Анимација о Св.Георгију

 

Руски анимирани филм о Св. Георгију

О, не дao Бог још једног оваквог на земљи!

Св. Андреј Јуродиви

Једном свети Андреј хођаше по многољудном тргу близу спомен-стуба, који постави цар Константин Велики. А жена нека по имену Варвара, просвећена Духом Светим, постаде изван себе, и виде блаженог Андреја где усред мноштва људи ходи као огњени стуб, из кога букташе пламен на све стране. При томе, неки му шамаре задаваху, неки га по врату удараху, а неки говораху: Овај човек је луд, погуби ум свој. О, нека то не снађе ни непријатеље наше! - А демони у обличју црнаца идући за светим Андрејем, говораху: О, да не да Бог још оваквог једног на земљи! јер нико није такав тиранин према нама као овај. Нико тако не израњави и не попали срца наша као овај подмукли и неуморни насилник, јер, не желећи да се покори своме господару и твори његова дела, он се прави луд и изиграва цео свет. - И виде та жена да демони означавају оне који бију светитеља, и говораху међу собом: Нама је пријатно што га ови неправедно бију, јер ће они због ове кривице њихове, што без разлога бију угодника Божјег, бити осуђени у часу смрти њихове, када се будемо препирали са анђелима Божјим око дела њихових. - Чувши ово Духом Божјим, преподобни Андреј се као пламен устреми на демоне, уништи ознаке њихове, и осуђујући их говораше: Ви не смете означавати оне који ме бију, јер се ја молим Господу моме Христу да им не упише у грех то што се саблажњавају о мене и бију ме. Они то чине из незнања, и зато ће добити опроштај.

Када светитељ говораше то, гле, изненада се отвори небо као врата, и отуда слете над светитеља мноштво дивних ласта радосно цвркућући, а усред њих бео као снег огроман голуб који у кљуну свом држаше златан маслинов лист. И голуб човечијим гласом рече светитељу: Прими овај лист који ти посла из раја Отац светлости, Сведржитељ и Господ милости, као знак свога благоволења према теби, јер си милостив и сажаљив и човекољубив као што је и сам Он милостив; и узвисиће те кроз врлинско живљење твоје, и прославиће те, јер оне који те бију, муче и вређају ти прашташ, и милостив си према њима и молиш се за њих. - Рекавши то, голуб се спусти на главу преподобнога. Посматрајући све то, благочестива жена се дивљаше, и дошавши к себи после виђења рече: Колико светила има Бог на земљи, а ми их бедници не знамо! - И много пута је она хтела да исприча своје виђење другима, али је сила Божја спречаваше. Једнога дана њу срете на улици свети Андреј и рече јој: Чувај моју тајну, Варвара, и никоме не причај што си видела, док ме Господ Сведржитељ не позове из овога света у дивна насеља Своја на небу. - Варвара му одговори: Скупоцени светилниче и свече Божји, иако би хтела да коме испричам виђење своје, не могу, јер ме невидљива сила Божија спречава.

Из Житија Св. Андреја Јуродивог

Боље ми је да живим са дивљим зверима, него са злим људима

СВЕТИ ВЛАСИЈЕ БЛАГОСИЉА ЖИВОТИЊЕ

У древној Русији се за покровитеља домаћих животиња поштовао свети Власије. Њему су се молили ако се изненада разболи коњ, или изгуби теле. Зашто су се руски сељаци за помоћ обраћали баш њему?

А, ево и зашто. У IV веку, када је император Ликиније гонио хришћане, житељи града Севастије су свога Епископа, Светог Власија молили да напусти град, да би се сакрио од гоњења и мучења. Свети Власије послуша људе који су га волели, и насели се на гори Аргеос, која је била окружена шумама, у којима је било мноштво животиња.
Звери су често долазиле у пећину светитеља и стрпљиво чекале да заврши молитву. Старац би излазио из пећине, благосиљао животиње, а оне би тада радосно почињале да трчкарају, пузе, скакућу, да светитељу лижу руке, и да му се умиљавају. Болесне животиње светитељ је исцељивао полажући на њих руке.
Једном су на гору Аргеос дошли цареви ловци и видели велики број животиња које се играју међу собом, при чему лавови нису јурили јелене, а медведи нису дирали срне.
Свети Власије издалека примети ловце. Он благослови животиње и тихо им рече:
- „Брзо бежите, јер ће вас ловци побити!“

Када ловци дођоше ближе, видеше да од животиња ни трага нема, а да пред њима стоји седи старац.
- „Ти си врач!“, - рекоше ловци. – „Како си омађијао животиње да те тако слушају?“
- „Ја нисам врач, ја сам – хришћанин од малих ногу. Непријатељи вере су ме истерали из града. Боље ми је да живим са дивљим зверима, него са злим људима, Христовим непријатељима...“.

Много година је свети Власије провео у изгнанству.
Све те године светитељ се молио за људе, као и за своје мучитеље, такође. И за све те године њему су долазиле дивље звери због његове доброте, нежности и љубави.

О животу Св.Григорија Чудотворца, епископа Неокесаријског

СВЕТИ Григорије родио се у славном и великом граду Неокесарији од родитеља незнабожаца, но знатних и богатих. У младим годинама Григорије изгуби родитеље. Одавши се изучавању јелинске(грчке) мудрости, он поче изучавати и најсавршенију мудрост која се састоји у познању Јединог Истинитог Бога: од твари он се учаше познавању Творца, и стараше се да угоди Творцу незлобивошћу и целомудреним животом. Упознавши се са учењем светог Еванђеља, он одмах постаде ученик његов, и примивши крштење он се труђаше да живи по заповестима Христовим: у чистоти и нестицању, одрече се од свеколике сујете света, богатстава, гордости, славе и времених наслада. Одбацивши далеко од себе угађање телу, Григорије живљаше у великом уздржању и умртвљавању себе, и чуваше чистоту девствености тако строго, да он у току целог живота свог, од утробе матере па до блажене кончине своје, не познаде телесни грех и сачува себе потпуно од оскврњења, да би угодио Јединоме Чистоме и Безгрешноме, од Пречисте Дјеве рођеноме Христу Богу. Предавши се Њему од младости, он Његовом помоћу напредоваше из силе у силу и из врлине у врлину, и прохођаше пут живота беспрекорно. Тога ради га љубљаше Бог и добри људи а ненавиђаху зли.

За време школовања у Алксандрији, млади Григорије изучаваше философију и лекарску науку са многим младићима који су се из свих земаља стицали тамо ради школовања. Григорија омрзнуше његови вршњаци због његовог целомудреног и непорочног живота. Јер они неуздржљиви и поробљени страстима, живљаху нечисто одлазећи у куће блудница, као што беше обичај код незнабожачких младића. Међутим свети Григорије, као хришћански младић, клоњаше се таквог пагубног пута, избегаваше нечистоту и ненавиђаше безакоње; као крин усред трња, тако он својом чистотом светљаше усред нечистих. Многима беше познато његово чисто и беспрекорно живљење, и зато га многи угледни философи и грађани веома поштоваху и слављаху. Вршњаци пак његови, не могући гледати таквога младића који својим уздржањем и чистотом превазилажаше не само младе него и старе, решише да прошире о њему рђав глас међу људима, како и он тобож живи нечисто као и остали, те да на тај начин помраче ону добру славу коју је он оправдано уживао код људи. У том циљу они наговорише неку блудницу да она оклевета и пронесе рђав глас о невином и чиста срцем младићу. И једном, када свети младић Григорије стајаше на јавном месту и вођаше разговор са уваженим философима и највиђенијим учитељима, блудница, наговорена од његових вршњака, приступи к њему бестидно тражећи од њега дужну плату за учињени тобож са њом телесни грех. Чувши то, сви се присутни зачудише: и једни се саблазнише сматрајући да је то истина, " а други не повероваше речима блуднице знајући да је Григорије чист и целомудрен, и одгоњаху бестидницу. Но она громко вичући досађиваше светоме младићу да јој плати за извршено блудочинство. А свети Григорије, - о! какав га стид обузе када чу где му у присуству толиких угледних људи јавна блудница упућује таке бестидне и прекорне речи. Он поцрвене у лицу као чиста девојка. Међутим, незлобив и кротак, он не рече блудници ништа осорно, нити показа икакав гњев, нити се стаде правдати, нити позивати на сведоке своје невиности, него кротко рече једном пријатељу свом: Дај јој брзо колико тражи, да нас остави на миру и да нам више не досађује!
Пријатељ јој одмах даде колико је она хтела, откупљујући невиног Григорија од стида. Но Бог, верни на небу сведок, обелодани ту неправду на следећи начин. Он допусти духа нечистога к бестидној и лажљивој блудници, и када она прими у руке неправедну награду, она тог часа прими и љуту казну: јер бес нападе на њу и поче је мучити пред свима; блудница паде на земљу, запомагаше страшним гласом, дрхташе целим телом, шкргуташе зубима и бацајући пену кочаше се, те се сви присутни испунише великог страха и ужаса видећи тако брзу и љуту одмазду за невиног младића. И не престаде бес мучити је све док свети Григорије не сатвори за њу усрдну молитву к Богу и тиме одагна од ње беса. Такав би почетак чудеса младога Григорија, чијој се светости дивљаху и старци.
Григорије имађаше благоразумног и добродушног пријатеља, по имену Фирмијана, родом из Кападокије. Фирмијану Григорије откри свету тајну срца свога: да жели оставити све и служити јединоме Богу. Но Григорије нађе да и Фирмијан има ту исту мисао и жели да иде са њим тим истим путем. И они се договорише: обојица оставише световну философију, напустише незнабожачка училишта и одоше да се уче хришћанској мудрости и тајнама Светога Писма. У то време међу хришћанима и хришћанским учитељима се слављаше знаменити Ориген.
Дошавши к њему са својим пријатељем Фирмијаном, свети Григорије се стаде учити у њега; и провевши код њега доста времена, врати се у своју постојбину Неокесарију. Грађани Неокесаријски и сви познаници његови, видећи велику мудрост његову, жељаху да он заузме угледно место међу њима: да им буде судија и градоначелник. Али Григорије, бежећи од гордости, и штуре славе људске, и свих многобројних мрежа којима враг упетљава свет, остави свој завичајни град, и настанивши се у пустињи усамљен живљаше јединоме Богу - у каквим подвизима и трудовима, то зна само Онај који је створио срца наша и зна сва дела наша (Пс. 32, 15).

Када свети Григорије живљаше у пустињи и упражњаваше се у богоразмишљању, дознаде за њега блажени Федим, епископ Кападокијског града Амасије, и зажеле да га изведе из пустиње на служење Цркви Христовој, да га постави за епископа и учитеља: јер он провиђаше у њему благодат Божију, да ће бити велики стуб Цркве и тврђава вере. Но и свети Григорије имађаше дар прозорљивости, и сазнавши да епископ хоће да га узме из пустиње на служење Цркви, кријаше се од њега сматрајући себе недостојним такога чина, и прелажаше у пустињи с места на место, да га не би пронашли. Блажени Федим га приљежно тражаше, и к себи из пустиње молбом призиваше. Али пошто не могаде пустињељупца одвојити од пустиње и у град Амасију довести ради хиротоније, он учини чудну и необичну ствар. Кретан Духом Светим и распаљиван ревношћу за свету Цркву, њега не поколеба то што Григорије не дође к њему и што је растојање између њих не мало, три дана хода од града Амасије до пустиње у којој живљаше Григорије. He обраћајући пажњу на толико растојање између њих, епископ Федим посвети Григорија за епископа Неокесаријске цркве, иако се Григорије налазио далеко од њега. Погледавши к Богу, он рече: "Свезнајући и свемогући Боже, погледај у овај час на мене и на Григорија, и изврши посвећење благодаћу Својом".
И тако блажени Федим хиротониса Григорија, иако не беше дошао тамо. О томе сведочи свети Григорије Ниски, описујући житије овог светитеља. To потврђује и Канон у Минеју, где се у петој песми говори о томе овако: Божји предстатељ Федим распаљиван ревношћу помаза те одсутна, оче, уздајући се побожно у Бога који зна све и сва, и надајући се у чесно живљење твоје, богоглагољиви Григорије.

Икона Св.Григорија 14.век

Тако блажени Федим изврши необично посвећење Григорија, и свети Григорије, мада против своје воље, послуша те прими црквену управу: јер како се он могао противити вољи Господњој? Пре свега он прибеже молитви просећи помоћ с неба на такво дело.
У то време поче се ширити јерес Савелија Самосатског и Павла Самосатског. Та јерес изазва недоумицу код светог Григорија и он се усрдно мољаше Богу и Божјој Матери да му открије истиниту веру. И једне ноћи, када се он са нарочитом усрдношћу мољаше о томе, њему се јави пречиста Дјева Марија, сијајући као сунце, са светим Јованом Богословом, обученим у архијерејско одјејање. Показујући руком својом на Григорија, Пречиста нареди Јовану Богослову да га научи тајни Свете Тројице. И по наређењу Божје Матере свети Григорије би научен од светог Јована Богослова, за кратко време, великим Божјим тајнама, и поцрпе Божанствено знање из неисцрпиве дубине премудрости. Речи откривења, речене Јованом Богословом, беху ове:

"Један је Бог, Отац Логоса Живога, Премудрости Ипостасне, Силе и Обличја Вечнога, Савршени Родитељ Савршенога, Отац Сина Јединороднога. Један је Господ, Једини од Јединога, Бог од Бога, Изображење и Слика Божанства (εικων της θεοτητος), Логос делатни, Премудрост која обухвата састав свега постојећег (των όλων), и Стваралачка Сила свеколике твари (της ολης κτισεως), Истинити Син Истинитога Оца: Невидљиви Невидљивога, Нетрулежни Нетрулежнога (αφΘαρτος αφθαρτου), Бесмртни Бесмртнога, Вечни Вечнога. Један је Дух Свети који има биће од Оца и јављен је људима преко Сина, Савршена Слика Савршенога Сина εικων του Υιού, τελιου τέλεια, Живот, Узрок свега живога ςωντων αίτια, Свети Извор, Светиња која даје освећење; у Њему обелодањује Себе Бог Отац који је над свим и у свему (ο επι πάντων και εν πασι) и Бог Син који је кроза све (ο δια πάντων). Тројица Савршена, која се славом, вечношћу и Царством не раздељује, нити отуђује. У Тројице дакле нити је што створено или робовско нити придодато као да раније није постојало него је доцније придошло: јер нити кад Син недостајаше Оцу, нити Сину Дух, нити порасте Јединица у Двојицу, и Двојица у Тројицу, него је непроменљива и неизменљива вечито иста Тројица".

После овог виђења свети Григорије записа својом руком речи, речене му светим Јованом Богословом, и тај је рукопис његов био чуван много година у Неокесаријској цркви.
После тога свети Григорије крену у Неокесарију. Тада сва Неокесарија бејаше у тами идолопоклонства, и мноштво идола и храмова идолских бејаше у том граду. Сваког дана се идолима приношаху многе жртве, те сав ваздух беше испуњен смрада који излажаше од кланих и спаљиваних на жртву животиња И у тако многољудном граду бејаше свега 17 хришћана.
 Када дакле свети Григорије путоваше из своје пустиње у Неокесарију, њему се догоди да на путу пролажаше поред једном идолског храма. Но како већ беше пала ноћ и спремаше се јака киша, светитељ би приморан да са својим сапутницима сврати у тај идолски храм и преноћи у њему. У храму том беше много идола; у њима живљаху демони, који се отворено јављаху својим жрецима и разговараху с њима. 
Свети пак Григорије, проводећи ноћ у том идолишту, вршаше своје поноћне и јутарње молитве и песмопјеније, и крсним знаком закрштаваше ваздух, оскврнављен демонским жртвама. Уплашивши се крсног знака и светих молитава Григоријевих, демони оставише свој храм и побегоше. А када свану, свети Григорије са пријатељима својим настави пут. Идолски пак жрец, по обичају свом, уђе у храм са намером да демонима принесе жртву; али не нађе демоне пошто беху побегли. He јављаху му се демони и онда када им он стаде приносити жртве, - као што су се раније обично јављали: и жрец беше у недоумици због чега су богови његови напустили свој храм. И он их много мољаше да се опет врате на своје место, а они издалека викаху: He можемо ми ући тамо где је прошле ноћи био странац, који је ишао из пустиње у Неокесарију.
Чувши то жрец похита за Григоријем, сустиже га, и зауставивши га стаде љутито викати на њега што се он, хришћанин, дрзнуо ући у храм богова њихових, те због њега богови омрзнуше то место и отидоше. Прећаше он светом Григорију и царским судом, намеран да га одмах силом одведе к мучитељима. А свети Григорије, кротким и мудрим речима стишавајући гњев жречев, најзад рече: Такав је Бог мој: Он и демонима наређује и мени даје силу над њима, те ме они и против своје воље слушају. - Чувши то жрец се стиша од гњева, и мољаше светитеља да нареди боговима њиховим да се врате у свој храм. Светитељ истрже из своје књижице мали лист хартије, и написа на њему ове речи: "Григорије Сатани: уђи опет у храм!" - И даде овај листић жрецу, наређујући му да га положи на олтар поганих богова својих. И тог часа се вратише демони у храм, и разговараху са жрецом као и раније. Поражен тиме, жрец се дивљаше таквој божанској сили светог Григорија, помоћу које он речју наређује демонима и они га слушају. 

Мозаик икона 11.век (Кијевска Црква Св.Софије)

Жрец онда поново потрча за светим Григоријем, сустиже га док овај још не беше стигао до града, и упита га, откуда има такву силу, да га се незнабожачки богови боје и слушају његова наређења. Свети Григорије, видећи да је срце жречево пријемчиво за веру, поче му говорити о Једином Истинитом Богу који је речју створио све и сва; и казиваше му тајну свете вере. Док они тако разговараху идући путем, жрец стаде молити светог Григорија, да му у потврду истинитости своје вере покаже неко чудо. Утом они угледаше један огроман камен, који никаква видљива сила није могла помакнути с места: томе камену Григорије нареди именом Исуса Христа да се покрене са свога места; и камен се покрену и пређе на друго место, куда је желео жрец. Од овог преславног чуда страх обузе жреца, и он исповеди: "Један је истинити и свемоћни Бог, Бог проповедан Григоријем, и нема другога осим Њега". - И одмах верова у Њега. И врло брзо разгласи он свуда о овом догађају, те народ у Неокесарији сазнаде о чудесима Григоријевим и о његовој власти над демонима пре но што сам Григорије дође тамо. А за долазак његов дознаде сав град, и мноштво народа изађе му у сусрет желећи га видети, пошто чуше да је он речју преместио огроман камен на друго место и да боговима њиховим заповеда, и они га слушају.
Улазећи у велики град свети Григорије се не изненади што га је толики народ чекао, и иђаше усред њих као пустињом, и гледаше само на себе и на пут пред собом не обраћајући се никоме око њега. Такво држање светитељево показа се народу као ново чудо. Народ се са свих страна тискао к њему, као да га сав град већ сматра светитељем. А он, слободан од сујете, и не обраћаше пажњу на то. А када уђе у град не беше куће ни црквене ни приватне, где би се светитељ одморио. Његови сапутници се збунише и узнемирише где да нађу себи кров. Но учитељ њихов, богомудри Григорије, успокојавајући их и уједно укоравајући их благо због малодушности говораше им: "Шта вам је, као да се налазите ван окриља Божијег, узнемирили сте се где ћете одморити тела своја! Зар је Бог мали дом за вас, мада у Њему ми и живимо, и крећемо се, и јесмо? Или вам је тесан небески кров, те ви поред њега иштете друго обиталиште? Нека у вас буде само једна брига, брига о оном једином дому који је сопственост свакога, а који се зида врлинама и то у висину. О њему једино ваља да се бринете; да то обиталиште не остане несазидано и неуређено"...

Св.Григорије Чудотворац

Док свети Григорије тако поучаваше своје сапутнике, један врло угледан и имућан грађанин, по имену Мусоније, видећи како многи имају исту жељу и бригу: да приме овог великог мужа у своје куће, предухитри их све и обрати се светом Григорију с молбом да удостоји његов дом и одседне код њега. Утом и други стадоше молити светитеља да одседне код њих, али он, испуњујући молбу првога, Мусонија, одседе у његовом дому. Када ступи у Неокесарију свети Григорије затече у граду само седамнаест хришћана, а сви се остали клањаху бездахним идолима и служаху демонима. Тада се свети Григорије стаде молити Богу у тајности срца свога: да погледа на саздање Своје и да толико мноштво заблуделих и гинућих људи просвети и обрати на пут спасења. Пребивајући у Мусонијевом дому, свети Григорије стаде учити незнабошце познању истинитога Бога. A и помоћ Божја му сарађиваше толико, да ниједан дан не пролажаше без придобијања душа људских за Цркву Христову. Мноштво људи са женама и децом стицаху се у дом Мусонијев к светоме Григорију да чују његово учење и да виде чудесна исцељења што биваху од њега: јер он изгоњаше из људи зле духове, исцељиваше сваковрсне болести, и из дана у дан број верних се увећаваше и присаједињаваше Цркви. И за кратко време из средстава људи поверовавших у Господа свети Григорије подиже дивну цркву: јер они све што имаху даваху светитељу на граћење цркве, и отвараху своје ризнице и стављаху му их на расположење да узима колико треба за благољепије дома Госиодњег, за прехрану сирочади и за служење болесницима. Тако у Неокесарији реч Божија растијаше, света вера се шираше, идолопоклоничко многобожје се рушаше, храмове идолске пустош хараше, идоли се уништаваху, а име Јединог Свемоћног Бога и Господа нашега Исуса Христа се величаше и прослављаше усред Неокесарије, и силом Божјом збиваху се преко светог Григорија чудеса предивна и страшна.
Но следеће чудесно виђење, по сведочанству светог Григорија Ниског, нарочито је припомогло утврђењу Цркве Христове у Неокесарији и умножењу тамошњег броја верних.
У граду се, по старом обичају, светковаше неки свенародни празник у част једног месног божанства; на тај празник стицаше се скоро сва област, пошто сеоски житељи празноваху заједно са градом. У време празника позориште је бивало препуно народа; сви су се отимали да буду што ближе позоришној бини, желећи да боље виде и чују. Од тога се стварала силна галама и неред, услед чега су сви викали к празнованом божанству да им обезбеди место. "Зевсе, - викали су незнабошци, - дај нам место!" Чувши ову неразумну молитву, свети Григорије посла једног свог службеника да им каже да ће им ускоро бити дат већи простор но што они ишту. Ове његове речи показаше се као тужна пресуда: одмах за овим свенародним празником у граду се појави и рашири убиствена куга, плач замени веселе песме, весеље се претвори у жалост и несрећу, трубе и рукопљескања уступише место непрекидним запевкама и нарицањима. Појавивши се у граду болест се рашири брже но што се могло очекивати: она опустошаваше домове као пожар, те се храмови напунише заражених кугом који су бежали тамо у нади на исцељење; око извора, студенаца и бунара тискаху се беспомоћни болесници, морени жеђу; али ни вода не беше у стању да угаси болесничку ватру. Многи су сами одлазили на гробља, пошто оно што преостаде живих не беше довољно да посахрањује мртве. И ова беда поражаваше људе неочекивано: она се спочетка као неки привид прикрадала к дому где се имала појавити зараза, па је затим већ следила погибао. Из свега тога свима би јасно: да је пакосни демон испунио њихову молбу - преко болести пружио им је злосрећни простор. Стога се сви они обратише светом Григорију са молбом: да ширење смртоносне заразе заустави силом проповеданог њиме Бога, којега они сада признају за Јединог Истинитог, над свим владајућег, Бога. И чим би се претеча куге, онај привид, појавио пред неким домом, домаћима је остајало једно средство спасења: да у дом уђе свети Григорије и молитвом својом одагна болест. А када се глас о томе брзо пронесе по граду од оних који се на тај начин први спасоше од куге, онда сви оставише чему су дотле прибегавали ради избављења од куге: прорицалишта, очишћавања, борављења у идолским храмовима, и сваки се стараше да великог светитеља уведе у свој дом ради избављења своје породице од помора. А награда светитељу од оних које он избављаше од куге беше спасење душа њихових, пошто они на тај начин очигледно уверени у силу светитељеве вере, приступаху Господу Христу и примаху свето крштење. Када на такав начин би обелодањена заблуда идолопоклонства, сви се обратише ка Христу: једни, приведени к истини избављењем од болести, а други - прибегнувши к вери у Христа као предохрањивом леку од куге.
После овога углед светога Григорија постаде у Неокесарији још већи, и сви га веома поштоваху са богобојажљивим трепетом. Житељи и града и целе околине, поражени апостолским чудесима светитељевим, вероваху да све што он говори и ради, говори и ради Божанском силом. Стога и у спорним животним питањима он представљаше за њих највиши суд: сваки спор и сва тешка и замршена питања они решаваху према његовим саветима. На тај начин се, кроз благодатни утицај светог Григорија, зацари у граду правичност и мир, и никакво зло не нарушаваше међусобну слогу.

Два брата после смрти свога оца наследише велико имање, и мирно га поделише између себе. Но беше у њих једно велико језеро, око кога се они силно препираху, јер је и један и други желео да га има цело. За судију у том спору они изабраше чудотворца Григорија. Он дође к њима на језеро и уложи много напора да их измири, али у томе не успе: јер оба брата беху упорни, и ниједан не хоћаше да уступи другоме свој део језера. После многих распри и свађа они хтедоше да ступе у битку међу собом, јер и један и други имађаху много присталица, и светитељ их једва усаветова тога дана да се не побију. Настаде вече и сви се разиђоше по кућама, одложивши битку за сутрадан. Светитељ пак остаде код језера сам, и проводећи сву ноћ у молитви, он нареди језеру Именом Господњим да сво пресахне, и да не остане ниједна капља воде нити блата, него да земља буде подесна за орање и сејање. И би тако: вода се изненада сакри неизвесно куда, и земља постаде сува. Изјутра пак дођоше оба брата са мноштвом наоружаних људи к језеру, да преко битке реше коме ће припасти.Међутим они не нађоше ни капи воде на оном месту где беше језеро: земља се показа тако суха и покривена биљем, као да тамо никада ни било није воде. Запањени таким чудом браћа се и против своје воље примирише међу собом, а сви људи прослављаху Бога. - Такав праведни суд сатвори чудотворац: јер где не могаше бити мира међу браћом већ предстојаше рат, тамо он уклони сам повод за рат исушивши језеро водно, да не пресуши љубав братска.

У томе крају протицаше река, звана Ликос. У пролеће она излажаше из свога корита, широко се разливаше и поплављиваше оближња села, поља, градине и баште, уништавајући усеве и наносећи огромну штету људима. Људи који живљаху крај те реке, чувши за светог Григорија, Неокесаријског чудотворца, да има власт над водама (јер он нареди великом језеру те оно пресуши), сабраше се сви, и млади и стари, па одоше к светитељу и припадоше к ногама његовим молећи га да се смилује на њих и укроти ток реке, јер и тада река беше необично набујала и поплавила многа насеља. Светитељ им рече: Сам је Бог поставио границе рекама, и оне не могу друкчије тећи већ само онако како им је Бог наредио. - А они га још усрдније мољаху. Видећи њихову муку, светитељ устаде и пође с њима ка тој реци. И дошавши на обале реке, између којих се налажаше само корито њено по коме река тецијаше када не плави, пободе тамо свој жезал говорећи: Реко, Христос ти мој наређује да не прелазиш своје границе и да не разливаш своје воде ван њих, него да течеш мирно коритом својим између обала. - Жезал пак, пободен светитељем, тог часа израсте у велики храст, а воде се сабраше у своје корито између обала, и од тога времена река се никада више није разливала преко обала, него када би надошла вода и приближила се дубу, одмах се враћала натраг и није поплављивала труд људски.
Једном свети чудотворац намисли да сазида цркву на дивном месту близу горе. Када поче полагати темељ нађе се да је место тесно, а беше немогуће проширити га због горе. Тада светитељ стаде на молитву, и помоливши се нареди гори именом Исуса Христа да се покрене и помакне даље и начини места колико је потребно за проширење цркве. И тог часа се затресе гора, покрену се и начини места колико је било потребно за проширење цркве.
Таква беше вера овога угодника Божјег, да он и горе премешташе! И многи незнабошци, видећи ово чудо, обраћаху се ка Господу и примаху крштење од светитеља. И слава о њему шираше се на све стране због великих чудеса која биваху од њега силом Божјом које он беше пун.
Једном из суседног града, званог Комани, дође к светом Григорију изасланство са молбом да утврди у њих Цркву и да им постави достојног епископа. Светитељ им испуни молбу и проведе код њих неколико дана утврђујући их у вери и побожности. А када наступи време да се изабере епископ, светитељ им, на изненађење свих, препоручи као достојног тог високог звања - ћумурџију Александра, који беше потајни јуродивац Христа ради. И заиста, својим светим и богоугодним животом Александар као епископ постаде украс Цркве Христове.
Када се свети Григорије враћаше отуда, неки пакосни Јевреји пожелеше да га исмеју и да покажу како он нема у себи Духа Божија. И они урадише ово: на путу, којим је светитељ имао проћи, они положише једног између себе нага, као да је умро, а сами стадоше плакати над њим. Кад свети чудотворац наиђе, они га почеше молити да се сажали на умрлога и покрије му тело хаљином. Светитељ скиде са себе горњу хаљину, даде им је, па продужи пут. А Јевреји се стадоше весело подсмевати и ругати светитељу, говорећи: Када би он имао у себи Духа Божија, знао би да лежи човек не мртав него жив. - И почеше звати свога друга да устане. Међутим Бог им одмазди за такво ругање, учинивши њиховог друга стварно мртвим. Они пак мислећи да им је друг заспао, дрмаху га да би га пробудили, и громко га викаху, али одговора не би, пошто он беше заспао вечним сном. И они, видећи га стварно мртва, стадоше истински кукати. Тако се смех њихов претвори у плач; и мртви укопаше свога мртваца.

Путујући по својој епархији свети Григорије проповедаше Еванђеље под отвореним небом скупу верника у једноме месту. и сви се дивљаху његовим богомудрим поукама. Утом један малишан стаде одједном громко викати, да светитељ говори не од себе већ неко други који стоји поред њега изговара речи. Но када, по завршетку проповеди, приведоше к светитељу малишана, светитељ рече присутнима да је дечко поседнут злим духом, па одмах скиде са себе омофор, дуну на њега и метну га на дечака. Тада дечак стаде бити себе, викати, бацати се на земљу, праћати се, као што то бива са бесомучнима. Светитељ метну руку своју на њега, и напади престадоше: зли дух га остави, и он дошавши у пређашње стање већ више не говораше како види некога где поред светог Григорија говори.
Када за царовања незнабожног Декија, отпоче гоњење хришћана и изиђе царска наредба широм Римске царевине да хришћане свуда приморавају на поклоњење идолима, а оне који то не учине - мучити и убијати, тада свети Григорије даде својој пастви овакав савет: сваки који нема силе и дара Божија да претрпи љуте муке - нека се сакрије; да не би ко, смело предавши себе мучитељима, но угледавши страшне муке, уплашио се, и не могући их поднети отпао од Бога. "Боље је, говораше свети Григорије, сакрити се на кратко време и чекати од Бога позив и помоћ на мученички подвиг".
Давши такав савет вернима, свети Григорије и сам узе са собом једнога од својих ђакона, оде у пустињу, и кријаше се тамо од незнабожаца. А када у град Неокесарију стигоше послани од цара мучитељи, они прво потражише светог Григорија, као главу свих хришћана и пастира словесних оваца у тој области, да би га ставили на муке. Неко од незнабожаца дознавши за њега да се крије у једној гори, извести о томе војнике и доведе их до те горе. Војници са великом орношћу појурише на гору, као пси жељни лова, и као вуци када јуре за овцом. А свети Григорије, видећи да се војници приближују и да је немогуће побећи и сакрити се од њих, подиже руке своје к небу предајући себе заштити Божјој; притом и ђакону свом нареди да учини то исто. Обојица они стајаху са подигнутим рукама к небу и мољаху се; а војници по свој гори врло марљиво искаху светитеља, и не нађоше га: јер га не могаху видети чак ни онда када пролажаху поред њега, и то пролажаху неколико пута. И пошто га дуго времена искаху, они се вратише без успеха. И силазећи с горе они говораху ономе што их беше довео: Никога не нађосмо на овој гори; само видесмо два дрвета која стајаху у кратком размаку једно од другог. - А овај, осетивши да је посреди чудо, остави војнике и сам похита на гору. И нашавши светитеља с ђаконом где стоје на молитви, припаде к ногама светог Григорија изјављујући жељу да хоће да буде хришћанин. И би удостојен тога, те тако он од гонитеља постаде слуга Христов, и кријаше се са осталим хришћанима.
Једном, вршећи своје уобичајене молитве к Богу, свети Григорије се веома узнемири, јер га спопаде ужас, и он дуго време стајаше непомичан ћутећи, као да посматра неки потресан призор. Пошто прође доста времена, њему лице засија, и он пун радости поче громким гласом благодарити Бога и певати победничку песму, кличући: Благословен Господ који нас не даде зубима њиховим да нас растржу (Пс. 123, 6). - Ђакон га упита: Какав је, оче, узрок такве промене код тебе, те си час узнемирен час радостан? - Светитељ одговори: Видех, чедо, диван призор: мали јуноша бораше се с великим ђаволом, и савладавши га обори га на земљу и победи. - Но ђакон не могаде разумети ове речи. Тада му светитељ поново рече: Сада неки хришћански јуноша, по имену Троадије, би изведен на суд пред мучитеља, и после многих тешких мука за Христа би убијен, и победоносно узлази на небо. Ја спочетка бејах узнемирен, јер сам се бојао да га муке не савладају и он се одрекне Христа. Но сада, видећи где он сконча подвиг мучеништва и узлази на небо, ја се радујем.
Слушајући то, ђакон се дивљаше томе што светитељ види изблиза оно што се на великој даљини збива. Затим он стаде молити свог богоносног учитеља да му дозволи ићи и својим очима погледати и дознати то што се десило и да му не забрани провести извесно време на месту где се одиграо тај чудесни догађај. А када га свети Григорије упозори на то да је опасно ићи међу убице, ђакон одговори са вером да је он и поред тога смело готов да иде уздајући се у помоћ његових молитава. "Повери ме Богу, - говораше он светитељу, - и никакав ме страх од непријатеља додирнути неће".
И када свети Григорије својом молитвом низведе ђакону помоћ Божију као неког сапутника, ђакон са сигурношћу обави путовање не скривајући се ни од кога од оних које је сретао. Стигавши предвече у град, он онако уморан реши да се окупа у купатилу. Ho у том купатилу обитаваше неки демон, чија пагубна сила дејствоваше на оне који би се у току ноћне таме приближили тамо, и умртвљаваше многе. Због тога после заласка сунца нису одлазили у то купатило. Дошавши до купатила ђакон моли чувара да му отвори и да му дозволи да се окупа. Но чувар га увераваше да нико од оних који су се усудили купати се у то време није излазио неповређен. Напротив, демон је свима таквима нашкодио; а многи су запали и у неизлечиве болести. Међутим ђакон још упорније настојаваше на својој жељи, те му чувар напослетку даде кључ, али се сам уклони подалеко од купатила. Када се ђакон скину и уђе у купатило, демон употреби против њега разна застрашивања и привиђања, износећи му пред очи разне привиде у виду огња и дима, звериња и људи. Но ђакон, заштићујући себе крсним знаком и призивајући име Христа, прође прво одељење купатила без икакве повреде. А када уђе у унутрашњи део купатила, њега окружише још ужаснија привиђења. Међутим он истим оружјем разагна и та стварна и привидна страшила. Најзад, када он већ излажаше из купатила, демон покуша да га задржи силом закључавши врата. Но помоћу крсног знака врата бише отворена. Тада демон завапи к ђакону људским гласом, да не сматра својом ону силу.која га избави од погибије, јер њега сачува неповређеним глас онога који га повери заштити Божјој.
Спасивши се на тај начин, ђакон запањи службенике овог купатила, па им исприча све што му се у купатилу догоди. А од њих сазнаде за сјајне подвиге мученика, који су се збили у граду управо онако како о томе унапред исприча свети Чудотворац. И врати се ђакон к своме наставнику, оставивши за људе и свога и потоњих времена опште заштитно средство, које се састоји у томе да сваки преко свештеника повери себе Богу.
Када престаде гоњење, свети Григорије се врати на свој престо, и сабравши своју паству он стаде васпостављати нарушени поредак. Он пре свега заведе празновање спомена светих мученика, пострадалих за време бившег гоњења. И слава Христова шираше се а демонско многобоштво пропадаше ревновањем светог Григорија, који не престајаше трудити се у проповедању Еванђеља Христова све до саме кончине своје, учењем и чудотворењем приводећи к Богу житеље Неокесарије и њене околине, и приведе их к истинитој вери, и од жртава идолских очисти а бескрвном жртвом освети. Најзад, достигавши дубоку старост, он се приближи к блаженој кончини. Пред сам пак одлазак из овог живота он упита присутне: Колико још незнабожаца има у Неокесарији? - Одговорише му: Има само седамнаест незнабожаца, иначе сав град верује у Христа. - Светитељ рече: Хвала Богу! јер кад ја дођох у Неокесарију за епископа, толико хришћана затекох: свега седамнаест, иначе сав град беше демонски; сада пак, када одлазим к Богу, остаје онолико незнабожаца колико ја у почетку затекох хришћана, а сав град је Христов.
Рекавши то, он предаде душу своју у руке Богу. Тако свети Григорије Чудотворац Неокесаријски богоугодно поживе и побожно сконча. Његовим светим молитвама нека Господ и нама подари добру кончину. Амин

 

Архимандрит ЈУСТИН Поповић ЖИТИЈА СВЕТИХ

Прочитајте

Пример истинског живљења

 За време једног од прогона на Хришћане епископ Антим се на молбу своје пастве удаљио из града и живео је, а да нико за то не зна, у селу као обичан сељак. Римска власт је тражила епископа како би га извела на суд и погубила. Одред војника је свратио у село у којем се Антим крио, и, сусревши га, војници га упиташе да ли зна где се крије Никомидијски епископ. Антим одговори да зна и да ће им показати, али је замолио да они, уморни од пута, сврате у његову колибу и одморе се. Војници пристадоше. Антим изнесе на сто скромну трпезу, све што је имао, и поче добродушно да служи "госте" и да их гости. После трпезе им рече: "Ја сам Антим! Водите ме." Војници су били дирнути старчевом гостољубивошћу. Попричавши измећу себе они рекоше: "Антиме, вратићемо се у град и рећи ћемо да те нисмо нашли, а ти се за то време склони одавде и сакриј." Али, епископ одговори: "Читавог живота сам учио људе истини и да ли треба сад, у старости да вас терам у грех? Свака лаж је страшан грех, тим пре лаж пред својим царем. Због тога извршите своју дужност." Војници одведоше Антима у Никомидију. Он их је успут учио вери. Старчев пример и његове речи тако дирнуше срца војника да га они замолише да их крсти и, дошавши до реке која је лежала на њиховом путу, примише од старца Крштење.

Виђење раја

Виђење раја Св.Андреја Јуродивог

Овај доживљај, на основу казивања самог Светитеља, записао је његов пријатељ Никифор. Овде наводимо само поједине делове.

Једном, за време сурове зиме, св. Андреј је лежао на улици промрзао и већ на самрти, кад одједном осети топлину и угледа прекрасног младића с лицем које је блистало попут сунца. Овај младић га поведе у Рај, на треће Небо.

"По Божјој вољи ја пребивах две недеље у овом сладосном виђењу... Видех себе у прекрасном и дивном Рају... умом и срцем дивљах се неизрецивој лепоти Раја и наслађивах се ходајући по њему... Преда мном иђаше младић, лица светлог попут сунца, и одевен у пурпурну хаљину... Идући за њим, угледах велик и диван Крст, налик на дугу, око кога укруг стајаху огњевиди певачи. Они узношаху милозвучно пјеније, славословећи Господа, некада на Крст распетога.

Младић који иђаше преда мном, приђе Крсту, целива га, па даде и мени знак да и ја целивам Крст... Док га целивах, ја се испуних неизрецивом духовном сладошћу и осетих миомирис снажнији од оног рајског. Прошавши поред Крста, погледах наниже и угледах под собом као морски бездан... Мој путовођа се окрете и рече ми: "Не бој се, јер нам се ваља попети још више". И он ми пружи руку. Кад га узех за руку, већ смо били изнад другог неба. Тамо видех дивне мужеве, њихов спокој и људским језиком неисказиву радост њиховог слављења... И гле, узиђосмо изнад трећег неба, где ја видех и чух мноштво Небеских Сила које песмом славословљаху Бога. И рече ми младић што ме вођаше: "Кад се уклони застор, угледаћеш Господа Христа. Поклони се његовом престолу". Чувши ово, ја се обрадовах и сав устрептах, јер ме обузе у исти мах ужас и неисказива радост. И гле, некаква пламена рука отклони застор и ја, попут пророка Исаије, угледах мога Господа "где седи на престолу високом и уздигнутом, и Серафими стајаху око Њега" (Ис. 6, 1) ... Угледавши га ја падох пред Њим ничице...

Чак и сада, сећајући се тог виђења, ја се испуњавам неизрецивом радошћу. Потом сва небеска војска запева предивну, неизрециву песму и ја се опет - ни сам не знам како - обретох у Рају и ходих по њему" (Житија светих, 2. октобар).

Када је свети Андреј помислио како није видео Мајку Божју на Небесима, Анђео му рече: "Хтео си да видиш овде Царицу, Ону која је сјајнија од небеских сила? Није овде, отишла је у многострадални свет да помаже људима и теши невољнике. Показао бих ти њено свето место, али више нема времена, пошто се мораш вратити натраг". Овим се још једном потврђује да се Анђели и Светитељи у једно исто време могу налазити само на једном месту.

О лоповлуку и величини праштања

Једанпут св. Спиридон продаде неком трговцу сто коза по уговореној цени. И рече светитељ купцу да положи новац. Купац знајући да Спиридон сам никад не броји новац, положи новац за 99 коза, a за ону једну утаји. Тада му Спиридон одброја сто коза. Но када трговац са слугама потера козе, једна се од њих врати вречећи. Он је погна, но она се опет врати. И тако се коза непрестано повраћаше натраг у обор не хотећи никако ићи са осталим козама. Тада му рече светитељ тихо на ухо: „Посмотри, синко, животиња ова не чини то узалуд. Да ниси задржао цену њену?" Трговац се застиде и признаде грех свој. И када исплати утајено, коза одмах пође за осталим козама.
Другом приликом уђоше лопови у тор оваца Спиридонових. Па када похваташе онолико брава, колико хтедоше, пођоше да изађу из тора. Али невидљива сила прикова их за земљу, те не могоше никуда маћи. Када свану, дође епископ своме тору па видећи лопове, покара их благо и поучи да се убудуће старају живети од свога труда a не од крађе. Онда узе једног овна и дарова им говорећи: „Примите ово те да ваша мука и свеноћно бденије није узалуд". И отпусти их c миром.

О Св.Герасиму и припитомљеном лаву

На око једну миљу од свете реке Јордана налази се лавра названа по светом Герасиму. Кад смо посетили ову лавру чули смо од отаца, који су тамо живели, о светитељу да је, када се једном шетао дуж обале светог

Јордана, срео неког лава који је снажно урлао од бола у шапи. Велики трн му је ушао у њу, па се рана загнојила и отекла. Чим је лав спазио старца, приближио му се, испружио рањену шапу и показао трн забоден у њу. Плакао је и на свој начин молио старца да га излечи. Када је овај видео лава у толико јадном стању, сажалио се, сео, узео у крило његову шапу, извадио трн, добро очистио рану, повезао крпом и тек тада је пустио лава да оде у пустињу. Када се лав излечио, није више напуштао старца пративши га у стопу куда год би овај ишао, баш као да му је био прави ученик, тако да се старец дивио овој великој захвалности једне животиње. Од тада га је сам хранио хлебом и натопљеним житарицама.

Манастир је у то време имао једно магаре, које је са светог Јордана доносило воду за манастирске потребе. Река је од лавре удаљена отприлике један километар. Ово магаре оци лавре препустише лаву да га чува док је оно пасло поред обале Јордана. Једног дана, у време паше, магаре се нешто више него уобичајено удаљило од лава. Баш тада се десило да су водичи каравана из Арабије пролазили онуда са својим камилама па су, видевши добро магаре, узели га и одвели у своје крајеве. Лав, видевши да магарета нема, тужан и скрушен оде натраг у манастир и изиђе пред авву Герасима. Авва је мислио да је лав појео магаре па га је упитао:

"Где је магаре?"

Лав је, као какав човек, стајао немо гледајући у земљу.

"Појео си га? Нека је благословен Бог! Да знаш, оно што је радило магаре, од сада ћеш ти да радиш."

Од тада је лав, по заповести старца, свакодневно носио терет од четири стамне у које је са Јордана оцима доносио воду. Десило се једном да је неки војник, дошавши у манастир по благослов авве Герасима, видео лава како вуче воду и да је, сажаливши се на њега, извадио три новчића и дао монасима да за њих купе једно магаре за ношење воде, а да лава ослободе дужности. Убрзо после овога деси се да је један од водича каравана, који је присвојио оно прво магаре авве Герасима, опет кренуо за свети град Јерусалим да тамо прода своје жито. Прешавши преко Јордана, он је наишао на манастирског лава. Чим га је угледао оставио је свој караван и побегао. Тада је лав, препознавши своје магаре, пун радости, почео благо да га уједа за копита и тако да га тера према манастиру, а са њим и три добро натоварене камиле. Урличући од радости што се пронашло изгубљено магаре, лав га је дотерао до авве Герасима. Тада је старец разумео да је не праведно посумњао у лава да је појео магаре па га је из милоште назвао Јордан. После овог догађаја лав је још пет година проживео у манастиру не одвајајући се од старца.

Када је авва Герасим умро и када су га оци сахранили у пустињи крај манастира, десило се да се лав, по промислу Божијем, није затекао у манастиру. Када се после овога вратио, упорно је тражио свога старца. Видевши га, авва Саватије и један од ученика авве Герасима покушаваше да га утеше:

"Јордане, старец нас је оставио сирочиће и отишао ка Господу, хајде дођи једи."

Лав никако није хтео да једе. Стално је окретао своју главу и очима пуним суза тражио свог старца. При том је снажно урликао не могавши да поднесе његово одсуство. Авва Саватије и други оци су га миловали по леђима и покушавали да објасне:

"Напустио нас је старец и отишао ка Господу."

Но никако нису могли да зауставе његово урликање и да ублаже његов бол. Напротив, лав је све више и више падао у тугу и својим сузама и вапајима дозивао вољеног старца. Онда га је Саватије повео на место где је старец сахрањен, а које је било око пола километра удаљено од храма. Авва Саватије је стао изнад гроба авве Герасима и рекао лаву:

"Ево, овде је наш старец."

Потом је учинио метаније на гробу. Лав, као да је тек сада схватио, снажно урличући, ударио је својом главом о гроб толико силно да је угинуо.

Ово се десило не зато што је лав имао разумну душу, него стога што је Бог хтео да прослави оног који Га је и за живота и по смрти љубио, а такође и да нам покаже колико су се животиње покоравале Адаму пре но што је прекршио заповест Божију и тако себе лишио рајског благостања.

Духовни Луг

Кинески светитељи

 О историји хришћанске Кине знамо врло мало. Истина, већина ће схватити, да Православље одавно постоји у Кини, као и православна литература и кинески православни свештеници. Поред тога, у Кини се славе више од 200 њихових православних светитеља. И постоје у кинеској историји светле, херојске странице. О њима такође ништа не знамо. А требало би да знамо ...
Почетком 20 века у Кини је подигнут антииностран, а у суштини, антихришћански устанак Ихетуанаца , који је по неправилном енглеском преводу познатији као "боксерски устанак". У ноћи 11 Јула (тог дана Црква празнује Апостоле Вартоломеја и Варнаву) на улицама Пекинга су почели да се појављују људи са црвеним повезима на рукама. То су били "боксери". По народном веровању, које у Кини сви деле, почевси од господара и великих кнезова, а завршно са обичним људима, Ихетуанце је било немогуће победити у мачевању и двобоју. Кружиле су гласине, да они нису имали потребе да користе ватру како би запалили кућу: довољно је било само да се покаже једна од кућа, и она би већ била у пламену. Чини се, да су због својих способности за егзалтацију, добијали огромну снагу.
Они су хришћане називали "прекоморским ђаволима", тражећи од верујућих да се у потпуности одрекну Христа и поклоне незнабожачким божанствима (духовима). Због тога су им (незн.божанствима) изграђивали кумире, у којима су све обавезивали да врше паганско жртвоприношење. Оне, који су одбијали да то ураде, "боксери" су жестоко убијали: одсецали главе, распоривали стомаке, палили у кућама ... Позивали су све да вичу  - убијај хришћане, и у то време није било човека, који није викао ...
О устанку Ихетуанаца прича свештеник Дионисије Позднајев, сарадник црквеног одељења за спољне послове, добри познавалац историје Православља на Истоку.

Икона Св. Митрофана

Отац Дионисије: Истина је, нама то данас може изгледати необично, али су Кинези смрт доживљавали задивљујуће самопожртвовање. Познат је случај са учитељицом Мисије, која је била двапут мучена. Први пут су је боксери изболи и полуживу затрпали земљом. Када се освестила, чувар-незнабожац ју је пренео у своју стражару. Боксери су је тамо нашли и била је мучена до смрти.
Многи хришћани су се тада скупили у кућу првог кинеског православног свештеника оца Митрофана. Он је такође погинуо те ноћи. Отац Митрофан је једноставно, седео у дворишту испред своје куће под урминим стаблом, и молио се, знајући да ће Ихетуанци ускоро доћи. Проваливши, боксери су му копљем изболи груди, пао је пред урминим стаблом, и тамо, где је и седео - умро. Устаници нису штедели никога: ни жене, ни децу, ни старце. Исаија, 23 године, је служио у артиљерији. 7 јуна су му боксери одсекли главу у великој улици поред врата Пин-цемен, пошто се од раније знало да је хришћанин. Марија, 19 година, његова супруга, два дана пре боксерског покоља је дошла у кућу оца Митрофана, желећи да умре у породици свог мужа ... Сергеј, син оца Митрофана, трипут је покушао да је убеди да се сакрије, али је она одговарала: " Родила сам се поред Цркве Пресвете Богородице, ту ћу и да умрем ... "

 А да ли су деца схватала зашто их муче?
 
Отац Дионисије: Мислим да су све знала. Просудите сами: осмогодишњи Иван, син оца Митрофана. Боксери су му израњавила леђа, одсекли палцеве на ногама, одсекли нос и уши - ужасне ране, а тај дечак је на питања људи, да ли га је болело, одговарао да страдање за Христа није болно. Људи су га понижавали, и само је један старац покушао да га заштити, говорећи: "Шта је овај дечак скривио? Родитељска је кривица, што је он постао "ђаволов следбеник". Остали су продужавали да му упућују подмукле и понижавајуће осмехе, што је за Кинезе,који нису навикли да мимиком исказују своја осећања, означавао најдубљи презир. Иван је замолио суседе за мало воде - али су га они једноставно отерали. Када су дечака поново ухватили боксери, он је ћутке ишао за њима, не осећајући и не показујући да му је страшно. Те ноћи је погинуло веома много људи и само су тела 222 православна Кинеза пронађена и притом препозната. Они су постали први православни кинески мученици и придружени су Светитељима. На месту њиховог погребења изграђен је храм Свих Светих Муценика.

 Како можете да објасните чињеницу, да су Кинези, идући против своје традиције, традиције својих предака и свога народа примали крштење, постајали хришћани и потом храбро умирали за своју нову веру?
 
Отац Дионисије: Ствар је у томе, да хришћанство треба прихватати као националну религију. Њега може да прихавти сваки народ, и за свакога оно може да постане његова вера. Притом хришћанство има и ту особину да се обогаћује националном културом у њему блиским формама. Али оно никада не постаје национално. У центру хришћанства - није национална идеја, већ истина о спасењу. И човек, како ми се чини, ту истину осећа - био он Кинез, Арапин, Јапанац или Рус. Управо свест о тој Истини и радост при њеном проналажењу подстичу људе да приме веру у Христа и да је исповедају до краја. Иначе како објаснити речи осмогодишњег дечака: "страдати за Христа није болно"?

 А како су се понашали Кинези после устанка? Да ли су престали да примају крштење, да ли су се бојали?

Отац Дионисије: Напротив, интерес за Православље је био веома велики, и храброст Кинеза је постао главни проблем. Тим пре, што су православни увек веома добро слагали са исповедницима других религија. Познат је случај, када су одмах после устанка Ихетуанаца, немачки војници дошли у један ламаистски манастир са циљем да га опљачкају. У то време је у манастиру своје склониште нашао архимандрит Инокентије (Фигуровски). Он и неколико представника Руске Мисије су тамо живели неко време - унутар манастира се чак налазила мала православна капела, Где су се молили. И ето, када је немачки одреди већ био спреман да похара манастир, будући митрополит Инокентије (Фигуровски) је изашао пред њих, попричао са њима, и они су отишли ништа не одневши. Притом, кинеска влада је у знак захвалности поклонила Руској Духовној Мисији дворац, једног од принчева који је пао у немилост, по веома погодним условима за Русију. Тај дворац се до данасњег дана налази на територији Руске амбасаде. Главни проблем је постала храброст, а не присуство других религија, као и одсуство довољног броја православних свештеника и мисионара.

Чини се да се настало интересовање није одрзало?
 
Отац Дионисије: Да, при чему многи Кинези, не дочекавши православне свештенике и не разумевши, у чему је разлика између православља и протестантизма, примају протестантско крштење. Православље је било скоро заборављено, како је писао архимандрит Симон (Виноградов) "... неки су научили да стављају на себе Крсни знак ... неки су уместо да целивају Крст, - мирисали га ? Понекад су жене-Кинескиње одбијале да приме крштење, стидећи се свештеника, а у неким становима су чак одбијали да се моле заједно са мушкарцима. Велики проблем представља кинеско сујеверје. Неки Кинези-хришћани су наставили да чувају и поштују ликове даоских и будистичких Светитеља. Испред православних икона су понекад палили будистичке мисрисне стапиће.
Али Православље је ипак оживело, без обзира на то, што је чини се требало да се угаси. Први православни епископ Кине - владика Инокентије (Фигуровски) - је изградио кинеску Цркву на мученичкој крви жртава ихетуанског устанка, слично томе, како се приликом оснивања храма одвајкада полажу мошти Светитеља. Тај храм Светих Мученика у Пекингу је постојао доста дуго, све док није настао тежак период за Цркву, и док се поново није појавило питање о томе, да ли ће опстати Православље. И десило се чудо ...

 Православље се сачувало и ојачало у Кини. 1957-е године Православна Црква у Кини је бројала 20.000 људи. Захваљујући старању кинеског свештенства, она је опстала и до данашњих дана.

1. Покрет "ихетуанаца? (1899-1902г) је основан као тајно друштво "Ихетуан". Његова девиза су биле речи: "Песница у име праведности и сагласности". Вероватно, захваљујуци тој "песници", странци су почели да их називају боксерима.
2. Ихетуанце је у почетку подржавала званична кинеска царица Ци Си. Историја је помиње као веома оштру владарку, чија владавина није Кини донела никакву корист. По предању, последње речи оштре господарице су биле: Немојте никада дозволити жени да управља државом! Ци Си је покушала да искористи ихетуанце за своје циљеве, али схвативши да помоћу њих не може ништа да добије, она је уперила оружје у своје бивше савезнике.
3. Већина Кинеза врше поклоне кумирнама - малим "капелама" за мољење. Они се поклањају духовима, при чему на једном олтару могу да се одају почасти разним боговима.

4. За време устанка у Пекингу је живело око 1500 православних Кинеза.

5. Руску Духовну Мисију је званично основао цар Петар Први 1712-е године. Вршила је углавном дипломатске функције (кинеска власт је забрањивала проповедање хришћанства). За време устанка ихетуанаца мисија је била потпуно разбијена, а између осталог и две православне Цркве, пријемна просторија Духовне Мисије са библиотеком, сиротишта и школаме.
6. Ихетуанци су странце називали злим духовима, крштене Кинезе - ђавољим племеном, а некрштене, али оне који су имали с њима неке односе - другим ђавољим племеном ... (из писма прот. Сергија Цана)
7. У почетку је Ивана спасла жена старијег брата-19-огодишња Марија, она је сакрила дечака у примитивни тоалет.
8. 1956-е године, при поновном планирању Бејгуана и изградњи комплекса зграда Амбасаде СССР, Мошти Светих Мученика су биле поново сахрањене на руском гробљу ... На крају је на месту тог гробља био отворен омладински парк Језеро, чију трећину заузима вештачки резервоар (при чему су гробови били разровани, а кости почивсих избачене из гробова; на његовом дну се још увек налази велики део остатака, који су погребени на гробљу ... 

 Вартоломејска ноћ ... То црвено небо од пожара који букти на све стране ... То су јецаји људи, који су изгубили породице и домове ... То је плач због осакаћених, измучених и непогребених ...
Многи се, са школских курсева историје, сећају Вартоломејске ноћи у Француској 1572-е године, али мало ко зна, да се почетком нашег века, на другом крају света, у Кини, десио догађај, који се може назвати другом Вартоломејском ноћи ...

Онај ко је егоистичан лишен је сваке врлине

Пре него што је дошао на васељенски престо, Свети Нифон, патријарх константинопољски, био је искушеник у манастиру Дионисијату. Након што је много година напасао Цркву Христову, одрекао се патријаршијског трона и одлучио да се врати на "место свог покајања", односно у свој манастир, не откривајући при том свој идентитет.

Када је стигао у Дионисијат, рекао је да се зове Николај и да жели да се замонаши. Игуман га је упозорио на манастирски обичај да се почетницима даје задатак да чувају манастирске животиње. Светитељ је то радосно прихватио и остао изван манастира, у штали, где се бринуо за мазге. Хранио их је, појио и чистио. Поседовао је недостижно стрпљење и издржљивост.

Манастирски монаси су запазили да сваке ноћи из штале излази пламени стуб и да се уздиже према небу. О томе су известили игумана, који је преклињао Бога да му открије каква је то натприродна појава. И заиста, Бог је одмах открио игуману да је онај којег је одредио да брине о животињама и да доноси дрва из шуме, васељенски патријарх Нифон, некадашњи сабрат овог манастира.

Оне ноћи, кад је доживео ово откровење, игуман се задивио великом светитељевом смирењу. Позвао је свештенике и ђаконе да обуку своја одејанија, а монахе да узму рипиде, кандила и тамјан. Ова свечана литија очекивала је да се светитељ врати из шуме, одакле су животиње вукле дрва. Светитељ је, као истински подвижник, био одевен у стару расу, неочешљан и прашњав.

Кад су га угледали, сви су пали на колена, тражећи његов благослов и говорећи: "Доста је било твог понижења, патријарху наш! Уђи у свој манастир и узми пастирски штап који ти припада, како би све нас напасао на пашњацима спасења!"

Преподобни отац наш Нифон, патријарх константинопољски, каже:

"Онај ко стекне смирење, гради кућу на чврстој стени, а то је Христос. Онај ко је егоистичан и верује да је задобио врлине, лишен је сваке врлине и преиспуњен је заблудама, и он васцело своје здање подиже на песку гордости. Смирење ће укрепити сваку врлину и човек који га поседује биће просветљен. У супротном, луциферски егоизам избрисаће сваки траг доброте и довести до скамењености ума. Егоистичан човек је у целини обузет тамом, сагласно Светом Писму које каже: Бог се Гордима противи а смиренима даје благодат (Пр з, 34 и 1 Пт.5,5)."

Певај ми и Ја те никад нећу напустити

Свети Јован Кукузељ био је хоровођа ангелског гласа, учитељ музике и први појац на двору византијског самодршца Комнина (12. век). У тајности је напустио овај привремени свет с његовом испразном славом и уживањима, и стигао у манастир Велику Лавру. Скривао је свој идентитет и говорио да је у свету чувао овце. Игуман му је одредио да у шуми чува манастирске козе. У међувремену, цар Комнин га је свуда тражио.

Јован је радосно извршавао своје послушање, освештавајући се у великом смирењу и безмолвију, док једног дана није пожелео да отпоје прекрасне црквене химне које је појао и у Константинопољу (Византиону). Његов глас је био толико сладак и мелодичан да су и бесловесне животиње (козе) које је напасао изненада престале да једу, умириле се, усправиле и с пажњом и благодарношћу, као да су словесна бића, почеле да слушају ово ангелско појање.

Тај призор и ти звуци били су уистину задивљујући. Пустињаци из околних каливија који су то видели, нису препознали Кукузеља, али су већ сутрадан пожурили да обавесте игумана о оном што се догодило.

На тај начин Кукузељ је био откривен. Био је пострижен у монашки чин и почео је да поје у десној манастирској певници. На једном бдењу, док су читали Акатист, накратко је заспао у својој стасидији. Пред њим се појавила Пресвета Богородица као Царица славе и рекла:

"Радуј се, Јоване, чедо моје, певај ми и Ја те никад нећу напустити." Затим је у његову десну руку положила златан новчић! Тај новчић је касније прикачен на Њену свету икону.

Другом приликом му је исцелила ногу и рекла: "Од сада ћеш бити здрав."

Светитељ је саградио једну катизму у част Светих Архангела. У њој је боравио током шест дана у седмици, а недељом и празником одлазио је да поје у манастир.

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС
СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

И после смрти избегавао славу од људи!

У каливији Сретења Господњег, која се налази у горњем делу скита Свете Ане, живео је побожни монах, старац Дионисије. Овај старац је покушавао да поправи темеље и да ископа неки стари темељ, а догодило се да је ископао потпуно очуване мошти неког подвижника или пустињака.

Запрепашћен и дубоко ганут својим открићем, од којег се ширио неописив миомирис, старац је почео да се моли и да преклиње непознатог светитеља да му открије своје име. Помишљао је да оде у цркву, да позвони и да о томе обавести остале оце, како би с почастима и тамјаном пренели ове мошти у главну скитску цркву. Ту би сви оци могли да им се поклоне и да се помоле светитељу да им открије коме ове благословене свете мошти припадају.

Док је размишљао о томе, пред њим се у виђењу појавио овај благословени и свети подвижник. Строгим гласом наредио му је да покрије мошти и да никоме, док је жив, не открива да га је Бог удостојио да их види. Непосредно пре свог упокојења, старац Дионисије је о овом догађају укратко испричао својој сабраћи. Међутим, није хтео да им прецизно каже на ком месту се налазе мошти. У томе га је спречила заповест непознатог светитеља, који је и после смрти избегавао славу од људи, будући да се удостојио да у Царству Небеском задобије славу од Бога.

Архимандрит Јоаникије Коцонис
Старечник