спремај се за тугу у тај велики дан, него се спремај за радост. И Свевидећи, Свемилостиви, учиниће ти радост.

 Мисонарска писма

Св.Владика Николај

95. Писмо
Једној усамљеници: О Јованкином Божићу

Светитељ не блиста спољашњошћу

Светитељ не блиста спољашњошћу; Његово је све богатство унутра, у души. Неки сељак дође из далека у манастир, да види св. Сергија. Када упита монахе за игумана, они му рекоше, да је на раду у башти. Оде сељак у башту и виде тамо човека у одећи бедној и искрпљеној где копа као и сваки други тежак. Сељак се врати у манастир незадовољан мислећи у себи, да му се монаси подсмевају, и поново рече, да би јаснији био, да он жели видети прослављеног светог оца Сергија. У том и Сергије дође у манастир, и угости сељака служећи му сам око трпезе. Прозираше светац у срце свога госта и знађаше, како он о њему има сасвим ниско мишљење. Па га ублажаваше обећавајући му, да ако мало почека видеће Сергија. У том пристиже у манастир неки кнез са својим бољарима. И кнез и бољари дубоко се поклонише св. Сергију и потражише његов благослов. Тада монаси удаљише онога сељака из одаје, да би било места за нове госте. И сељак онај у чуду издалека гледаше и извириваше се да издалека види онога кога није хтео видети из близа. И укореваше самога себе због свог незнања, и стиђаше се веома. Када кнез оде, сељак брзо приђе к светитељу, паде пред ноге његове и поче молити за опроштај. А велики светитељ га помилова и рече: „не тугуј, сине, ти си једини истину помислио о мени сматрајући ме за ништа, док се други сви саблазнише сматрајући ме за нешто велико".

Пролог  

Расуђивање за 25.Септембар

Св.Владика Николај о Титу

Владика Николај о Титу

Николајев однос према Брозу и његовој Југославији је јасан: он се гнуша овог безбожничког тиранина, о коме мишљење исказује у писму надбискупу кентерберијском, поводом Титове посете Енглеској 1952. (концепт писма чува се у Николајевој оставштини):

"Ваша Милости,

У америчкој штампи се шире вести да садашњи, самопроглашени владар Југославије, Тито, ускоро стиже у Лондон као званични посетилац на позив британске владе.

Ваша Милост сигурно зна ко је био овај човек, шта је учинио, и шта представља. Његови трагови морају бити ужасни сваком Енглезу хришћанину и Енглескињи хришћанки. Будући фанатичним безбожником, користио је све злочиначке методе, којих се цивилизовани свет гнуша, као законите, да би освојио власт и остао на власти.

Предуг је списак његових злочиначких и по душу потресних дела, предуг да би био навођен. Обавештени сте о њима из прве руке, и нема потребе да их понављамо. Али ја морам нагласити један моменат који Вас и мене, као људе Цркве, највише занима: он још увек прогони Цркву, понекад макијавелистички, у рукавицама, у присуству британских и америчких посетилаца, а понекад неронски, у одсуству 'савезничких' посетилаца.

Ваша Милост може да замисли како се бездомници, Срби у расејању, осећају кад је Титова посета Лондону у питању. И, још више, како хришћанске деноминације, нарочито англиканске заједнице широм света, очекују реч протеста од надбискупа кентерберијског.

Молим се и надам да ће Ваша Милост, са Вама својственом мудрошћу и храброшћу, учинити све што Вам је могуће да се овом борбеном безбожнику и суровом гонитељу Хришћанства не дозволи да целива руку Њеног Величанства, која се у званичној титули својој назива 'бранитељком вере'. Стравични пољубац истим оним уснама које су изрицале смртне пресуде хиљадама невиних и побожних хришћана. Протестујући против овог моралног ругла, сигуран сам да ће Ваша Милост имати више Енглеза и Енглескиња иза себе него они политичари који су позвали овог најнежељенијег госта да посети град Светих мученика Албана и Магнуса.

Уверавам Вас, Ваша Милости, у своје дубоко поштовање и братску љубав у Господу нашем Исусу Христу.

Веома искрено ваш,

Епископ Николај"

АМАНЕТ

АМАНЕТ

Кад ја умрем децо, запалите свећу,
Ал' ја ни у смрти мртав бити нећу.

Не плашим се смрти, нити гробне таме,
Ја умрет не могу -Христос умре за ме.

Од вашега вида смрт ће ме сакрити,
Ал' смрт нема моћи мене умртвити.

Дуг се једном плаћа, Христос плати за ме,
Не плашим се смрти, нити гробне таме.

Бесмртни ме Христос бесмртним учини,
И Вечном Оцу крај Себе усини.

Ја умрет не могу и када би хтео,
Од смрти Ме Христос за навек отео.

Верујте у живот, то нек' ми је даћа,
Смрт и живот никад нису били браћа.

И љубите Христа - то је Нови Завет,
То Његов аманет, и од мене савет.

Вера коров коси, љубав руже сије,
Двојни кључ од Раја у њима се крије.

Христос ће ме Благи од греха разрешит'
Опростите и ви што вама сагреших.

Желим да будете сви од мене бољи,
Живећи у свему по Божијој вољи.

Кад ја умрем децо, запалите свећу,
Ал' ни у смрти мртав бити нећу!

                                              Св.Владика Николај Срспки Злаотусти

Шта мислите за Христа, чији је син?

Шта мислите за Христа, чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: па како Давид њега назива Господом говорећи: рече Господ, Господу мојему: седи мени с десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Кад дакле Давид назива њега Господом, како му је син? Овим питањем Господ је хтео прво да каже да је Он Христос; друго, да покаже да се варају они који очекују Месију као земаљскога цара из колена Давидова, који ће прогнати Римљане и учинити Израиљ силним земаљским царством; треће, да су Његови кушачи Његови непријатељи, и четврто, да ће они, као и непријатељи јединога Христа који је имао доћи и који је дошао, бити побеђени и кажњени. Они му рекоше: Давидов. То је све што су они знали. И Господ Исус је био из племена Давидова, дакле по закону њиховом - син Давидов. Но гле, ни сам пророк Давид није замишљао Месију као свога сина једино по крви, иначе Га не би називао својим Господом. Јер где је то било, да један предак назива свога потомка Богом? Но Давид је својим духом провидео и познао двојну природу Христа, човечанску и божанску, и назвао Га Својим Господом, опет духом. Тајну ваплоћења Сина Божјега Давид је из давне давнине схватио својим пророчким духом много боље него ли фарисеји и садукеји, гледајући Христу у очи. Христос се имао родити из његовог племена, и Он се по телу родио од Пресвете Деве Марије, која је била из племена Давидова; но Он је имао доћи као превечни Син Божји по божанској природи Својој. И као такав Он је дошао. Господ наводи речи Давидове не да их поправи но да их потврди. Све је тачно што је Давид провидео и прорекао. Све се збило како је писано. Обећани од Бога и очекивани од људи Спаситељ дошао је на земљу и као син Давидов и као син Божји. После Свога васкрсења и вазнесења Он је, уистини, сео с десне стране престола величине на висини (Јов. 1, 3). И Њему су, уистини, сви Његови непријатељи пали под ноге. И не само то, него је Он завладао влашћу Својом над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на оном који иде (Еф. 1, 20-21). Сада је то јавна тајна, но онда је то било тајна јава. Зато Господ и не говори као од своје стране, него наводи пророчанство Давидово, које је требало бити познато Јеврејима. Наравно, њима су била позната слова и речи, но смисао реченога и написанога био је далеко од њих. Још им Господ неће да говори ништа од Своје стране, него их пита за смисао речи из закона, зато што су и они Њега питали нешто о закону, наиме: која је највећа заповест у закону? Он је њима добро одговорио на њихово питање; но они нису Њему могли одговорити ни речи. И нико Му не могаше одговорити ни речи: И тако се показало, да Он зна закон а да га они не знају, ма да су они себе сматрали свезнајућим у области закона. Господ је знао не само речи закона но дух и живот закона; а они су знали само речи закона, без духа и живота; зато у ствари нису знали ништа. И оно што су знали било је само на пропаст њихову а на штету народа, који их је слушао.

Нити смеде ко од тога дана да га запита више. Страх уђе у њих од препирки са Њим, у којима је Он увек односио победу над њима. Они Га, дакле, нису могли ухватити у речи, да би Га осудили. Зато ће се сада махнути речи и прихватити сребра и злата, да потплате Јуду и лажне сведоке. И оно што нису успели речима, успеће сребром и златом. Само ће прежалостан бити за њих тај привремени успех. Јер то последње и најпрљавије средство показаће обрнути резултат, као што су то показала и сва кушања речима. То ће донети последњу и потпуну победу Христу, а њима неповратни удар и вечну пропаст. Јер једва ће проћи три дана од када буду платили најамнике да хватају Христа и сведоче лажно на Њега, а гле, они ће морати плаћати стражаре, да не разглашују васкрсење Христово.

Хиљаду пута је боље не бити никада рођен, него родити се и устати против Бога.

Сваки онај ко хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се више прослави. И дивно је ово у очима нашим. Господу нашему Исусу Христу нека је слава и хвала, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. 

Св.Владика Николај Велиировић

из Јеванђеље о Љубави-Омилије