Искључен, мораш 100 пута да му поновиш..

Одмах у почетку да се оградим, ово није научни рад, више је духовни осврт на свакодневне појаве у људском животу. Критика је дозвољена!  

Дакле, тема је бежање од стварности.

 Почео бих од пажње, под којом се сматрам и дешава ова тема, а она је способност човека да се фокусира на оно чиме се бави. Пажња је продужено стање које називамо концентрацијом, јел.. Чим отворимо Св.Писмо убрзо проналазимо савете о пажњи да "пазимо", са пажњом да се опходимо.. Вонмен, униније!.

- Пазите да не заборавите завет Господа Бога свог, који учини с вама;

- Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати.

- Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде,

- Пазите да вас ко не заведе,

- Пазите, дакле, како слушате;

Блаженопочивши вл. Атанасије(Јевтић) увек је говорио о пажњи; "пажња је љубав, пажња је став љубави према другоме, па и кад је грешан..то је начин на који Христос воли човека, пажња је пола спасења".

Савете о пажњи наћи ћемо готово у свакој духовној књизи и то нам казује да духован живот не постоји без пажње. Дакле потребна нам је пажња да би препознали сопствене навике и боље сагледавали нашу несавршеност и свет око нас.  Тема о пажњи је свима позната, cви знамо како је тешко усмеравати пажњу. Хајде да видимо шта треба да мењамо, да покушамо, да уложимо напор, мало подвига да се сви поправимо.. 

Стасавањем нових генерација, многи родитељи недовољно васпитавају своју децу  да не "примају све к срцу". Истовремено, не охрабрују их дa буду чврсти и храбри. Видимо да се негују разне небитне вештине и способности на мобилним телефонима и сличној техници. Ако би дете заплакало за ситницу, родитељ би одмах удовољавао захтеву и обећавао неку пријатност ако не плаче. 

Каква нам је свакодневица? Препуна обавеза, која тражи велику пажњу. Дневни задаци су често компликовани, над некима би могао да заплачеш од муке, баш као дете.  Али одраслој особи је потребна друга врста утехе, иако би било много лакше исплакати се. 

У недостатку искуства, пажње и храбрости појављују се компликације, нормално је да се појаве нисмо свезналице. Једино можда каста паметњаковића.. Компликације су јако стресне, стрес лако прераста у нервозу, ако се стање не решава и задржи, оно прераста у трајни проблем. Трајни проблем ствара муку, мука убрзо акумулира нетрпељивост и раздражљивост. Раздражљивост подиже висок притисак који почиње да притиска људе око себе, смењујући се из сукоба у разне обрачуне, међуљудске лоше односе који се ко зна како заврше, од којих је најлакше побећи.

Савет из Св.Писма вели; "гневите се али не грешите,"!(Еф.4.26)

Св. Јован Лествичник опомиње на срџбу, он вели; Срдит човек је добровољни падавичар(епилептичар), коме падавица прелази у навику. Навика га тада против његове воље растрже и злоставља. Срдитост је знак гордости". 

Треба признати да суочавање са проблемима није лако, већина гледа како кукавички да усмери пажњу како да побегне. Многи лакоћом пребацују обавезу на друге и беже у комфор разне фантазије. Лакши је имагинарни свет, прво лажеш себе па онда друге, филозофираш да си добро и како је све потаман. Сусрет са реалношћу је шок, крут, груб и сав од борбених повреда . Дотичући се теме о кукавичлуку која је већ писана(овде), бежање од проблема је сестринска тема куквичлука. 

Трошимо пажњу, на тевеу, слушамо разне вести невоље, непотврђене изјаве, шпекулације и незадовољство животом постаје свудаприсутно.  Већина од проблема и непријатности гледа само како да се муке ослободи и побегне, али где, куда? 

 Отуда трпљење свакодневице можемо назвати подвигом! Господ саветује у Јеванђељу да изабереш трпљење као начин спасења (Лк.21.19). Треба добро обратити пажњу на овај савет. Ако се присетимо наших пређашних грешака, већина су настала у стању нетрпељивости. Већма се управљамо жељама и како се тренутно осећамо. Ако нам друштво прија, схватамо да су то пријатељи, ако нам не пријају онда су непријатељи!? А да ли је то тако?

 Ко год је стасао у детинству коригован прутом и шибом, врло добро зна како је то било непријатно.  Било нам је спасоносно, јер ипак смо спречени да ексер ставимо у утичницу.. “Ко жали прут, мрзи на сина свога; а ко га љуби, куди га за времена”. (Приче.Сол 13,24)

У старечнику се вели: "Строгост је милост"

Видимо људе у различитој старосној доби зараженим од унинија, замишљене, затворене у себе, искључене, проводећи тежину времна у самоћи.  Деца од малог узраста, школарци, тинејџери, омладина, људи у браку, удовице, средовечни и старци свих занимања, профила и служби. Зашто се појављују такве ствари?

Посебно место ове теме је незаобилазно "одсуство" пажње, које називамо фантазирање, сањарење. То стање је претеча искључености и жеља да се побегне од проблема. Свако од нас зна некога ко воли да се хвали сопственим успехом у животу, својом памећу, стеченим новцем, мудрошћу и др. Не мањка ни цитирање самог себе, асоцирање на давање добрих савета и поука другима.  Истовремено, та иста особа никако да нађе посао, оформи породицу, окане се кладионице, алкохола и траћења времена на ствари које га и не занимају.. Униније. Често је убеђен да је разлог његовог неуспеха нечије злобно "гатање" које му се подмеће и да баш због тога нема среће у животу. Дакле, видимо велику количину расуте пажње. 

Нова техника нам показује реалност количине сањарења. Траћење времена на бескрајни емитерни програм тевеа, интернет забаве који ту навику само удуплавају.. У чаробном свету кладионица и забавних видео игара, стиче се осећај да се ипак може бити успешнији, прикупљајући поене, бодове и фиктивне зараде. Истина, није лако одупрети се новој генерацији дигиталних светова који су у танчине разрађени и чији пејзаж даје "осећај стварне могућности" реално је заразан и острашћен. Свет казина је посебна планета, за те људе се треба молити.. Социјалне и друштвене платформе су ратна зона, место за бесконачну свађу и препуцавања.. Ту никоме не требају докази ставова и валидност сведочења, свачији написани текст је сама истина. Потпуно је небитно да ли особа која коментарише садржај типка иза затворских решетака, болнице, установе или дивље шуме. Потреба осуђивања, клеветања и оговарања је ту задовољена насладом. Дакле, паралелни свет се појављује као идеалан за бежање и ево, технички је изводљив.

  "Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе.
Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. 

Св.Јован Лествичник 6.век

Видимо да људи чине људске ствари и у 6.ом веку као и данас, разлика је само техничке природе.. Но, вратимо се теми бежања..  

Проводећи време у свету маште човеку наизглед постаје лакше по питању проблема, отуда су се појавиле и разне зависности. Ко би нормалан прекидао  забаву и вратио се тешким проблемима. Отуда и мањак жеље код људи да се исцеле од зависности. Виртуелност данас и доминира због тога.

Свет маште је нормалан за дечији узраст, то је заједничка дисциплина свих генерација. Такође и креативног стваралаштва. Сви смо као деца били пирати, каубоји и некакви хероји из домаћих приповетки. Негде сам читао да маштовитије дете касније у зрелости постане одличан мајстор свога заната, охрабрен да је сваки проблем решив. Видимо ту резултате позитивног сањарења у стваралаштву, корисним за све. Многи су маштали о неким пројектима, како би изгледали у блиској будућности, често је то била велика  мотивација да се иде напред. Дакле, сањарење може да буде корисно, али постоји и штетно, претерано које омета свакодневицу.

Као нпр. загорео ручак, пропуштени заказани термин, лет авиона, аутобус, воз, полупане чаше и тањири који сами испадају из руке, разна кашњења на посао.. Сањарење..

Усагласити се са изреком старца Тадеја; "Какаве су ти мисли, такав ти је живот", звучи као савршен одговор!

Дефинитивно, осуђивати људе којима се ово дешава није никаква памет ни мудрости, лако је исмевати некога ко још није изградио своју храброст. Тежина ове теме је; да ли смо у стању да прихватимо такве људе? Можда би нам такав и рекао, не осуђуј ме, помози ми, тешко ми је.. 

Теби који га осуђујеш, решење је да га прво прихватиш, као човека, ако не због себе и своје нарцисоидности, због Христа! Пажљиво види одакле потиче такво стање код њега и разлоге, и најбитније од свега да пројавиш своју љубав. Љубављу се све обновља, све везе које су се негде прекинуле. Ова тема је за самокритичко сагледавање. Можда и сам доприносим томе стању, и како?

"Пажња је начин на који Христос воли човека" Вл.Атанасије Јевтић

Кад се неко удаљи од нас он тад не осећа нашу присност, зато то и чини!  Удаљио се, јер осећа да је непожељан, сувишан, дато му је до знања да око њега стално има перипетија. Можда је одустао од нас? Дуго је покушаво да са нама нешто подели, каже, а ми смо га подценили. Сматра да га уопште не чујемо, јер толико пута је покушао. Никад његову реченицу нисмо саслушали до краја, прекидали смо је, јер смо мислили да то што хоће да каже је бесмислено. Ћутке, прихватио је наше игнорисање и на крају заћутао. Схвата да са нама нема договора, и да разговор са нама нема вајде. Никад се његов предлог није уважио. Док смо на њега викали и дерали се, савладао је технику како да искључи свој мозак и не реагује на псовке, наше претње и простачко вређање. Промакло нам је такође да је стекао сопствене приритете, јер нису више заједнички. Отуда и реагује, откуд баш сада се дешава нешто битно, кад имам свог "пречег" посла. Дакле, у оваквим примерима видимо да је проблем у  недовољном поклањању пажње! Да ли се зато појавио синдром "мозга на паши"? Када исцрпљени дозволимо себи да наше мисли комфорно лутају негде након дужег ограничења?

Ако човек не може да се изрази и избори за себе, он дефинитивно има довољно простора у машти и тишини сањарења. Таква особа ће послушати, али "стање сањарења" и мозак на паши, му неће дозволити да буде више од пасивног следбеника.  Сарадња са њим на послу се састоји у томе да му неко сваки час говори уради ово, сад оно, затвори врата за собом, однеси ово, подигни ово, спусти овде. Дакле, савет дана гласи; прво што треба да радите, "обуците се слојевито у трпељење" за активност коју сте планирали да обавите са таквом особом..  Сарадња се састоји у поверењу и сигурности коју им можете пружити или не.

Чашћу чините једни друге, већим од себе (Рим.12.9-10).

Ова стечена навика, ова зараза, има свој корен у недисцпилини и развоју грешности, што значи да је поправљиво покајањем које се налази у  самодициплини и подвигу, за њу треба храброст, ако је нема?! сигурно ће бити опет бежања!

Постоје разни облици и степени замишљености, искључености и сањарења, претерани, тежи и лакши облици који и чине разлику у јачини бежања од стварности, о томе стручнији могу да кажу.

 Бог је дао слободу воље, никога не можемо натерати ни на шта, сем терором физичке присиле и принуде која само рађа бунт, као природну реакцију на команду и контролу. Осећај веће контроле ствара већи бунт, удаљавање, затварање у себе, бежање у разна стања унинија која после могу да се понаособ прате према "називима греха".. дужност је поменути и расејаност која пројављуј жељу да се не оптерећујемо, искључиво само са сопственим занесењаштвом.  

Наше је само да се спремно ухватимо у коштац са проблемима, увек се предајући вољи Божијој и говорећи: „Господе, ја хоћу да будем истински слуга Твој, каквог ме желиш, али без Твоје помоћи мени је то немогуће остварити.“ 

из „На Божанској стражи“ 

Блаженопочивши Архимандрит Пајсије Хиландарац

Дакле, ширење ове заражености се дешава када је свесно дозвољавамо и својевољно јој се препуштамо. Решења су близу.. јер Господ је близу. Молитва развија пажњу, а истовремено и развијање заједнице са Богом и ближњима. Кад људи примете нашу промену, да имамо времена за њих, они ће све више времена проводити ван своје љуштуре, осетиће да припадају, да су прихваћени, поштовани и уважени. Ако пригрле и науче се подвгу, имамо од њих и нешто ново да научимо.

Шта радити, када чујеш клевету?

Свети Јован Златоуст је пострадао од клевете, као нико други. Претрпео је срамоту и мучење, осуђен од царице Јевдоксије због клевете самог Патријарха Александријског Теофила, који је желео да постави на епископску катедру свог човека. Онима који су чули непроверене гласине или информацију која некога дискредитује, свети Јован је говорио: „Никада не прихватај клевете на свог ближњег, већ заустављај клеветника овим речима: „Пусти, брате, ја сваки дан грешим још теже, како онда да осуђујем друге?“. Свети је предлагао чак крајње мере: „Отерајмо клеветника, да не би, учествујући у туђем злу, довели саме себе до погибељи“. Јефрем Сирин је сматрао да „ако непријатељ прибегава клевети – оградимо се ћутањем“. 

Како се спасити од клевете 

За трпљење клевете, многи свети оци обећавају награду. „Запамти, да онај ко чује клевету о себи, не само да не трпи штету од ње, већ и добија огромну награду“, - говори Јован Златоуст. Али он и сведочи, да ма како била велика награда, трпети клевету није лако: „Клевета је тешка, и поред тога што за њено трпљење следи велика награда. Њој су били подвргнути дивни Јосиф и многи други. И Господ нам говори да се молимо за то, да не паднемо у искушење... И при том посебно тешко подносе клевету горди и јаки људи, зато што неправда, ослањајући се на силу, наноси велику штету“. Својој браћи по несрећи светитељ је саветовао: „Многима се чини да је страшније од свих смрти то, када непријатељи шире о њима лоше гласине и навлаче их на сумњу... Ако је то што причају истина – исправљајте се; ако је лаж – насмешите се на то. Ако схватите да је то што причају тачно, - уразумите се; ако то није тако – не обраћајте пажњу, боље је рећи: весели се и радуј се по речима Господа: „Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве речи лажући“ (Мт. 5,11)“. 

Од многих невоља и огорчења, може вас спасити молитва. Преподобни Максим Исповедник говори да не очајавамо када смо оклеветани, већ да се молимо: „По мери тога, како се будеш молио за оног који те клевеће, Бог ће му откривати истину о теби“.

Епископ Теофан Затворник предлаже да клевету сматрамо за лек који нас искупљује: „Оклеветали вас, а нисте криви? Треба истрпети с благодарношћу. И то трпљење ће послужити уместо епитимије за оне ваше грехе, којих сте и сами свесни. Зато је клевета за вас – милост Божија. Свакако да треба да се помиримо с клеветницима, ма како то тешко било“.

Клевета на корист

Свети Тихон Задонски наводи примере преобраћања клевете на користи и славу: 

„Онима који љубе Бога... све изађе на добро“, - говори апостол (Рим. 8, 28). Њима се клевета и омаловажавање преобраћају на корист, милошћу Божијом. Целомудреног Јосифа је одвела у тамницу женска клевета, али је тако био узнесен на високу част и целу земљу је спасио од глади (1 Мој. 39 и 41). Мојсије је бежао у Египат од оних који хуле и клевећу, и био је дошљак у земљи мадијанској (2 Мој. 2, 15-22). Али тамо је удостојен да види купину, која је чудесно горела у пустињи, и чује Бога, који је из купине говорио с њим (2 Мој. 3, 2-7). Светом Давиду су зли језици нанели много невоља, али тако је он подстицан на молитву и написао је много богонадахнутих псалама, на корист Светој Цркви. Данила је клевета гурнула у јаму с лавовима, али је његова невиност заградила уста звери и прославила га више него пре (Дан. 6, 16-28). ... Ти се судови Божији и данас извршавају“ (104. 860-861). 

И Христа су оклеветали

Свети Тихон напомиње да ми нисмо први који трпе неправду на Земљи: „Путем клевете и унижавања прошао је некад и Сам Христос, који није учинио никакав грех. Колико су Га, и како жестоко, хулила фарисејска уста, и какве су клевете говорили о Њему, као отровне стреле, - о томе сведочи свето Јеванђеље. Мало им је било да говоре да Он воли да једе и да пије вино, да је друг митара и грешника, Самарјанин, да је демон у Њему и да је опседнут, - Оног, Који је стално позивао на жртвовање, називали су лажовом, који развраћа народ: „подајте ћесарево ћесару, а Божје Богу“ (Мар. 12, 17), Који је силом Свог Божанства наређивао и изгонио демоне. Нико од њих није избегао клевете и унижавања. Открила су деца овога света, како да лажљиви језик хули и на оне непорочног живота, да би их оцрнио. Пророк Мојсије, законодавац, вођа Израела, друг и сабеседник Божији, претрпео је осуду Корејевих и Авиронових побуњеника (4 Мој, 16) и других својих људи. Колико су отровних стрела бацали на Давида, светог цара Израела и Божијег пророка, види се у псаламу: „Сваки дан руже ме непријатељи моји, и који су се помамили на мене, мном се уклињу.“ (Пс. 102, 8 и даље). Лажљиви језик је гурнуо у јаму, као у гроб, пророка Данила (Дан. 6,16). Како су пострадали апостоли од целог света, коме су милост Божију проповедали! Развратницима, бунџијама и преварантима, звали су те, који су преобраћали људе од прелести к истини, од таме к светлу, и од царства ђаволског к Царству Божијем. То су на себи осетили и њихови следбеници – светитељи, мученици и други свети. Читај црквену историју и видећеш да нико од њих није избегао клевету. Тако је и данас, и свети и мирјани трпе лажи злог света. Јер свет је стално у својој злоби: не воли истину, коју и речима и својим животом јављају свети људи, и увек се држи лажи и неправде, које се они (свеци) гнушају. Ниси ти први који трпиш клевете и срамоту. Видиш да су и свеци трпели, и још увек трпе (Јов. 9, 10-34)”. 

Како да ми сами не оклеветамо ближњег

Свети Василије Велики сматра, да понекад и истина може да буде клевета: „Не сме се говорити ништа с намером да се оцрни брат, који није присутан – то је клевета, па макар речено било и истина“. „...Али постоје две ситуације, у којима је дозвољено да се о некоме говори нешто лоше (али истинито): када је неопходно да се посаветујеш с другима, који имају искуства у томе, како да се исправи онај ко греши, и када треба упозорити друге (без много речи), који, из незнања, често могу бити у друштву с лошим човеком, сматрајући га за доброг... Ко говори нешто о другоме без такве неопходности, с намером да га оцрни, тај је клеветник, па макар говорио и истину“.

Свети Јован Златоуст упозорава: „Клевета многе куће руши; један је оклеветао, а због њега плачу и ридају и други: његова деца, ближњи, другови. Али због тога и самим клеветницима бива лоше. Господ од њих ни молитве не прима, њихове свеће се гасе, ни жртве њихове не прима, и гнев Божији почива на њима, као што и говори Давид: „Истребиће Господ сва уста лажљива, језик величави“ (Пс. 12, 3).

Свети Григорије Богослов саветује да обратимо пажњу на то, на шта се жалимо на друге: „Ако се жалимо неправедно, онда то постаје клевета...“. 

Преподобни ава Исаија не саветује да се клеветом спасавамо од несреће и људске злобе: „Сваки несрећан човек је достојан милости, када оплакује своју несрећу. Али ако почне да клевеће друге и наноси им штету, онда нестаје жалост за његову несрећу; тада се он већ сматра достојним не сажаљења, већ мржње, зато што је своју несрећу употребио на зло, својим мешањем у туђе ствари. Зато семе те страсти треба истребити у почетку, док још није пустило корен и постало неистребљиво, док није породило опасности за оног, ко је жртвован тој страсти“.

Превод са руског Танкосава Дамјановић

Извор


Прочитајте: Зашто људи трачају и оговарају?

Осућивање је изопачено духовно стање!

Живот православног хришћанина је незамислив без Цркве, без духовника. Многи људи признају да им је раније црквено мишљење било туђе и да су се задовољавали тим тешким положајем у коме су живели. Међутим, након што су прогледали и дотакли се спасавајуће црквене благодати, већ не замишљају свој живот без Цркве, без духовника. Духовник је исповедник Христове вере и томе учи своје парохијане, паству.
Веома је лако критиковати свештенство. Али, од кога чујемо такву критику? Највише од оних који се не обазиру ни на шта и не чувају заповести Божије. Али зато са великим одушевљењем, некаквом злурадошћу говоре и шире различите клеветничке сплетке, а понекада, нажалост, и тужну истину. Заиста, никога не критикују са таквом спремношћу и агресијом као представнике Цркве. Окривљују их за фарисејство, лицемерје, дволичност, среброљубље, порочни начин живота. Та критика се чује од људи у којима нема вере и осећања заједништва са Црквом. Последица је да се људи који не разликују истинско предназначење Цркве од њеног спољашњег облика, одвраћају од Ње и иду секташима, то јест онима који не жале ништа да би максимално оцрнили Цркву.
Ако пажљиво осмотримо захтеве које износе свештенству такви "хришћани" може се лако увидети да су ти захтеви практично неиспуњиви. Од свештенства се тражи све оно од чега са великом лакоћом ослобађају себе. Ако је свештеник погрешио, или се разгневио, или није обратио пажњу на неког или нешто - то му се никако не опрашта. Чак и мале слабости које су виђене у свештенику постају разлог саблажњавања. Међутим, и свештеник је човек као и сваки други. И у њему, као и у сваком другом човеку, постоји наследна склоност ка греху. И са њим се очајно бори зло. И он може да погреши.
Рећи ћу још нешто. Немогуће је негирати да и међу свештенством постоје они који се заиста не налазе на висини. Црква, знајући за то, непрестано брине о очишћењу својих редова. Међутим, главни проблем није у томе. Несрећа је у томе што већина "верујућих" који воле да оцрњују свештенство у потпуности немају црквену свест. За њих Црква није мајка, њима је у принципу туђа црквена јерархија. У њима нема никакве хришћанске љубави према свештенству, не само као јерарсима, већ просто као људима. Одатле и потиче та суровост, а често и мржња, која се показује у вези са Црквом и јерарсима. Суштински, у томе се и налази разлог "нецрквеног хришћанства".
Осуда свештенослужитеља, духовника је - страшан грех. Уопште, осуда указује на изопаченост човековог духовног стања. Веома често човек у потпуности не познаје себе, иако мисли да је код њега све у реду и не брине због сопствене душе, обремењене животињским страстима и гресима. Није велика храброст у томе да примећујеш и на сваки начин преувеличаваш мале слабости свог духовника или неког другог свештенослужитеља. Било би много боље ако би уместо тога хришћани стремили умножавању сопствених врлина.


Архиепископ потијски и хобски Григорије (Бербичашвили)

Зашто ми смета кад ме трачају?

Човек који пати од сујете, који служи само себи, много му је стало до тога какви су други према њему. 

Али, ако би служио Богу, онда би се бринуо само за онога коме служи, за Бога, и не би га занимало шта други о њему причају.

Патријарх Павле

Трач као облик насиља

У свакодневном животу трач је тешко избeћи. Већина одраслих и деце често чују трачеве или и сами трачају у различитим ситуацијама - у трговини, фризерском салону, ресторану, у реду у банци, у кафићу…  Међусобна размена различитих мишљења и ставова може бити јако забавна, а можемо и пуно тога научити о себи и другим људима. Такође, циљ трача каткад може бити повећање угледа, важности особе, као и привлачење пажње. Међутим, важно је знати да стално ширење гласина, непотврђених информација може имати и ружне последице. Људи се могу осетити повређено, пријатељи могу постати непријатељи, прекидају се љубави… Таквом трачу намера је омаловажити, заплашити или потакнути насиље према некоме на темељу етничке, националне, религијске, расне припадности, сексуалног опредељења или неког недостатка/хендикепа. Често се користи као освета или претња.  

Ипак истраживања показују да трач, као индиректни облик агресивности, чешће користе девојчице, док су дечаци склонији индиректном насиљу попут физичких сукоба. Разлог за ове полне разлике неки аутори налазе у природи вршњачких група дечака и девојчица. Истичу да су девојчице усмерене на однос с пријатељима те зато кад су повређене или разочаране и користе облике агресије који нарушавају пријатељство (примјерице губљење поверења или избацивање из групе). Њима су пријатељства емоционално важнија, па их зато и сам трач може јако повредити. Супротно томе, дечацима је циљ постизање материјалне и физичке доминантности те су стога видљиво и отвореније агресивни (ударање, тучњава), те ређе посежу за облицима попут ширења гласина.

^Извop

О оговарању

(845) Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.
Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.
Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.
Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...
Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. (848) И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.
Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: "Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.
Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.
Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.
Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.
Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.
Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.
Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).
Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и (849) само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Степеница десета. Ко ју је савладао, постао је делатељ љубави или плача.

 

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука X