Упозорење Старца Партенија, мобилни телефони су велики ризик за монашку молитву

 

Старац Партеније Светопавловски, игуман светогорског манастира Светог Павла, недавно је изразио забринутост због опасности коју мобилни телефони и интернет представљају за монашки живот.

Размишљајући о скоро 50 година као игуман, старац Партеније је испричао инциденте у којима су монаси, који су напустили свет да би живели предан Богу, постали плен искушења модерне технологије.

Старац Партеније је истакао како је упад мобилних телефона и приступа интернету нанео значајну штету монасима. „Ови уређаји су опасни“, упозорио је он, „многи монаси су дубоко погођени масовним медијима и интернетом.

Он је испричао причу о младом монаху који је тражио његово руковођење након што је доживео искушења у својој келији. Распитавши се, старац Партеније је сазнао да монаси у овој испосници редовно користе мобилне телефоне. „Они би остајали будни целе ноћи на својим телефонима“, објаснио је он, „што ремети њихову пажњу на молитву и удаљава их од основне сврхе њиховог монашког живота — заједнице са Богом.“

Старац Партеније је истицао духовну опасност од уношења таквих сметњи у монашко окружење. „Опасно је напустити свет, отићи у манастир или у пустињу, а онда се окренути компјутеру или интернету. Ово понашање је више него погрешно – деструктивно је. Када монах наиђе на те сметње, његов ум ће одлутати до њих чак и током молитве.”

Такође је приметио штетан утицај мобилних телефона на лаике, посебно младе, и саветовао је монасима да их не користе у потпуности. Он је испричао случај монаха који је добио мобилни телефон и убрзо се заплео у његову употребу, занемарујући свој молитвени живот и не успевајући да се пробуди за службу.

„Такве ствари не би требало да буду“, закључио је старац Патеније, наглашавајући важност усредсређености и дисциплине у монашкој оданости и духовне ризике које доноси технологија када одвлачи пажњу од монашког позива.

Извор

Исусова молитва није еквивалентна јоги у будизму

 

Будизам и источњачка аскеза у поређењу са православном хришћанском аскезом

Жалосно је што постоји широко распрострањена конфузија, а да не спомињемо заблуду код неискусних, где се сматра да је Исусова молитва еквивалентна јоги у будизму, или 'трансценденталној медитацији', и другим сличним источњачким егзотикама. Свака сличност је, међутим, углавном спољашња, и свака унутрашња конвергенција не излази из оквира природне 'анатомије' људске душе. Основна разлика између хришћанства и других веровања и обичаја лежи у чињеници да је Исусова молитва заснована на откривењу Једног истинског живог и личног Бога као Свете Тројице. Ниједан други пут не допушта никакву могућност живог односа између Бога и особе која се моли.

Источни аскетизам има за циљ да лиши ум свега што је релативно и пролазно, како би се човек могао поистоветити са безличним Апсолутом. Верује се да је овај Апсолут човекова изворна 'природа', која је претрпела деградацију и дегенерацију уласком у мултиформни и стално променљиви живот везан за земљу. Оваква аскетска пракса је, пре свега, усредсређена на сопство (окренутост к себи) и потпуно зависи од човекове воље. Његов интелектуални карактер одаје пуноћу људске природе, јер не води рачуна о срцу. Човекова главна борба је да се врати у анонимни Над-лични Апсолут и да се у њему раствори. Он стога мора тежити да избрише душу (Атман) да би био једно са овим анонимним океаном Надличног Апсолута, и у томе лежи његов суштински негативни смисао.

У својој борби да се ослободи свих патњи и нестабилности повезаних са пролазним животом, источњачки подвижник урања у апстрактну и интелектуалну сферу такозване чисте егзистенције, негативне и безличне сфере у којој није могућа визија Бога, већ само човекова визија самог себе. У овој пракси нема места за срце. Напредак у овом облику аскетизма зависи само од нечије индивидуалне воље за успехом. Упанишаде нигде не кажу да је гордост препрека духовном напретку, или да је понизност врлина. Позитивна димензија хришћанске аскезе, у којој самоодрицање води одевању небеског човека, стицању натприродног облика живота, чији је Извор Једини Истинити, Самообјављујући Бог, очигледно је потпуно одсутна. . Чак и у својим племенитијим облицима, самоодрицање у будизму је само безначајна половина истинске слике. У жељи ума да се врати свом само 'природном' сопству, он посматра сопствену нагост у 'облаку лишавања'. Али у овом тренутку постоји озбиљан ризик да човек постане опседнут собом, да се диви сопственој блиставој, али створеној лепоти, и да обожава створење више него Створитеља (Рим. 1:25). Ум тада почиње да обоготворава или идолизује себе и тада је, према речима Господњим, 'последње стање тог човека горе од првог' (Мт. 12,45).

Такве су границе источњачких стилова контемплације, који не претендују да созерцавају Бога, а заправо су човеково созерцање самог себе. Оне не прелази границе створеног бића, нити се приближавају Истини прабића, нествореном живом Богу Kоји се открио човеку. Ова врста праксе може приуштити мало опуштања или изоштрити човекове психолошке и интелектуалне функције, али „што је рођено од тела, тело је“ (Јован 3:6) и „они који су у телу не могу угодити Богу“ (Рим. 8:8).

Да бисмо били аутентични, свако одвајање ума од његових страствених везаности за видљиве и пролазне елементе овог живота мора бити повезано са истином о човеку. Kада човек себе види онаквим какав је пред Богом, његов једини одговор на то је покајање. Такво покајање је само по себи дар Божији, и оно ствара известан бол у срцу који не само да одваја ум од трулежних ствари, већ га и сједињује са невидљивим и вечним Божјим стварима. Другим речима, одбацивање трулежног само по себи је само половина циља, а састоји се од људског напора који делује на нивоу Створеног бића. Хришћанство, пак, налаже подвижнику да се труди у нади и очекивању да ће његова душа бити обучена, обложена благодаћу Божијом, која га води у пуноћу бесмртног живота за који зна да је створен.

Многи се диве Буди и упоређују га са Христом. Буда је посебно привлачан због свог саосец́ајног разумевања човековог стања и његовог елоквентног учења о слободи од патње. Али хришћанин зна да је Христос, Јединородни Син Божији, Својим страдањем, Kрстом, Смрћу и Васкрсењем својевољно и безгрешно ушао у свеукупност људског бола, претварајући га у израз своје савршене љубави. Тиме је излечио своје створење од смртне ране нанете грехом предака и учинио га 'новом творевином' за вечни живот. Бол срца је стога од велике вредности у молитви, јер је њено присуство знак да подвижник није далеко од правог и светог пута љубави према Богу. Ако је Бог кроз страдање показао своју савршену љубав према нама, сходно томе, човек има могућност да кроз патњу узврати своју љубав Богу.

Према томе, молитва је ствар љубави. Човек молитвом изражава љубав према Богу. Ако се не молимо, то је показатељ да не волимо Бога, јер је мера наше молитве мера наше љубави према Богу. Свети Силуан поистовећује љубав према Богу са молитвом, а Свети Оци кажу да је заборав Бога највећа од свих страсти, јер је то једина страст против које се нећемо борити молитвом у Име Божије. Ако се понизимо и призовемо у помоћ Божију, уздајући се у Његову љубав, дата нам је снага да победимо сваку страст; али када нисмо свесни Бога, непријатељ је слободан да нас уништи. 

Наслов је додат за објављивање на овом сајту.

 Одломак без наслова је из поглавља 5, „Изградња срца будношћу и молитвом“.

Из Скривеног човека срца: култивација срца у православној хришћанској антропологији, архимандрита Захарија (Waymart, PA: Моunt Тhabor Publishing, 2008), Ставропигија; манастир Светог Јована Kрститеља, Есекс, УK. Објављено 9.8.2008 уз дозволу издавача. 

Архимандрит Захарија из Есекса

Не треба да се молимо да нама буде добро, него да ми будемо добри!

 "Сва је тајна у вери - у вери без колебања и сумњи, неусиљеној, једноставној и безазленој. Не треба да се молимо да нама буде добро

него да ми будемо добри. Да се препуштамо љубави Његовој са поверењем,

да се више молимо за своју душу."

Св.Порфирије Кавсокаливит

МУЖЕВИ

 Ако се муж и жена моле ујутру и увече, ходе пред Господом сваки дан, причешћују се недељом, оно почињу да схватају да је главна ствар у њиховом животу Господ и да он све контролише. Тада се они смире, не изражавају притужбе једно на другога, већ почињу да толеришу недостатке, а Господ покрива њихово стрпљење опраштањем грехова.

Архимандрит Илија (Ноздрин)

преузето

Мучење је кад знаш да си растужио вољеног човека.

 

Срце моје има само улазе. Излазе нема. Ко је једном ушао унутра тамо и остаје.Шта год он уради волим га таквог, каквог сам га заволео, када је први пут ушао у моје срце. Молим се за њега и тражим његово спасење.

За мене је најгоре мучење кад знаш да си растужио вољеног човека.

Старац Епифаније Теодоропулос

Молитва једног војника

Чудесно обраћење једног војника

Испричао нам је неко од отаца да је од једног заставоноше чуо следеће:

У Африци смо водили рат против Мавританаца. Ови варвари су нас победили и гонећи нас, убијали су кога су стигли. Тако је и мене стигао један од њих и затегао лук циљајући стрелом у мене да ме убије. Чим сам га спазио, почео сам да се молим Богу:

"Господе Боже, који си се јавио својој слушкињи Текли и спасао је из руку безаконика, избави и мене из ове муке и спаси ме ове љуте смрти, а ја ти се ево заветујем да ћу отићи у пустињу и да ћу се посветити Теби." И обазревши се око себе, ја више не видех ни једног од варвара. Одмах потом отидох у Копратску Лавру и ево, уз Божију помоћ, у овој пећини живим већ тридесет година.

Духовни Луг

Војник који је 5 година провео у јами, "плакао сам као дете, тражио свога Бога”

РУСКИ ВОЈНИК АЛЕКСАНДАР ВОРОНЦОВ ПРОВЕО ЈЕ У ЧЕЧЕНИЈИ 5 ГОДИНА У ЈАМИ

Пет година, судбине једног човека. Саша је био 5 година у чеченском заробљеништву, две године га нису хранили, вежбали на њему технику борбе прса у прса; неколико пута га стрељали пуцавши директно у њега, али нису могли да га убију!

1995 година, први чеченски рат. Ја потпуковник Антоније Мањшин, био сам командант јуришне групе, а суседна јуришна група добила је име по хероју Русије Артуру, мом другу који је погинуо у биткама за Грозни, покривајући својим телом рањеног војника. Војник је преживео, а он је погинуо имајући ране од 25 метака. У марту 1995, јуришна група Артур која је бројала 30 бораца, на троје борних кола извршавала је наређење команде да блокира нападе Чеченских милитантних група у Веденској клисури. Тамо постоји једно место Ханцелак који у преводу са чеченског значи – мртва клисура. Тамо је нашу групу чекала заседа.
Заседа – то је сигурна смрт: водећу и последњу машину онеспособљују и на тебе методично пуцају са висине. Група која је пала у заседу преживљава максимум 20-25 минута, а после тога то место постаје њихова братска гробница. Преко радио станице су затражили ватрену подршку из ваздуха, а моју јуришну групу су одмах послали у помоћ. Тамо смо стигли за 15 минута. Хеликоптери су навођеним ракетама ваздух-земља неутралисали ватрене позиције на брдима изнад нас и на наше велико изненађење група је скоро у потпуности била спашена. Недостајао је само Саша Воронцов. Он је био снајпериста, седео је на водећем возилу и експлозијом је био одбачен у долину 40-50 метара ниже. Почели су да га траже али га нису нашли. Почело је да се смркава. Пронађена је крв на стенама, али њега није било. Догодило се најгоре, тако контузованог од гранате заробили су Чечени.

Оформљен је тим за потрагу и спасавање, тражили га три дана по планинама, ноћу улазили, чак у села под контролом непријатеља, али Саша није пронађен. Отписан је као нестало лице и предложен је за орден храбрости. И замислите пролази 5 година. Почетком 2000-те, напад на село Шатоја. У Аргунској клисури у Шатојском рејону има насељени пункт Итум – Кале. У току блокаде пункта мирни становници су нас обавестили да код њих у зиндану (тамници) у јами лежи већ 5 година један наш припадник специјалних снага.

Морам да кажем да један дан у чеченском заробљеништву – је пакао. А тек 5 година! Ми потрчимо тамо, већ се смркавало. Фаровима од борних кола осветлимо околину и видимо рупу 3 са 3 и 7 метара дубине. Спустимо мердевине, а тамо живи леш. Човек се тетура, пада на колена, а ја по очима препознам да је то Саша Воронцов, 5 година га нисам видео а познао га. Он брадат, камуфлажна униформа се распала, увијен у врећу са прогризеном рупом за руке, да може да их греје. У тој јами је вршио нужду и живео, спавао, а два три пута недељно су га изводили на рад да копа чеченима утврђења. На њему су се уживо вежбали Чечени и обучавали, за борбе прса у прса са ножевима.

Они покушавају да те ножем убоду у срце а ти треба голорук да се одбраниш. У нашим специјалним снагама момци су добро обучени, али он измучен, није могао да им пружи отпор, промашивао је тако да су му све руке биле исечене. Он пада пред нас на колена, не може да говори, плаче и смеје се. А онда каже: “Момци, чекао сам вас 5 година, драги моји.” Ми га узмемо на руке, загрејемо купатило у кући, обучемо га. А онда нам он исприча шта је са њим било током тих 5 година.

Ту смо били са њим недељу дана, храна је била богата и разноврсна, а он комадић хлеба жваће сатима и полако једе. Њему су се сви укуси за 5 година атрофирали. Рекао ми је да га 2 године у опште нису хранили.

Питам: ” Како си преживео?” А он: “Можете ли да замислите команданире, крстић сам љубио, крстио се, и молио, узимао глину правио куглице, крстио их и јео. Зими сам јео снег.” “Па како?” питам . А он каже: ” Знаш, те глинене куглице су ми биле укусније од домаће пите. Благословене куглице снега су биле слађе од меда.”

Пет пута су га стрељали на Ускрс. Да неби побегао, пресекли су му тетиве на ногама, није могао стајати. Ставе га на ивицу стене, он клечи, а 15-20 метара од њега стоји неколико људи са аутоматима спремни за стрељање.

Кажу: ” Моли се свом Богу, ако Бог постоји он ће те спасити.” И он се молио, још увек ми је у ушима та молитва, једноставне руске душе, “Господе Исусе, мој најдражи, Христе мој предивни, ако Ти је срцу данас угодно, ја ћу поживети још мало.” Затвара очи и крсти се. Они притискају окидаче али не долази до пуцња. И тако два пута -пуцањ се не дешава. Поново репетирају – Нема пуцња . Мењају шаржере – опет ништа, мењају аутомате – ништа.Прилазе и кажу: “Има крст.” Немогу да га стрељају јер има крст. А он каже: “Нисам ја ставио тај крст него ми га је свештеник на крштењу дао, нећу га скидати.” Они пружају руке да откину Крст, а на пола метра од мене Благодат Светога Духа их увија, они падају на колена и на земљу. Туку га кундацима аутомата и бацају у јаму. И тако два пута метци нису излетали из цеви а три пута су се разлетали МИМО њега. Пуцајући директно у њега нису могли да га убију, само су му рикошети од каменчића направили посекотине.

И тако је то у животу . Мој последњи командир, херој Русије Шадрин је рекао: “Живот је чудна, прелепа и дивна ствар.”

У Сашу се заљубила чеченска девојка, она је од њега много млађа, имала је 16 година, то је тајна душе. Она му је треће године тајно ноћу носила козје млеко, спуштала канапом у јаму и тако спашавала. Родитељи су је хватали на делу, шибали скоро до смрти, закључавали у оставу. Њено име је Ассељ. Био сам у тој остави, тамо је веома хладно, чак и у летњим месецима, има малецни прозор и врата закључана катанцем од амбара. Везивали су је, али је она успевала ноћу да то прегризе изађе кроз прозорче, помузе козу и донесе му млека.

Ассел је повео са собом . Она се крстила и сада јој је име Ана, венчали су се, и родили двоје дечице, Ћирила и Машу. Дивна породица. Срели смо се у Псково – Печерском манастиру. Загрлили смо се, оба плачемо. Он ми све прича. Поведем га старцу Адриану али тамо га народ не пушта. Ја им кажем: “Браћо и сестре, то је мој војник, он је у Чеченији провео 5 година у јами. Пропустите га Христа ради” А они сви клекоше и рекоше: “Иди сине.” Прошло је 40 минута. Саша излази са осмехом од старца Адриана и каже, “Ништа се не сећам, као да сам са сунцем разговарао.” А на длану му кључ од куће. Свештеник им једао кућу од једне старе монахиње који је припао манастиру.

И најважнија ствар коју ми је Саша на растанку рекао када сам га питао како је преживео све то: “Ја сам провео две године у јами и толико сам плакао да је сва глина испод мене била мокра од суза. Гледао сам у звездано чеченско небо из левка моје тамнице и тражио свог СПАСИТЕЉА. Плакао сам као дете, тражио свога Бога” “А онда” упитао сам. “А сада се ја окупам у његовим рукама,” рекао је Александар .

Извор

Да ли је расуђивање везано са знањем?

Старче да ли је расуђивање везано са знањем?

Расуђивање долази од божанског просвећења, неко може да чита свете Оце, да тачно зна одређене ствари, да се подвизава и да се моли. Али расуђивање долази просвећењем свише, што је посве друга ствар.

Св.Старац Пајсије
Из Са болом и љубављу савременом човеку

Молитва... разговор са Богом!?

МОЛИТВА

Човек: Оче наш који јеси на небесима...
Бог: Да?
Човек: Не сметај ми. Видиш да се молим.
Бог: Али звао си ме.
Човек: Звао?
Никог ја нисам звао. Само се молим: "Оче наш који јеси на небесима"
Бог: Ево опет!
Човек: Опет, шта?
Бог: Па звао си ме. Рекао си: "Оче наш који јеси на небесима". Ево ме, шта желиш?
Човек: Али ја нисам ништа тиме мислио. То је само свакодневна молитва, схваташ? Ја се редовно молим молитвом 'Оче наш'. Од тога се осећам боље. То је као кад обавиш неку дужност па се боље осећаш.
Бог: Па добро, настави.
Човек: Да се свети се име Твоје!
Бог: Чекај! Стани! Шта си тиме мислио?
Човек: Мислио чиме?
Бог: Па с тим 'Да се свети име Твоје'.
Човек: Па то значиииииии то Боже, ја не знам што то значи. Откуд бих ја то знао? Па то је само део молитве. Него, дај ми реци шта то значи.
Бог: Буди свет, узвишен, поштован.
Човек: Види стварно, па то има смисла. Заправо никада пре нисам о томе размишљао.
Бог: Добро, настави.
Човек: Да дође царство Твоје. Да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу
Бог: Ти то стварно мислиш?
Човек: Наравно, зашто не?
Бог: А шта предузимаш у том погледу?
Човек: Предузимам? Па ништа ваљда. Ја сам мислио да би било лепо да ти имаш све под контролом ту доле као што имаш тамо горе.
Бог: А да ли имам под контролом тебе?
Човек: Па, ја идем у цркву.
Бог: Не питам те то. Него, шта ћемо с твојим пљувањем по ближњима? То ти је озбиљан проблем, знаш. Па онда, начин на који трошиш новац: само на себе, лажеш, крадеш, осуђујеш, тучеш своју жену и децу....! А да не говорим о филмовима које гледаш.
Човек: Чекај, стани мало! Што си се окомио на мене? Нисам ја ни бољи ни гори од других који иду у цркву.
Бог: Опрости, мислио сам да хоћеш да 'буде воља Моја'. А ако је то циљ, онда треба почети од оних који то моле. Као нпр. од тебе.
Човек: Слушај Боже, морам завршити са овим, и онако траје дуже него иначе.
Бог: Но добро, хајде даље.
Човек: Хлеб наш насушни дај нам данас.
Бог: Требао би мало попустити с тим хлебом. Предебео си!
Човек: Ма чекај мало, што је ово? Дан за критику? Ја лепо кренем да обавим своје свакодневне верске дужности а Ти из чистог мира овако банеш и почнеш да ме подсећаш на моје несавршености.
Бог: Молитва је озбиљна ствар. Могао би се заиста променити. То ти сво време покушавам објаснити. Звао си ме и ево Ме. Ту сам. Настави с молитвом. Да чујем следећи део молитве.
Човек: Страх ме је.
Бог: Страх? Од чега?
Човек: Знам шта ћеш рећи.
Бог: Хајде, провери ме!
Човек: Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим
Бог: А шта је било с Иваном?
Човек: Ево, видиш! Знао сам да ћеш и њега однекуд извући. Боже, зашто говори лажи о мени? Зашто шири приче лажне о мојој породици? Никад ми није вратио дуг. Заклео сам се да ћу с њим изравнати рачуне.
Бог: А твоја молитва? Што ћемо с твојом молитвом?
Човек: Па нисам мислио озбиљно.
Бог: Ето, бар признајеш. Али није ти баш неки штос вући около тај терет у себи, зар не?
Човек: Не, али боље ћу се осећати кад изравнам рачуне с тим комшијом.
Бог: Нећеш се осећати боље него горе. Освета није слатка. Помисли само како си већ несрећан. Но, Ја то могу променити.
Човек: Како?
Бог: Ти опрости њему, а Ја ћу онда опростити теби. Тада ће мржња и грех бити његов проблем а не твој. Ти ћеш наћи мир у срцу.
Човек: Ма да, у праву си. А и више него што се желим осветити њему, желим бити ОК с тобом (уздах) но добро, опраштам му. Свакоме ко иде и наоколо прави људима свињарије какве он ради треба помоћи да се извуче из тог. Покажи му некако прави пут.
Бог: Ево видиш. Супер. Ниси још готов са својом молитвом. Настави.
Човек: И не уведи нас у искушење, него избави нас од злога.
Бог: Добро, добро, учинићу то. Само се не доводи у ситуације у којима можеш пасти у искушење.
Човек: Шта с тиме мислиш?
Бог: Па рецимо, не пали ТВ кад знаш да требаш да обавиш још неке друге ствари. Исто тако, што се тиче времена које проводиш с пријатељима у кафићу, ако не можеш утицати на разговор да иде у позитивном смеру, можда би требао још једном размислити о вредности тог пријатељства. Такође, не би се требао такмичити и упоређивати са комшијама и пријатељима. И молим те, немој Ме користити као излаз за нужду.
Човек: Не разумем ово задње.
Бог: О знаш, ти, знаш! Учинио си то већ сто пута. Увалиш се у неприлике и онда дотрчиш к мени вичући 'Боже помози ми да се извучем из ове фрке и обећавам Ти да то више никад нећу учинити!' Сећаш се таквих договора које си покушао склопити са мном?
Човек: Да, сећам се. Заиста се стидим.
Бог: Де, де хајде, заврши с молитвом.
Човек: Амин.
Бог: Знаш ли шта то значи?
Човек: Не, али волео бих да знам. Желео бих да Ти угодим. Видим какву сам збрку направио од свог живота. И видим како би било супер да постанем један од твојих следбеника.
Бог: Управо си одговорио на своје питање. Е па сад, кад су неки од старих греха извучени на површину и уклоњени, тешко је наћи речи да се опише шта све можемо заједно.
Човек: Боже, хајде да учинимо нешто од мене, је ли договорено?

(опет човек тера по своме)

Непознат аутор

Непрестано удишите Христа

Старац Јефрем

Према томе, браћо, „непрестано удишите Христа“, као што је имао обичај да каже свети Антоније Велики, зачетник подвижништва. Апостол незнабожаца саветује, опомиње и заповеда хришћанима на сваком месту и у сваком времену: Молите се без престанка (1. Сол. 5;17). Свети Оци објашњавају да „без престанка“ значи да молитва нема нити крај нити меру.
У време мира не будите немарни него се молите. Поправљајте се и припремајте се за рат. Будите храбри. Не страхујте од искушења. Сви су искусили промене; међутим борба захтева стрпљење и истрајност. Чак и ако падне хиљаду пута на дан, праведник ће се усправити и то ће му се рачунати као победа. Молитва управо то и значи: непрестано покајање и неуморно призивање божанске милости.
Христу Богу нашем, који даје молитву молитељима (1. Цар. 2;9), нека је слава и благодарност у векове. Амин.

С Богом се не може цењкати!

" С Богом се не може цењкати! Ко не преклања своја колена на молитви, неће имати успеха ни у чему. 
Ако се будемо усрдно молили, ако се потрудимо у молитви Бог ће учинити тако да за нас све буде могуће. Тако треба сви да чинимо."

Старац Јустин (Петру Вода)

Молитва је умеће владања собом, својом пажњом

Немолитвеност

Ово је појединачан случај нецрквености – веома распрострањен грех. Говорећи о овој најважнијој страни духовног живота онај ко се исповеда мора на исповести да каже како се моли, какви су плодови његове молитве, да ли му молитва доноси духовну утеху или је он сматра за непријатну обавезу, од које покушава да се избави под било којим изговором; да ли користи Православни молитвеник или зна молитве напамет, чита ли Јеванђеље. Сваки верник је дужан да сваког дана у молитви помиње своје ближње, живе и мртве, за здравље и за покој душе, дужан је да се моли “за оне који га мрзе и који су га увредили”, за оне према којима гаји непријатељска осећања, који су га, можда, неправедно увредили. Мора такође, често да иде на службе Божије, да буде у храму у недељу и на велике велике празнике, треба да поштује постове које је Црква одредила – не само у смислу уздржавања од хране, већ и у моралном смислу. Обавезан је да се помири с онима с којима је био у свађи, да даје милостињу, да опрашта дугове, да се клони свега сујетног и да се усредсреди на вечно. Ватрена молитва је оно по чему се искрени верник разликује од “млаког”. Човек не треба се труди да што пре прочита молитвено правило и да се одстоји службу Божију, већ да стекне дар молитве од Господа, да заволи молитву, да нестрпљиво чека време за молитву. Верник је дужан да стреми ка томе да уђе у молитвену стихију, да научи да воли и схвата музику црквеног појања, његову неупоредиву лепоту и дубину, сликовитост и мистичну изражајност литургијских симбола. Дар молитве је и умеће владања собом, својом пажњом, понављање речи, учествовање не само уснама и језиком, већ и свим срцем и свим мислима у молитвеном делању. Човек треба да стекне навику Исусове молитве “Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешног” и ову молитву мора да изговара у себи увек и свуда, нарочито у тешким тренуцима, приликом појачаних духовних борби, у искушењима и патњама. Дакле, брате, обрати пажњу против којих од наведених овде неопходних правила, одредби и обавеза хришћанских грешиш у односу на нашу веру и свете црквених одредбе и не заборави да се за то покајеш!


Архим.Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Онај ко унизи себе, зна величину Божију

Молећи се на кољенима је нешто сасвим друго ... Онај ко унизи себе, зна величину Божију на другачији начин него гордељивац ... Али, нагласио бих,  да будућност наше теологије треба да буде теологија у љубави и заједништву ... то је теологија искуства Бога а не рационалне шпекулације. 

О.Думитру Станилое

Молимо се једни за друге

"Нека вас Бог помогне!
Моја молитва је: "Господе, помози онима који су прешли мој праг да достигнy рај!" Јер ако се молим да достигну Небо, Бог ће и мене прихватити ...Јер то је оно што ми је отац рекао, ако се молим само за себе, онда добри Господ ме неће примити самога у рај ... Али ако се молим да свако ко је дошао код мене, буде  примљени у рај, онда сам и ја примљен ... Ми имамо одговорност да се молимо једни за друге [Јаков 5:16] ...Колико год можете ... без духовног Оца је опасно ... види, то је то ... "
Старац Прокло

Његове молитве нека би биле са нама

ТРИ САВЕТА ЗА СПАСЕЊE

Ево, казаћу вам три ствари које треба да поштујете и да знате да сте људи који се могу надати спасењу:
1. Да будете добро исповеђени. Схватате да је то Тајна која нас спасава. Јер што будете ви раздрешили, и Ја раздрешујем! Тајна је утемељена на Светом Писму, готово! И ти се греси више не спомињу ни на Последњем суду, ни на митарствима. Значи, готово је! Добро исповеђени. Јер ако си добро исповеђен, почињеш да се истражујеш: псовао сам, мислио сам тако, учинио сам то. Почињеш да се решеташ и да се изоштраваш, и да се пресабираш и да се разоткриваш. Тако. Чак вас молим да запишете грехе кад сте их починили, да их не бисте заборавили. Није лако, јер ти сатана изгуби оловку, немаш хартију при себи, и заборавиш. Шта треба још да вам кажем? Немојте оставити само свештеника да вас пита. Он вас пита по одређеном начину испитивања. Али ти знаш суптилност свог греха или друго што. Дакле, будите исповеђени. Јер ако си добро исповеђен, не можеш више грешити и надаш се свом спасењу. То је једно.
2. Настојте да будете помињани на светим Литургијама. Јер се, мили моји, она честица с твојим именом ставља у Свету Крв. И овако каже свештеник: «Омиј, Господе, Светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Богородице и свих светих Твојих». И стављају се све са дискоса у путир са Светом Крвљу. И схватате. Где год да будеш, био мртав, био жив, спасен си; помиње се и за мртве и за живе. И шта те кошта? Настојте да будете помињани на Литургији. Било да вас познаје који свештеник, или вас познаје који духовник, било да ви, браћо, дајете за помен, али да будете помињани. То је све. Литургија није људско делање, мили моји. Ни анђеоско. Она је непосредно божанска! Јер не можеш ти да претвараш тамо. Он је Онај Који јесте! И ако би било могуће да се отворе небеса и чак кров Олтара, не би на небу видео више светлости и више поретка но што је у светом Олтару, а анђелима, јер је Христос са нама. Ми чак имамо једну молитву када обављамо Вход: «И учини, Господе, да са нашим входом буде вход анђела који с нама служе!» Дакле, свештеник има власт. Јер они су тамо: мноштво анђела! То је Христос; шта, с тим се играш?! Дакле, настојте да будете помињани на Литургији.
3. Творите милостињу. Дајте милостињу. О, када бисте знали!...И Влахуца каже: «милост је свеколико Свето Писмо!» То је нешто највеће могуће. Јер тада значиш да љубиш. И, гле, значи васпитање. Човече, ако каже: «Примићете сто пута онолико», не бој се да ћеш осиромашити. Хоћеш ли да се обогатиш? Дај! Али шта, зар гледамо да се обогатимо? Боли ме срце за убогога. Не боли ли те срце за њега, уопште? Био сам затечен пред једним просјаком, који је био без ногу, на улици. И овај је очекивао да изврнем џепове, без шале. Али ја нисам имао ништа. Десило се да немам ништа. Ишао сам пешице, нисам имао новца ни за такси. И рекао са му: «Брате, немој се љутити, немам ништа, али ти дајем топлу руку!» - «О, оче, тако што ми нико није дао!» И рекох себи: «Снашао сам се! Победио сам!» Е, хоћу да вам кажем: не будите равнодушни. И не чекајте да их сретнете. Тражите их. Тражите их, јер нашавши њих, нашао си себе. Записао си се тамо, горе. Не може те заборавити Спаситељ, не може те заборавити када твориш такву милостињу. И откидајте од себе по сваку цену. Сад, милостиња не значи само да вадиш из торбе; имаш пријатеља који пати, који не знам ти шта, који је тужан: «Што си тужан? Што си тужан?» И тешиш га. И не остављаш га уопште. И значи да си учинио милостињу према њему. И дајеш му корисну реч: «Остави, море, што је умро отац, остави, мили, јер зна Бог. Немој се исцрпљивати. Хајде да будемо спокојни, хајде да га помињемо, да му помогнемо тамо (јер можемо да му помогнемо, сходно свом живљењу)». И пошто сте ми искали корисно слово, испричаћу вам причицу. Неки ученик је био љут што га његов отац, који је био на самртничкој постељи, није благословио, да би се и он спасао. Речи благослова који беху примила сва остала браћа биле су ове: «Спашавај се!» И рекли су оцу: «Гле, ученику ниси рекао корисно слово». – «Позовите га овамо». И онда му је отац рекао као што вам и ја сада казујем: «Спашавајте се! Спашавајте се!»


Архимандрит Арсений (Папачок)

Душа која није научила да презре безначајно и житејско, неће моћи да се диви небеском!

Послушајте Херувимску песму "Иже Херувими", поју сестре Св.Стефана. Слава Богу за ово изузетно сестринство!!  

Херувимска песма

И пева се Херувимска песма: Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо као они који ћe примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја.[1]

Великим входом назива се низ песама, молитви и свештених радњи које врше литург и сабрани народ, а почиње Херувимском песмом и читањем молитве. Црква нас позива да се припремимо за дочек Цара славе, Који улази у свети Град, како би света ради био распет. Позива нас да заједно са Христом и ми кренемо путем мучеништва и да, заједно са Пресветом Матером Његовом и љубљеним учеником, и ми станемо уз Крст поред Њега.

У том часу (сада), каже се у Херувимској песми, оставимо сваку животну бргу, јер треба да дочекамо Цара над царевима. Започнимо излазак из света животних старања, како бисмо успешно извршили улазак у простор Христовог саможртвовања. Свештени Златоуст нас подстиче: "Мудраци изиђоше из Персије да би дошли да се поклоне Христу. Удаљи се и ти од житејских ствари и крени Исусу у сусрет".

Љубав према Богу је духовна сила која ће нам помоћи да се уздигнемо изнад пуке реалности овога света: "Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе да гледа оно што је видљиво чулним [телесним] очима. Јер, будући да је стекао друге очи, очи вере, он увек умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. Иако хода земљом, он као да живи на небесима... Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се успне до самог врха неба" (Свети Јован Златоуст).

Нестрпљиви смо да стигнемо на врх Голготе, те остављамо све животне бриге само да бисмо празновали Христов празник. "Јер истински празник је онде где је спасење душа, где је мир и слога, где нема ничега од овога света... Истински празник је онде где царује савршена мирноћа, спокојство, љубав, радост, кроткост."

У Христове руке полажемо свако житејско старање, или, боље речено, Њему предајемо сав свој живот. И Он носи наш терет и успиње се на Голготу. Он се стара за све што нам је неопходно у животу, као што нам и Сам каже кроз уста авве Исака: "Ако све своје бриге управите ка Царству небеском, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи."

Свештени Златоуст нас уверава да "душа која није научила да презре безначајно и житејско, неће моћи да се диви небеском." А будући да је и сам окусио небеску благодат, подстиче нас: Браћо, "нека нико са животним бригама, расејан, или пун страхова, не уђе у храм. Уђимо сви у њега оставивши све то напољу, пред улазом у храм. Јер улазимо у небеску палату, корачамо местима где севају муње."

Блаженог папа-Тихона управо на таква места пренео је његов анђео чувар у време Херувимске песме. На свом оскудном грчком, приповедао је руски јеромонах: "За време херувике анђео чувар подигне. После пола сата спусти." На крају таквог стања иступљења овај светитељ Божији би се уверио да се налази усред божанствене Литургије и да треба да настави са служењем. Када су га питали: "Старче, шта си видео и шта си чуо током тих пола сата?", одговорио је: "Херувими-Серафими славословили Бога!"

* * *

У пратњи анђелских редова, Господ улази у свети Град да би Се жртвовао. Црква нас подстиче да доживимо ову тајну прекомерне Христове љубави у савршеној тишини: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; Јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрили Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја.

Јеромонах ГРИГОРИЈЕ Светогорац
ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

Oче како сте ви научили да се молите?

                                                                
Како сте Ви научили да се молите?

— Као мали био сам слаб и неразвијен. У кући би ми често говорили: "Ти ниси ни за шта. Погледај Миладина (то је био неки мој вршњак) како тај помаже оцу, а ти забадава једеш хлеб." Болеле су ме ове речи. У близини нашег салаша било је неко дрво и често бих одлазио тамо и молио Господа да учини да и ја некад будем користан за нешто.

Отац Тадеј

О маштању

Св.Григорије Синаит

Више свега чувај ум свој од свих представа које ти се буду јављале за време молитве. Треба одбацити свако сањарење, јер св. Оци нам заповедају да за време молитве чувамо ум свој од свега што није молитва да не би само пали у прелест. Молећи се, ум се мора налазити у стању потпуно истинитом. Маштање, ма како дивно и примамљиво оно изгледало, будући произвољна творевина самог ума, изводи ум из стања божанске истине и уводи га у стање самообмане и обмане (прелести). Један човек, богомољац доспео је у велике духовне невоље зато што је практиковао погрешан начин молења. Ево у чему се он састојао: када су тог богомољца довели једном искусном старцу, калуђеру да се исповеди, упита га старац одмах: "Како се молиш?"

- Кад се молим Исусу Христу, ја замишљам њега распетог на крсту, или као да Он стоји на облаку и слуша моју молитву. Сем тога, стварам себи и друге слике: кад се молим Богородици, или којем другом свецу ја замишљам њихов лик у машти па им се обраћам речима молитве као да су предамном.

Ето то је овај неискусни богомољац исповедио старцу. За време молитве треба поступати управо супротно: ум треба што брижљивије чувати слободним од виђења. Треба одбацивати све слике и прилике које би се оцртале у нашој уобразиљи, будући да ум у молитви претстоји невидљивоме Богу Којега никаква тварна слика ни вештествено обличје не може претставити.

Виђења створена маштом, ако их ум допусти себи у молитви, постаће непрозирна завеса и преградни зид између ума и Бога. "Они који у току својих молитава никога и ништа не виде - виде Бога" (Мелетије Исповедник). Исто тако осећања створена уобразиљом могу бити узрок пада у обману. Ко сам себи ствара слике Раја, светаца и ангела, те се узбуђује и диви таквој творевини маште убрзо ће осетити неку врсту насладе у души и по телу. То је последица брже циркулације крви која узбуђује чула, делује на тело и, сходно ствара одређено душевно расположење. Таква наслада је телесне, чулне природе, и онај који мисли да је то духовно дејство молитве, већ се налази у самообмани и прелести. За време тих осећања веома често се јавља смех (тј. напад смеха), високоумље и утанчана таштина. Насупрот томе прави плод истинске молитве је плач, скрушеност и сагледавање свога ништавила. Светитељи су имали виђења истинита, и осећања радости и усхићења, али су она била духовне природе, а не чулне и маштарске. Сви свети оци који су описивали подвиг молитве забрањују не само стварање маштарија по сопственој вољи него и саглашавање воље и осећања с маштаријама и привиђењима која нам се могу указати неочекивано и независно од наше воље, што се зна догодити у молитвеном подвигу, а нарочито у безмоловију. Све ово речено представља суштину Григоријевог учења о прелести које се налази у "Добротољубију".

- Нипошто не прихватај - вели преподобни Григорије Синаит - ако што угледаш било чулним очима, било умом, било ван себе, било унутар себе, па ма то био лик Христов, или анђелски, или светитељски, или каква светлост. Буди пажљив и опрезан - нипошто не прихватај ту појаву као истиниту, не обраћај на њу никакве пажње нити ступај у разговор с њоме. Немој дозволити себи да поверујеш чему було, немој са свачим да саосећаш и да се саглашаваш, немој брзо да се повераваш виђењу чак и кад би било истинито и добро. Боље остани хладан и туђ према виђењу и стално чувај ум свој од слика те врсте. Не дај му да изнутра, из себе самога, ствара икакве слике, нити да остави у њему свој отисак каква слика споља. Ко угледа нешто мишљу или чувством, макар то било и од Бога, и брзо прихвати виђење, тај лако пада у прелест или, у крајњој линији, обелодањује своју склоност и пријемчивост за прелест јер брзо и лакомислено усваја виђења и јављања. Почетник је дужан да обрати сву своју пажњу само на срдачно делање (а то значи чврсто везивати ум уз речи молитве пропраћајући то скрушеношћу срца) и да једино то сматра непрелесним. Друго пак нешто (као виђења и духовна усхићења) не треба да прихвата док не досегне бестрашће. Бог се не гневи на онога ко, чувајући се прелести и с крајњом обазривошћу пазећи на се, одбаци какво од Бога послано виђење, не размотривши баш најбрижљивије појаву. Напротив, Бог ће таквога похвалити за његову благоразумност". За онога ко се бави молитвом Исусовом и уопште молитвом потпуна и најбоља заштита од прелести јесте онај вид смирења што га зову плачем. Затим вежбање у самоукоравњу, самогрдњи и памћењу својих греховних падова и саплитања, и најзад - молитва Господу о избављењу од прелести.

Св. Григорије Синаит

Веома корисно поглавље о маштању, сањарењу и о прелести 

О молитви за друге

"Ако се будеш молио за друге,  тебе ће цело небо заступати".                                  Св. Јован Кронштатски

Hова година, празник пијанства или бесана ноћ испред ТВ?

Шта је ново у новој години?

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично.

Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу…Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ!На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.

Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.

Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“

Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.

Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.

Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!

И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Бонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.

Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић
Извор: Православие.ру