Мучење је кад знаш да си растужио вољеног човека.

 

Срце моје има само улазе. Излазе нема. Ко је једном ушао унутра тамо и остаје.Шта год он уради волим га таквог, каквог сам га заволео, када је први пут ушао у моје срце. Молим се за њега и тражим његово спасење.

За мене је најгоре мучење кад знаш да си растужио вољеног човека.

Старац Епифаније Теодоропулос

Не труди се да се допаднеш људима

 "Не тражи љубав људи. Не дозволи да те збуни недостатак њихове љубави. Човека често воле због зла и мрзе због добра. Не труди се да се допаднеш људима, него Богу. Небо се љути на нас због наших грехова, а свет због наших врлина."

Лав Николајевич Толстој

Човек не може учинити такав велики грех који би исцрпио Божју љубав

 

И не може човек уопште учинити такав велики грех који би исцрпео бескрајну Божју љубав. Зар може постојати такав грех који би претегао Божју љубав?! Треба се бринути само о покајању, а страх сасвим отерај. Веруј, Бог воли тако како ти не можеш ни замислити, воли те и са грехом и у греху твом. Одавно је казано да је на небу више радости због једног покајника него због десет праведника... Ако се кајеш, онда и волиш.... Љубављу се све добија и све се спасава. Јер, ако сам се ја, исто тако као и ти, грешни човек, смиловао над тобом и пожалио те, како ће тек Бог! Љубав је таква неоцењива вредност за коју можеш купити цео свет и искупити не само своје грехове, већ и туђе.

Даље од мене, утваре, измишљени страхови, привиђења!

Још има да се живи!

Фјодор Достојевски

Вера је наша победа

 

Јеромонах отац Данило, игуман манастира Дубрава на Златибору, у коме је једна од две цркве, посвећена светом Василију Острошком, говори за Геополитику. Отац Данило благ је, скроман и лековит. Озари вас! Помислила сам како сви „старци – духовни боготражитељи“ помало личе. Отац Данило личи на старца Тадеја (иако каже да га није срео), личи на оца Петра Денковачког, и на оца Јулијана из Студенице и оца Саву Вазнесењског и монаха Јакова Туманског...Сви они личе једни на друге по умности, благости, енергији љубави, добронамерности, очинској брижности којом зраче... И по плавим очима светог Деспота Стефана. 

Пише: Весна Павловић

Манастир Дубрава се налази на јужним обронцима планине Златибор, 30 километара од туристичког центра, пет километара узводно од манастирског комплекса Увац. Налази се на једном од меандара реке Увац, на узвишењу које је са три стране окружено кањоном реке и са кога се пружа предиван поглед на нетакнуту природу и сами ток реке. Овако географски положај манастира Дубрава описује Туристичка организација Златибор.

Јеромонах отац Данило, настојатељ манастира Дубрава каже: „Наше је само оно што смо другом дали.“

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ – РАДОСТ ДОНЕСЕ и онима у гробовима живот дарова.

„САД НАС ВИШЕ НИЈЕ СТРАВА НИ ОД СМРТИ НИ МУЧЕЊА НАШИ СНОВИ САД СУ ЈАВА ОД ХРИСТОВА ВАСКРСЕЊА“ – писао је наш Златоусти Владика Николај о светлом празнику Христовог васкрсења и подсећао : „Гле, свет оде за Христом!

Свет тражи Љубав, Истину и прави Пут и то све налази једино у Васкрслом Исусу – Сину Божијем, Господу нашем“.

У разговору са оцем Данилом из манастира Дубрава на Златибору осетили смо ту хришћанску несебичну љубав о којој је писао Владика Николај, љубав хришћанску несебичну и охрабрење. Нахранили смо душу слушајући његову беседу. Отац Данило игуман манастира Дубрава благ је, скроман и лековит. Скенира вас погледом, мало говори (мало говори као и сваки светогорски подвижник), али оним речима које каже гађа равно у срце и распрши све ваше дилеме, нахрани вашу душу! Озари вас!

Помислила сам како сви „старци – духовни боготражитељи“ помало личе. Отац Данило личи на старца Тадеја (иако каже да га није срео), личи на оца Петра Денковачког, и на оца Јулијана из Студенице и оца Саву Вазнесењског и монаха Јакова Туманског...

Сви они личе једни на друге по умности, благости, енергији љубави, добронамерности, очинској брижности којом зраче... И по плавим очима светог Деспота Стефана.

Некако вам одмах постане драг, и близак срцу тај седи старац са очима голубије плавим („са очима изван сваког зла“) са очима плавим као облаци који су јездили изнад манастира Дубрава.

Оче Данило како човек данас у времену „ишчашеном“, отуђеном, обезбоженом, да сачува Душу, своју и својих ближњих?

- Морамо добро упознати себе, и сазнати ко смо и шта смо, шта нас покреће и води у животу! Ком Богу служимо!

Ако превагне материјално, којем данас много стреме – онда смо на губитку, искушења су велика, а Господ није рекао да ћемо лако стићи у Царство Небеско.

Оставио нам је пост, молитву, Јеванђеље...Рекао је: „Не бој се, само веруј...“

До вере нас води молитва, пост, љубав ка ближњем.

Људи су се данас удаљили од Бога-Оца нашег, од себе самих, од других људи. (А наше је само оно што смо дали!)

Људи губе време на испразне ствари. Не знају или не желе да знају, „да смо дошли на овај свет без ичега и да ћемо отићи пред Господа исто тако“, понећемо само добра дела и склопљене руке...

Морамо опростити својим ближњима... А опростити значи не вређати се, отпустити од себе човека с миром и опростити му све лоше! Молити се за њега издалека без задршке и „каменог срца“.

Господ неће бити милостив према нама, ако ми са другима нисмо милостиви! Он не опрашта – наше грехе, уколико ми не опраштамо ближњима, онима који су нас увредили.

 

ЛЕК ЗА ДУШУ: МОЛИТВА ПОКАЈАЊЕ ПОСТ

Душа човека разболи се од унинија, осуђивања других, зависти, злопамћења, самосажаљења... Дакле, будите у миру са свим људима! Ако кроз покајање, молитву и мир са собом и са свима око себе дођемо у познање Христове истине и приљубимо своје душе цркви Његовој спасићемо се – каже отац Данило Плашић.

 

Историјат манастира

Историјски извори говоре да је манастир Дубрава најпре припадао манастиру Прибојска Бања, да је подигнут у 13. веку и да је разрушен од стране Турака 1853. године. Светогорски јеромонах отац Данило Плашић три године сневао је затрпани манастир и његове фреске.

Покојни патријарх Герман (у једном од тих ноћних сновиђења) благословио га је и поверио му послушање – свети задатак да пронађе и обнови ову светињу.

У јулу 2001. године отац Данило долази у манастир Увац и открива ископине манастира и започиње његову обнову уз помоћ мештана Златибора и Завода за заштиту споменика из Краљева.

Митар Ђуровић из Горње Јабланице пронашао је копајући у скривници 260 млетачких дуката из 16. века. Од тих средстава обновљена је стара једнобродна црква посвећена светом великомученику Пантелејмону, а поред ње подигнута већа црква посвећена светом Василију Острошком . Новац за изградњу овог храма приложила је највећим делом породица Горана Стојановића из Добоја који је тада живео у Америци. Због тог доброчинства добили су од Господа на дар, после 12 година брака, сина и кћер. И породица Добривоја Кнежевића помагала је у изградњи.

Али највећи покретач био је отац пун вере, полета и елана.

Три хладне зиме без струје, воде и огрева у брвнари „подизао је храм“.

„Није ми било тешко“, каже отац Данило, „Бог ми је помагао кроз друге људе, стално крепио и снажио.“

 

О НЕДЕЉИ ВАСКРСУ И ПОБЕДИ

Са оцем Данилом разговарали смо прве недеље марта, на средини Васкршњег поста.

Отац Данило каже: „Свака недеља је мали Васкрс. У недељу је Господ васкрсао, и победио смрт најгрешнијег и последњег непријатеља. Недеља је дан сећања на победу вере наше!

Господу који је победио смрт, лако је било да победи сав остали свет. Отуда је Он храбрио своје ученике: „Не бојте се, јер Ја победих свет“ (Јов. 16,30).

Вера је наша победа. Вера је наша ова победа Господа који победи грех и смрт.

Вера је наша – ова победа Христова, којом Црква Божија победи све непријатеље унутрашње и спољашње...Шта Вас може више охрабрити, оснажити и утешити од ове победоносне вере?

Шта Вас може устрашити, раслабити, ако само држите у срцу – ову непобедиву веру?

Ништа под сводом небеским, ништа на кори ни под кором земљином.

Ништа нека Вас не устраши, чак ни оно што се сада догађа у православној Русији – нека Вас не поколеба!

Оно што људи гледају као пораз, Бог гледа као победу, а оно што је за очи људске победа, за Бога је предвечерје пораза.

Промисао Божија јача је од људи, а милост Божија мудрија од људи.

Напустили смо Златибор испраћени пахуљама које су се изненада после сунчаног јутра појавиле на прелепом небу као Божији благослов.

У оквиру комплекса манастира Дубрава налази се извор свете Петке. Извор је смештен испод црквице Светог Пантелејмона у доњем делу манастира и са њега пуца предиван и лековит поглед на кањон реке Увац. Вода извора је лековита, рекли су нам, не само за очи, већ и за разне друге болести. Пошто се умије овом водом, сваки ходочасник који дође у манастир просто "прогледа". Рекли су нам да је Света Петка виђена "како заједно са Богородицом походи овај прелепи манастир". 

Дођите и уверите се и сами у неописиву чаролију манастира Дубрава.

Извор

Bолети, oслепети себе да не би повредио другог.

Прочитао сам једну причицу која је на мене оставила јак утисак. Као што увек делим са вама све лепо и корисно што налазим, тако и сад желим да поделим ово са вама. И, као и увек, надам се да ће се свакоме између ових редова открити нека блага помисао.
“Неколико година пре Другог светског рата живео је један диван супружнички пар. Веома су се волели. Муж се, кад год је било могуће, трудио да изрази жени своју љубав. А она је била лепа, осетљива и нежног здравља.
Али почео је рат, и муж је морао да оде на фронт. Тамо је прошао многа тешка искушења, али сваки пут је чудом остајао жив. И сваког дана се молио Богу да му помогне да преживи, да би се вратио кући, жени коју је тако волео. Мисао о томе да ће је опет загрлити загревала му је душу и помагала да издржи глад, хладноћу и ране.
Када се рат завршио, он је, срећан као никад у животу, трчао кући као на крилима. Ево већ се види село, и у сусрет му иде друг! Када се радост од тога што су се видели живи и неповређени стишала, друг је почео да га теши, говорећи о некаквом искушењу које га је задесило.
О каквом искушењу говориш? - пита човек коме је срце стало.
Шта, ти ништа не знаш? Твоја жена је била тешко болесна. Преживела је, наравно, преживела, само јој је лице сада изобличено, - саосећајно је одговорио друг.
Муж, као покошен, паде на земљу и горко заплака.
И увече стиже он својој кући. Жена, видевши га, не може да се нарадује и само благодари Богу за чудо што се он вратио кући жив! А потом они седоше за сто... И одједном она схвати да је њен муж, тај вољени, изгубио у рату вид! Мислећи да је ослепео од последица рањавања, она га није ни о чему испитивала, да му не би причињавала додатну патњу. Почела је да се као и раније брине о њему, како приличи жени која воли, и они су срећно поживели још 15 година.
Потом, после тих 15 година потпуне среће, али такође и тајних страдања, пошто је била неизлечиво болесна, жена је предала душу Богу. А муж који је волео затворио је њене очи... и отворио своје! Све те године он се претварао да је слеп, да не би увећавао њене патње”.
Е, то значи волети! Ослепети себе да не би повредио другог.
И нама би често било боље да затварамо очи, јер наш поглед може бити много тежи него што мислимо, и томе у кога гледамо може постати још горе од тог прекорног погледа. Многи људи губе снаге за борбу са собом или са искушењима кроз која пролазе само зато што смо их погледали како није требало! Због нас њихов живот може постати још тежи, јер ми не видимо како њих боли душа, скривена у том телу инвалида, или покривена ружноћом, или чиме год ружним, или пороком који је узео власт над њима, или депресијом, са којом се боре...
Али да бисмо пред тим затворили очи, морамо волети! Не можемо престати да видимо туђу ружноћу ако смо равнодушни, или тупи, или желимо да маргинализујмо човека, него само ако показујемо осетљивост, деликатност и великодушност.
Да ли је неопходна љубав да бисмо се понашали једноставно и природно? Очигледно, да! Неоходно је да волимо да не бисмо дозволили другом човеку да се осети повређено или прекорено, да не бисмо постали разлог због ког он пати, него да бисмо му, напротив, помогали, ублажавали, колико можемо, његов бол.
А зар то не ради Христос у нашем животу? Мени се чини, Он нас гледа са затвореним очима, јер иначе ми не бисмо могли ни да погледамо на Њега, осећајући се тако кривима пред Њим.
И још сам помислио: како ретко у данашње време чујемо за случајеве попут овог! Љубав као да је охладнела, као да немамо више снаге да волимо, или смо можда просто постали сувише себични?
Раније су односи међу онима који се воле били много трајнији, лепши, срећнији. Раније је постојала лепота и свештена љубав двоје људи. Један прост гест, цветић, један поглед, већ су постајали извори радости, трепета срца и суза од среће. А сада... Само и чујеш за разводе и тугу. Скандале и оптужбе.
Сви се на некога жале. Сви некога окривљују. Врло је мало оних који би на себе преузели кривицу и одговорност за растанак. Можда више не можемо да волимо? Више не можемо да опраштамо? За нас љубав више нема никакво значење? Или смо просто толико заробљени љубављу према себи, да ближњи за нас постаје терет?
Сви ми знамо – да би односи, породични живот, функционисали, неопходно је да једно својом љубављу увећава срећу и лепоту живота другога. Од давнина је познато, “љубав је ватра, али гори кад убацујеш дрва“, и тада је могуће волети непрестано.
Ни у једној књизи није написано и нико није рекао да волети значи само осећати срећу; не, волети значи желети добро и срећу другоме. То значи одрећи се свог егоизма и гордости, смирити се, да би владао мир, молити се у нади, задовољавати се малим које имаш, и благодарити за то, бити срећан видећи да је други срећан, и живети уздижући се...
Волети – у томе је мудрост живота. Волети значи имати мудро срце. Волети значи владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава! Можда ће они који читају ове редове бити другачијег мишљења, сматрајући да мени не приличи да пишем о љубавним односима, јер ја не знам “како је то тешко”. Можда су они и у праву, али, као и сваки свештеник, ја патим много више него што ви можете да замислите, кад видим сломљено срце, сузе на прекрасном лицу другог. А љубави је тако тешко да то види...

Архимандрит Силуан (Висан)
Са руског Мирјана Милетић

Пресвета Богородица - прототип монаха

У својој дивној беседи посвећеној ваведењу Пресвете Богородице у Храму и натприродан живот, којим је живела у Светињи над светињама, Свети Григорије Палама представља Пресвету Богородицу као прототип оних који у тишини (исихији) служе Богу монаха. 
" Пошто, дакле, Свечиста од почетка свог живота напусти те везе, удаљи се од људи, те пошто отиде од живота кривице, изабра за све невидљиви живот без дружења, обитавајући у Светињи над светињама. Док се тамо налазила, пошто се ослободи од свих материјалних зависности, она одбаци сваку везу, и пошто превазиђе и симпатију према телу, сједини свој ум, окренувши га њему самом, са пажњом и непрестаном божанском молитвом. И тиме, пошто постаде господарица себе саме и уздиже се над многоразличним мноштвом помисли, простим речима, изнад сваког облика, уобличи нови, неизрецив пут ка небу, који бих могао назвати умним ћутањем. Имајући свој ум привезан за ћутање, уздиже се изнад свих твари и боље од Мојсија угледа славу Божију и сагледа божанску благодат, која никако не може да буде доступна чулима, него представља свеблажено и свештено сагледавање доступно само чистим душама и умим бићима.
Пошто постаде причасник тог сагледавања, потом постаде, сагласно божанским химнографима, облак воде живе и огњенозрачна колесница Логоса.
" Али ко заволе Бога више од Ње, коју сада опевавамо? Али и кога је Бог заволео више од Ње? Које друго створење Божије је чистије од Ње, или једнако са Њом, или је макар приближно као Она.
Стога, пошто је тим најузвишенијим сагледавањима била посвећена у најузвишеније тајне и сјединила се на тај начин са Богом и уподобила му се, само Она од свих одвека праведних оствари надумну молитву Богу, нас ради, и сама је доведе до краја. То се збило због јер Она не само да стече узношење ума које превазилази сваку логику него га и употреби нас ради, и имајући смелост пред Богом оствари ово велико и више но велико достигнуће; јер Она не само да беше по обличју Божијем него и Бога учини по обличју човечијем, не само тиме што Га је зачела бесемено и родила на неизрецив начин. Она би уобличена божанском благодаћу (стога је арханђел и назвао благодатном), а сама даде Богу човечанску природу (зато је на благовестима чула поздрав: Радуј се').




Јеромонах Димитрије Григоријатски 

из МОНАШКА СХИМА, равноанђелски живот 
Значај свете тајне монашке схиме по светим оцима 

Сумња зна злоћу другога

Једнa сестра се жалила оцу Зосими на другу сестрy, "Оче, зашто ме ова сестра не воли? Шта сам јој урадила?"
"Ко ти је рекао да те не воли?", Одговорио је он. "Ти правиш грешку! Та мисао је од нечастивог. Не прихватај то."
"Не, Старче, она има нешто против мене. Њене речи и понашање то показују. Поред тога, моје срце ми јасно говори да је тако. "
"Па, онда претпоставимо да си у праву. Али прво, отиђи у шуму дозивај и вичи: 'вољена сестрице! "Ехо ће ти одговорити исте речи. Онда поново вичи, 'Луди! безвредни човече! " и ехо ће ти поновити исте речи. Веруј ми, у односу двеју душа у међусобној комуникацији, иста ствар се дешава као и са ехом.  Дакле, прво погледај у своје срце.  Открићеш да имаш лоше предрасуде према тој сестри. Пре свега испуни своје срце миром и љубављу према њој. Онда можеш бити сигурна да ће ти она вратити иста осећања. "
" Што да радим, старче? Ја сам несрећна и немам љубави у срцу за моју сестру. "
"Немаш љубави? Барем делују као да имаш љубави, научи се да она има своје потребе, ако јој треба нешто, понуди јој. Ако се не слажете око нечега? Уступи њој. Ако те је прекорела, осуди себе и замоли за опроштај. Али поврх свега моли  се непрестано за њу, рекавши: 'Спаси је, Господе, и кроз њене свете молитве имај милост за мене! "Онда ће сигурно Бог променити твоје срце. После свега овога, ако она није у миру са тобом, имаћеш мирну савест."

Из Поуке Старца Зосиме Сибирског

Наша вера је вера радости!

Наша вера је вера радости, вера мира, вера љубави. Код нас, у нашим иконама, ништа није ружно. Ни Јуда није ружан. Такав мир обавија читаву уметност православне цркве.
У мелодији петога гласа певамо на венчању: ", О Исаије, радуј се" [Исаије ликуј], у истој мелодији певамо на сахранама: ". Благословен јеси Господе, научи ме законима Твојим" 
[ Псалам 119 (118): 12]  Истом мелодијом на свадби и на сахранама.
Ово је наша вера! Вера радости!
Како Јеванђеље почиње? Шта значи "Јеванђеље" ? Јеванђеље [Евангелион], односно, добре вести. То је оно што "Јеванђеље" значи: Добре вести!
Оно почиње:  И Анђео рече пастирима: "Доносим вам добре вести, јављам радост велику" [Лк 2:10]
И апостоли вратише се у своје домове радујћи се са великом радошћу.
Тако је Јеванђеље почиње и завршава. "

О.Никон светогорац, Нови Скит

Јеротић о атеистима: Све ми се више чини да не желе да препознају своје грехе!

Владета Јеротић је истакнути награђивани српски лекар, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, теолог, свестрани ерудита и академик САНУ.

Своја размишљања о човеку, религији, животу, али и из стручне области објавио је у преко 30 књига. Многи га највише познају по његовим мислима о хришћанству, а о атеистима, Богу и кајању је рекао:

"Све ми се више чини да сви атеисти, па и агностичари са првенствено материјалистичким погледом на свет, не желе да препознају своје грехе, или, и када их препознају, не желе да се кају.

Богу се не можемо ни приближити без увида у своју слабост и грешност. Није Богу потребан тај увид, већ нама, људима. Он једино од нас очекује љубав као слободан људски одговор на непојамну и безграничну Божју љубав.

А до љубави не можемо никад доћи док смо горди, моћни, властољубиви и славољубиви, себични и довољни сами себи."



Преузето

Лако је волети човечанство, али треба волети оног ко је стално ту!

Затварање у себе је супротно љубави. Љубав је одрицање од себе, од свог Ја. То је најтеже од свега. Човек је по природи егоистично биће, то је наша пала природа, то је најтеже надрасти. Човек је у сталној борби. Свети Оци кажу: "Ако не постанеш бољи, постаћеш гори". Благодат и труд су два
стуба за човека.

Љубав нас изводи из оквира простора и времена.

По мери љубави према ближњем се потврђује наша љубав. Лако је волети човечанство, али треба волети оног ко је стално ту, ко има и лоше особине, ко је несавршен. Волећи човека, ми
волимо и његове особине, не обрнуто. Не можемо рећи да некога волимо због његових особина, зато што је нешто урадио. Можемо само да га волимо као људско и Божије биће, а онда да због тога волимо и његове особине. Преко тог несавршеног бића ми можемо онда волети цело човечанство. Неволети апстрактну слику човечанства, већ конкретног човека, уз сва искушења, а то онда можемо само пренети и на шири план.

Љубав Христова нам помаже да оно што нисмо добили у детињству – надокнадимо у саодносу са Богом.

"Љуби ближњег свог као себе самог". Људи не воле себе. Изгубили су Бога. Ако верујем у Бога, онда Га и волим. Не може се веровати у Бога без да Га човек воли. Да би волео, прво мораш волети себе, па другог.

Смисао је данас у трпљењу и љубави

Др Владета Јеротић

Човек који живи у прошлости, исто као да је мртав

Човек који живи у прошлости, исто као да је мртав. Наиван је свако ко живи у будућности, односно у својој фантазији (или машти), зато што будућност искључиво припада Богу. Христова радост се налази једино у садашњости, у вечној Божијој садашњости. Само су потребне три ствари. Прво: Љубав. Друго: Љубав. Треће: Љубав.

Мати Гаврила(Папајанис)

Док не стекнеш љубав, буди трпељив према другима!

Узрасти до врлине љубави

''Човек не може стићи наједанпут до врлине љубави; он мора да израста док дође до те највеће врлине. Кад дођемо до ње, онда престаје све, онда више за праведника закона нема, он је надишао сваки закон, он чини више него што сваки закон може да учини. Дотле, морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност и његово мишљење, уколико оно није на штету општу. Ту је држава да брани друштво од тих злочинаца којих је увек било и има''.

Да ли сентименталан човјек може вољети?

Чиме се разликује патња од сентименталности?

Патња је заснована на љубави према човјеку -љубав чини другога јединственим са собом, као са својим другим "ја". Сентименталност се пак заснива на љубави човјека према самом себи; сентименталног човјека не жалосте туђе патње, већ лично искварено расположење; она тежи не да потискује патњу у миру, већ да уклони слике патњом и поља свога видокруга.

Умјетност и књижевност навикавају човјекову душу на подражавање и па емоционалну укљученост у ситуацију, Човјек, навикавајући се да преживљава душевно стање личности из позоришних комада, тв серија, романа, на крају почиње сам да "игра живот" као глумац на сцени. Умјетност развија високу пластичност психе, која често долази до патологије и емоционалног приписивања лика који се замишља у свијести. Љубав навија за другога; њој је болно зато што је болно човјеку. Сентименталност навија за себе; њој је болно зато што се негативни лик патње увукао у свијест и изазвао негативне амбицијe.

Љубав је заснована на жељи да други људи живе у благостању. Сентименталност на жељи за властитим душевним комфором; патње других она прихвата као непријатни несклад у свом душевном миру. Сентименталан човјек не може вољети, он се може заљубљивати, стварати себи идоле, служити им и тим идолима испунити своју душу.

Супротна страна сентиметалности јесте окрутност. Она што је ван граница непосредних осећања, сентименталном човјеку је туђе и небитно. У бајци Егзеперија "Мали принц" аутор се истрчава: ако се угаси моја звијездица, шта ће ми читава васељена", другим ријечима, звјездица у коју сам ја заљубљен дража ми је од читаве планете.

Сентименталан човјек је спреман плакати кад види болесног пса и истовремено остати глух и равнодушан кад пате милиони људи, само да он не види њихове патње. Сентименталност није љубав, већ болесна осјећајност, то је хронична пригушена хистерија, која замјењује љубав; сентиментализам је стварно либерализам са њиховом луциферовском савршеношћу. Већ у прошлом вијеку један писац је рекао да нема љуће звијери од либерала. Ми бисмо додали: од свих звијери крокодил највише личи на либерала који, прождирући своју жртву, горко плаче.

Архимандрит Рафаил (Карелин)
ТАЈНА СПАСЕЊА

Љубав к Богу природно је жарка

"Љубав к Богу природно је жарка", говори свети Исак Сирјанин, "и кога

она спопадне без мере, чини његово срце одушевљеним. На њему се виде
необичне (и спољашње) промене: лице његово постаје светло и радосно".
Љубав се не плаши страдања. Она се баш у страдању показује најјача.
За једнога монаха прича се, како је дуго боловао, па оздрави и целу једну годину буде здрав. Он је постао тужан и замишљен. Кад су га питали, што је такав, он одговори: Оставио ме Бог, ево целу годину не посећује ме !
Бог љубави не оставља оне који Њега љубе. Свети мученици Христови,
Евтропије, Клеоник и Василиск буду бачени у тамницу због тврде вере у Христа.
Дуго су тамновали у тамници, док се судија не сети те их изведе поново на суд. Мислио је судија, да ће их видети полумртве од дугог тамновања, но
зачуди се кад их погледа и виде здраве и светле као да долазе са весеља, а не
из тамнице. Упита их безбожни судија о томе, а Евтропије одговори: Заиста,
веселио нас је Христос наш у све дане тамновања, посећујући нас својом
благошћу, те се збива на нама оно што у Писму пише: Кад се срце весели, лице
цвета (Приче 15,13). Кад је судија покушао двојицу од њих да преласти и од
вере одврати, одговоре они: "Као што је Тројица нераздељива, тако смо и ми
нераздељиви вером и љубављу".


Свети владика Николај Велимировић
- Духовне поуке - 

Пажљиво са другима!!

Светитељи су пажљиви, јер су окусили сладост и мир Светога Духа, и ако не буду пазили на то, изгубиће мир. Светитељи се увек труде да не ражалосте ни једног човека, а ни животиње. Другога посматрају као да је Христос. И заиста јесте Христос, јер је икона Божија. Сходно томе, они воле човека јер је икона Божија. Тако Христос и човек постају једно у срцу њиховом, у највећим дубинама њиховим.

Када нам човек пружа љубав Христову, племенитост, тананост, онда је то заједница са Богом. Желиш да будеш заједничар Тела и Крви Христове? Буди. Али, постоје и други начини да заједничариш. Ево шта каже једно од монашких правила Светог Антонија Великог: “Никада немој отежати другоме, никада немој покушавати да истрајеш у речима својим“. Рекао си нешто, а други ти одговара: „ Не, није тако како ти кажеш“. Немој покушавати да докажеш да си у праву, него пронађи неки учтив начин да други схвати да је победник. Јер, ако не осети да је победник, у њему ће се створити горчина, отпор, отров, осветољубивост, недовољност и толико другог. Повући ћеш се а да то ни не покажеш, да он то не схвати, да би помислио да те је уверио. Наравно да ћеш ти постојано остати у истини. Ако се не опходимо на овај начин, нама ће владати лукавство.  

Наши односи са ближњим

Архимандрит Емилијан

Лик пријатеља

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив. Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем свога пријатеља. Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријатељеви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатељи. Брани пријатеља и излаже се опасности њега ра!ди. У пријатељевом телу обитава душа пријатељева. Он је добри саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење. Еурипид каже:"Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко." Ништа није боље од правога пријатеља. Саветовање његово делује јаче од сваког лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља. Његове речи су животни лек. Добар пријатељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља. Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља. Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља. Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ. Григорије Богослов каже: "Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлини."

Св. Нектарије Егински