Блуд и борба против блуд

Блуд је својеврсни концентрат свих порочних наслада. Како се обично развија ова страст? Како се борити против блуда?!

Свети Оци су разликовали осам главних грехова или страсти као осам извора из којих потичу сви наши греси, душевни и телесни у свој својој разноврсности. Слика наше греховности коју ћемо овде предочити пре ће бити аскетичка, него богословска. Свети Оци су дефинисали конкретне грехове да би било могуће указати средства за борбу против њих.По њиховом учењу, заправо, постоји један главни извор греха - наше самољубље, односно неправилна љубав човека према себи, егоизам и егоцентризам. У томе је почетак свих грехова. Неки богослови су наводили три врсте самољубља: славољубље, сластољубље и среброљубље. Међутим, ова шема је прилично уопштена и апстрактна, тако да је овде тешко видети лице самог греха. И нису богослови и теоретичари Хришћанства, већ монаси и подвижници, чији је животни циљ било очишћење душе, пронашли осам главних непријатеља нашег спасења, осам примарних страсти. Уколико се човек не буде борио са њима, они ће њим овладати и претворити се у смртне грехове, односно, заувек ће одвојити људску душу од Бога.

Блуд и блудни демон се може отерати молитвом

Овде бих желео да испричам нешто о једној од најљућих страсти, која је нарочито тешка, која непрестано устаје против човека. Блуд је својеврсни концентрат свих порочних наслада. Борба против блудне похоте, најтежа и најсуровија је, и Хришћанин је води до саме смрти. Свети Оци кажу: "Не веруј свом телу док не легне у сандук и док сандук не закују ексерима." Природна жеља, природна тежња према другом полу је генетски уграђена у сваког човека. Борба против греха блуда, како кажу Свети Оци, јесте борба против непријатеља који седи у нама.

Како се обично развија ова страст? За њен развој је потребна одређена представа или слика. И зато она најчешће почиње од слике. Прва етапа је када се нечиста слика појављује у човековом уму или на биоскопском или телевизијском екрану. Међутим, то још није грех. То је само повод за грех, предлог, искушење, ђавоља удица, коју нам он баца. Човек поставља замку да би уништио неку штетну животињу, рецимо, пацова. Пацов се хвата у њу и умире. Али, исто тако и нама ђаво баца удицу, саблажњиву слику, убацујући је у нашу свест. Међутим, ми изнутра можемо да одбацимо ову слику, да искључимо из ње своју вољу. И тада ће нам она остати спољашња и страна. Она постаје наша само у случају да почињемо да осећамо симпатију према њој и жељу да је задржимо у својој свести. Уколико човек одбаци страсну помисао или слику у самом почетку, он ће из ове духовне борбе изаћи као победник.

Свети Оци су разрадили учење о трезвености и контроли свога срца. Ова контрола се врши посредством непрестане молитве, у чијој светлости човек види клицу помисли или слике у самом почетку. Ако човек нема молитву, он не може да забележи прву етапу зачињања помисли (кроз слику), бележи само касније етапе, када унутрашњим напором воље већ почиње да задржава ову помисао (тј. виђену слику) у својој свести, да је гледа, да се одушевљава и наслађује њоме. Зато су Свети Оци заповедали да у свом срцу имамо непрестану кратку молитву Молитву Исусову, која човеку осветљава дубине његовог срца. За непрестану молитву човек по свом избору може да изабере неке речи из псалма, кратку молитву: "Господе, помилуј!" или, пак, молитву: "Боже, милостив буди мени грешном!" Међутим, Исусова молитва је знатно дубља. Она је заиста свеобухватна. Како кажу Свети Оци, она је "Јеванђеље, сажето у осам речи."

Да, тренутак зачетка помисли (преко виђене слике) је најбоље време за борбу против ње, за њено уништење. Помисао личи на биљку: лако ју је ишчупати из земље када је тек пустила изданак, а када се укорени и када је корење дубоко урасло у земљу, потребни су већи напори; ако се овај изданак претворио у дрво, готово га је немогуће ишчупати и човек више не може да се бори са грехом сопственим снагама. Он мора да прибегне помоћи других, помоћи својих наставника.

Дакле, најбољи начин за борбу против сладострасне помисли јесте његово одбацивање на самом почетку, у његовој првој етапи - етапи предлога (подстрекавања). Међутим, Хришћанин треба да се бори против греха и на следећим етапама. Чак и ако у тој борби буде оклевања и грешака, треба наставити борбу и молити Бога за опроштај почињеног мисленог греха. У борби против страсне помисли треба користити природне снаге људског гнева, односно, треба се гневити на ђавола, греховну помисао и сам грех. Гнев је (ако га правилно употребљава) човеку дат као оружје, као мач против непријатеља. Овај мач ми, нажалост, погрешно употребљавамо против себе самих и наших ближњих. Међутим, и гнев може бити користан, тј. праведан гнев уколико научимо да се гневимо на демона и грех, који се рађа у нашем срцу. Гнев има моћ да уништава. Ако га усмеримо на свог брата у извесном смислу постајемо убице. Уколико се, пак, гневимо на грех, гнев га уништава и очишћује нашу душу. Дакле, човек треба да научи да се гневи на нечисте помисли. Свети Оци уче: "Када пред тобом буде нечиста помисао, прво се разгневи на њу, као на несрећу која може да те лиши вечног живота, а затим се обрати Богу са молитвом. Немој да анализираш ову помисао. Не ступај с њом у разговор. Немој оповргавати речима оно што демон буде говорио. Гневом истеруј помисао из свог срца и затим се обрати Богу да Он очисти твоју душу од нечистоте."

Блуд  је у вези са стомакоугађањем (гурманством). Шта још можемо користити за борбу против демона блуда? Уздржање !!! Свети Оци су блудни грех, ову болест, ставили одмах после чревоугађања, јер је демон блуда тесно везан са демоном чревоугађања. Чревоугађање распламсава блудну страст. Свети Оци су говорили: "Уколико желиш да се бориш против блуда не обуздавши своју утробу, то је исто као да човек покушава да угаси ватру бацајући у њу грање."

Како човек да одреди своју меру у храни? Свети Оци уче овако: "Одреди колико ти је хране потребно да се наједеш, а онда поједи две трећине те количине, а остало остави; или устани од стола када још увек не осећаш да си се потпуно најео, онда, када би хтео још мало да једеш. То ће ти бити мера."

Код светог Јована Лествичника читамо: "У укроћавању стомака употребићемо благоразумну постепеност: прво ћемо укинути масну храну, затим ону која распаљује, а после и ону која наслађује." Човек не може одмах да пређе на строги пост, већ треба постепено да се учи уздржању. Осим тога, у посту треба имати меру. Преподобни Јован Касијан Римљанин пише да понекад претерани пост не кроти, већ напротив, распаљује блудну страст. Опште правило умерености и уздржавања се састоји у томе да свако у складу са својим снагама, стањем тела и узрастом једе онолико хране колико је потребно да би се сачувало здравље тела, а не колико захтева жеља са храном. Крајности су и са једне и са друге стране подједнако штетне - и неумерена строгост поста и преједање. Монах треба да пости тако разумно као да ће живети у телу сто година; и треба тако да обуздава душевни немир - да заборавља на увреде, да одбацује тугу, да ни за шта не сматра жалости и губитке као човек који свакога дана може да умре. Зато се када се говори о посту има у виду разумно уздржавање, а не довођење себе до болесног стања које је често праћено унутрашњом гордошћу и прелешћу. Дакле, не заборавимо да умерена употреба хране служи као средство за обуздавање блудне страсти. Тако је за време нарочито јаке блудне узбуђености корисно пити мало воде, јер осећај жеђи отупљује и слаби ову страст. Отшелници нису само храну узимали с мером, већ и воду.

Свети Оци говоре: "Уколико се вежеш постом, везаћеш демона блуда канапом, али да би га бацио на земљу потребно је смирење." Један од древних египатских подвижника је, тумачећи библијску причу о томе како је пророк и боговидац Мојсије убио Египћанина и закопао га у песак, рекао да је то слика борбе са блудним демоном. Песак је пустиња, место где ништа не расте. "Закопати Египћанина у песак" значи победити демона блуда смирењем. За време борбе са блудном страшћу Хришћанин мора дубоко да смири свој дух, да постане свестан да је он центар греха и да без помоћи Божије не може да се бори са овом страшћу, и да притом не пада духом, већ да се нада на помоћ Божију и да се моли. Демон блуда је повезан са демоном гордости. Понекад Промисао допушта нарочито јаку борбу са блудом да би се мањим грехом излечио већи, слабијом болешћу јача. Али, ако се човек сам на време смири, неће бити потребно овако сурово лечење.

Најефикасније средство у борби са блудом јесте исповест духовном оцу. Свети подвижници говоре да демон блуда не трпи разобличавање. Он воли да се скрива, да се крије у нашој души као шкорпион у својој рупи. Разобличити блудног демона пред духовником, испричати му о својој борби значи одмах добити олакшање. Међутим, ово треба учинити са вером у молитву свог духовника. У Патерику постоји прича о два монаха, које је нападао демон блуда. Они одоше код старца и испричаше му о својој борби. Један је осетио олакшање, а други није. И први на жалбу другог упита овог: "А како си своју борбу открио оцу?" Овај одговори: "Дошао сам, испричао му, поклонио се и отишао." Онај који га за ово упита рече: "А ја сам дошао код њега, као што бих дошао код Самог Христа Спаситеља: са вером да ће његове молитве отерати од мене демона блуда. Док сам причао о искушењу у себи сам се кајао и плакао, и када сам отишао од њега осетио сам као да сам се поново родио." Зато, ако пред својим духовником откривате борбу са блудом, то не сме бити обична сува прича. Морате у себи да оплакујете своју греховност и да верујете да по молитвама духовника Господ може да вас избави од ове борбе, да је умањи или да вас учини победником.

Да бисмо се успешно борили са демоном блуда, морамо да се трудимо да никога не осуђујемо, нарочито оне који пате од ове страсти. Када осуђујемо друге, ми истовремено подразумевамо да на њиховом месту не бисмо учинили исто то и у себи на известан начин замишљамо себе као победника демона. И зато, због осуђивања других Господ понекад допушта да нас исто тако нешто нападне и ми често не издржавамо и падамо. Једно од најважнијих правила духовног живота је неосуђивање другог. То не значи да оправдавамо његов грех, већ да му састрадавамо, као што сажаљевамо болесника. Један Свети је говорио: "Кад видим човека који греши или сазнам за њега, говорим себи: "Гледај да и ти не учиниш то! Ко зна шта ће сутра бити с тобом?!"

Још једно од средстава борбе са демоном блуда је разумно осамљивање, осамљивање онда када нас он нарочито јако напада. Осим тога, треба стално радити: демон блуда најљуће напада човека који се не бави нечим корисним.

Свети Оци говоре да не треба претерано да водимо рачуна о својој спољашњости. Сасвим је довољно да човек буде уредно и чисто одевен. Сама мисао о лепој одећи, која ће се другима свидети садржи у себи тајни блуд. Свети Оци не саветују да се људи претерано слободно понашају. Један подвижник је говорио: "Претерана слобода је почетак блудног греха. Слобода у понашању је налик ветру из пустиње који спаљује и уништава семена на месту којим прође." Дела Светих Отаца уче да се у смеху и шалама такође крије блуд. Са аскетске тачке гледишта смех и шале прљају човекову душу. Они уништавају страхопоштовање као расположење срца. Црквено Предање нам говори да нико није видео Исуса Христа да се смеје или осмехује, као ни Његову Пречисту Мајку. А демон се често приказује како се кикоће. Ако бисмо схватали због чега нам је Господ дао земаљски живот, и ако бисмо чешће размишљали о ономе што нас очекује у вечности - рај или пакао, не бисмо се шалили, не бисмо се смејали и не бисмо се кикотали. Када бисмо знали колико је грехова концентрисано у нашој души, какво огромно море греха представља овај свет, не би нам било до смеха. Међутим, ова ужасна слика је скривена од нас...

Свети Оци нам заповедају да уколико је могуће избегавамо било какво присније општење са другим полом, јер ће ово општење у нама, услед наше слабости, сигурно временом изазвати блудну страст, јавну или тајну. Неки изјављују: "Разговарао сам са женом и нисам осетио апсолутно никакву штету." Свети су на ово гледали другачије: то је штетно по човека, али он сам то није приметио. Један подвижник је писао: "Неколико дана после разговора са женом осетио сам напад блудне страсти и преда мном се појавила њена слика. Док смо разговарали изгледало ми је да сам бестрасан. Међутим, њена слика је оставила траг негде дубоко у души и затим је за време борбе као удица испливала из дубина подсвести." Ми не знамо шта се дешава у нашем срцу. Сви наши разговори, сусрети и утисци су семена која падају у дубину срца, а затим дају своје изданке. У општењу са сваком женом треба да будемо максимално опрезни, чак и ако нам се чини да према њој не осећамо никакву нечисту жељу. Такође треба на све начине да избегавамо претерано општење, јер често желимо да будемо са женама не због неке важне или неодложне ствари, већ због тајног унутрашњег задовољавања блудне страсти. Свети Јован Златоуст пише: "Није обавезан пад са женом: понекад само присуство жене за човека већ представља скривену насладу."

У књизи Преподобног Јована Лествичника, великог игумана Синајске горе, читамо: "Демон плотског сладострашћа се веома често потпуно скрива, изазива у монаху крајње страхопоштовање и рађа у њему извор суза када седи или беседи са женама и наводи га да их учи сећању на смрт, о Последњем Суду и чувању чедности, како би оне несрећнице, саблазнивши се његовим речима и лажним страхопоштовањем, прибегле овом вуку као пастиру; али овај највећи несрећник, стекавши због блиског познанства дрскост, на крају бива подвргнут паду." Због тога је у општењу са женама, чак и када им свештеник даје поуке и води духовну беседу, обавезно потребна мера. Треба говорити кратко и јасно. Онима које желе да изврше поуке и да се спасу нису потребне дуге беседе. Оне само треба да сазнају шта треба да раде.

Обично жене које се често обраћају свом духовном оцу и дуго са њим разговарају непрекидно понављају једно те исто, као да прежвакавају стално исту жваку, а у ствари на тај начин задовољавају у себи своју блудну страст. Оне које се брину о чистоти говоре сабрано и лаконски. У општењу са женама, по учењу Светих Отаца, без обзира на сву добру жељу и љубазност, треба поштовати строгост. Човек никада не сме да мисли да је победио блуд. У томе је једно од лукавстава демона. Свети Јован Лествичник говори: "Лисица се претвара да спава, а демон да је чедан; ова жели да превари птицу, а овај да погуби душу. Не веруј целог живота свом пропадљивом телу и не уздај се у њега док не станеш пред Христа." Демон блуда може неко време да нас остави на миру да бисмо помислили да смо већ победили нечисту страст и изгубили опрез. После тога нас он неочекивано напада као своју жртву и по правилу затиче неспремне. Због тога никада не треба да имамо поверења у себе и да се сматрамо победницима у овој борби.

Преподобну Марију Египатску, која је живела у Јорданској пустињи је много година нападао демон блуда кроз сећања на њен прошли грешни живот. За време непријатељских напада она је падала на земљу и викала на сав глас: "Боже, спаси ме! Господе, ја сам немоћна!" И због овог смирења благодат Божија ју је покривала. Подвижница је побеђивала непријатеља у овој суровој, веома тешкој борби. Дакле, сви ми треба да имамо на уму: победа над блудом је победа благодати над демоном. Без истинског самопознања, у духу срдачне скрушености и дубоког смирења, немогуће је победити блудну страст!

Потрудићемо се да укратко сумирамо све горе наведено. Борба са блудном страшћу је пре свега стражење ума и срца, односно благовремено откривање и брзо одсецање нечисте помисли (слике), што је могуће само у светлости сталне молитве; усмеравање гнева против нечистих помисли (слика); стални труд, исповест и откривање помисли свом духовном оцу, духовном наставнику; борба против стомакоугодништва, скромност у одевању и понашању, неосуђивање, ћутање и разумно осамљивање за време нарочито јаких напада блудног духа и оно што је главно јесте нелицемерно, дубоко смирење. Свети Оци говоре: "Целомудреност је скуп свих врлина."

Арх. Рафаил  Карелин

Шта је абортус?

Свуда чујемо реч “мир?, али је то лаж. То је гнусно лицемерје. То је једна од животињских гримаса савременог цивилизованог света. Око нас се води рат, који се не прекида, у коме нема примирја ни завршетка, као ни победника ни побеђених, већ постоје само крвници и њихове жртве. Тај рат је захватио цео свет, али нарочито оне земље које се горде својом цивилизованошћу, културом и прогресом. Тај рат је – нехуман, методски геноцид, коме нема преседана или порђења у људској историји. То је рат родитеља против своје деце. То је рат у коме се лију потоци крви, где је убиство повезано са мучењем. И тај рат, који годишње однесе дестине милона жртава се лицемерно, онако како приличи савременом човеку, из неког разлога назива правим називом – бојиштем невиних и незаштићених, садизмом, озакоњеним правом на убиства и преступе, прикривено и маскирано нејасним и без икакве савести лицемерним термином побачај то јест “избацивање напоље?, као да се ради о некој непотребној старудији, која се баца у ђубре, а не о живом бићу, о детету. У бившем Совјетском Савезу се годишње вршило по 7-8 милиона абортуса који су регистровани у медицинским установама. У овај број није урачунат број тајних абортуса. Огроман број жртава је однео Други Светски рат, али је број деце коју су убили родитељи много већи него број војника убијених на фронту. Та тамна страна живота савременог човечанства јасно доказује да се цивилизација претворила у ескалацију суровости. Чујемо позиве за мир, али се око нас не само не смањује него се и повећава крваво бојиште, које је по броју својих жртава превазишло најезду Монгола, злодела Тамерлана и Батија, надмашујући суровост Тирана и џелата у концлогорима и мучилиштима. Жртава тих невидљивих ратова је много више него жртава свих осталих ратова заједно или свих убистава и казни. Тим преступом се крши свако људско, а не само Божанско право. Већ од тренутка зачећа се образује живи организам који у себи носи сав потенцијал људске личности. Експериментално су доказане сложене и корисне реакције плода на околину. То је биће које има осећање боли и жељу за животом.  Озакоњење абортуса крши све моралне и правне кодексе, чији је циљ заштита људске личности. Наш први закључак је да плод као људска личност треба заштиту, и плод као људска личност не подлеже уништавању. Принципијелна граница између убиства плода и других облика убистава не постоји. Право или некажњивост абортуса додељује родитељима право које не припада ниједном човеку а то је право тиранина, који по својој вољи може да остави у животу или умртви свој плод. Некажњавање абортуса, одсуство моралних и правних закона за заштиту плода и његовог неотуђивог права на живот чине лицемерним и бесмисленим све декларације за заштиту човековог достојанства и слободе. Убиство незаштићеног – је најподлији и најмрскији вид убиства, и зато људи који се одлуче на убиство незаштићеног новорођенчета, могу у одређеним околностима да учине и неки други преступ. Афоризам древних судија је гласио: “Боље је оправдати 10 кривих, неголи казнити једног невиног?. А овде се невини кажњава смрћу, и то садистички – жив се раздељује на делове. Раније се крвнику није пружала рука, нити се седало с њим за исти сто, а савременим крвницима – родитељима, који убијају децу, и лекарима, који можда несвесно у том случају постају професионалне убице, јавно мњење се уопште не противи. Значи цело друштво учествује у убиствима. Дужност лекара је да укаже помоћ чак и непријатељу. Сада они постају слични најамном убици. Убиство новорођенчета је преступ Божанског и људског права, преступ против саме идеје породице и супружништва, против саме људске притоде, протв свог народа и целог човечанства. Убиство деце је – угрушак егоизма, суровости, кукавичлука и лицемерја. Породица је према хришћанском учењу мала домаћа црква; абортуси је претварају у разбојничку дружину. Породица је – узајамна помоћ и заједништво права у привременом и вечном животу, а овде људи подстичу једни друге на преступ који води моралној погибији: уместо пријатељства и узајамне помоћи једни према другима поступају горе од свих непријатеља. Породица је – узајамна љубав. Да ли је могуће волети убицу свога детета, уколико су оба супружника крива за то? Преступ и људска крв никада не сједињују већ само разједињују, и због тога је број абортуса и развода сагласан један другом. Убиство детета профанише сложене супружничке односе, сводећи их само на разврат, који не може донети ни срећу ни душевну топлину, већ води култу насладе у којем има нечег суровог и безобразног. Доказано је да деца наслеђују не само физичке већ и друге одређене особине својих родитеља. Емотивни живот родитеља се одражава на потомству и прелази у виду предиспозиција на њихову децу. Родитељи који су одлучили да убију своје дете, су већ унели у свој генетски код предиспозицију за убиство, које ће оптеретити психу будуће деце, а понекад се душевне особине не преносе директно, већ кроз поколења. Зато родитељи, који су се одлучили на убиство свог детета цине преступ не само у односу на њега већ и у односу на децу коју су оставили у животу. Родитељи који су својој деци пренели потенцијал суровости и подсвесне тежње за убиство, често сами постају жртве суровости своје деце, и чуде се одакле по њиховом мишљењу та неправда? За хришћанина убиство деце представља не само морални пад и деградацију цовека, вец и страшан духовни бездан. У Библији је рецено: “Не убиј?. Та заповест је непромењен услов савеза човека са Богом. При нарушавању заповести савез се распада захваљујући човеку и он остаје сам без Бога…

У Картагени се налазио идол по имену Молох. Он је био направљен од бакра и сребра. Унутар њега је паљена ватра, метал се топио, и тада су на пруженим рукама идола клали децу, коју су родитељи добровољно приносили. Убиство детета се сматрало узвишенијом жртвом демону. Да би се заглушили дечији вапаји и крици, жреци су свирали музичке инструменте, певали и плесали. Молох се сматрао божанством богатства. И данас се том демону богатства (насладе) и хедонизма приносе деца на жртву. Неки се правдају и говоре: “Ми смо се одлучили на абортус из нужде?. Али је парадоксално да сиромашни имају многобројније породице него богати. Истребљење хананских племена псламопевац Давид објашњава Божијом казном за људска жртвоприношења. У врачарским и магијским ритуалима средњег века кулминациона тачка је била убиство детета, па због тога са мистичке тачке гледишта абортуси се могу сматрати као несвесно људско поклоњење демонима, као светска гробница (масовна убиства) у част богиње Гекате, богиње магије и смрти, коју сликају обавијену змијама. То је несвесно призивање демона и он је непрекидно са таквим људима.

За време англо-француског рата, названим вековним, један од истакнутих француских пуковника је био војвода Де Ре. Живот тог човека је личио на страшну бајку, али на несрећу и срамоту човечанства, то није бајка већ кошмарна легенда, забележена у протоколима и историјским хроникама. Он је као дете остао без оца, мајка га је оставила деди да се брине о њему, добио је блиставо светско образовање, али без икаквих моралних начела. Он је већ са 25 година постао маршал Француске и био одличан  не само у војним подвизима, већ и својим префињеним васпитањем, привлачним манирима, и познавањем уметности и филозофије. Он је добио у наследство огромно имање, и његов двор се по раскоши могао поредити са краљевским двором. Велики број гостију са свих крајева Француске је долазио у његов двор. У његовим замковима су уточиште и помоћ налазили музичари, песници, сликари и трубадури. Али такав живот није могао дуго да траје. Ковчези и ризнице су почели да се празне. У то време се он упознао са магом-алхемичарем, који му је обећао учинити га богатијим него што је пре био: откриће му тајну прављења злата од људске крви. Алхемичар-окултиста је пред де Реа поставио услов – да преда своју душу демону, без чега не може да рачуна на успех. Де Ре је испунио све услове алхемичара. Био је отет десетогодишњи дечак коме су најпре одсекли десну руку, затим ископали очи, и исчупали из груди још пулсирајуће срце. Крвљу тог срца де Ре је написао поруку да предаје душу демону. А затим су маг и војвода отпевали свечану химну сатани. Де Ре је истерао жену и ћерку из свог дворца. Омрзнуо их је и отерао у удаљен замак као у депортацију. Затим је заједно са магом приступио магијским експериментима. У околним селима су почела да нестају мала деца. Нестајала су без трага, бесповратно. Непогрешив мајчински инстинкт је указивао на војводин замак, који се узвишавао у равници као огромна мрачна гробница. Војвода је себе сматрао некажњивим, ако се не узме у обзир то да га је с времена на време гризла савест. И тада је он хтео да од преосталог новца подигне Цркву или да се замонаши, или да иде по светим местима као бедни странац. Али су ти пориви пролазили неповратно, и он се опет предавао убиствима деце, која је чинио са нечувеном суровошћу и садизмом. Напослетку су гласине дошле и до месног епископа. Он је позвао војводу на суд, али се овај није одазвао. Епископ се обратио за помоћ краљу и војска је у налету запосела дворац. У скривеним собама и подземљима је пронађено мноштво скелета и исечених дечијих тела, као и судови напуњени њиховом крвљу. Војвода је на суду све признао да је зверски убио 700-800 деце. Суд га је осудио на спаљивање. Пред смрт је осуђеник са сузама молио опроптај од дечијих родитеља и тражио помиловање од Бога. Заједно с њим је био спаљен и алхемичар, који се смејао војводиним сузама, као над слабошћу и умро је проклињући Бога. Када читаш животну причу тог злочинца чини ти се да је то само нека кошмарна легенда или сан, а не јава. А још је страшније што де Реова злодела настављају оне које треба да постану мајке. Њихову децу не отимају преступници-сатанисти, већ оне саме отимају своју децу од Бога, убијајући их са таквом суровосћу с каквом је то чинио војвода предавши своју душу ђаволу. Убијају их највише због овоземаљских материјалних разлога такорећи желећи да претворе крв своје деце у злато. Ако се неки од њих и кају због овог савршеног злодела, као де Ре пред огњем, онда већина живи и умире без покајања са веома хладним срцем, какво је имао и војводин уцитељ. Умиру одршчући Бога, јер крв деце која није омивена покајањем постаје огњена река, која ове убице одваја од Бога у вечности. Ниједна животиња, ниједан гмизавац, ни змија, ни шкорпион не уништавају свој пород ради насладе. Човек је у епохи цивилизације, просвећености и хуманизма превазишао по суровости сва бића која живе на земљи, поставши безосећајнији од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде објављено као највеће злодело и окарактерисано као противзаконито, сви позиви на мир и праведност ће бити само маска на лицу канибала. У аутобиографској литератури је описан пример најдубљег моралног пада, који се десио отшелнику по имену Јаков. Он је у пијаном стању починио три греха: прељубу, убиство, а затим је сакрио тело своје жртве, лишивши је хришћанског погреба. У том житију је такође описан необичан подвиг покајања, који је на себе преузео пали подвижник, одвојивши се од Бога прељубом и убиством. Он се 10 година молио у подземљу, у келији ископаној испод пода куће у којој је живео свештеник – његов духовни отац. Он није видео сунцеву светлост, хранио се само хлебом и водом, и тај простор је био толико тесан и низак да он није могао да стане својим растом, није могао да легне на под, а седео је склупчан. После десет година је добио знак да му је грех опроштен. Супружници који се одлучују на убиство детета понављају Јаковљев грех уопште не размишљајући о било каквом покајању. Планско убиство детета је то што у нашем лицемерном друштву називају гнусним по својој лажи научним термином 'регулисање породице које у себи садржи и прељубу то јест голи разврат – то је уништење и породице, и личности; убиство, зверско и цинично лишавање живота људског бића и просто предавање земљи. Име прве жене Еве значи живот. Име жена које врше убиства деце је – смрт. Те мајке постају демони свог сопственог тела то јест тај Богом створени храм, у којем се рађа и развија људски живот, оне претварају у мучилиште, где крвник њихову децу кажњава сечењем руку, ногу и главе. Затим тело налази своје место на неком сметлишту. И те жене-вампири ће бити увређене уколико неко посумња у њихову исправност. Јаков је своје грехе починио у пијаном стању. У стању душевне опијености гневом или ревношћу, убица, будући ван себе, може као у нападу безумља лишити живота своју жртву. А овде се дешава још нешто горе и страшније: родитељи мирно, скоро скрштених руку одлучују да ли ће дете живети или не. То није далеко од нациста који су рачунали колико килограма сапуна је могуће направити од тела или колико џакова косе је могуће исећи са стрељаних или у гасним коморама угушеним жртвама. Убиство хладног разума, убиство ради угођаја – је најгнуснији облик убиства и најстрашнији човеков пад. Рат је – велика несрећа, и у њему као да се оваплоћује сатанска греховна енергија, коју човечанство гомила. У рату се чине сурова дела, на бојисту се убија непријатељ и гине се. А овде убица убија незаштићеног. Он нема могућност пружања отпора. На бојном пољу с непријатељем војска решава исход сукоба, а родитељи који убијају своје дете су гори од бандита и разбојника.  У крајњем случају, и бандит, и разбојник такође ризикују, иако раде противзаконито, а овде закон ћути, и убица је још раније оправдан нашим законима, законима државе, која декламује право на живот, али не штити то право те он бива оправдан својом развраћеном савешћу и мњењем савременог либералног друштва, које не протествујући против овог преступа, се у суштини солидарише са убицама. Многи говоре о свом патриотизму, о својој љубави према Домовини, али Домовину пре свега чине сами људи. Домовина није само прошлост, колико је садашњост и будућност. Ти родитељи који убијају своју децу убијају будуђност своје Домовине. Они воде геноцид против свог народа. Разврат, распад породице и повећан број абортуса су међусобно повезани. У последње време је отворено много Цркава; обнављају се старе, граде нове, број верника се повећава. Али истовремено статистичка кривица абортуса не пада. Како објаснити тај парадокс јер се обично број активних Цркава и број људи који посећују Богослужење одређује по спољашности духовност народа, и то су могуће је рећи неки видљиви оријентири. Али мрачни свет зла није одустао од борбе са хришћанством, а ако и јесте онда само ради тога да би заузео друге стратешке позиције. Црква је – та духовна средина где људска душа улази у разговор са Богом. Без тога Цркве, без обзира колико их има, остају надгробни споменици на гробљу духовности. Отварају се Цркве, али паралелно с тим па чак и интензивније се отварају фирме где се тргује порнографијом и развратом; издаје се религиозна литература, али упоредо с тим у великим размерама се издаје неприкривено и најразвратнија порнографска литература, биоскопски филмови, видео филмови и сличан духовни отров, који дубље од наркоманије, трује савремено друштво, претварајући децу у старце, који су опробали све облике разврата, а старци који заборављају на своје године постају слични развратним младићима. Људи живе у атмосфери цинизма и разврата, који проглашава целомудреност и стид мрачним застарелостима, неким атавизмом. Тај исти разврат који нас гледа из излога продавница, са реклама, са новинских страница. Људи, презасићени пороцима, стоје у Цркви као мртваци. Микроб разврата – је најстрашнији микроб; потребне су многе године покајања и борбе да би се избавили и очистили од те заразе и постали способни за општење са Богом. Зато Црква у том мору прљавштине, изопачених осећања, цинизма и утанчаног-дивљег разврата остаје болница за мали број људи, а за већину је и даље мртвацница, где непокајани људи који нису запоцели борбу са развратом лице на лешеве који труле. Сатана је знао шта ради: уништивши унутрашњи храм људске душе, он се већ не боји тих храмова, пред којима је до јуче дрхтао. Ми смо слични људима за које се гради болница а поред ње истовемено десетак реактора који испуштају своје смртоносне зраке. И тако добијаш смртоносну дозу радијације а затим иди и лечи се. Развраћена душа без дугогодишњег и искреног покајања не може да задобије Благодат Духа Светога; она је неспособна за самоодрицајни духовни труд; чиме се круг затвара. Сваки грех има неколико фаза свог развоја. Пре него сто ће убити своје дете жена унутар себе чини низ грехова, повезаних један с другим као карике ланца. Да би убила дете она пре свега треба да у себи убије љубав према том детету. То је већ унутрашње одрицање Христа, Који је Љубав и Који је рекао: “Не браните деци да Ми прилазе. Друго, она треба у себи да уништи матерински инстинкт који је присутан код сваке жене то јест треба да постане гора од животиње и звери. Затим, она треба да се отуђи од свог детета, и да га не посматра као део себе, већ као страно тело у свом организму, као тумор или цисту, који се могу одстранити. Она треба да пориче вредност вечног живота, као и право детета на лични живот, лишавајући га Тајне светог Крсшења, остављајући га неприсаједињеним Цркви. Она одриче право Бога на то дете сматрајући да може њиме да располазе као са ствари. Она одриче Божији Промисао о том детету, мислећи да не може да га васпита. Она одриче Стари и Нови Завет, који казу: “Не убиј". Претпостављајући дететов живот својој сопственој срећи, она се одриче свога крста. И више од тога – она убијајући дете гази свој крст. Убијајући дете она заглушује своју сопствену савест и постаје морални самоубица. Убијајући дете, она придаје себи већи значај то јест тај чин је пројава најконцентрисанијег и најрафиниранијег вида егоизма и егоцентризма. Убијајући дете, она постаје један дух са демоном, о којем је Спаситељ рекао: “ Он, сатана, човекоубица од самог почетка. Пре физичког убиства детета, она га убија у свом срцу и у својим мислима, и дете будући органски повезано са својом мајком то и осећа. Оно још пре физичке муке и смрти већ осећа ужас смрти. Родитељи, који убијају своју децу су криви пред данашњим даном човечанства, јер уништавају бића која припадају целој људској породици, криви су пред будућим човечанством јер својим преступом повећавају и згушњавају мрачно поље демонских сила, које већ увелико прекривају земљу грозним облацима. Крв невиних безгласно вапије ка небу за осветом. Те децје гробнице, заједно са другим гресима човечанства се испољавају у виду страшних земљотреса и катаклизми: нуклеарни рат, светска глад, неизлечиве болести итд. У Соломоновим причама је речено: “Чега се грешник боји то ће му се и десити". Онај, ко дечијом крвљу мисли да купи своју илузорну срећу и право на насладу, за коју не жели ничим да плати, тај приближава светску трагедију, када ће земља натопљена крвљу жртава крочити у пламен пожара, грозничаву глад и агонију рата. Људи имају различите карактере, различите укусе и различите потребе. То што неко сматра најважнијим у животу може бити чудно и неприхватљиво за другога. Али има нешто што је ван материјалног света што је потребно сваком човеку иако он то не признаје иако је то тајна његовог срца. То што је потребно сваком човеку је – љубав. То је тај загонетни осећај, у чијој топлини жели да се огреје душа сваког човека, па чак и преступника. Виши облик љубави је – тајанствена љубав људске душе према Богу. Та љубав се у најсавршенијем и најнепосреднијем виду пројављује у монаштву, где љубав према Богу постаје циљ целог људског живота. Духовна љубав не зна ни за разочарања, ни за промене; она тражи много, али зато даје знатно више. Губитак љубави према Богу је учинило човечанство несрећним и сва достигнућа цивилизације – надгробним споменицима на гробљу душа. Данас је мало срећних људи. Унутрашње непрекидно незадовољство, осећај остављености и отуђености се постепено претвара у злобу, и жељу за уништење. Споља се то пројављује у најразличитијим облицима: наркоманији, алкохолизму, породицном садизму, национализму, тиранији у својој околини, у бесмисленим суровим поступцима, заједљивим осмесима, као да се човек свети свему и самом себи. Поред тога, човекова душевна пустош и хладноћа околне средине изазива исећај непрекидне опасности, непрекидног очекивања моралних напада од стране близњих. Осећај своје незаштићености и беспомоћности – рађа читаве комплексе нервних и психичких болести, када човек хоће да побегне од стварности у своју болест. Духовна пустош човека и савременог друштва праве од човека или примитивно бескарактерно биће, лишено моралних начела, у суштини веома несрећно, или насилника над слабијим, или човека који живи у том свету као у шуми пуној звери у вечном страху пред наступајућом несрећом. Наше друштво је дубоко болесно и дубоко несрећно. Ми тврдимо да је почетак хистерије и депресије – егоцентризам, недостатак љубави, катастрофална неспособност за љубав. Виша љубав – љубав према Богу је скоро изгубљена. Љубав према Богу се стиче у борби са грехом и страстима. Поред монаштва, које је по својој суштини сконцентрисана љубав према Богу, постоји и други облик љубави, љубави рекло би се као рефлектоване светлости – а то је хришћанска породица. Породица, заснована на јеванђелским принципима, на поштовању и љубави једних према другима, обједињена једном вером, представља живу оазу у мртвој пустињи, у нашој бездушној цивилизацији. Ако је Црква – огњени стуб, онда је хришћанска породица – мала свећа, упаљена тим огњем. Породицу је апостол Павле назвао “домаћом црквом". У породици се негује осећај дужности и смирења, и остварује се служење једно другом. Хришћанска породица треба да буде уједињена вером, молитвом и милосрђем. Она је прва школа за децу хришћане. Демон се труди да разруши Цркву споља и изнутра, а такође покушава да разруши и породицу споља и изнутра, или уопште да уништи породицу као облик људских односа, или занемаривши ту спољашњу страну, покушава да уништи дух саме породице – хришћанску љубав и ту душевну топлину без које живот постаје трагедија или бесмислица. Један од најстрашнијих облика уништења породице као Богом благословене заједнице ради помођи једни другима и ради продужења људског рода је уништавање деце од стране самих родитеља то јест порицање Воље Божије и извртање идеје и смисла породице. Породица тада од домаће цркве постаје заједница разбојника. Господ Исус Христос је рекао да ће љубав нестати због безакоња. Двоје убица не могу волети једно друго. Двоје убица се не могу међусобно уважавати као личности; због тога њихови међусобни односи прерастају у породични егоизам, где свака страна види у другој само њој/њему потребни инструмент, а не човека, па га као непотребног мирно одбацује. Убиство деце уништава љубав међу супружницима, и породица се распада. Егоизам и преступ – то је унутрашња борба за власт, за своје привилегије унутар саме породице. Родитељи обично успеју да превазиђу убиство детета, али се оно наставља у њиховом мећусобном моралном убијању. Убиство детета повлачи за собом привлачење тамних духова ада, духова зла и преступа. У таквим породицама се појављују нека духовна поља црних демонских сила, које муче људску душу и као да је терају са тог места. Дом престаје да буде огњиште за чланове породице. Они често осећају необјашњиву злобу једни у односу на друге, тражеци непостојећу срећу негде по страни. Закон је озаконио вапијуће беззакоње – одузети некоме живот. У штампи су се појавила цинична саопштења-препоруке, како је најбоље “ослободити се" свог детета, па је тако у новинама био штампан чланак о томе да је једна француска фармацеутска фирма пронашла ефикасно средство које убија плод сигурно и безопасно по мајку. Суровошћу тог чланка се може претпоставити саамо њено лицемерје. Убиство је превејано, прикривено фарисејски-нејасном фразом: “Привремено одустајање од материнства" и тамо је постављен цртеж-реклама: у отвореним устима је – таблета, која доноси неминовну смрт детету… У Библији наилазимо на поражавајуце речи када се Господ обраца Каину: “Глас крви брата твога вапије ка Мени од земље". Крв невине деце, као и Авељева крв, вапије ка небу. Убице стиже освета не само у будућем, већ и у овоземаљском животу. Запрљана савест лишава човека оног најважнијег – духовног мира и духовне радости. Они се души могу вратити само кроз покајање. Древна предања, која светска литература данас одбацује, говоре о грижи савести и унутрашњим мукама кроз које пролази убица. Можда се данас тај преступ и не презивљава тако дубоко емоционално, али људска крв као и раније вапије за осветом. Убице нашег времена, избегнувши суд на земљи, још пре Божијег Суда убијају своју сопствену душу, губе људско срце и живе у духовној хладноћи и пустоши. Грех никада не сједињава, већ само отуђује. Браћо и сестре! Прекинимо са тим мрским грехом који затамњује Божији Лик утиснут у насим срцима, убијајући у нама све чисто и добро. Сетимо се само да је Божије Милосрдђе безгранично. Он се “Не гневи заувек,… (Пс.102) – Он само чека наше покајање – покајање искреног и скрушеног срца, које и јесте права жртва: “Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс.50). Пут очишћења и ослобађања од греха почиње тајном исповести у светој Цркви Божијој. И света Црква цека нас повратак с љубављу и надом у нас.
Архим. Рафаил Карелин Убиство незаштићених

Да ли сентименталан човјек може вољети?

Чиме се разликује патња од сентименталности?

Патња је заснована на љубави према човјеку -љубав чини другога јединственим са собом, као са својим другим "ја". Сентименталност се пак заснива на љубави човјека према самом себи; сентименталног човјека не жалосте туђе патње, већ лично искварено расположење; она тежи не да потискује патњу у миру, већ да уклони слике патњом и поља свога видокруга.

Умјетност и књижевност навикавају човјекову душу на подражавање и па емоционалну укљученост у ситуацију, Човјек, навикавајући се да преживљава душевно стање личности из позоришних комада, тв серија, романа, на крају почиње сам да "игра живот" као глумац на сцени. Умјетност развија високу пластичност психе, која често долази до патологије и емоционалног приписивања лика који се замишља у свијести. Љубав навија за другога; њој је болно зато што је болно човјеку. Сентименталност навија за себе; њој је болно зато што се негативни лик патње увукао у свијест и изазвао негативне амбицијe.

Љубав је заснована на жељи да други људи живе у благостању. Сентименталност на жељи за властитим душевним комфором; патње других она прихвата као непријатни несклад у свом душевном миру. Сентименталан човјек не може вољети, он се може заљубљивати, стварати себи идоле, служити им и тим идолима испунити своју душу.

Супротна страна сентиметалности јесте окрутност. Она што је ван граница непосредних осећања, сентименталном човјеку је туђе и небитно. У бајци Егзеперија "Мали принц" аутор се истрчава: ако се угаси моја звијездица, шта ће ми читава васељена", другим ријечима, звјездица у коју сам ја заљубљен дража ми је од читаве планете.

Сентименталан човјек је спреман плакати кад види болесног пса и истовремено остати глух и равнодушан кад пате милиони људи, само да он не види њихове патње. Сентименталност није љубав, већ болесна осјећајност, то је хронична пригушена хистерија, која замјењује љубав; сентиментализам је стварно либерализам са њиховом луциферовском савршеношћу. Већ у прошлом вијеку један писац је рекао да нема љуће звијери од либерала. Ми бисмо додали: од свих звијери крокодил највише личи на либерала који, прождирући своју жртву, горко плаче.

Архимандрит Рафаил (Карелин)
ТАЈНА СПАСЕЊА

О искушеницима - "скитницама"

 Код духовника је дошао младић у подраснику преко кога је имао огрнут лаки летњи мантил и рекао да жели да поразговара с њим. Рекао је да је искушеник у једном од сибирских манастира, тачније скита, у којем је живело неколико браће."

Духовник је рекао:
"Значи, ви живите у послушању. Шта вас је довело овамо?"

Он одговори:
"Одавно сам желео да посетим света места у Грузији, а сад имам прилику: дат ми је одмор на неодређено време."

Духовник се зачудио:
"Чудно је да игуман пусти искушеника из манастира не одредивши тачан рок за његов повратак... Можда су вас просто искључили из обитељи?"

Посетилац одговори:
"Управо тим поводом сам хтео да поразговарам с вама."

Духовник упита:
"А да ли вас је ваш игуман благословио да разговарате са мном о ономе што је у његовој надлежности?" 

Искушеник одговори:
"Игуман ми је дозволио да путујем по манастирима и светим местима. Рекао је: "Ако ти се не свиђа овде, код нас, иди, види како живе монаси у другим обитељима. Ако ти се тамо свиди, можеш да останеш и ја ћу ти послати потребна документа. Али тешко да ће те негде трпети. Иди, поразговарај, види, а ако после пола године смислиш да хоћеш да се вратиш код нас ја ћу те примити. Жао ми је твоје младости, плашим се да ћеш пропасти у свету. А у стара времена нису тако радили у манастирима, тада су говорили - губи се одавде!"
Духовник рече:
"Код тако доброг игумана ја бих сам отишао у искушенике. Саветујем ти да све што ти се десило сматраш за демонско искушење, да пошаљеш игуману телеграм да се враћаш и да одмах кренеш назад."

Искушеник примети:
"У Библији је написано да мудар човек не одговара не саслушавши. Зато ме прво саслушајте."

Духовник рече:
"Добро, ако је тако "мељи", бар наш језик нема костију."

Искушеник одговори увређено:
"Ја сам код вас дошао отворене душе, хтео сам да вам испричам све што ме боли. Мислио сам да ћете ме саслушати и схватити, а ви сте уместо тога рекли: "Мељи," и сад ми се потпуно покварило расположење да говорим, као да ме је неко полио хладном водом."
Духовник рече:
"Ако ти се покварило расположење дођи други пут."

Искушеник се није сложио:
"Већ одавно су ми расположење покварили игумани и духовници, али ћу ипак скупити снагу и рећи ћу вам и ви ћете схватити да не смете тако да се опходите према човеку који је дошао да вас моли за савет и саосећање."

Он започе причу:
"Моји родитељи су били верујући људи и желели су да ја стекнем духовно образовање. Од детињства сам навикао на мисао да ћу бити свештеник. После војске сам се уписао на богословију. То је била мала школа с двадесет питомаца. После 90-их година у многим епархијама су отворене овакве богословије пошто није било довољно свештеника за храмове који су се отварали. Тамо, на богословији упознао сам се књигама Теофана Затворника, Игњатија (Брјанчанинова) и с "Добротољубљем" - једном речју, нешто ме је повукло ка монашком животу. Почели су да се отварају и граде манастири, одлучио сам да напустим богословију и нађем убежиште у једном од њих. Епископ којем сам то испричао саслушао ме је и затим одговорио: "Прво заврши богословију, а онда ћемо видети. Можда је монаштво твоје призвање, а можда је искушење; у сваком случају, немој журити, нико те неће насилно рукополагати за свештеника и моћи ћеш да провериш себе и трезвеније одлучиш шта ти је чинити." Међутим, ја сам почео да молим и да инсистирам. Кад је прошло неколико месеци епископ је рекао: "Ево ти твоја документа и потврда да си завршио годину дана богословије. Тражи себи место где хоћеш, само не у мојој епархији."
Нећу вам причати о томе како сам се нашао у Сибиру и ступио међу браћу манастира у изградњи. Требало је обновити полуразрушени храм и саградити братски конак, прво макар за неколико људи. Радили смо заједно с најамним радницима, а игуман је вукао камење исто као и ми. Али ето, први послови су се завршили, храм је био освештан и у њему су свакодневно почеле да се врше службе. Живели смо сиромашно, али нас народ није остављао. Мислио сам да ћу сад имати услове да живим по "Добротољубљу" и да се бавим унутрашњим делањем. Међутим, одредили су ми послушање у кухињи, тако да сам чак и службу слушао само у одломцима и цео дан је пролазио у бригама. На богословији сам имао више времена да се молим и да читам светоотачке књиге. Замолио сам игумана да ми да друго послушање. Он ме је преместио у просторију у којој се пеку просфоре. Тамо сам осим просфора морао да печем још и хлеб за браћу и посетиоце. Осим тога давали су ми различита послушања тако да сам стално био заузет. Онда сам решио да се обратим игуману писмом. Извадио сам цитате из поука светих отаца о томе какав треба да буде монашки живот и направио сам нацрт распореда дана у манастиру. Мислио сам да игуман није читао "Добротољубље" и да ће га моје писмо натерати да се замисли. Прошло је неколико дана. Чекао сам да ме игуман позове на разговор, али он се понашао као да се ништа није десило. На крају сам га сам питао да ли је прочитао моје писмо. Игуман је одговорио: "А ја сам мислио да си донео богословски рад на рецензију." После неког времена написао сам друго писмо; затим сам га разобличио у присуству браће. Тада је рекао: "Иди, види како се живи у другим манастирима. Ако не нађеш игумана по свом срцу, који би те слушао, врати се овамо.""

Духовник рече:
"Недавно сам добио писмо од свештеника познаника с Урала. Прочитаћу ти мали одломак из њега. Слушај о чему пише.
"У мом животу се догодио следећи случај. Неколико монаха је изјавило игуману да желе да воде аскетскији живот него у манастиру: да једу једном дневно, праве по 500 метанија, да не излазе ван манастирске капије после вечерњег правила, да се пола ноћи моле и не разговарају међусобно, већ да више опште знацима. Игуман није давао благослов за овакву аскезу, али су они инсистирали. Онда игуман рече: "Чак су и од светих настојатеља као што је преподобни Сергије Радоњешки одлазили незадовољни монаси и он није то спречавао. Дозвољавам вам да се одвојите од нас и направите скит одвојено. Сами сачините себи монашки устав и живите као на Тиваиди." Основали су мали скит недалеко у шуми. Прошло је неколико месеци. Видим двојицу од тих монаха у граду: иду и о нечему живахно разговарају. Прође још неко време и ја сазнадох од својих познаника да су ове "аскете" почеле често да долазе у град. Одлучио сам да видим како протиче њихов живот: можда их је стварно нужда натерала да напусте скит - да купе намирнице или лекове, ко зна; обично се у таквим случајевима налазе људи који са задовољством помажу монасима у погледу свакодневних потреба. Дошао сам код њих у скит као код старих познаника. По свом уставу није требало да разговарају међусобно, а ни са мном осим непосредног и неодложног посла. Међутим, разговор је почео да се води о црквеним новостима, затим је прешао на политику. Упитах: "Кад започињете вечерње правило?" Они одговорише: "Мало смо изменили устав и сад свако чита правило у својој келији, али ћемо се данас окупити на молитву." Ово вечерње правило се састојало само од читања повечерја. Затим почеше да се разилазе из храма, тачније поново су отишли у кухињу. Упитах: "Чини ми се да сте одредили канон: да после повечерја читате акатисте и Исусову молитву пола ноћи, а затим да идете ћутке у своје келије?" Становници скита одговорише: "Ради гостију ми укидамо ова правила." Рекох: "Хвала вам на таквом поштовању, али мене можете да се не стидите и да не остављате оно што сте прихватили.""

Духовник настави:
"У Библији је написано: "Непослушан је сличан опалом листу." Прво је лист зелен, тешко га је разликовати од онога који виси на дрвету, али не хранећи се соком стабла он брзо вене и претвара се у прах. Брзо је нестала ревност ових самовољних монаха и они су почели да се понашају као мирјани. Зато су свети оци говорили да је послушање изнад поста и молитве. Реци ми по савести: кад си отишао из манастира да ли си почео више да се молиш? Кад си се ослободио послушања које ти је изгледало као јарам, да ли је Исусова молитва потекла у твом срцу?"

Искушеник поћута и не одговарајући на питање рече:
"А зар човек може да слуша кад се не говори по Богу? Поредим речи игумана с речима преподобног Исака Сирина и видим међу њима велику разлику. Кога, по вашем мишљењу треба да слушам? Није ваљда да игуман боље познаје духовни живот од Исака Сирина?"

Духовник рече:
"Мислим да монашки живот, нарочито пустиножитељни, боље познаје преподобни ава Исак. Али, кад би те он узео за ученика ти би побегао од њега после два дана не издржавши ни његов пост, ни бдење. Она стања о којима је писао преподобни Исак основана су на подвизима, укључујући и телесне, а код тебе их замењује твоја сопствена уобразиља. За нас је почетак подвига послушање игумана. Уосталом, то је почетак који нема краја. Што се тиче вашег игумана, он управо испуњава светоотачку заповест: "Ако млад монах пожели да се попне на небо, ухвати га за ногу и спусти на земљу - то је за њега корисно.""
Искушеник одговори:
"Читао сам о послушању у последња времена у петом тому светитеља Игњатија у којем он пише да се од неискусних стараца може пострадати исто као од неискусних лекара. Ко боље зна шта је послушање: светитељ или наш игуман?"

Духовник одговори:
"Што се тиче твог послушања несумњиво је да боље зна твој игуман него светитељ Игњатије."

Послушник се наљути:
"Дошао сам код вас да разрешим своје питање, а ви иронишете нада мном."

Духовник уздахну:
"Ниси дошао да би разрешио питања, већ да би чуо од мене потврду свог лажног мишљења и на тај начин оправдао пред самим собом своје дезертерство из манастира. А што се тиче ироније, сам се себи смејеш не схватајући то. Уосталом, одговорићу на твоју недоумицу. Претпоставимо да у руци имаш метереолошку карту неке области са шемама и прогнозама. Да ли можеш по њој да одредиш какво ће данас бити време у овом или оном селу? Или ће то тачније да одреди неки обичан сељак који живи у том селу изашавши на трем своје куће? Светитељ Игњатије дели искуство с читаоцима својих књига, који броје већ неколико генерација, а игуман има посла с конкретним човеком, у датом случају лично с тобом. Разуме се, циљ сваког послушања је да приближава човека Богу и зато оно треба да буде у складу с јеванђељским заповестима. Али чиме ти је игуман сметао да испуњаваш вољу Божију?"

Искушеник рече:
"Он ми је давао послушања која ми готово нису остављала времена за молитву, а кад ми је остајало времена од умора само што нисам падао с ногу. Ако сам му се обраћао с неким духовним питањем одговарао је кратко, у ходу, или је говорио с истом оваквом иронијом: "Кад обновимо манастир отворићемо у њему богословију. Код нас ће долазити професори из престонице и предаваће богословље, и ти ћеш се до миле воље испричати с њима, а сад размишљај о томе да ти се хлеб добро испече и да се не препече.""

Духовник примети:
"Колико схватам, ти имаш две притужбе на игумана. Као прво, ниси имао довољно времена да читаш светоотачку литературу и да се бавиш молитвом у осамљености. Као друго, незадовољан си тиме што је игуман заборавио да си завршио прву годину на богословији и изједначио те је с другима и уместо да те одреди за катихету и проповедника послао те је у кухињу. Међутим, светитељ Василије Велики допушта излазак из манастира само у случају да је игуман јеретик."

Искушеник се није сложио:
"Не, наш игуман је православан и против Јеванђеља никога не учи. Али сам монашки живот има своје особености и правила, а искушеник је исто монах, само што још није примио постриг и што пролази кроз период искушеништва. Начин живота искушеника и монаха треба да буде исти. А игуман није давао могућности за бављење непрестаном молитвом. По читав дан сам проводио у пословима или у јурњави. Зар је то исправно? Неки мирјани имају више могућности за осамљивање и молитву него ја у манастиру."

Духовник одговори:
"То је самообмана. Василије Велики пише да осим вербалне молитве постоји још стање душе кад је она у сваком посла окренута ка Богу. То је стање кад душа није обузета и није прогутана бригама, већ полазећи од спољашњег сав свој труд посвећује Богу. Али хајде да се задржимо на првом облику вербалне молитве, чије ти се испуњавање у манастиру такође чини отежаним, и због тога живот у обитељи јалов. Заборавио си да је молитва средство за стицање благодати, то је пут ка Богу, а кроз благодат се остварује само богоопштење. Навешћу ти пример. Вероватно си читао да је у стара времена постојао ратни брод који се називао галија, брод који је ишао на једра и на весла. Кад ветар није дувао у правцу кретања брода веслало се, најчешће су овај тежак посао обављали робови и затвореници. Кад је дувао ветар у правцу кретања галије на њој су се дизала једра и она је летела брзо као морска птица. Веслачима је било најтеже кад је дувао ветар из супротног смера: они су веслали из све снаге, али се брод једва кретао унапред, а често су га налети буре одбацивали у назад, као лако иверје. Твој труд на стицању молитве је труд веслача, а успутни ветар је манастирско послушање. Људи који се налазе у свету могу да улажу напор у молитву у току дугог времена, али нимало не одсецају своју вољу, час је у њиховој души метеж и молитва се једва пробија кроз облаке помисли као што галија без успутног ветра не може брзо да се креће унапред. Ако се каже помало грубо код људи који живе у свету и налазе се у сталном општењу с људима оптерећеним бригама које нападају страсти молитва је слабијег квалитета, односно њима је тешко да сједине ум и срце с њеним речима.
А човек који је себе предао на послушање личи на брод којем ветар дува у леђа. Можда веслачи улажу мање напора, али уместо њих галију носи једро у које дува ветар. Ко је у послушању - потпуном и нелицемерном, самим тим је ослободио свој ум од помисли које као пијавице крв испијају силе душе. Ове помисли, које се једна другој супротстављају, које заокупљају и колебају страсти - при чему човек мери, размишља, прихвата, одбацује, смишља или као у тешком дремежу посматра слике своје фантазије, не могу души да дају спокој и мир. Душа се налази у сталним сумњама, страху, у стању неодређености. Страсти које делују у дубини душе испуњавају је неким муљем. Само благодат Божија може да смири змију која се крије у дубинама срца и да је веже. А послушањем као жртвом Богу брзо се стиче благодат која се моли заједно с човеком у његовом срцу. Искрени искушеник, чим започне молитву већ осећа дејство благодати као радост. Затим она почиње да личи на топлину која загрева душу, а понекад и тело. Касније се благодат јавља као светлост која човеку даје такву лакоћу као да су с њега збачене све бриге и као да је његово тело постало другачије. Он личи на човека који је опијен, само не земаљским, већ небеским вином које не мути свест, већ је омива и чини прозрачном попут кристала.
Послушање је и почетак и крај духовног живота. Послушник не посвећује Богу само труд и време, већ и самог себе. Не омета манастирски рад молитву, већ гордост, која говори: "Кад би имао времена ти би својим снагама постигао оно што су постизали свети подвижници," заборављајући да су свети учили да се људи одричу своје воље пред наставницима и једни пред другима. У молитви монаху не смета рад, већ таштина због свог рада или користољубље ради којих се он труди. Управо ове страсти га прикивају за земљу. А монах који има послушање ради као да се труди за Самог Господа, али истовремено на свој рад гледа бестрасно не везујући се за њега срцем. Код истинског послушника за време рада се у срцу рађа молитва. Ако човек остане у послушању само неколико дна и затим умре, ово послушање ће га спасити заувек. Разуме се, говоримо о храбром, одлучном и чврстом послушању. Ако човек буде спреман за унутрашњу молитву и тиховање Господ ће му дати спољашње услове, као што је речено у псалму: Даст ти Господ по сердцу твојему, и вес совјет твој исполнит. Ако пак ти и ја одбацивши рад и послушање почнемо да тихујемо у својим келијама, бићемо слични недоношчету: или нећемо поднети тиховање и пашћемо у пучину страсти дубље него мирјани или ћемо сићи с ума.
Постоји, ако се сећаш, још једно стање галије - кад дува супротни ветар. Ово је стање непослушног монаха који ропће на игумана, спори, доказује да је у праву, самовољно се труди, али ветар непослушања и гордости враћа његов брод уназад. Зато Јован Лествичник каже да је боље истерати из манастира непокојног монаха него га оставити у манастиру да твори своју вољу.
Човек благодат губи највише због следећих грехова: мирјанин због блуда, манастирски монах због самовоље, а пустињак због заборављања молитве."

Искушеник упита:
"Подвижници су о самом послушању различито писали: Игњатије (Брјанчанинов) је упозоравао на неискусне старце, који могу да нашкоде души, а Теофан Затворник је инсистирао на послушању. Ко је од њих у праву?"

Духовник одговори:
"Није наше да судимо о њиховој духовној висини. Али свако од њих је писао на основу свог духовног искуства. Светитељ Игњатије је личио на човека који је саветовао болеснику да пажљиво осмотри лекара пре него што се преда у његове руке, и упозоравао је неискусне лекаре, незналице, који се смело прихватају операција, чак на људском срцу. А Теофан Затворник је говорио о томе да је човеку тешко да се сам излечи од болести, чак и ако у рукама има медицински приручник. Ко је од њих у праву? Мислим да се они допуњују. Али се слажу у главном, у томе да је послушање неопходно. Ти мислиш да боље знаш вољу Божију него игуман - у томе је почетак твог пада. Сад, напустивши манастир, личиш на Адама истераног из раја. Само што си ти свој земаљски рај напустио добровољно и не плачеш сећајући га се као Адам. Али ћеш после смрти плакати кад видиш шта си могао да имаш и шта си изгубио. Зато се враћај назад и падни пред ноге игумана."

Искушеник климну главном:
"Можда ћу тако и учинити, али прво желим да посетим света места и да им се поклоним."

Духовник се није сложио:
"Можеш да се поклониш, али тешко да можеш да постанеш заједничар њиховој светости. Непослушно срце тешко прихвата благодат, као што камен не може да упије воду. Прво сломи свој дух, а затим ћеш, ако Господу буде угодно доћи ћеш поново овамо, али више не сам, већ са својим Анђелом-чуварем."

Искушеник упита:
"А зар сте ви прозорљиви па видите Анђела-чувара и знате да ли се он налази поред мене или не?"
"Анђела не видим, а демона видим, зато немој да ме искушаваш, већ иди својим путем."



 Архимандрит РАФАИЛ Карелин
У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

Телевизор или молитва, не може обоје!

"Постоје ствари које су потпуно неспојиве с молитвом. То је читање савремених часописа и новина; то је телевизор, који је постао газда у кући. Дух Свети је Дух чистоте и целомурености. Молитва човеково срце чини храмом Божјим, а у овај храм човек пушта као званице, убице и развратне жене и наслађује се смрадом греха. Благодат Божија ће напустити оваквог човека. Како у души распаљеној страстима, у уму, у који се усељују слике насиља и разврата може да борави Христос? Зато онај ко нема одлучности да избаци телевизор из своје куће никада неће моћи да стекне Исусову молитву. То неће бити молитва, већ спој звукова без унутрашњег смисла. Овакав човек ће личити на домаћина који је спровео у своје собе канализационе цеви и затим у њих позива госте".

Архим. Рафаил Карелин
УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА


ПС. Овом приликом поздрављамо "Ђомлу" сталкера нашег блога који је иницирао ову тему.

О расејаној и лажној лицемерној молитви

Питање: Значи, онај ко није достигао пажљиву молитву биће напуштен у тренутку смрти?

Одговор: Треба рећи да постоје два облика расејане молитве. Први је кад се човек труди, али не може да овлада својом пажњом. Ум напушта речи молитве и врти се у земаљским предметима. Подиже се читава бура помисли, која гуши речи молитве, али човек не оставља молитву, поново силом воље враћа ум на њене речи, закључава га у њих и опет се ум чупа, као звер из мреже и човек га поново напором воље враћа унутра, на ону реч молитве коју је ум напустио. Овде је присутна борба. И због труда који човек предузима оваква молитва је спасоносна.
Други облик је лажљива молитва. Човек лаже Богу, он иде лаким путем и чита или изговара молитву не старајући се за пажњу. Он не схвата пред Ким стоји, шта ради, с Ким разговара, претвара се да се моли, а затим се толико навикава на ово лицемерје да га не примећује. За такву лажљиву и лењу молитву пророк Јеремија је рекао: Проклет је ко дело Господње чини с немаром. Проклет значи - "одлучен од Бога". Услед овакве недостојне молитве, као и због недостојног причешћивања човек постаје још даљи од Бога него што је био. За непрестану молитву потребно је да се чисти ум споји с чистим срцем. Стога човек треба да се чува лажи која прља срце и испуњава ум помислима, као и злобе, јер са злобним срцем не може да се сједини име Исуса Христа.

Архим. Рафаил Карелин

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

Вребати лоше помисли, као што мачка вреба миша!

Питање: Који је најбољи начин творења Исусове молитве?

Одговор: Пратити своје срце, истеривати помисли при њиховом првом појављивању, како добре, тако и лоше и закључавати ум у речи молитве. Као пример за то може да послужи мачка, која седи код мишје рупе и вреба, и ако се појави миш истог тренутка се баца на њега. Тако ум треба да стоји изнад срца и да силом гнева убија помисли и усељава у срце молитву. Као што се на чистој дасци лако уочавају писмена, тако се у срцу празном од помисли урезује име Исуса Христа. Онима који расејано изговарају име Божије оно изгледа као нешто познато и као нешто на шта су се навикли, али за оне који се моле с пажњом, оно ће увек бити ново и другачије, зато што се мења сам човек и његова могућност спознаје Бога.
Божанство је безгранично. И човеков вечни живот је вечна спознаја Бога кроз приближавање Њему, кроз обасјавање Божанском светлошћу која саму душу чини сличном светлости.

 

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

О Апокалиптичном времену и „апокалиптицима“

Наше време је апокалиптично. Али када оно није било апокалиптично? Већ у Апостолским временима су хришћани видели демонско олицетворење и пројаву зла у свету који их је окруживао. Они као да су својим очима видели сенке Апокалипсе у време крвавих гоњења и мрачне црте „звери из бездана“, која хоће да растргне Цркву – Христову Невесту, као што су лавови својим зубима растрзавали тела хришћана на зидoвима Колосеума.

У догађајима светске историје, они су предосећали и осећали долазеће катастрофе и контуре апокалиптичних слика су се исцртавале пред њиховим очима све снажније и снажније. Апокалипса је почела од времена Христовог доласка на земљу. На Патмосу, Јован Богослов је сoзерцавао оно, што јесте и што ће бити.

Зло је увек постојало у свету и оно нараста из покољења у покољење. Оно је налик на реку пуну воде, која подижући се, која проваљује брану и потапа обале реке. Зло се концентрише у личностима – непријатељима хришћанства, који излазе на сцену историје, као антихристове претече.

Али постоји још један тамнији, свакодневни апокалипсис – то је оскудевање љубави и вере, то је разврат и лаж, то је равнодушност и суровост, то је посведневна борба човека са човеком, која отима духовну радост и чини живот ланцем ситних преступа. Ово је мучно и изгледа, неприметно дело тамних сила, које припремају пут звери која долази. У том односу садашњост већ у себи садржи елементе будућности и јавља се као његов праобраз.

Када старост наступи, онда говоре: близу је крај живота. Али, колико ће се старост продужити, није познато, може бити да ће се она показати дужом од младости, и силазак са планине – дужи од пењања на њу. И сада, као и раније, хришћани осећају нарастајућу силу греха и оскудевање добра – ту моралну ентропију света.

Али време, када ће се окренути последња страница историје, није познато. Господ је рекао да ће скоро доћи да суди живима и мртвима, али у којим космичким мерама су измерене  те речи – ми не знамо.

У Откровењу Јована Богослова је написано, да су блажени они који читају ту књигу – Апокалипсу. Они су блажени јер се не обмањују вечним пребивањем на земљи, и зато што су спремни на искушења; они су блажени зато што знају коначни пораз зла и победу добра. Али виђење Апокалипсе није сакрило од хришћана главни задатак њиховог живота – припремити себе за смрт и сусрет са Христом, који ће се догодити независно од временске историје.

Откривање будућности у Апокалипси их је терало да траже и да виде апокалипсу у свом сопственом срцу, где се Христос бори са антихристом, где се демон стара да разруши храм људског срца, где сам човек види себе час у обитељима Светих, час у местима тамних сила.

Тај унутрашњи апокалипсис се откривао подвижницима и они су плакали над собом, сазерцавајући и осећајући трагизам света у свом сопственом срцу.

Блажени Августин пише: „Бог је учинио више, него да је уништио зло. Он је натерао само зло да служи добру.“

Али демон, као мајмун Бога, хоће да добро претвори у зло, и да саму књигу Апокалипсе, у рукама људи, који нису стекли благодат, учини књигом некаквих гатања.

Тако је настао тип „апокалиптика“, одвојеног од унутрашњег духовног живота, који се занима тиме што ће се догађати у временима доласка антихриста и краја света, то јест, хоће да украде ону тајну, коју је Христос сакрио од света. Он темељно сакупља извештаје о катастрофама, исеца чланке из часописа и новина о поплавама, приближавањима комета, итд.

Он својим слушаоцима говори, као неким победничким тоном: ево открила се озонска рупа и сви ће умрети од зрачења; ви сте слушали да се комета приближава, која мора пасти на земљу: биће експлозије, која ће уништити човечанство, а ако она упадне у океан, подићи ће се таласи, који ће прекрити сву површину земље, као у дане светског Потопа.

У то време он гледа на људе који га окружују, са таквим тријумфом, не лишеним осећања сопственог значаја, као да је постигао некакву победу. Он носи дебелу свеску, где су записана предсказања о крају света и тврди, да је све већ испуњено; затим почиње да изводи некаква поређења и објављује да је антихрист већ у свету, али да ће се откривено јавити кроз годину или две.

Затим он, без прекида, говори да је почело отопљавање леда на Антарктику, да се ниво океана повисио за неколико метара и да ће приобални градови бити потопљени; на Црном мору ће се догодити експлозија хидроген-сулфида и поново ће почети да делују вулкани. Али верује ли он сам у све то – није познато. За њега је главно – произвести ефекат – како год буде могао.

Ако се таквим „апокалиптиком“  покаже свештеник, тада ће унутрашњи духовни живот код пастве постепено да се гаси, и парохијани ће почети више да мисле о томе, какве ће катастрофе и када снаћи свет, него о стицању благодати, без које се човек сам за себе показује као антихрист.

У време беседа таквих пастира са својим паством, атмосфера постаје наелектрисана. Сви чекају од свог духовног оца откровења о крају света, као што за време спиритистичкх сеанси очекују одговоре од медијума, који призивају духове. Иако се та предсказања, као по правилу, никад не испуњавају, али то се старају да не примете, или да објасне као грешку у прорачунима.

У таквим друштвима се не занимају Исусовом молитвом, не читају књиге о  духовном животу; тамо нема духовне светлости, која загрева срца људи – тамо је некаква „магија“ страха. Ти људи заборављају на Промисао Божији, на Христова обећања – да ће сачувати Цркву Своју од врата ада.

Уместо поздрава они једни другима говоре: да ли сте чули новости; да ли сте читали о неком догађају – значи, скоро ће бити крај света. И, у исто то време, ти људи себе осећају као неким пророцима последњих времена и сматрају да они собом савршавају важну мисију.

Апокалипсис Јована Богослова је написан огњеним језиком, као да је саткан из севајућих муња. Он собом представља оружје против заборава и лењости. Он не дозвољава људском срцу да одебља, али, у исто време, за горде и нераскајане душе он се претворио у мач, којим они рањавају сами себе.

Апокалипсис није толико реквијем о свету који гине – колико химна у славу Новог Јерусалима, који силази са Небеса. Древни Хришћани су чекали крај света као избављење од страдања, као прелаз у бољи живот. Савремени апокалиптици говоре о крају света, као о неумитној катастрофи. Шта ће бити даље – њих мало интересује: иза разореног Вавилона, они не виде Небесни Јерусалим. Ако питате таквог апокалиптика: „како се спремаш за долазак Христов, да ли се бавиш молитвом Исусовом, да ли проводиш живот у покајању, да ли чиниш милостињу?“

Он ће вам одговорити: „Слушао сам да се антихрист већ родио, он ће доћи на власт са тридесет година, и цароваће три године; он ће на чело и руку стављати печат, и о томе ја упозоравам људе да га не би примили.

Ако му кажете, да не треба само да одбаци печат антихриста, већ и да прими печат Христов – знамење, пред којим ће Херувим, који чува врата раја, спустити огњено оружје – Име Исуса Христа, сједињено са срцем, онда ће апокалиптик одговорити: „Мене нису учили о томе, али ја могу објаснити шта значи број звери.“

Апокалипсис је био омиљена књига Светог Филарета Московског – једног од најпроницљивијих умова свог времена. Из ње је он црпео силу у борби за Православље, коју је водио у току десетина година.

Али, за људе страсне и горде, покушаји да проникну у тајне историје, могу да доведу до духовне заблуде или да пребаце пажњу од најглавнијег – унутрашњег духовног живота – на спољшање, од нас скривено.

Не треба заборављати да се сусрет са Христом не дешава само у дан Другог Доласка, већ и после смрти, која је за човека неизбежна.

И за тај сусрет се целог живота мора припремати сваки хришћанин.

Архимандрит Рафаил Карелин

Извор: Епархија британско-скандинавска
Парохија Св. Василије Острошки - Норвешка