Вољу Божију знамо преко Светог Писма и Предања

Вољу Божију знамо преко Светог Писма и Предања, а како да је испуњавамо уче нас канони и устави Цркве, које су саставили Богом надахнути Свети Оци, а они су лично искусили пут борбе са грехом и моралног усавршавања, те данас, с венцима, стоје пред Престолом Божијим. Угледајмо се на њих и, остварујући своје лично спасење,својом речју и животом ширимо око себе светлост вере. Што јаче она буде светлела, тим обилније ће се благодат Божија изливати на људски род. 

Свети Јован Шангајски.

О онима који излазе из Цркве пре завршетка службе Божије

Неки не приступају ( причешћу) с трепетом него с гужвом, тискајући један другога, пламтећи гневом, вичући, грдећи, гурајући свога ближњег, пуни метежа. О томе сам ја често говорио, и нећу престати говорити. Зар не видите, какво благочиније влада на олимпијским (незнабожачким) играма, када распоредитељ пролази по игралишту, с венцем на глави, оденут у дугачку хаљину, држећи у руци штап, а викач објављује, да буде тишина и ред!

 Није ли ружно, да тамо где ђаво торжествује, бива таква тишина, а тамо где Христос призива к Себи, бива велика ларма? На игралишту ћутање, а у цркви вика! На мору тишина, а у пристаништу бура!… Кад си позват на обед, ти не смеш изаћи пре других, макар се и пре других наситио, а овде док се још одиграва страшна тајна Христова, док још траје свештенодејство, ти у самој средини остављаш све и излазиш! Како се то може опростити? Како ли оправдати? Јуда причестивши се на последњој вечери оне последње ноћи, брзо је изашао, док су још сви остали били за трпезом. Ето чијем примеру следују и они који журе да изађу пре последњег благодарења!“ 

(Из Беседе на Богојављење)

Св.Јован Златоусти

Да ли је расуђивање везано са знањем?

Старче да ли је расуђивање везано са знањем?

Расуђивање долази од божанског просвећења, неко може да чита свете Оце, да тачно зна одређене ствари, да се подвизава и да се моли. Али расуђивање долази просвећењем свише, што је посве друга ствар.

Св.Старац Пајсије
Из Са болом и љубављу савременом човеку

Старац Јосиф Ватопедски: О Расуђивању

Расуђивање јесте здрав и непреварав суд о мислима и стварима, о којима се исправно расуђује имајући у виду време, место, стање, а увек ради старања. Расуђивање јесте разликовање изненадних наилазака, како би се избегла штета. Расуђивање јесте виђење невидљивог, кроз које здрави ум препознаје будуће догађаје. Расуђивање представља благодат Светога Духа, која се као награда даје онима који са сваком исправношћу ( = акривијом) чувају савест, и који са сваком исправношћу чувају Божије заповести. Расуђивање је, потом, орган Цркве, помоћу кога она чува чада своја на немирном и узбурканом мору живота. То је котва мислене лађе.
            Човек који се нађе у животним борбама и у невољама "постојања" прима савете од непријатеља и из других разлога запада у још веће невоље. Најважније за спасење јесте пажња  ( = стражење). Непријатељ војује читавим својим бићем, ратујући да спречи напредовање човеково. Демони често војују против човека на један одређени начин, али ово није обавезно, пошто када схвате да не могу да изазову пад његов, они мењају начин свог деловања. Често војују на одређени начин, али то није трајно.  Довољно је да било где пронађу какву пукотину, било природну било стечену, кроз коју улазе и наносе штету. Довољно је да се током борбе појави каква непажња, па да они уђу и под видом користи прекрате тешкоћу. А ако је и даље присутна ревност, онда они помажу да се прекорачи мера, да се дође до неумерености и да се на тај начин поремети равнотежа. Било премала било претерана правила никада не доводе до резултата. Када су правила премала то води небризи а када се претерано и фанатично претерује то води самоуверености. Ако у свему томе не суделује божанска благодат онда се не постижу никакви резултати. Када се неумерено ревнује, том следују многе невоље од којих нема ни најмање користи. Код овог претераног подвизавања, пошто оно није надахнуто благодаћу божијом, разарају се телесне силе, и човек тако није у стању да испуни своје назначење, пошто је уништио своје оружје - своје телесне силе. Блажени Старац је ово упоређивао са "два начина на која непријатељ војује против нас - један спреда а други с леђа. Неопходно је имати у виду правилно располагање телесним силама, нарочито ако недостаје путеводитељ. У том старању, опет, када недостаје онај ко би нас својим расуђивањем водио, не касни да подвижнику приступе страсти уживања и себељубља, које су једнако штетне. Опасност у овој борби долази више са стране икономије ( = снисхођења), јер према Оцима нашим, у време труда и борбе и страдања, лакше је да се човек превари снисходећи себи. Заиста, када се природа замори она тражи одмор. Исправно је Старац назвао ову прелест "мешавином" онога што је спреда и онога што је од позади. Само они који су задобили благодат, који су достигли меру љубави, не могу бити ухваћени у ову режу непријатеља, пошто их чува пуноћа благодати, и пошто их светлост непрестано просветљује. Ови се већ налазе у праведности а "закон није прописан за праведника" (1 Тим. 1, 9), како је записано. Они, пак, који нису достигли овај степен морају да се чувају. За такве је говорио блажени Старац да "они који нису достигли степен бестрашћа и духовно стање созерцања виших ствари, поскоче и ... падају на земљу".
            Овде смо навели три стања у којима се налази пали човек, према мишљењу Отаца и блажене успомене Старца нашег. Овоме насупрот стоје три духовна стања, за која се удостојавамо "мисленим подвигом".  Прво од ових је "против природно" када "човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан" (Пс. 48, 13). У овој пропасти, која у потпуности одражава слику нашег пада, налази се сва беда и изобличење карактера човековог, и страшно и свегрешно ђавоуподобљење пропалог човека. Свети Макарије Велики, у својој петнаестој омилији каже да је грех "сила и суштина сатаниног мишљења" (Све. Макарије Велики, Омилија 15, 49). И поново у четрнаестој омилији говори да је то "умна и мислена сила сатане".
            Ако човек који је овим поробљен заиште милост Божију и прибегне Цркви и истинитом покајању, тада се благодаћу Божијом, уздижу свете врлине, и он прелази на други "природни" степеник. Тада он живи и промишља у складу са природним законима свога бића, имајући као основу откровење Божије. Ако благодаћу Божијом не упадне у замку лукавога, него настави са покајањем и подвизима, уз помоћ благодати успиње се на трећи - "натприродни" степеник, који представља савршено природно здравље и почетак прозорљивости.
            Духовни степеници и стања, који се садрже у три које смо навели, јесу према Оцима и према Старцу нашем следећи: "Очиститељни" који представља исправљање  делања супротног природи, "просветљујући" који представља живот у складу са природом, и "савршени или освећујући" који представља поредак натприродног живљења. Очишћење призива благодат Христову на човека која исправа његово бесловесно живљење, и учвршћује га у његовом жаљењу због сваковрсних прегрешења у прошлости. Просветљујући степен, као средње стање, преображава читавог човека - и мислено и делатно - и на тај начин га отклања од грешног пута ка врлинском, према речи Писма: "Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење" (Рим. 6, 19). Ово је мера суботњег одмора, када се човек одмара од труда покајања и долази до усиновљења, и његова се чула очишћују "ако и јесу црвена као црвац" пошто је "наследник Божји и сунаследник Христов". Ово се, према нашим оцима назива бестрашће, љубав, обожење, што је све пуноћа обећања Божјих, којима нас је обрадовао, доласком Бога Логоса у човеку. Свакако, наша тема је била расуђивање - ми смо и описали степенике којима благодат долази у човека, увек под светлошћу расуђивања.

Старац Јосиф Исихаста

Са Јелинског Александар Ђаковац

Извор

Најважнија брига!

..НАЈГЛАВНИЈА БРИГА ЗА СВАКОГ ХРИШЋАНИНА ТРЕБА ДА БУДЕ БРИГА ЗА ЗАДОБИЈАЊЕ СПАСЕЊА.........


Прво и најнужније дело за сваког хришћанина јесте стицање вечног спасења. У време нашег земног странствовања потребни су нам одећа, јело, пиће, обитавалиште, и друге сличне потребе; али спасење је нужније од свега: оно је толико неопходно, да је све привремено у поређењу са спасењем – ништа. Све има онај, ко је стекао спасење; ништа нема онај који није стекао спасење, иако би му сав свет припадао. (Мт. 16:26).
..."Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди" ? (Мт. 16:26). Спасење јесте једино на потребу ! Спасење јесте онај добри део, који се неће одузети од душе, која га је стекла (Лк. 10:42).
Све материјално, што год имали, што год задобили у време нашег земног живота, све ћемо оставити у дан наше смрти: оставићемо у дан смрти, оставићемо заувек рођаке, другове, богатство, почасти, оставимо само тело наше. Вечно спасење или вечна пропаст, једино они, биће наше наслеђе, кренуће са нама у вечност, тамо ће задобити пуно развиће, дајући нам или бесконачно блаженство или бесконачну несрећу.
Најглавније дело, најглавнија брига за сваког хришћанина треба да буде дело спасења, брига о задобијању спасења. Онај који се брине о спасењу из таквог срдачног расположења спасиће се: зато што ће му Свемогући Бог благодаћу Својом помоћи да се спаси.


Свети ТИХОН Задонски - "из келејних писама"

Који сте знак у хороскопу? Свети Оци, учитељи Цркве и њихов однос према астрологији

Свети Оци Цркве током целе њене историје су такође поклањали велику пажњу борби против чаробњаштва и астрологије. Због недостатка места дозволићу себи да се зауставим само на неким радовима Светих Отаца и учитеља Цркве. Тако на пример, Тертулијан у свом раду О идолима пише: "Међу различитим људским пословима не можемо да не приметимо неке вештине или занате који иду на руку идолопоклонству. О астролозима чак не вреди ни говорити, али пошто је један од њих наумио да себе оправда због тога што наставља да се бави том делатношћу, имам намеру да кажем неколико речи тим поводом. Нећу рећи да смештати имена лажних богова на небу, приписивати им тобожњу свемоћ и одвраћати људе од узношења молитава Богу, уливајући им веру како је наводно њихова судбина предодређена звездама - да би све то било исто што и поклоњење лажним боговима. Али ја тврдим да се астрологија у том случају уподобљава палим анђелима који су отпали од Бога ради варања људског рода... Ако је магија кажњива, а астрологија је њена подврста, заједно с врстом подлеже осуди и подврста. Тако од времена појаве Еванђеља свакојаки софисти, астролози, чаробњаци, маги и врачари морају бити неминовно кажњени" ("О идолима" у књизи: А. Б. Ранович Извори за историју раног хришћанства, Москва, 1990, стр. 167).

Татијан у Беседи против пагана пише: "Демони су начинили људе жртвом свог отпадништва. Показавши људима распоред звезда, као они који се коцкају, увели су судбину која је туђа правди, јер било да је ко судија или оптужени, такви су постали по одређењу судбине... демони су измислили судбину. Као основа за то послужило им је то што су животиње пренесене на небо. Јер они су удостојили небеске почасти животиње с којима су живели након збацивања с неба - гмизавце, рибе, четвороножне животиње које живе у планинама - ради тога да би људи мислили да и оне бораве на небесима и да би посредством распореда звезда уверили да је живот на земљи, далек разуму, сагласан с разумом: на тај начин, било да је ко гневљив или трпељив, уздржан или неуздржан, богат или сиромашан, таквим су га предодредили они који располажу рођењем; јер распоред Зодијака је дело богова. Ако је светлост једнога од њих, како кажу, јача он одузима славу од осталих и ко је побеђен сада опет може бити победник. Они се са задовољством баве причама о седам планета као играчи који бацају коцку. Али ми смо изнад судбине и уместо лутајућих демона знамо само за једног Господа вечног, и не потчињавајући се судбини, одбацујемо и њене законодавце".

Јован Дамаскин у свом познатом раду Тачно изложење православне вере, наводећи светог Василија Великог, даје следећу карактеристику астрологије: "Пагани кажу да се излажењем, залажењем и приближавањем звезда, као и сунца и месеца, управљају сва наша дела и тиме се и бави астрологија. Ми пак, напротив, тврдимо да они дају предзнаке кише или суше, влажног или сувог времена, као и ветрова и вода, али они ни на који начин не могу предодређивати наша дела. У суштини, ми, које је Творац створио слободним, ми смо господари наших дела. А ако све чинимо услед кретања звезда, то што чинимо, чинимо по нужности. А оно пак што се дешава по нужности није ни врлина, ни порок. А ако немамо ни врлину, ни порок, нисмо достојни ни награда, ни казни, а Бог ће испасти неправедан, дајући једнима добра, а другима невоље. Штавише, ако је све вођено и покретано нужношћу, онда неће бити ни Божијег управљања у свету, ни промишљања Божијег о створењима. Поврх тога, и разум нам неће бити потребан, јер ако нисмо господари ни једног свог дела, немамо потребу да било о чему размишљамо. Међутим, разум нам је несумњиво дат ради промишљања наших поступака, због чега је свако разумно биће у исто време и слободно биће.

Зато ми тврдимо да звезде нису узрок ничега што се збива у свету - ни узрок постанка онога што постаје, ни пропасти онога што пропада, већ пре служе као предзнак киша и промене ваздуха. Неки ће можда рећи да су звезде, ако не узроци, онда предзнаци ратова и да својство ваздуха које зависи од сунца, месеца и звезда, на различит начин производи различите темпераменте, навике и расположења; али навике се налазе под влашћу наше воље, јер оне су потчињене разуму и мењају се под његовим вођством".

Минуције Феликс у свом Октавију, говорећи о римским гатањима и предсказањима, пише да ако би се у ретким случајевима та предсказања и остваривала на делу, то се може објаснити тиме што је "међу мноштвом лажних предсказања неко од њих случајно могло погодити истину и да чаробњаци и астролози који измишљају предсказања, не само да знају демоне, него уз помоћ њих праве све своје преваре које личе на чудо: путем њиховог убеђивања и утицаја они производе своје чаролије, приморавају нас да видимо оно чега заправо нема, и обрнуто, да не видимо оно што постоји. Први од таквих магова по речима и делима својим је Состен (Остан)", то јест, исти онај маг који је, како смо већ рекли, био један од првих ширитеља астрологије у Хелади.

Свети Јован Златоуст у својој поуци "О онима који се лече од болести враџбинама" строго упозорава да се не сме ићи непријатељима Божијим, маговима и чаробњацима, да је боље умрети него непријатељима Божијим ићи. И да они који користе њихове услуге умиру пре времена и у муку вечну иду. Јер онај који иде астролозима, "сам себе лишава помоћи Божије, презрео ју је и ставио је себе ван промисла, (те зато) ђаво како хоће, управља и располаже (његовим) делима".

Преподобни Максим Грк који је посветио читав низ радова разобличавању астрологије, уједном од њих, између осталог, пише: "Лажно, безбожно учење звездочатаца и предсказивача човекове судбине по данима рођења, није одозго и није од благодати Светога Утешитеља откривено Халдејцима, Јелинима и Египћанима, него од најлукавијих и најчовекомрзачкијих демона, на погибељ онима који им верују". Говорећи затим о узроцима подударања неких предсказања астролога с реалношћу, Максим Грк наводи речи Августина Ипонског: "... то се догађа не толико због небеских знамења, колико због тајног наговора сатане, чему се понекад неприметно излажу људски умови, то јест, та предсказања потичу од заједничких снага, од сагласности с ђаволом". По мишљењу светог Максима Грка: "Тиме је јасно показао блажени овај отац откуда потиче ово демонско учење и да ђаво открива следбеницима звездочатачке науке оно што ће им се једном заиста догодити, оно што бива по наговору демона. Ко ће се од хришћана који истинито и нелицемерно верују сложити да икада добије знања такве сатанске обмане и да уђе у разговор с демонима? Зар то неће бити само онај ко пребивање с демонима ставља изнад вечног живота? Предсказују демони, предвиђајући некада много раније оно што ће се догодити, понекад и погађају; али најчешће лажу и зато им не треба веровати, иако се понекад њихова предсказања и остварују". О узроцима који подстичу демоне да улазе у општење с људима посредством астрологије, исти светитељ каже: "... Зна свелукави да посредством обмане предсказања лако може да нас одвуче од Бога и привуче к себи, примора нас да верујемо да звезде владају нашим поступцима и расуђивањима, а када буде прихваћена та вера, нипошто се више нећемо, или ћемо се веома мало бринути о својим сагрешењима, правдајући се неизбежношћу утицаја звезда. Када наиђу жалосне околности, за то оптужујемо Бога као створитеља зла. Чинећи тако, ми ћемо се нужно лишити заштите од Бога и тада ће непријатељу бити лако да овлада нама и сведе нас на дно пакла".

Дакле, видимо да Свети Оци Цркве једнодушно иступају против астрологије, разобличавајући је као подврсту магије, као средство општења с демонима, а астрологе пореде с "палим анђелима који варају род људски" и строго забрањују општење с тим "непријатељима Божијим". Нарочито пажњу заслужује мишљење Татијана који је показао безумља астролога који су наденули сазвежђима имена животиња, планетама - имена лажних богова, а затим из карактера ових последњих почели да изводе судбину човека или државе у зависности од положаја тих "небеских твари". Врло убедљиво звуче докази Минуција Феликса који је показао да се нека предсказања збивају из два разлога:

1) због случајне подударности;

2) због чаробњачких деловања гатара који у низу случајева могу сазнати о будућим догађајима од демона који су или видели или сазнали о тим догађајима или су сами учествовали у њиховој припреми.

Крајње јасно показује Јован Дамаскин да небеска тела предсказују само временске прилике, а за човека који поседује слободну вољу и разум, звезде и планете не могу играти никакву улогу предодређујућег чиниоца судбине.

И најзад, јасно резимира све ово поменути рад светог Максима Грка, где је сажето искуство борбе Светих Отаца против астрологије и показано је како уз помоћ ове лукави демон покушава да нас одвуче "од Бога к себи" тако да што лакше овлада нама и "сведе нас на дно пакла".

СВЕШТЕНИК РОДИОН ПЕТРОГРАДСКИ
ЉУДИ И ДЕМОНИ
(Како пали духови кушају савременог човека)

"Како би друкчије човеку падало на памет да подели космос по аналогијама дана и ноћи, лета и зиме, на свет светлог дана и свет тамне ноћи насељен митским монструмима, уколико није имао прототип такве поделе у самоме себи" 

- Карл Густав Јунг

Колико искушења, толико и утехе!

Онолико колико нам се појачавају искушења, толико нам се појачавају и утехе, и толико више имамо најбоље наде за будућност. Сада код нас све иде својим током, и ми пловимо уз повољан ветар. Ко је видео? Ко је чуо? Подводни гребени и стене, разбеснели урагани и буре. Ноћ без месеца, дубоки мрак, стрмине и литице. Па, ипак, пливајући кроз такво море, ми нисмо у ништа горем положају од оних који се спокојно њишу у луци.

( Св. Јован Златоуст - Писмо Олимпијади 1 ) 

Kако говорити о духовним стварима?

198. Поука о томе како говорити о духовним стварима У писму Вашем изнели сте клевету на мене. Добри сте ви Питерци (Петрограђани прим. прев.). Чак и житеља далеке незнане пустиње настојите да дохватите клеветом! Пишете: "Веома ми је драго што сте ми заповедили да не говорим ни са ким о вери итд." To није истина! Ево шта Вам је било написано од речи до речи: "У давање савета не би требало да се сувише упуштате, већ да са смирењем од њих одустајете. А када Вас приморају, онда треба рећи нешто мало и овлаш, препуштајући ствар Богу итд." Говорити о вери, и давати савете велика је разлика, схватите! И ово последње нисам Вам забранио, већ сам само рекао да то чините са страхом Божјим, са крајњом опрезношћу и умереношћу.  Говорим Вам ово са срдачним сузама, јер сам видео и доживео многа горка искуства. А сачувај Боже да Вам саветујем у садашње оскудно време да скривате од ближњих ту малу ризницу која пре вазилази сав свет, знање о Богу, које сте задобили не без подвига и страдања, по нарочитој милости Божјој. Сада је много разнородног знања, само је знање истине напустило људе. Предивна је руска пословица: "Недосољено на столу, а пресољено на леђима". Дакле, не гневи се, душо, зато што си у прошлом моме писму добила своје полеђима са неколико удараца од жезла речи. To је било за пресољеност! Све Вас љубим, грлим, к срцу привијам. Христос са Вама! Благослов Божји на Вама.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

Не мисли да ти једини трпиш више од других

О борби против туге
 

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима.
Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже на Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1. Кор. 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи је онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега и Он је никада неће оставити.
Св. Јефрем Сиријски

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазрцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао (2. Кор. 7,10).
Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси.
Св. Јован Касијан


Уздржљиви не тугује што није добио храну, нити целомудрени што није задовољио срамну похоту, нити кротки што није успео да се освети, нити смирени што је лишен људске славе, нити несреброљубиви што је претрпео губитак.
Они су у потпуности угасили у себи све такве жеље, и зато и не осећају тугу, јер бестрасног не мучи туга, као што се стрела не дотиче онога ко има на себи оклоп.
Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.
Св. Нил Синајски


Мржња зависи од раздражљивости, раздражљивост - од гордости, гордост - од сујете, сујета - од маловерја, маловерје - од тврдоће срца, тврдоћа срца - од нерада, нерад - од лењости, лењост - од унинија, униније - од нетрпељивости, нетрпељивост - од сластољубља.
Молитва зависи - од љубави, љубав - од радости, радост - од служења, служење - од наде, нада - од вере, вера - од послушања, послушање - од простосрдачности.
Св. Макарије Велики

О лепљењу етикете свештеницима!

Осуђивање свештенства:

Припазите, браћо моја мирјани, да не осуђујете своје свештенике, да их не корите и презирете, јер сами себи подмећете огањ. Јер свештеници су виши и од Ангела и од царева. Тако мени говори моја савест. Ако сретнем свештеника и цара, чини ми се благословеним да свештеника ставим да седи изнад цара. И ако сретнем свештеника и ангела, прво ћу поздравити свештеника, па онда ангела, јер свештеник је, браћо моја, виши и од Свете Трпезе и од Светога Путира. Свети Путир је бездихан, а свештеник се свакога дана причешћује Пречистим Тајнама, часним Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа и Бога. Ја, браћо, немам за шта да осуђујем свештенике, јер су свештеници и имају Христа да их кори, па у чему год да погреше има наш Христос за њих железну палицу.

Свети Козма Етолски.

O лажљивцима?

7. Речју, пак, лаже онај који, олењивши се да устане на бденије, не каже: "Опрости ми, јер сам био лењ да устанем", већ: "Имао сам ватру, несвестицу, и нисам био у могућности да устанем. Био сам слаб". И говори он десет лажних речи уместо да учини поклон [покаје се] и смири се. И ако га неко укори за ту ствар, он наставља да врда речима и да их подешава, [само] да не би претрпео прекор. Исто тако, ако се деси да има нешто против свога брата, он не престаје да се оправдава и говори: "Али, ти си рекао. Али, ти си [то] учинио. Нисам ја [то] рекао, него онај. Не ово, него оно". И [све], само да се не би смирио. Опет, ако жели неку ствар, он не допушта себи да каже: "Ја желим то", него наставља да околиши својим речима и говори: "Патим од тога и то ми је неопходно", или: "Заповеђено је [да ми се то да]". И говори толике лажи, све док не испуни своју жељу.


    IX
  О ЛАЖИ
 ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ
 ПОУКЕ

Спор Св. Августина и астролога

Када се Августин (354-430) суочио са изазовима паганског Рима, побијао је астролошке тврдње.

Августин је доказивао да је историја Рима и многих других царстава зависила од Божје воље, а не од утицаја "звезда". Међутим, уместо на историју Рима, Августинов напад је био усредсређен на извештаје о близанцима, рођеним у готово истом моменту, за које се говорило да су водили практично истоветне животе, тобоже као резултат њихових крајње сличних наталних хороскопа.

Један такав извештај дошао је од астролога и историчара Посидонијуса из Апамеје (51. пре Христа), и тицао се случаја из списа великог физичара Хипократа. Два брата су истовремено оболела. Болест сваког од њих је имала сличан развој у току истоветног периода. На крају, здравље оба брата се почело побољшавати у истом тренутку.

Шта је могло бити објашњење ове усклађености? Посидонијус је сматрао да су браћа морала бити близанци, са изузетно сличним хороскопима, што је предодређивало да се разболе и опораве по истом распореду.

Августин је одбацивао ову претпоставку. Он је мислио да су постојала многа веродостојнија објашњења за истоветне болести браће. Мора да су браћа била подизана у истој средини док су одрастала, да су пила исту воду, јела исту врсту хране, и била прилагођена истој клими. Под овим условима, тврдио је Августин, могло се очекивати да су два човека одрасла имајући исте конституције и осетљивост на болести. Стога је сасвим могуће да су се рођена браћа могла и разболети и оздравити у току истог временског периода, без уплитања било каквог астролошког утицаја.

На жестоке нападе критике, Августин је окренуо астрологов сопствени извор - Хипократа - против њега. Августин је наводио Хипократово признање да чак и близанци могу имати велике разлике у току својих болести, према начину живљења који су за себе одабрали. Ако је по овом питању Хипократ у праву, онда је Посидонијусова вера у астролошки предодређену болест била неодржива.

Августин је такође користио Св. Писмо да би илустровао како су близанци могли водити потпуно различит живот, чак и када су се времена њихових рођења поклапала скоро у секунд. Он је наводио библијску причу о Јакову и Исаву, чија су времена рођења била толико блиска да је Јаковљева рука држала Исавову пету.

Да је астролошка теорија исправна, тада би наталне мапе два брата требало да буду скоро истоветне. У том случају је требало да њихови карактери буду практично исти, и да им животи теку скоро истоветним током. Међутим таква сличност није важила за браћу, који су се изразито разликовали по особеностима, навикама и животним путевима.

Августин је доказивао да подударност њихових времена рођења, сасвим јасно, није имала никакве везе са животима Исака и Јакова. У светлости оваквог библијског доказа, који носи далеко већу тежину него сведочанство Хипократа, како тврђења астролога могу бити разложна?

Нигидијев точак

Римски учењак Нигидије, који је живео у првом веку пре Христа, разматрао је проблем близанаца и неподударности између њихових наталних хороскопа и животних историја. Он је предложио следеће објашњење.

Нигидије је поредио постулисано кретање неба (привид створен земљином ротацијом) са окретањем грнчарског точка. Наместите да се точак брзо окреће, предлагао је Нигидије, и направите две ознаке брзо једну за другом на њему. Иако су ознаке направљене практично у истом тренутку, кретање точка ствара велики размак међу њима. На упоредном моделу, доказивао је Нигидије, брзо кретање неба може проузроковати велику разлику међу наталним мапама близанаца рођених у само неколико тренутака размака. Та разлика се може одразити на веома различите животне историје, чак и кад су само секунде делиле рођење близанаца.

Ова аналогија, подругивао се Августин, крхка је колико и Нигидијева грнчарија. Ако су близанци могли имати веома различит живот упркос чињеници да су њихови хороскопи практично исти, тада хороскопи не могу бити оправдани у животу неког појединца. Астролог се, онда, тешко може осмелити да предвиђа догађаје студирајући нечији хороскоп.

Августинове анализе срушиле су темеље астрологије. Он је чак понудио објашњење за ретке случајеве када су се астролошка предвиђања показала као тачна. Августин је сматрао да су у таквим случајевима астролози само преносили обавештења која су им добављали зли духови како би убедили човечанство да је астрологија - са својим уверавањем да "звезде", пре него суверена Божја воља, управљају људском "судбином" - оправдана за предвиђање будућности. Остали који су је објашњавали такође су примећивали везе између астролошке праксе и демонског утицаја.

Данас би Августин био назван "Разобличитељ", што означава особу која побија лажи на којима је астрологија утемељена. Према Августиновом примеру многи савремени научници истакли су потпуно практично одсуство научних доказа у прилог астролошкој тврдњи. По обрасцу који је постао уобичајен више векова након Августина, међутим, астрологија је преживела критике и наставила је да шири свој утицај у религијским и световним установама.

 Дејвид Ричи 

Из књиге

ЧОВЕК ЈЕ ВИШИ ОД ЗВЕЗДА
Oкултизам, астрологија, магија
(ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА VI)

ЗАМКА АСТРОЛОГИЈЕ

Изреке Св.Јована Златоуста

Стотина Св. Јована Златоустог

1. Властодржац није онај ко се тако назива, већ ко је такав у ствари.

2. Властодршци су они који управљају сами собом.

3. Знање о добру и злу је стављено у савест свих људи.

4. Не, доиста нема ничега јачег од молитве, па чак и ничег равног њој.

5. Тамо, где су развратне песме, скупљају се демони, а где су духовне песме, тамо нисходи благодат.

6. Где су злоба и гнев, тамо не долеће Дух кроткости.

7. Нема никакве потребе за заклетвама.

8. Да ли си гневљив? Буди такав према својим гресима.

9. Мајка свих добара и усавршитељица сваке врлине је љубав.

10. Доиста, ништа нам не доноси толико страдања као страсти које су ојачале у души.

11. Псалам је велики саговорник.

12. Ко излаже лажно учење, не слушај га, макар био и анђео.

13. Испитиваћемо своја дела и ни о коме се нећемо изјашњавати ружно.

14. Сиромаштво нас учи и мудрости, и трпљењу, и сваком мудрољубљу.

15. Полна жеља нам је дата ради брака и рађања деце, а не ради блуда и разврата.

16. Нема ниједног сопственог греха који би потицао из нужности, већ сви они зависе од злоупотребе воље.

17. Сиромаштво, према уобичајеном поретку ствари, мора да производи не леност, већ марљивост.

18. Крађа потиче од лености.

19. Врлина је саобразна с природом, а порок јој супротан, као што је болест супротна здрављу.

20. Када би било корисно знати будућност, онда то Бог не би сакрио од нас.

21. Ако неизоставно желиш славу, боље тражи славу од Бога.

22. Ко сам себе узноси, тога не узносе други.

23. Непоштење с говорничком вештином производи далеко више зла, него необразованост.

24. Од мноштва задовољстава код нас бива много и грехова, у шта се може убедити сваки.

25. Обично не причињавају толико штете наметне звери, колико порочни људи.

26. Крст је глава нашег спасења; крст је узрок безбројних добара.

27. Крст је наша похвала, почетак свих добара и подухвата и сав наш украс.

28. Ко је рекао помилуј, тај је учинио исповест.

29. Зар мислиш да човеку треба мало снаге да се, када прима увреде, не гневи.

30. Човек расипник није великодушан.

31. Ко употребљава новац на оно што треба, тај је великодушан.

32. Доиста је велика она душа која не робује страсти и сматра новац ни за шта.

33. Свезнајући нема потребе за сведоцима и доказима.

34. Уздржавање од позоришних представа може бити названо почетком целомудрености.

35. Страст не познаје границе, али престаје само онда, када убије онога који је њоме опседнут.

36. Ништа тако не пружа души спокојство и мир, као кроткост и смиреноумље.

37. Мрзети је тешко и повезано је с немиром, а волети је лако и угодно.

38. Гнев је звер, звер дивља и свирепа.

39. Гнев је исто оно махнитање, само привремено.

40. Великој души је својствено да не мисли о сопственом задовољству, већ да се брине о другима.

41. Страсти су тирани.

42. Недостатке ближњих треба прећуткивати и прикривати.

43. Нико те неће осудити, ако будеш сам себе осуђивао.

44. Не чинити, већ трпети зло - то је истинска надмоћ.

45. Не тражи славу од безумних, већ прихвати као довољно да имаш славу разумних људи.

46. Нико тако није леп душом као једноставан човек.

47. То је духовно пристаниште душе (о Цркви).

48. Нема ничега пријатнијег од човека који не уме да се гневи.

49. Што је ко већим богатством окружен, то веће богатство жели.

50. Почетак гордости је незнање Господа.

51. Гордост је крајња глупост.

52. Човек се често баца у бездан да би му се други дивили.

53. Ако ко није у стању да управља својом душом, како ћe управљати државом?

54. Гнев нема снагу, ако је не добије од тебе.

55. Гнев није ништа друго до безумна распаљеност.

56. Ништа човека не чини толико бестидним, као искварена савест.

57. Среброљубље је узбунило васељену.

58. Радост чини душу лакомисленом, надменом и непостојаном.

59. Љубав (кроз Бога) једних према другима чини нас непорочнима.

60. Молити се за несрећу непријатељима безакоње је.

61. Нема ничег светијег од оног језика који у несрећама благодари Бога.

62. Нећемо оплакивати умируће, већ оне који завршавају живот у пороцима.

63. Целомудреност је уздржавање и побеђивање похота борбом (а не бекством).

64. Задовољства порока су краткотрајна, а жалост је непрестана.

65. Нема ничег ништавнијег од славе људске.

66. Морамо да чувамо имовину тако као да нам је она туђа.

67. Презираћемо новац, да не бисмо изгубили из вида своју душу.

68. Љубав (Божија) је боља од власти и сваког богатства.

69. Ако си учинио добро, дан ти је леп, а ако си сагрешио, он је ружан и мучан.

70. Ако ти је чиста савест, онда имаш прави празник.

71. Добра жена је за мужа је пристаниште и најважнији лек од душевног растројства.

72. Ако морамо носити бреме једни другима, онда тим више треба носити недостатке жене.

73. Жена има велику снагу како за врлину, тако и за порок.

74. Када не подозреваш ништа зло, тада не можеш ни смерати зло.

75. Невоље стварају милосрђе и човекољубље.

76. Птице имају крила да би избегавале мреже; тако и људи имају разум да би избегавали грехове.

77. Често се од смеха рађају прљаве речи, а од прљавих речи још прљавија дела.

78. Присуствовање позоришним представама ствара прељубу, неуздржаност и сваку бестидност.

79. Свако добро дело је плод љубави.

80. Боље је прљати себе одвратним блатом, него гресима.

81. Сиромашан је онај ко не може да подноси сиромаштво.

82. Али ако се уништи милосрђе, све he погинути и истребиће се.

83. Ако је он частан и богат, то је праведно.

84. Телесне болести исцељује вештина лекара, а болесну душу брзо исцељују речи Христове.

85. Оно што је телесна храна за одржавање наших снага, то је и читање Писма за душу.

86. Ако се богатство даје глупаку, чини га још глупљим, а развратника још развратнијим.

87. Пред врлином сва богатства света су гора од блата, мања од трунчице.

88. Ништа тако не чини људе глупима као злоба.

89. Прва врлина, па чак и све врлине састоје се у томе да се буде путник и странац у овом свету.

90. Не дај нам, Боже, да трпимо све што се може трпети.

91. Имаш језик не ради тога да би се ругао другоме, већ да би благодарио Бога.

92. Љубав (Божија) је корен, извор и мати свега доброга.

93. Без љубави су сви дарови ништа.

94. Не говори ми о ниској љубави која је пре болест.

95. Дакле, престанимо најпре да пљачкамо, па тек онда почнимо да дајемо милостињу.

96. Велико је добро бити свестан својих грехова, непрестано мислити о њима.

97. Седина је онда поштована, када онај који је њоме украшен поступа онако како доликује седини.

98. Старац је цар ако хоће то да буде.

99. Када ме мрзе, а сам не мрзим. тада други мене има за непријатеља, а не ја њега.

100. 100. Ова тајна ти већ овде земљу претвара у небо (о причешћу Светим Тајнама).

Cтрадања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити

Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да не падате духом трудећи се и да не говорите: "Већ дуго времена пребивамо у подвизима". Напротив, умножавате ревност своју, као да сваки дан почињете. Цео живот људски је веома кратак у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа пред вечним животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви размењују ствари исте вредности, док се обећање вечног живота купује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година је - седамдесет година, а при већој снази - осамдесет година. И већина њих је у труду и муци (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино сто година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на земљи, већ на небу, иако смо се подвизавали на земљи. И још: оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо падати у униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у подвигу), или да смо учинили нешто велико: страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).

Свети Антоније Велики

Будите дакле милостиви

Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.

Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света.
Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи, саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни. 6. 180-182

С. Игњатије Брјанчанинов

О монашком и брачном животу!

Делимо људе у монахе и ожењене људе, и живот на монашки и брачни, са резултатима похвале монашког живота, који ми сматрамо као бољи и прикладнији за држање Божијх заповести, а  омаловажавамо брачни живот, као да није погодан за практиковање Божје воље.
Заиста врло добро знамо да  Црква похваљује оба начина живота, и монашки живот и брачни живот. Али, то не значи да је један  хваљен на рачун другог. И у овом тренутку морамо рећи да се тумачење параболе о Талантима управо на ово односи, које смо раније поменули.

Можемо тврдити да у Цркви се људи не деле на брачне и безбрачне, већ на људима који живе у Христу и људе који не живе у Христу. Тако са једне стране имамо људе који имају Духа Светога и са друге стране људи који немају Духа Светога. Осим тога, у раној Цркви, како изгледа у Посланици апостола Павла, сви хришћани, неудате и ожењени, живели су као монаси, јер чак и брак има свој аскетизам. Дакле, ако неки монах критикује брак у Христу, он показује да он има проблем са монашким животом, а ако ожењен човек критикује и гледа попреко на монашки живот, то значи да он има проблем са начином на који он живи свој живот. Добар монах никада не критикује оно што Бог похваљује и добра брачна особа никад не критикује што  Бог похваљује, као што је монашки живот. Карактеристично је да је најбољу беседа у о Девствености  саставио од Св. Григорије Ниски, који је био ожењен, и човек који је био неожењен, Св. Амфилохије Иконијски, написао је предивне ствари о брачном животу. Осим тога не заборавимо да је Св. Пафнутије заступао брак за свештенства на Првом васељенском сабору.

У својој беседи Св. Амфилохије Иконијски показује да је хришћанин човек целине. Он похваљује и девственост и брак. Говорећи о девствености он казује о браку: "Достојан брак је као кула изнад сваког земаљског поклона, као што је дрво у воћу ....као што је корен девствености,  култиватор рационалног и живота гране...". Онда он каже: "Уклони достојан брак и нећеш пронаћи цвет девствености". Осим тога,  у поређењу између ове две вредне ствари, Св. Амфилохије каже: "Говорећи о овим стварима, не уводимо борбу између девствености и брака, ми им се дивимо као узајамно здруженим". Да закључимо, он  карактеристично каже: "Јер без знања одани божанским стварима нити је девственост скромна нити је брак достојан".
Св.Јован Златоуст учи многе ствари о овој теми. Он каже: " Брачни људи имају све што је  заједничко и монасима, осим брака". Сви људи треба да се прилагоде Христовим заповестима. Зато свети отац каже карактеристично: "Ако смо умерени, ни брак нити храна, ни ишта друго неће нас спречити да будемо богоугодни Богу". Ако би брак и одгајање деце требало да нас омета на путу врлине, тада Творац свих ствари не би благословио брак у нашем животу ".

Шта Св.Василије Велики каже је такође карактеристично: "Ми људи, монаси и ожењени, сви треба да поштујемо Јеванђеље.

Због тога не можемо да оправдавамо лењост због одређеног начина живота који смо одабрали, нити можемо критиковати и одбацити још један начин живота који није попут нашег. Да се ​​разумемо, постоје степени и духовног узраста.

Митрополит Јеротеј Влахос 
из књиге "The Mind of the Orthodox Church

Поука о крштењу

Поука светог Атанасија о крштењу

Питали су једном Св. Атанасија Александријскога, да ли може неко да буде крштен иако не верује у науку и учење хришћана и шта бива са оним који се, лажући да верује, крсти. Како ће њега да прими Бог? Свети Атанасије је одговорио:

Св.Атанасије Александријски

"Чули сте од наших старих о блаженом мученику Петру[17], да су многи, када је он био на смрт болестан, неприпремљени потрчали да од њега приме свето крштење. Њему се тада појавио неко у облику ангела и рекао: " Докле ћете нам слати савршено запечаћене мешине, унутра празне које баш ништа немају у себи?" Дакле, наставља свети Атанасије, колико можемо да закључимо из речи ангела, такви људи мисле да имају печат крштења само зато што су се крстили мислећи да ће на тај начин стећи неке енергије, а уствари они су само мешине без икаквог садржаја."