Не чини предрасуду!!

Пред - осуда илити= предрасуда је унапред мисаоно развијање суда о некоме или нечему а да то нисмо довољно испитали. Предрасуда је стара колико је старо и човечанство.  Мисаоно се суочавамо свакодневно, приликом сваког контакта са људима, од ујутро до увече. У којој мери смо подесили свој начин размишљања она је у тој мери наш параметар. Дакле, утиче на формирање става о особи или нечему што нам није познато. Готово да је сви имамо.

Најчешће се предрасуда пројави као врста става, која нема ваљаног доказа нити реалног искуства, углавном као жеља да се неко подреди стереотипу. Може бити готово наивно, без икакве сумње и преспитивања и прихватање предрасуде кога сретнемо. Постоји негативна и здрава врста предрасуде, нпр. када се нађемо у средини где никога не познајемо проценићемо да са насмејаним људима можемо лакшe споразумети. Иако је позитивна, може да створи уверење да нас ова особа, далеко од истине "не лаже",само зато што се културно опходи..

Дакле, предрасуде имају веома снажан утицај на нас.. Лако се уочава читава листа разних категоризација и класификација особа које се сврставају по стереотипу који је вазда негативан. Често је омраженост заснована на основама као што је: национална, класна, етничка припадности, расна, полна, верска, политичка, страначка, старосна, према нечијој висини, образовању, материјалном статусу, спорту, музици, хороскопу и било којем другом облику људског постојања.   Предрасуда истовремено себе посматра идеално, док прикрива некритички-супер-позитиван став о себи. Такву појаву код људи О.Серафим Роуз назива болест исправношћу.

 Агресивна предрасуда се лако регрутује у дискриминацију и прогон, шовинизам и пропаганду који има за циљ да се подигне против одређених људи, тиме се показује  као раширено стабло са својим помоћним гранама и плодовима зла. На великом плану се пројављује кроз отворену нетрпељивост, мржњу, преспремност за сукобљење, рат, прогањање, малтретирање, одвајање, непријатељство и ко зна какве све агресивне облике.. Она упорним емотивним ставом вапи да се подвигом суочимо са њом.

Видимо у вестима да свакодневно неко пројављује негативне став према ближњем, јаким снажним осећајем и фокусираним уверењем који у себи има неразуман став, лоше формирану категорију. Комплетни образац кроз који проматра свакога као претерани параметар који незаобилазно бива кроз генерализацију људи. Можемо слободно додати и  "без икаквог разлога"..

Основа предрасуде је осуђивање, и зато је грех, потпуно суптилно..

У Јеванђељу налазимо доста опомена "Не судите, да вам се не суди" (Мт. 7: 1). и многим другим местима

Налазимо детаље када су  довели грешну жену која је ухваћена „у прељуби“ која се сходно закону требала каменовати, прогон "слепога од рођења" или грешнога од рођења, разговор са самарјанком и многим другим.

Будући да је предрасуда веома стара, изродила је многи пород, од ње је на првом месту  страдао Господ наш Исус Христос, такође и многи светитељи. Заиста био би предуг списак њихових имена који би нас оставио у чуду отворених уста.  

Предрасуда говори многим језицима: ароганције, бестидности, високомерности, гнушањем,гордошћу, грехољубивости, грубости, двоједушности, дрскости, завишћу, зановетањем, злобношћу, злурадости, лажљивости, лицемерјем, лукавством, љубомором, надменоћу, напраситости, насртљивости, немилосрдности, неодговорним понашањем, непостојаности, несавесности, нетрпељиво, ниподаштавањем, ограниченошћу, оговарањем, окрутношћу, охолошћу, подмукло, подсмевањем, презиром, преузношењем, префриганошћу, разметљиво, самодивљењем, самољубљем, самооправдањем, самосажаљењем, самохвалисањем, својеглавошћу, сплеткарењем, сујетом, сумњичавошћу, таштином, тврдоглаво, увредљиво, умишљено, уображено, фарисејски, хвалисавошћу и др самообманама...

Како је не чинити !?

Да би развили способност препознавања стварног око себе потребан нам је параметар добра и зла. Једино тада је успешно суочење са сопственим најдубљим предрасудама, пристрасностима за које не верујемо да имамо нити то признамо. Зато нам је потребан Божији закон као параметар. Суочење мора бити понизно... какао би спознали шта је добро а шта не, да разазнамо грех од човека..  Господ Исус Христос је мерило,"Научите се од мене".

Видимо да се Господ вечно обраћа популацији која је уверена у сопствену праведност, и која са презиром посматра све друге. Имамо сјајан одговор у параболи о митару и фарисеју.

       Јеванђеље по Луки.18гл. 10-14

10. Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.

11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, Хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубнци или као овај цариник.

12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.

13. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме!

14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се; а који себе понизује узвисиће се.

На другом месту Матејевог јеванђеља (15гл.) Господ Исус Христос изобличавајући фарисеје отклања и тешку традиционалну предрасуду на примеру Хананејке. Док она виче и вапи за њим да ицели њену кћер, Господ не уподобивши се предрасуди тога времена, наглас хананејку назива псом (како се тада односило према њеном народу), похваљује њену веру и исцељује њену кћер.

Дакле, потребна нам је ова лекција као свевремена, да би избегли склоност самообмане, мислећи у себи да сам управо особа коју Господ похваљује, а не особа коју Он жели да поправи.

Зашто сам увек "ја" жртва !?

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи.. Ако се гушиш у "непрвди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости.
Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега".
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота ! "

Гервасије Агиорит

Сумња зна злоћу другога

Једнa сестра се жалила оцу Зосими на другу сестрy, "Оче, зашто ме ова сестра не воли? Шта сам јој урадила?"
"Ко ти је рекао да те не воли?", Одговорио је он. "Ти правиш грешку! Та мисао је од нечастивог. Не прихватај то."
"Не, Старче, она има нешто против мене. Њене речи и понашање то показују. Поред тога, моје срце ми јасно говори да је тако. "
"Па, онда претпоставимо да си у праву. Али прво, отиђи у шуму дозивај и вичи: 'вољена сестрице! "Ехо ће ти одговорити исте речи. Онда поново вичи, 'Луди! безвредни човече! " и ехо ће ти поновити исте речи. Веруј ми, у односу двеју душа у међусобној комуникацији, иста ствар се дешава као и са ехом.  Дакле, прво погледај у своје срце.  Открићеш да имаш лоше предрасуде према тој сестри. Пре свега испуни своје срце миром и љубављу према њој. Онда можеш бити сигурна да ће ти она вратити иста осећања. "
" Што да радим, старче? Ја сам несрећна и немам љубави у срцу за моју сестру. "
"Немаш љубави? Барем делују као да имаш љубави, научи се да она има своје потребе, ако јој треба нешто, понуди јој. Ако се не слажете око нечега? Уступи њој. Ако те је прекорела, осуди себе и замоли за опроштај. Али поврх свега моли  се непрестано за њу, рекавши: 'Спаси је, Господе, и кроз њене свете молитве имај милост за мене! "Онда ће сигурно Бог променити твоје срце. После свега овога, ако она није у миру са тобом, имаћеш мирну савест."

Из Поуке Старца Зосиме Сибирског

Pелигиозност код маловерних je тесно повезана са естетским и сентименталним емоцијама

Овај грех је најраспрострањенији, понекад маловерје прелази у
потпуно безверје, иако човек који болује од њега често и даље посећује службе Божије и
прибегава исповести. У таквом стању маловерни не одриче постојање Бога свесно, али
ипак сумња у Његову свемоћ, милосрђе или Промисао. Својим поступцима, навикама,
читавим начином свог живота он противречи вери коју исповеда речима. Такав човек се
никад не удубљује чак ни у најједноставнија догматска питања, бојећи се да не изгуби
наивне и често нетачне и примитивне представе о хришћанству, које је некада стекао.
Претварајући Православље у националну домаћу традицију, у скуп спољашњих обреда и
гестова, или га сводећи на наслађивање предивним хорским певањем, светлуцањем свећа, односно, на спољашњу лепоту, маловерни губе оно најглавније у Цркви – Господа нашега Исуса Христа. 
Код маловерних је религиозност тесно повезана са естетским, страсним и
сентименталним емоцијама: она се лако прилагођава егоизму, сујети и сентименталности.
Људи овог типа траже похвале и добро мишљење духовника о њима. Такви људи се на
исповести често жале на друге, желе да покажу своју “праведност”. Од сладуњаво-
лицемерно “побожности” они лако падају у раздражљивост и гнев према ближњима.
Такви “праведници” који не виде у себи никакве грехове, често према онима који
их окружују испољавају бездушност, егоистични су и лицемерни, живе само за себе,
сматрајући да је уздржавање од грехова довољно за спасење. Уопште, религиозно
самозадовољство и самоспокојство јесу главни показатељи удаљавања од Бога и Цркве.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна Исповести

Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот

Испољавање ове страсти многи људи оправдавају физиолошким разлозима, такозваном “нервозношћу”, која је последица патњи и неприлика које су их задесиле, напетошћу савременог живота, тешким карактером рођака и ближњих. Иако такви разлози често постоје, ипак не могу да служе као оправдање за ову, по правилу, дубоко укорењену навику да своју раздражљивост, срџбу и лоше расположење искаљујујемо на ближњима. Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот, доводе до свађа обично због глупости, изазивајући узвратну мржњу, жељу за осветом и злопамћење, озлојеђују срца добрих људи који се у принципу воле. А како заразно дејство има испољавање гнева на младе душе, разједајући у њима Богом дану нежност и љубав према родитељима! Ми можемо и дужни смо да осећамо гнев само према својим гресима и недостацима. Нил Синајски саветује да човек “буде кротак с људима, али борбен с непријатељем нашим, јер се у томе и састоји природно коришћење гнева, да бисмо се одлучно супротставило древној змији.” И још: “Ко не заборавља зло демонима није злопамтило према људима”. Чак и кад расправљамо о нечему то треба да чинимо без озлојеђености и гнева зато што се раздраженост одмах преноси на другог. Разлог за гнев је често уображеност, гордост, жеља да човек покаже своју власт над другим, да се разоткрије његове пороке заборављајући на своје грехе. Пре исповести треба да се сетимо: да не осећаш можда, брате, озлојеђеност према свом ближњем и да ли си се помирио с њим у срцу свом? Да ли си после увреде коју си некоме нанео изгладио грешку према њему, да није у његовом срцу остала бол и огорченост? Сети се и покај се за оно што си згрешио, и ако је могуће помири се с њим пре исповести, затражи опроштај од онога кога си ражалостио, а за оне које су те увредили помоли се желећи им добро од свег срца. Тамо где људи дуго живе заједно, нарочито у тесним условима, где су често једни поред других – ђаво уноси међу њих неслогу, мржњу једних према другима, рађа се стална раздражљивост, осуђивање, чак и одвратност и непријатељство. Све је то дело зле страсти. Човеку почиње да изгледа да се ближњи понаша потпуно немогуће, сви његови поступци му изгледају крајње наказни, изазивачки, непристојни. То је познато искушавање нечисте силе. Кад пронађе једну, било коју лако раздражљиву тачку у човековој души ђаво почиње стално ту да подбада и да клеветом и лажју подстиче на гнев све док не раштима све душевне струне тако да је душа увек спремна да се одазове на сваку гневну помисао – и нечисте силе на тај начин нашавши себи отвор на души убрзо у њу довлаче гомилу непријатељских осећања према брату и тако лако човека брзо доводе до самих наступа беса, односно до љуте мржње према ближњем. Због тога је важно да се на самом почетку прате такве непријатељске помисли, ситна раздражљивост и гневни испади – и да им се одмах стане на крај тако што ће их човек исповедити, и уколико постоји таква могућност, он треба често и јасно такве помисли да открије пред свештеником. А он речју, саветом лако може да помогне да се сличне мисли одсеку и да се спречи даљи развој болести. Међутим, крајње је некорисно сматрати да човек треба да се обрачуна с оним према коме се појавила оваква злоба – ђаво управо то и жели. Треба издржати до краја знајући прави извор тог зла. Јер, кад човек, подстицан злим духом срџбе негодује на ближњег и њега, а не ђавола и своју страст сматра за кривца, онда он, по речима отаца Цркве, личи на пса, којег људи гађају, камењем, а он се баца на њих, гризе их, а заправо не примећује онога ко га гађа. Дакле, та страст је данас веома развијена, а за њено лечење је потребно много пажње, борбе, честог исповедања, смирености пред ближњима, самопрекора, много молитава с метанијама за себе и за оне против кога се подигла борба у човеку. Истински хришћани, они који су свом душом желели да послуже Господу своме и тражили потпуно очишћење срца, - често су себи тражили или наставника или брата с тешким, строгим или чак раздражљивим карактером, да би, живећи поред њега стално морали да се смирују и да се кроз то науче кротости и незлобивости. Такви примери се често могу срести у житијима светаца.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести 

Повредљивост је параметар великог "ега".

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи.. Ако се гушиш у "непрвди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости. 
Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега".
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота ! "

Гервасије Агиорит

Гневите се, прочитајте зашто!

"Немогуће је да се неко не разгневи на ближњега, ако се пре тога срцем  није узвисио над њим, ако га није понизио и ако се не сматра вишим од њега".

 Св. Ава Доротеј

О ношењу Крста у савременом свету

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети,  не жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.

Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.

Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.

Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи „О нашем надању“: „Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: „Хришћанство је радост.“ А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. „Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном,“ рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: „Није мене достојан.“ А то значи: „вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.

Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак.“

Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става: сида, наркоманија, еколошка катастрофа.

А решење није тамо где се мисли, односно у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна, али недовољна. Коренито решење је једино покајање.

Јудеји су тражили „знак“ од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погреб и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.

Један од западних отаца, блажени Августин, је рекао: „Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин.“

Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст, морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.

Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и апостол Павле: „Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.“ (Фил. 3, 18-19).

Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати (са крстом у руци не напредујеш), него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге (да не би други злоупотребили њих).

Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.

Јевреји су хтели Месију, али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.

Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту (српски би ова скраћеница била ХСК, прим.прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.

Архимандрит Георгије (Капсанис), 

Извод из: Крст Христов

Како издржати самоћу када човек није у браку?

Епископ Јегарски Порфирије (Перић

Самоћа није категорија хоризонтале, и ми кад осећамо самоћу ми осећамо самољубље али самољубље као одсуства љубави према Богу.

Јер ако ми имамо заједницу са Богом и знамо да нас Бог воли, ми за друштво имамо најнеопходнијег, за пријатеља некога који је најпотребнији нама.

Дакле, ако имао Бога за пријатеља, ако смо са њим у заједници ми онда никада не можемо бити сами, и ако се трудимо да узвратимо у ту заједницу  увек ћемо бити у заједници са свима онима који су чланови евхаристијске заједнице, али опет и опет.. по мери нашег подвига и по мери наше љубави.

Дакле, кад год се осећамо да смо усамљени, да смо тужни, да смо напуштени, да нас нико не разуме морамо знати да имамо проблема са собом и са својим егоизмом и то је наш највећи непријатељ.

Морамо знати да се онда укључила у наш живот више него што је то потребно логика на уштрб љубави.

Логика има потребу да брани свој его, да брани своја права, према томе нема другог излаза него да пођемо путем крста, да пођемо путем распећа и путем жртве али увек имајући на уму Христа.

Зато што, ако ми хоћемо да испуњавамо заповести о љубави Божијој, заповест о жртви а при томе се не сећамо Христа, то ће нам онда постати терет и постаће мука.

То је као кад имате конфликт са неким нпр. муж са женом и сад муж зна,  да он треба да отрпи јер то каже Јеванђеље, а уопште се не сећа Христа и не види у томе могућност да у томе учествује у крсту Христовом, онда то његово трпљење ће постати гутање.

У ствари, трпљење када је у Христу и Христа ради, онда је то трпљење које ослобађа, које афирмише и које је пут у радост пут у живот.

Све зависи од нашег односа са Христом, нема ту много мудровања, све заиста једноставно. Све је врло, врло једноставно.

Христос воли сваког од нас на непоновљив начин и заувек, и тако какав јесте и Христос је сваког од нас већ васкрсао јер је већ смрт победио. Ту онда нема много мудровања, него само да препознамо и почнемо да живимо у складу са том љубављу такви какви смо, немоћни и јадни, искомплексирани и шта све не, али ћемо ићи мало по мало напред.

Ако ми међутим будемо чистунци, не пушимо, не пијемо, трпимо, лишавамо се разних природних својих потреба, јер све оно што се извитопери у грех и страст у основи и у потенцијалу постоји као богом дани природни потенцијал за љубав.

Ако ми дакле лишавамо себе свега што захтева наша природа, а не чинимо то Христа ради, не сећамо се Христа онда ћемо у најмању руку запасти у психозу.

Значи Христос је центар, и он је Истина, Он је Пут, Он је Живот. Према томе морамо се непрестано сећати Христа,  живети у Њему, живети за  Њега и онда ћемо на своје питање добити лак и једноставан одговор а увек ћемо бити радосни.