Свештеник провео 21 годину у затвору

О. Георгије Калчију (1925-2006)

"Тог васкршњег јутра, нисам се окренуо лицем до зида ...
Био је затворски стражар ... Ако сте икада видели лепог ђавола, овај човек је заиста био леп ђаво ...
Засигурно, би је то младић, танак, висок плавих очију, потпуно анђеоског лика. Врло лепог лица, лепо и увек уредно одевен у својој униформи. Други су долазили мање уредни. Он је увек био врло чист, врло елегантан. Али он је имао необјашљиву окрутност. Нисам могао да разумем; како може неко са таквом фигуром и са таквом анђеоском лепотом да буде толико окрутан? Ако овај човек неби батинао 5 до 6 затвореника у својој смени он се вероватно неби осећао добро. И генерално, у затвору, под терором, страхом, лакше је да подносиш своју тортуру него да слушаш другу особу која подноси мучење. 
Када чујеш вику...
Већина оних који су премлаћивани су општи затвореници, јер неколицина нас смо били политички.. Ови људи су урлали приликом батинања. Ми неби ни реч изустили, нисмо никада пустили глас. Они су јаукали, и наша машта би почела да ради, замишљајући страшне ствари. То је била тако тешка духовна тензија, да би пожелео да доћу и мене премлате уместо њих, само да неби више слушашо јауке других.
А ово је био један од оних људи који су уживали да муче друге.
Тог јутра када је отворио врата ... Целу ноћ сам се молио Богу.
Можда сам стотинама, хиљадама пута изговорио: "Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима даде живот".
Можда хиљаду пута. Да би истина васкрсења ушла дубоко у мој ум и срце.
Стајао сам према вратима кад је ушао и рекао сам: "Христос Воскресе!"
Стражар ме погледао, окренуо главу и погледао оне који су били иза њега. Окренуо се према мени и рекао: "Ваистину васкрсе!"
За мене је то био ударац у главу. И тада сам схватио да то није онај који ми је рекао: "Вастину, Он је васкрсао!", него да је то био Господњи анђео.
Онај који је седео у гробу, рекао је женама које су донеле миро: "Зашто тражите живог међу мртвима?" Он устаде, дођите видити место где га положише ". [Марк 16: 6]
Преко његових уста анђео ми је потврдио Васкрсење, јер ми је била потребна потврда и зато што ми је Бог то потврдио  устима мог непријатеља, истину Васкрсења.
Моја ћелија је била испуњена светлом. И моја радост је била тако сјајна да је од 5 до 6 сати до ручка, када је дошла храна, била у светлу и духовној радости.
Био сам поверен политичком пуковнику затвора који је имао посебан третман за мене, у лошем смислу те ријечи, не у добром.
Пуковник није био лош човек када би био пијан. Кад је био трезан, био је веома лош. На срећу, био је више пијан него трезан ...
И размишљао сам као у представи. Рекох: "Седећу окренут леђима зиду. Окренућу лице  према њему, погледат ћу га у очи и рећи ћу: "Христос васкрсе!"
Више није било оно што је било први пут. То више није био унутрашњи импулс. Било је као представа.
Као да сам знао шта ће ми рећи, као да је знао шта ћу му рећи, као да смо се познавали. Знао је моју тврдоглавост, знао сам његов капацитет, недостатак маште, у којем сам морао реаговати тачно онако како га познајем.
Отворио је врата и рекао сам му: "Христос васкрсе!"
Погледао ме је и рекао: "Да ли си га видео?"
Рекао сам: "Господине пуковниче, нисам га видео кад је васкрсао, али верујем у истину о Васкрсењу и у ауторитет оних који су га видели, у апостоле,  ученике, у мученике, у милионе Хришћана који су умрли славећи Христа, било у мучењу или природној смрти, али који представљају гаранцију да је Христос васкрсао. Јеси ли икада видео Северни пол? Али верујеш у ауторитет научника. Ниси видео Маркса ни Стаљина, осим на сликама, али ти верујеш у њих кроз ауторитет комуниста који говоре о њима ".
Што сам више причао, што сам више полемисао логички, то је више моје срце постајало тужно.
То је више светлости у мојој ћелији нестајало.
Зато што сам покушао логично аргументовано, са људском логиком да говорим, о истини о којој се не полемише.
Једноставаним изговарањем "Христос воскресе!" Било је довољно да га убеди или да га удаљи.
Схватио сам, да сам направио грех и да ме је Бог напустио.
Анђео који ми је рекао: "Ваистину васкрсе " је нестао, светлост је отишла из ћелије ... "

О. Георгије Калчију је румунски свештеник, велики исповедник Хришћанства који је провео 21 годину у разним комунистичким затворима. 

Петрина песма о Св.Георгију

Св.Георгије (Ђурђрвдан)

Млади јунак, трибун царски,

призна Христа и пред власти.

На муке га цар постави

да му веру ту забрани.

Диоклецијан му стави много мука,

ал га штити Божија рука.

Бог му даје брзо исцелење.

Кад видеше људи, примише крштење.

Свети Ђорђе као јунак прави

кад пред војском он се представи.

Коња бела млад јунак јаше,

а каишом око струка паше.

За каишом сабља окачена,

око врата долама црвена.

Копље му је стало у десницу

држи чврсто, стегао песницу.

Кожне чизме стале у узенгије,

мили Боже, јунак диван ли је!

Коса му је као бела свила

к'о да му је одгојила вила.

Очи лепе, а румено лице,

складно стоји наспрам две вилице.

Грађа му је као у јунака,

достојно га отхранила мајка.

Свети Ђорђе заменио царство,

баци земно, а пригрли небеско прекрасно.

Када Ђорђе преко неба језди,

сија јасно, налик је и звезди.

Поштујте га, људи! Позовите гласно!

Нека помогне док још није касно!

У слави ће похитати часно.

Александра царева жена,

призна Христа, бива прекрштена, 

па због тога одмах убијена.

И многи су пострадали часно,

што су веру прихватили јасно.

Красно име, красна слава,

ко је слави, тога спасава.

Кад се преци прекстише,

заштитника тада примише. 

Тад се прима печат Оца, печат Сина,

печат Духа са висина.

Обећање своје дајеш

да га љубиш а не кајеш.

Георгије, славо моја,

ја сам сада слушкиња твоја!

Заштита си моја мила

куд год кренем и где била.

Од злог ме увек брани

и са хлебом ти ме храни. 

Потомци су славу дали

и сви су те они звали.

Кад си коме затребао, 

брзо си се одзвао

и помоћ си увек дао.

Петра Тегелтија

Из књиге Бисери Спасења  

Пресвета Богородица - прототип монаха

У својој дивној беседи посвећеној ваведењу Пресвете Богородице у Храму и натприродан живот, којим је живела у Светињи над светињама, Свети Григорије Палама представља Пресвету Богородицу као прототип оних који у тишини (исихији) служе Богу монаха. 
" Пошто, дакле, Свечиста од почетка свог живота напусти те везе, удаљи се од људи, те пошто отиде од живота кривице, изабра за све невидљиви живот без дружења, обитавајући у Светињи над светињама. Док се тамо налазила, пошто се ослободи од свих материјалних зависности, она одбаци сваку везу, и пошто превазиђе и симпатију према телу, сједини свој ум, окренувши га њему самом, са пажњом и непрестаном божанском молитвом. И тиме, пошто постаде господарица себе саме и уздиже се над многоразличним мноштвом помисли, простим речима, изнад сваког облика, уобличи нови, неизрецив пут ка небу, који бих могао назвати умним ћутањем. Имајући свој ум привезан за ћутање, уздиже се изнад свих твари и боље од Мојсија угледа славу Божију и сагледа божанску благодат, која никако не може да буде доступна чулима, него представља свеблажено и свештено сагледавање доступно само чистим душама и умим бићима.
Пошто постаде причасник тог сагледавања, потом постаде, сагласно божанским химнографима, облак воде живе и огњенозрачна колесница Логоса.
" Али ко заволе Бога више од Ње, коју сада опевавамо? Али и кога је Бог заволео више од Ње? Које друго створење Божије је чистије од Ње, или једнако са Њом, или је макар приближно као Она.
Стога, пошто је тим најузвишенијим сагледавањима била посвећена у најузвишеније тајне и сјединила се на тај начин са Богом и уподобила му се, само Она од свих одвека праведних оствари надумну молитву Богу, нас ради, и сама је доведе до краја. То се збило због јер Она не само да стече узношење ума које превазилази сваку логику него га и употреби нас ради, и имајући смелост пред Богом оствари ово велико и више но велико достигнуће; јер Она не само да беше по обличју Божијем него и Бога учини по обличју човечијем, не само тиме што Га је зачела бесемено и родила на неизрецив начин. Она би уобличена божанском благодаћу (стога је арханђел и назвао благодатном), а сама даде Богу човечанску природу (зато је на благовестима чула поздрав: Радуј се').




Јеромонах Димитрије Григоријатски 

из МОНАШКА СХИМА, равноанђелски живот 
Значај свете тајне монашке схиме по светим оцима 

Христос воскресе!!!

Свим нашим познаницима, браћи и сестрама,  редовним читаоцима нашег блога (нашим блого-тражитељима), ревносним сталкерима, блого-вјестимо овај радосни празник!!

                                   ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ - ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ

Hова година, празник пијанства или бесана ноћ испред ТВ?

Шта је ново у новој години?

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично.

Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу…Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ!На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.

Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.

Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“

Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.

Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.

Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!

И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Бонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.

Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић
Извор: Православие.ру

Ево шта је Ханс Кристијан Андерсен написао о православном Васкрсу!

Ханс Кристијан Андерсен (1805-1875) је био плодан дански писац и песник који је увео идеју фантазије у дечиje причe, припремајући климу за Луиса Керола из 1860-их . Cтворио је  посебан дечији свет у коме играчаке и животиње говоре, имао је велики утицај на касније класике детињства, као што су " Ветар у врбама " и " Вини Пу " . " ( Ханс Кристијан Андерсен :Живот приповедача )Овде је исечак из Ханс Кристијан Андерсенових  мемоара са путовања Песнички базар : Путовање у Грчку, Турску и све до Дунава, око васкршњих свечаности у Грчкој у 19. века, посебно раних 1840 -их .

..Васкрс код  католика у Италији а нарочито у Риму  је величанствен, фасцинантан; то је уздижући призор, видети огромну масу људи која клечи на коленима на тргу Св.Петра да прими благослов. Васкршњи празник у Грчкој не може да покаже такву величанственост, њени ресурси су исувише мали; али искусивши оба, долази се до уверења да празник у Риму који је у својој слави и раскошним питањима ван цркве у народу; али у Грчкој то је празник који тече из срца и мисли људи, из самог њиховог живота. Црква је само карика у том ланцу.  Васкрсу је претходио дуг и ригорозан пост који се верски посматра, сељаци тада живе готово искључиво на хлебу, луку и води. Атински дневни лист на Велики петак се појавио са црним оквиром у спомен смрти Христове, са насловном-вињетом изображеном  са ковчегом и  жалосном врбом, а изнад ње је песма о страдањима од Лутзоса. Сам празник је почео то вече. Отишао сам до главне цркве; сјајно је осветљена и  пуна народа. Испред олтара стајао је стаклени ковчег, причвршћен сребрним плочама. У ковчегу су свеже руже које представљају мртвог Спаситеља. Чудно звучање гласова и појање народа  разливао се  Божијом кућом! Свештенство у шареним одеждама и епископи изашли су и стали пред олтар где су читали молитве. У девет сати увече појање је почело, поворка је кренула од цркве, главним путем  до палате. Видео сам поворку која се полако кретала са свога прозора, то је било нешто најсвечаније што сам икада видео. Била је то светлуцава звездана ноћ, тако блага и мирна! Сваки посматрач са балкона и отворених прозора стајао је са запаљеног свећом у руци. Музика се уздизала до нас са  улице, мирис тамјана испунио је ваздух. Жалосна музика се наставила  док су људи спроводили свога Цара у његов гроб. Сандук са свежим црвеним ружама је ношен, окружен свештеницима, преко њега је висио дуг црвени вео жалости који је одржан од главних државника и виших официра. Гомила тих официра и велика маса људи, сви, као што сам рекао са запаљеним свећама чинили су поворку. Била је тишина, очигледна туга или оданост, која је деловала  на сваки ум. Владика је одржао кратку беседу испред палате где су краљ и краљица стајали а затим је краљ целивао свето Јеванђеље. Током целе церемоније билa је монотона звоњава звона, увек са два потеза  а затим са кратком паузом. Дан и ноћ црква је преплављена људима. Краљ, краљица и цео двор су били тамо у поноћи пред Васкрс, свештеници су стајали молећи се око ковчега испуњеног цвећeм, цео народ се молио у тишини . Откуцало је дванаест и  у истом тренутку епископ је искорачио напред, и узвикнуо: " Христос васкрсе "" Христос васкрсе ! " узвикивао је сваки језик, бубњеви и трубе затрубише у глас; музика је заиграла најживахније игре! Цео народ је пао један другоме око врата пољубивши се  радосно повикивао: " Христос васкрсе ! " Пуцњеви су се зачули напољу један за другим; ватромет, запаљене су бакље, мушкарци и младе девојке свака са свећом у руци, плесали су дугим низом кроз град. Жене су наложиле ватру и пекла се јагњад на улицама. Мала деца, који су сва добила нови фес и нове црвене ципеле  плесала су у њиховим мајицама око ватре, пољубили би једни друге и узвикивали као и њихови родитељи, "Христос воскресе ! " О , могао сам загрлити свако ово дете на своје срце и узвикнути са њима . " Христос васкрсе ! " То је било дирљиво, уздижуће  и лепо. Може се рећи да је све била церемонија; а може се додати, свакако са неком истином, да су њихова радовања изрази задовољних људи чији се ригорозни пост окончао и да сада могу јести своје јагње, пити вино.. Добро, признајем да је било толико чињеница, ипак се усуђујем да кажем да ту има нешто више, био је то истинит, искрен религиозан јубилеј. Христос је био у њиховим мислима  као и на њиховим уснама. " Христос васкрсе " била је узајамна гаранција, представљена као архаичан догађај...  Не, то је било као да се десило те ноћи и у овој земљи. Било је као да се уверење у то дотакло њихових ушију у том тренутку, и то по први пут. Била је музика и плесало се свуда у граду и у сваком малом граду широм земље. Сви радови су заустављени, свако је мислио само на задовољство; било је плеса и веселости код Тезејевог храма и под мермерним стубом Зевса. Мандолина је звучала, стари су се придружили песми. Током опште радости речи добродошлице и поздрава су биле : " Христос васкрсе". 

Извор

Муслиманка скочила за часни крст у море!

Ник  Магинас

Фебруар 2003

Hurriyet Daily

 Овогодишњи Богојављење у Цариграду ималио je изненађење. Овај догађај се догодио у историјском предграђу града званом Јесилкои, у близини аеродрома. У  насељу Сан Стефанског споразума ( 03/03/1878 ) који је потписан између Отоманског царства и Русије.

На дан Богојављења, у Грчкој православној цркви Светог Стефана  после Свете Литургије коју је служио митрополит Константин из Деркона, формирала се поворка, уз учешће многих верника грчке дијаспоре,такође Турака, Јермена и др. Сви су кренули ка оближњој плажи Мраморног мора. Након свете Литургије и освећења воде, као и обично Митрополит је бацио крст у воду. Четворо људи је скочило у море, три Грка из дијаспоре и обучена туркиња Суна Јавуз која је носила чак и хиџаб .Крст је први преузео  Христос Бенлисои. Чињеница преседана учешћа муслиманке  у церемонији представљено је у турској штампи позитивним коментарима . Штавише муслиманка , Суна Јавуз изјавила је да је то урадила како би допринели дијалогу међу религијама и да нагласи да је љубав изнад свега . " У згради у којој живим ", рекла је она , "   људи са којим живим су хришћани, који нас посете током наших верских обреда . Упркос разликама у нашој религији, мислим да можемо остати као пријатељи и да би то доказала скочила сам у море да преузмем крст. "Суна Јавуз напомиње да све религије уче љубави и позвају људе на пријатељство и братство . " За пријатељство би све дала, за то руку дајем. Волим да помогнем другима. Без дискриминације ја подржавам све и делим своју љубав, осим тога, сви људи треба да буду великодушни са сличним осећањима и ако би то било у мојим рукама покушала бих да  проширим љубави и пријатељство широм света,  свим средствима и на све начине . "

Суна Јавуз је такође и зимски пливач .

Извор

Који је значају празника Васкрсења ?

    Реците нам нешто о Васкрсењу Христовом и значају тога празника за нас смртне људе?

ОДГОВОР:

    Повест о Васкрсу и васкрсењу како да почне друкчије ако не сверадосним и стародревним васкрсним поздравом и отпоздравом, онако како се од Васкрса до Спасовдана, током четрдесет дана поздрављају стотине милиона православних душа од истока сунчанога до запада и од севера до југа, и како су се поздрављале милијарде и милијарде православних за две хиљаде година. Само та чињеница довољно сведочи о томе да је Васкрсење Христово - Празник над празницима и Славље над слављима. Тај догађај тридневног васкрсења Спасовог, по чудесности својој раван је чуду стварања света ни из чега, а по значају своме - још значајнији. Зашто? питаће се многи.

    Тешко је говорити о значају Васкрса народу чија је хришћанска историја стара преко хиљаду година. Тешко и стидно, а опет тако потребно. Јер на нашу велику жалост и срамоту много је у нашем народу оних који, премда славе и Божић и Васкрс, не знају не само зашто то чине него не познају ни саме догађаје које ти празници обележавају. Зато је добро да о Васкрсу, о томе дану и празнику проговоримо коју реч. Нека нам не замере они којима је то од детињства познато и који о томе знају и више и боље него што ми можемо овде укратко изложити.

    Васкрсење Христа Господа, пре свега, јесте једна историјска стварност која се збила једног одређеног дана и у одређено време, али стварност која непрекидно траје и продужава се до кончине света и века. Васкрсење је била логичка неопходност Богочовечанске личности Христове, јер Он, Син Божји, није могао не васкрснути. Иако стварно мртав телом и погребен још од Великог Петка, Спаситељ се показао јачи од смрти, те га смрт није могла задржати у своме царству као плен, попут осталих људи. Васкрсење Господа Христа било је сасвим природно за његову Богочовечанску личност, јер су и човечанска душа његова и човечанско тело његово били ипостасно сједињени са Божанском Ипостаси његовом.

    Васкрсење Христово је космички догађај, видљив и очигледан и за небеске Силе, и несумњив за род људски. Јер нема догађаја у целокупној историји рода људског који је тако силно, тако неодољиво, тако опипљиво посведочен као васкрсење Христово. А доказ јачи од свих других доказа да је Христос заиста васкрсао јесте историчност хришћанства, његово постојање и трајање ево већ две хиљаде година. Јер да је Христос умро на Голготи, а не и васкрсао, Он би био и остао први и последњи хришћанин у свету. Његовом смрћу на Голготи умрло би и његово дело. Да Господ није васкрсао, и као такав ученике своје испунио свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости да онако неустрашиво, онако силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно одлазе на смрт за Њега? И то чине не само Апостоли, који Њега васкрслог видеше и опипаше, него и стотине и хиљаде, и стотине хиљада њихових следбеника, Мученика, Исповедника, Подвижника и Светитеља који за Васкрслог Христа и живеше и пострадаше.

    Васкрсењем Господа из мртвих завршено је и довршено богочовечанско дело спасења рода људског од греха, смрти и ђавола, и дарован људима живот вечни. Христово васкрсење узрок је и гаранција и нашег личног васкрсења и живота вечнога. Тек у васкрсењу Христовом природа људска добила је свој прави смисао и значај. На васкрсењу, као на дијамантском темељу, сазидано је сво хришћанство. Васкрсење је постало темељ наше вере, јемсто наше наде, и храна наше љубави. А то су три етичка стуба на којима почива целокупно хришћанство: вера, нада и љубав.                          

    У томе и јесте радост и сверадост васкрсног поздрава: Христос васкрсе! - и отпоздрава: Ваистину васкрсе! А тај поздрав, шта управо означава? Означава двоје: да је Христос васкрсао и да ћемо и ми васкрснути. Ако би само Он васкрсао, а ми не бисмо очекивали кроз Његово Васкрсење и своје, шта нам онда користи што је Он васкрсао? Једно без другога не иде, једно без другога губи сваки смисао. Јер "ако Христос није устао, узалуд је проповед наша, узалуд и вера ваша", поручује свети апостол Павле. Али, Не бојте се: Христос Господ је васкрсао и ми ћемо васкрснути. Отуда толика радост о Васкрсу, о томе дану "којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему". Тај дан, тај празник сваке године објављује Христово васкрсење и прориче наше. Зато сви ми који се православним крстом крстимо, веру апостолску држимо и Светој Тројици се клањамо, морамо се радовати и веселити у тај дан. И тиме сведочити небу и земљи да је живот победио смрт, добро је победило зло, правда неправду, истина лаж, Бог ђавола.

    И тако редом, и тако даље. О васкрсењу и Васкрсу може се писати и говорити много, надугачко и нашироко, па ипак да онима чије су душе мртве у гресима својим не буде довољно да их пробуди и васкрсне из смрти у живот. А о васкрсу се може не говорити ништа, него само живети васкрсну радост, па да свима који вас посматрају буде јасно да је Христос васкрсао. Јер ваша радост у овој долини плача и царству смрти, не може се ни схватити ни објаснити без васкрсења Христовог. Зато, нека се радују праведници и покајници славном Васкрсењу Господа и Спаситеља свога. А грешници нека чују и нека се покају да би се и они могли радовати. У тој васкрсној радости, у непрекидном клицању и певању: "Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова", и састоји се најбољи начин празновања овог највећег хришћанског празника. Онај ко у срцу своме доживи сусрет са Васкрслим Господом, попут Марије Магдалене, умеће то и да изрази и да отпразнује. Зато, посебних прописа о празновању Васкрса нема, нити је потребно овде набрајати било шта друго сем оних предивних народних обичаја којима је тај празник украшен.                                    

    Ипак би, можда, требало рећи да прави хришћанин који се постом и молитвом кроз седам недеља Часнога Поста припремао и чистио своју душу од свакога греха и свакога зла, неће и не може на дан Васкрсења Христов остати код куће, у кревету, а да не похита на свечано Васкрсно богослужење и свету Литургију, да се тамо у светом причешћу сједини са Васкрслим Господом, и да подели васкрсну радост са осталом браћом и сестрама, кличући и довикујући један другом:

  - ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

  - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Из књиге

Практична веронаука

Велико чудо на празник Богојављења

ВЕЛИКО чудо на празник Богојављења у Светој Земљи, на реци Јордан, на којој је крштен Господ Исус Христос. Наиме, на тај дан православни епископ је читао молитве за освећење воде, и на месту у молитвама на којем се изговарају речи:''Шта ти је, Јордане, зашто се повлачиш назад?'', Река се почела повлачити, наочиглед окупљених верника. Погледајте овај изузетни клип!

Богојављење

Бог се јави, браћо! И јави се Цар Бог, Вечна Тројица: Отац и Син и Дух Свети. Јавише се над овим грешним земаљским светом и у овом земаљском свету. Све што Бог може дати човеку то је Господ Исус Христос, а данашњи велики Свети Празник то је посведочио и потврдио. Данас сведоче не људи, не птице, него вода вода сведочи да је међу нас сишао Истинити Бог. То је Његово смирење.

Гле, да ли је то истина да се Бог јавио свету и то сам Бог, сва Света Тројица? Да, сведочи то вода, Освећена Вода. И гле, од тог бесмртног чуда које се данас десило, од откривења Свете Тројице, остала је Света Водица као живи знак, живи сведок да се заиста Бог данас јавио свету. Света Водица Богојављенска никад се не квари. Ето чуда за све људе, ето чуда за све безбожнике и за све вернике. Мртва вода толико је оживљења Богом да је постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овоме свету.

Гле, када је Бог мртву воду учинио бесмртном, бесмртним сведоком Својим, присуством у овоме свету како да не учини душу људску која је саздана по слици Божјој, Човек је зато и створен да буде Богојављење, да собом јавља Бога, да собом јавља све што је Божанско, да собом јавља слику Божију. Да, Бог и створи човека и створи сав свет да све то буде сведок Њега, сведок Вечне Његове Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечне Доброте. Да, Бог је и створио овај свет и свако створење у свету да буде живи глас и живи сведок, живи сведок Пресвете Тројице.

Али, шта се десило са човеком, шта се десило са овим светом? Човек је место Богојављења постао ђавојављење. Јер грех, шта ради грех? Уводи ђавола у овај свет, грех мој и твој уводи у нашу душу ђавола! Не треба се обмањивати ништа мање него ђавола. И тако је овај свет, кроз грех рода људско.г изгубио свој пут. Изгубио ону силу Богојављења. Све је потонуло у мрак, све је потонуло у немоћ, све је потонуло у смрт, јер грех је главна радионица смрти. Грех људски претворио је овај свет заиста у фабрику смрти, у воденицу смрти, и она меље, меље свако људско биће, и сатире га и сатерује га у смрт.

Зато је Господ и дошао у овај свет, браћо. Зато је Бог постао човек. Није постао птица, Њему би то много лакше било; није постао цвет, није постао љубичица, није постао ружа, није постао кротко јагње него је постао човек. Човек сав у гресима, човек сав смрдљив, човек сав окружен са свих страна творцима греха, ђаволима. Зато је нико мање до Бог дошао у овај свет, јер нико није могао спасити човека од смрти. Господ је узео на Себе смртно тело људско да га васкрсне из мртвих, да му да силе Васкрсења. Зато је Господ васкрснуо из мртвих и пре тога увек говорио: "Ја сам васкрсење и живот". Он, Бог Истинити, Који једини може победити и побеђује смрт. Заиста, ако се у икојем човеку јавио сав Бог, то је несумњиво у Господу Исусу Христу[2], односно Сам Бог, Сав Бог постао је човек.

Ради чега, ради чега је Христос постао човек, то нам објашњава и ту велику тајну казује Апостол Павле: Он је постао човек да бисмо се ми сви испунили Божанством Његовим, Његовим Божанством. То значи: Његовом Вечном Правдом, Његовом Вечном Љубављу, Његовим Вечним Животом, Његовом Вечном Добротом. Све је то Господ подарио човеку поставши човек.

Данашњи Празник сведочи да то заиста непрекидно бива у Цркви Христовој, у Цркви Православној. Света Водица, ето сведока, ето Богојављења! Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим, вечерашњим и сутрашњим, онда ти бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити бесмртном и некварљивом. Пре два три дана био један посетилац овде и говорио ми да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к'о да је данас узета са извора. Који је то разуман човек у свету који није то признао? Ево и данас, данас ћемо освећивати водицу, (а она ће бити Освећена силом Божјом).... и сила Божија који је на Јордану сишла на род људски, Цркву Христову, ето та благодат, тј. сила и данас освећује воду и чини је некварљивом. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства? 

 Како може ... о Светој Водици.

Ето, један професор у старој Југославији, Немац, који је живео међу нашом браћом на северном крају Југославије, професор хемије, покушавао је на све могуће начине да воду учини некварљивом, и није успео. Увек се вода кварила, за пет дана, десет дана, никако није успео. Кад је видео православне хришћане питао их је: шта ви радите на празник Богојављења? Они су му објаснили тај Празник и како се освећује вода. Он као професор хемије реши да и сам присуствује празнику Богојављења и освећењу Водице. И сам напуни флашу од те Водице однесе својој кући и остави да види шта ће се десити са њом. Прође седам дана вода иста, прође петнаест дана, прође месец, прође година дана, вода се не квари. Тада професор Немац одлучи да прими Православну веру и постане православни хришћанин. То је било за њега најочитији доказ силе Божије и чудотворства Божијег и истинитости Православне вере.

То што данас добија човек, добија људско биће, открива нам сав смисао намере људског живота, открива нам смисао бића. Ради чега је створен човек? Човек је створен да буде Богојављење да собом јавља Бога. Како, питаћеш ти? Тако што и ти, и сваки православни хришћанин, при крштењу добија те Божанске силе које су се јавила на Јордану... на данашњи велики Празник. Ето, човек се крштава, над њим се збива исто што се збива данас над Христом на велики Празник Богојављења. Отвара се Небо над њим, и он прима Божанску силу у себе, прима васцелог Господа Христа. Тако и вели Апостол Павле: "Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте". Та сила коју данас Господ даје с Неба понавља се увек у Светом Крштењу, у крштењу свакога од нас. Доказ опет Света Водица. Јер Водица у којој се крштава сваки човек, та Водица освети се и постаје некварљива, и у њој и њоме се крштава сваки човек и постаје православни хришћанин. Шта би после тога могао рећи хришћанин? Гле, то није ништа друго него Богојављење личности, бића људског које је дужно да јавља собом Бога, да открива свима собом Бога. А како и на који начин?

Када јавља Истину Христову, Љубав Христову, када живи по Правди Христовој, када живи у милостивости Христовој, када живи еванђелским животом. Зато, браћо моја, на свакоме од нас хришћанину је велика одговорност. Ми, ми смо дужни да целокупним својим животом објављујемо Бога, проповедамо Бога. Тешко нама ако то не испунимо! Тешко нама ако као хришћани заспимо у гресима, у гресима заспимо, у страстима. Тада ми не објављујемо Бога собом, већ супротно Њему, нечастивог ђавола.

Нека би Благи Господ чувао свакога од нас од тих грехова. Сваки непокајани грех, браћо, чини да човек постане објавитељ ђавола, објавитељ свега супротног Господу Христу. У овоме свету хришћани и јесу они који објављују сву истину о Господу Христу, сву истину о Тројичном Богу: о Оцу, Сину и Светоме Духу. Немојмо варати себе: Свако зло које ми чинимо, свака псовка коју изговоримо, свака рђава мисао, вуче нас и одвлачи далеко од Господа. Наше је да бдимо, да чувамо себе, да пазимо себе, и очи своје и уши своје и ум свој, од свега рђавога, од свакога зла. Јер ако тако не радимо тешко нама. Где смо онда? Да ли смо у загрљају Господа Христа или у загрљају ђавола?

Нека би Господ Бог чувао све нас од тог поклизнућа, од тог пада. А како ћемо сачувати себе од свега тога? Молитвом, постом, бдењем, милостивошћу, добротом, сваком светом врлином, јер свака врлина сједињује са Господом Христом и даје нам силе да чинимо и творимо Његове заповести. Зато сваки од нас мора да приморава себе на свако добро. Запамтите, браћо, у нама постоји сила која вуче ка греху, то је наша огреховљена слободна воља. Ми смо дужни да приморавамо себе на свако добро, да приморавамо себе на молитву ако је немамо. Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. Ако немамо љубави према посту, приморавајмо себе на пост, јер не заборавимо да се човек, људско биће, душа људска, најсигурније очишћава молитвом и постом. То је благовест коју је Господ објавио да се молитвом и постом човек очишћује од свакога греха, од свакога зла од свакога ђавола. Зато сваки од нас нека има ревности и силе, нека мисли на онај свет и онај живот, јер смо ми створени за Вечни Живот...

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа 4. на Свето Богојављење

1974. године у манастиру Ћелије