Христос је јачи од било којег антидепресива и снажнији од било ког лека овоземаљскога

Људи често кажу разболео се јер га је казнио Бог. Лично сматрам да сам велики грешник и то не спорим, али болест невидим као казну Божију и сматрам да људи гордошћу својом греше кад тако нешто кажу, јер аутоматски свој грех сматарју мањим. А има ли мањег или већег греха, и ко смо ми да судимо?

Колико год ми се чинило да треба да живим, и да је то исправно, у некој већој перспективи уопште не мора бити исправно. Промисао Божија је нама непојмива с тога не молим Господа да ми да исцељење, брине ме само моје спасење. Господу се у молитви неизмерно и стално захваљујем. Молим, само да ми да по својој великој милости  и обиљу милосрђа свога оно што је за мене најбоље, а шта је то живот или уопокојење?! ...То није моја брига. Моје је само да верујем Господу.
Кажу људи су депресивни. Ја гледам смрти у очи сваки дан, крајње је извесна и очекивано је да посегнем за тим, али мени лекови за смирење не требају јер мој смирај је у Христу. Јачи од било којег антидепресива и снажнији од било ког лека овоземаљскога!

Сестра Александра.... Март 2017.

Упокој Господе слушкињу Божију Александру

Спокојно је седео док се авион рушио а путници падали и вриштали

Када је Свети владика Николај 1954. године летео из Енглеске у Америку, авион је кренуо да се руши изнад океана. У општој паници путници су падали са седишта, посада је вриштала, једино је вл. Николај замишљен понављао “Праведно је, Господе.” Када је пилот повратио контролу над летелицом, упиташе вл.Николаја о чему је тако мирно говорио док су сви вриштали.

 “Помислио сам да ћемо се срушити, и да ће моје земне остатке појести рибе. Сетио сам се колико сам ја риба појео док сам био у Охриду, те сам помислио како би било праведно да и моје тело рибе поједу.“

Оплакивање покојника може бити из "егоизма"!

Оплакивање покојника не сме прерасти у грех очајања. Жали се са мером. Непрекидно жаљење је пример егоизма и гордости. Плач због себе, своје усамљености и губитак онога који је пружао радост, оплакивање самога себе јер нема онога да нас увесељава је показатељ егоизма, гордости, индивидуализма и недостатка вере. Христос није дошао да донесе нову науку, он је дошао да би нам донео нови живот.
Ко верује у мене, ако и умре живеће (Јован 11.25)
Зашто су светитељи тако важни? Они су доказ да је све што је Исус Христос рекао- Истина. Да је то лаж, они би били највећи губитници и неби ни постојали. Ђаво мрзи светитеље више од Исуса Христа, јер они живе у ово време и не могу се оспорити.

Старац Никон светогорац

О несретном монаху који је упао у заблуду да постане епископ!

Занимљиве и веома поучне случајеве описује један Светогорац, монах који је живео на Атону у деветнаестом веку и обилазио многа знаменита места на Светој Гори. Он је описао своје утиске у писмима својим пријатељима у Русији. Аутор писама упутио с једним монахом са Свете Горе у келију тог монаха и када су пролазили успут поред огромне стене која се удизала над провалијом овај испричао следећу причу у вези с тим местом. До последњег турског рата овде се спасавао Грк који је био из познате породице, али је одрекавши се свих својих права на славу и почасти света изабрао пустињски живот. Мора се претпоставити да је био нарочито јак у подвизима, јер иначе не би изазвао демона. Кад су сви покушаји у мисаоној борби с пустињаком остали узалудни демон је код њега нашао слабу тачку и његово сопствено срце и разум је употребио као оруђа за његов чудан пад. Демон је пустињаку завртео памет мислима о висини његових подвига, убедио његов разум показивањем разноврсности и строгости и мноштвом ових подвига и на тај начин мало-помало временом довео несрећника у такву заблуду да је он почео да прижељкује тајанствена привиђења и очигледна искуства појава духовног света. Кад су се на тај начин у њему дубоко укоренили гордост и надменост демон је почео одлучно да делује! Почео је да се јавља пустињаку у виду анђела и да беседи с њим. Несрећник је до те мере веровао анђеоским речима и својим сопственим мислима да је почео да прижељкује да служи Цркви у архијерејском звању којег је он, по речима анђела, одавно био достојан и за које је од Самог Господа предодређен. Значај његових родитеља у свету је превише заокупљао његову машту и слава њиховог имена је голицала мисао занесеног подвижника. Недостајао је само повод који би из пустиње могао да га изазове у свет… Али, демону то није представљало велики проблем. Једном кад је пустињак био веома заузет својом високом предодређеношћу у будућности и дубоко се замислио смишајући начине за достизање свог циља, одједном је неко звецнуо алком на трему. Пустињак је уздрхтао, прекрстио се, и шапћући молитву пришао вратима. “Ко је?” упита он. “Такви и такви,” одазваше се иза врата, “ми смо из твог завичаја, доносимо ти поздрав од твојих и још понешто. Дошли смо ти с важном поруком, дозволи да уђемо код тебе и да поразговарамо с тобом, свети оче.” Пустињак отвори врата и два непозната човека га с поштовањем поздравише. “Добро дошли,” скромно рече пустињак отварајући врата.  Какво лукавство! Много је данас оних који не би посумњали у то да је то заиста јављање анђела светлости: дизати човека на молитву усред ноћи и зватина Божанствену службу?! Колико је много оних који би сада без размишљања прихватили овакав позив.)  Непознати уђоше. Домаћин посади госте на диван од асуре и сам седе преко пута њих. На крају их пустињак упита за циљ њихове посете и непознати почеше да говоре: “Ево шта ти морамо рећи, свети оче: ти знаш како ми страдамо под влашћу Порте, како смо угњетени ми и наше породице, наша вера и сама наша Црква… Ти, наравно, то и сам знаш…” “Да, тако је,” саосећајно рече пустињак, “шта то треба да значи?” “Ти сигурно знаш и то,” настави непознати, “да се рат Турака с Русијом завршио миром, који је за нас веома повољан, сада имамо могућност и слободу да живимо хришћански… Али ево у чему је несрећа, нема код нас, у твом завичају, епископа. А може ли бити Црква без епископа, имамо ли ми снаге сами собом да управљамо? Ко ће нас одбранити од пљачке Турака? Међутим, знамо твоје рођаке, знамо и твој живот и зато смо те, опрости нам што смо то учинили без твог пристанка, измолили за свог епископа. Ево ти за то и турског фермана, а уз њега је и повеља патријарха.” Неознати извадише папире и предадоше их пустињаку. “Молим вас!” успротивио се пустињак смирено погнувши главу, а у ствари спреман да скаче од радости. “Зар ја да примим жезал пастирског управљања кад немам снаге сам собом да владам? Зар ја да преузмем на себе бреме апостолског служења кад осећам своју сопствену немоћ и мноштво грехова? Не, децо, одричем се онога што премашује моје снаге! Осим тога, пустиња је за мене рај, дао сам завет пред Богом да ћу умрети овде…” “Мисли о себи како хоћеш, свети оче,” одговарали су непознати, “а глас народа је глас Божји, воља владе је боља Божија! Ти знаш да је општа корист пре наше појединачне. А чему ферман? Не, оче, не одричи се!… Црква те зове. Ако те ништа не дира, ни јади народа, ни наше породичне несреће, зар за тебе ни нужда Цркве ништа не значи?” “Кад је тако,” одговори пустињак на крају, тек после неког размишљања, “пристајем.” “Дакле, оче, пожури!” приметише гости. “Што пре кренемо, тим боље, недалеко одавде на путу нас чекају мазге и пратиоци.” Док се пустињак спремао и нешто стављао у своју врећу непознати нису престали да га пожурују. На крају почеше да се пењу том стазом ка самом врху стене: тешка туга и нејасан предосећај притискали су груди подвижника, био је жалостан због растанка са својом пустињом. Кад су се попели тамо на сам врх несрећник није хтео да оде, а да још једном не погледа на лепоте низије своје сурове пустиње. Све троје су стајали на стени, испод њихових ногу је лежала провалија… Пустињак је био тако неопрезан да је у разговору се непознатима дошао с њима на најстрмији део стене. И ту га снажан ударац у леђа збаци као јесењи лист с дрвета који откида ветар у бездан, а са стене се зачу звиждук и сатански кикот се разлеже над пустињом. Несрећник међутим, није одмах умро. Бог му је дао време за покајање и баш као поручено послао му је монаха из суседне келије. Несрећник који је пао био је потпуно сломљен, лобања му је била разбијена, крв је у потоцима текла из рана, али је ипак имао довољно времена и снаге да исприча детаље из свог живота и искушења и молио је монахе који су га познавали да га помињу и да се моле за њега. На рукама монаха који је плакао испустио је душу. После овог свог ужасног искушења није живео више од три сата. Светогорац који је чуо за овај страшни случај стојећи на самој литици више се чудио томе што је овај несрећни монах још остао жив павши са такве висине. “Сигурно је имао неке врлине ради којих га Господ није оставио да умре без покајања,” закључује аутор писама ову повест (8, део 2, писмо 11). Из писама Светогорца, опет, очигледно је да се демони ни из далека не боје увек наших молитава, него још могу да подстичу многе наше неправилне молитвене напоре.

преузето из књиге
О тајним болестима душе
Архим. Лазар Абашидзе

Сви се ви бојите смрти!

На себи сам искусио прозорљивост оца Гаврила. Једнога јутра добио сам неко гушење и болове у пределу срца. Када је бол прошао, кренуо сам код старца. Погледао ме је и рекао: „Сви се ви бојите смрти! Смрт- то је ништа, то је само магновење, прелазак у вечни живот. Човек не успе ни да затвори очи, а већ му се отварају духовне очи и види своје тело и мисли- зашто бих и био у телу, тако је добро без њега!„

Одговорио сам му: „Видео сам толико смрти у свом животу, да уопште немам страх од тога„. Насмејао се и рекао ми: „А знаш ли да си једном ногом већ тамо?“ Задрхтао сам: „Ви сте нешто приметили?“ „Ето видиш„, насмешио се старац, „ти си се уплашио. Човек, који учини добро, тим је за корак ближи Господу, а онај који чини зло, иде корак уназад. Целог живота ми се пењемо и спуштамо. Живите на начин који би вас увек приближавао Богу„.

Господ долази

Увек сам мислио да отац Гаврило има неко духовно образовање, био је тако мудар. Но он није завршио ни пет разреда- како је могао толико да зна!? Једном је лежао и разговарао са нама и ми смо били веома срећни због тога што причамо са њим. Одједном је заћутао, устао и подигао руке према икони Спаситеља и лице му се променило. Чинило ми се да није присутан.

Упитао сам матушку шта се дешава са њим, а она ми је рекла да ћутим. Старац је тако стајао неких петнаестак минута, гледао у икону, а затим се прекрстио и рекао: „Господ долази! Цела васиона дрхти пред Њим. Ближи се крај овог материјалног света. Људи мисле да су то приче за малу децу и да ће овај свет трајати вечно. Не, ускоро ће овоме доћи крај! И ви ћете бити сведоци тога!„

Питали смо се шта ли је то видео старац, а он је наставио: „Најважније је испуњавати Божије заповести. Волите једни друге, волите ближње! А ја ћу вашу љубав принети Богу„.

Из књиге

Старац Гаврило Грузијски

Не треба се плашити смрти

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас предзначена од Бога смрт - када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо "да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду". А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.
Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то - када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11-12) - како каже Свето писмо.

СВЕТИ МАКАРИЈЕ ОПТИНСКИ
РЕЧНИК СПАСЕЊА

Пронађено тело упокојеног монаха!

У Кавсокаливијском скиту на Светој Гори десило се чудо – пронађено је тијело упокојеног становника обитељи оца Стефана, које није показивало знаке труљења нити непријатног задаха иако је од његове смрти прошло око мјесец и по, саопштава портал Руски Атос.

Скит Кавсокаливија одвојен је манастир који се налази близу Велике лавре и широко је познат захваљујући светом старцу Порфирију Кавсокаливиту (+1991), који се ту подвизавао.

Отац Стефан се четрдесет година подвизавао у једној од четрдесет пустињских келија скита посвећеном Св.Три Јерарха. Посљедњих година он је имао мало контаката са братијом, и у тим тренуцима често се критички односио према разним аспектима савременог живота.

Како саопштава Ромфеа.Гр, отац Стефан је пронађен мртав у својој келији. Оци Кавсокаливијског скита који су пронашли тијело свједоче да га се није дотакло труљење. Тијело није одавало никакав непријатан мирис, без обзира на то што је од кончине, према свим показатељима, прошло отприлике мјесец и по.

Отац Стефан, како свједоче оци обитељи, не само да у својој келији није имао кревет, него ни покривач. Спавао је на голим даскама и не зна се чиме се хранио. Упокојио се у 75-ој години и погребен је као монах Велике лавре, којој припада Кавсокаливски скит.

Скит Кавсокаливија састоји се од четрдесет калива (кућица у скиту, у којима живи један или неколико монаха) и налази се на јужном крају Атонског полуострва на стијенема, према Великој лаври,  висине од 120 метара.
 Назив Кавсокаливија (преводи се као „пали-колиба“) утврдио је преподобни Максим Кавсокаливит ( +13. јан 1365.) који је градио себи колилбе на тим литицама. Његова љубав према отшелништву била је толико велика да је сваки пут када би се у његовој близини населили други монаси, он би  палио своју кућицу и пењао се даље уз брдо, гдје би саградио нову колибу.

Главни храм скита је Кириакон. У њему се на недјељну литургију сакупљају подвижници и старци из својих калива. Храм је подигао неки руски војни командант. Његов иконостас је од изрезбарене минијатуре. Од Кавсокаливије планинска стаза води према пећини преподобног Нила Мироточивог.

Тај скит је свој процват достигао почетком 18. вијека за вријеме преподобног Акакија, Тада се скит састојао од четрдесет самосталних келија у којима је живјело до 200 монаха –подвижника.

Данас скит има 39 келија, од којих је 17 насељено. Имају своју иконописачку радионицу која се налахи у двоспратној згради. У скиту се подвизава 45 монаха.

Обитељ је одавнина позната по многих подвижницима, од којих је један веома познат у посљедње вријеме, преподобни Порфирије Кавсокаливит (+1991).

Са руског: Марија Живковић
Извор: Православие.ру

На који начин давати милостињу за упокојене?

Питање Валаамском монаху:

На који начин давати милостињу за упокојене?

Одговор: Када дајете милостињу, сетите се упокојеног и помолите се за њега. Или можете да дајете у његово име. На пример, када дајете, кажете: "То ти је од тога и тога" (рекавши име).

Ни упокојити се без старчевог благослова

Старац Хаџи Георгије светогорац

Бивши на самрти, један од  ученика старца Хаџи Георгија  удостојио се небеског виђења: у виду ђакона јавили су му се четири анђела и рекли му да су послани по њега. Болесник је рекао да он без старчевог благослова не може да пође са њима и о томе је рекао старцу. Искусан у духовном животу и бојећи се да то можда није прелест од стране духа таме који се по речи Апостола преображава и у анђела светлости, он је одговорио ученику: - "Кажи онима који су дошли да ти још ниси готов и нека дођу кроз два дана". Он је тако и учинио. Болесник је измољени период времена провео у непрестаној молитви и по истеку два дана у онај исти час јавили су му се небески житељи и, одвојивши душу од тела, однели је у небеска рајска насеља.

Из Атонски подвижници ХIХ. века

Које молитве помажу упокојенима?

Старас Пајсије Светогорац

Старче, мртви који немају никога да се моли за њих, да ли им помогну молитве оних који се уопштено моле за све упокојене?

- Наравно да им помогне. Када се молим за све упокојене, видим у сну моје родитеље, јер се одморе молитвама које чиним. Кад год имам Св.Литургију, читам општи помен за све упокојене. Ако се понекад не помолим за упокојене, упокојени које познајем појаве се пред мене. Једног рођака, који је погинуо у рату,  након Свете Литургије сам видео испред мене за време парастоса, јер нисам имао њега написаног међу тим именима упокојених з апомен, него само у  помјанику за Проскомидију са другим палим јунацима. 
 Tоком Свете Проскомидије, не треба помињати само имена болесних него и упокојених, јер упокојени имају велику потребу за молитвом.

Старац Пајсије

Праведна смрт монаха

Преда мном лежи писмо, обично часно писмо једне особе другој. Оно је већ старо, и време је оставило на њему печат: избледели су и пожутели листови поштанског папира: само љубав која га је диктирала, је и даље свежа, и даље мирише, и време није имало власти над њом. Ја знам те особе, иако су оне већ напустиле овај свет, и ја се на његовим раскрсницама нисам сусрео са њима; али их знам из прича њима по духу блиских људи, по нашој заједничкој вери и љубави, према вери и љубави према тим заветима, у које су веровали они и у које свим срцем верујем и ја: они су ми блиски и драги, као оваплоћење најчистијег идеала и величанствености духа обичних простодушних руских људи, некадашњих градитеља моје велике Отадзбине.

Пише духовник Кијево-Печерске Лавре, јеромонах Антоније курском купцу Фјодору Ивановичу Анитмонову о последњим данима живота родјеног брата Фјодора Ивановича, еклесијарха Велике цркве, архимандрита Мелетија. Прочитај га заједно са мном, драги мој читаоче!

“Достапоштовани Фјодоре Ивановичу! Преносим Вам Божији благослов као поруку Вашег љубазног брата и мог духовног пријатеља, оца Мелетија, Вама и целом Вашем потомству, и свим родјацима Вашим. Испросио сам га за све вас осам сати пре његове блажене смрти, која се десила 17 октобра 1865 године у 5.30 ујутру.

Последњи телеграм Вам је пренео ову судбоносну вест, толико блиску Вашем срцу. Обећао сам да ћу Вам писати детаљно, али ми то досад није пошло за руком. Узроци мога кашњења су ти што сам морао да испуним сву хришћанску обавезу према драгом покојнику: брига око њега све време у току његове предсмртне болести, умирање, погреб, и на крају шестонедељно служење Божанствене Литургије за његову душу – све је то била моја обавеза. И чак и сада, после протеклих 40 дана од његове смрти ја нисам слободан, пошто свакодневно служим помен за покој његове душе у Великој цркви. Због тога ми немојте замерити за неповезаност излагања – пишем Вам у одломцима.

Велик је и важан предмет о коме Вам пишем, и о коме свакодневно говорим оцу Исакију, јер шта може бити важније за хришћанско срце, од праведне и безболне смрти хришћанина? А такав праведник је био и Ваш покојни брат.

3 октобра, то јест у недељу, ваш брат је служио у Великој цркви; и ја сам служио с њим. Не могу да Вам објасним тај осећај, који сам имао док сам га гледао подигнутих руку за време Херувимске песме: он се за мене упокојио тада, без обзира на то што ништа није предсказивало његову блиску смрт, као праведан покојник, управо – покојник, а не живи и свештенодејствујући Божији јереј. Али тада нисам обратио пажњу на тај утисак моје душе, али се та видовитост срца кроз две недеље показала на самом делу.

У уторак је ваш брат служио заједнички помен. За време вечерње је у сувим венама испод колена изненада осетио бол. Та бол се наставила у току целе ноћи по његовом повратку у келију, а ујутру му је сметала да се слободно креће; због тога није био на јутрењу у среду. У среду у току дана је осетио губитак снаге, посебно у рукама и ногама, апетит му је ослабио и није му се побољшао све до самог упокојења.

У четвртак је имао лаку дрхтавицу. Да би се угрејао, он је по свом обичају, легао на пећ, после чега је добио температуру. За све то време га нисам уопште виђао: ја сам страдао од зубобоље, а он није придавао значаја својој болести, сматрајући је за обичну, безопасну слабост, и није ме ни обавестио. Тек сам у петак увече сазнао за његову болест.

Када сам га у суботу ујутру угледао како лежи на кревету, он ми је поново изгледао као онај исти покојник, каквог сам га видео за време Богослужења. Од тог тренутка више нисам могао да се разуверим да он још живи на овом свету.

Тога дана се прибегло лекарским средствима, како би се код болесника изазвао болеснички зној, али је он, вероватно осећајући да је то за њега бескорисно, очигледно принуђивао себе да узме лекове, само зато да би скинуо осећај кривице са људи који су га окруживали због недостатка бриге.

Од тог времена уопште више није узимао храну, и чак се и потреба за њом смањивала, као и сами његови дани.

У понедељак је над њим одслужена Тајна Јелеосвећења. Свакодневно се причешћивао Светим Тајнама.

У уторак су му предложили да састави духовно завештање, са чим се сложио, како би затворио уста која су склона изопачивањима. Затим му је било предложено да раздели сву имовину по завештању.

“А ако оздравим, - рекао је, - да ли ја тада треба све поново да заводим?”

Рекао сам му следеће: “Боље је да сву стареж разделимо, а а ако вам нешто треба, узмите из моје келије, као своје”.

“Ако је тако, - рекао је, - онда правите распоред онако како вам одговара…”. Од уторка му се снага знатно смањивала. У среду сам обавестио митрополита о његовој болести. Владика ме је посаветовао да позовем главног лекара. Рекао сам за то болеснику.

“Ако је по благослову владике, -рекао је, - онда нема шта – позовите га!”

У четвртак га је лекар пажљиво прегледао и дао закључак обичним докторским маниром: и да, и не – и може да оздрави, и може да умре. У петак је болесник после причешћа Светим Тајнама потписао духовно завештање и тражио да се опрости са свим својим сарадницима и да свакоме од њих да ради сећања и благослова неку ствар из своје келије. Ја сам наредио да се око његовог кревета прикупе све ствари које су биле одређене за давање, и сам сам поред тога донео из своје келије неке ствари.

И када су дозволили да се опростимо са њим, то је изгледало као кад се отац неке велике породице опрашта са својом децом. Те вечери је сва лаврска братија журила да се опрости с њим и да прими његов благослов. Клечао сам поред болесниковог узглавља и давао му сваку ствар у руку, а он би је давао ономе ко би му прилазио. То опраштање је трајало више од сат времена и ја сам имао потребу да га прекратим, како се болесник не би заморио.

“Не! – рекао је, - нека дођу! То је – гозба, коју ми је Бог послао по Својој милости”. Само је ноћ прекинула ту “гозбу”, И он се нимало није уморио због ње. Дубоко ноћу он се узнемирио због нашег мира и инсистирао је да одемо да се одмарамо. Враћајући се у келију, добио сам од вас депешу, с којом сам тог трена отишао код болесника и рекао му, да сам вас известио о угрожености његовог живота, а оца Исакија извештавам сваки дан о току његове болести. Он је много разговарао са мном и захваљивао ми за учешће у његовој припреми за вечност. Пред крај ме је упитао:

- Да ли знаш Власову, монахињу у Борисовки?

- А што?

- Ову фолијску икону њој пошаљи. Њено име је Агнија. Са том иконом ме је благословила њена тетка када сам ишао у Оптина Пустињу, одлучивши да тамо и останем. Ту икону сам чувао цео живот као Божији дар”.

- Кажите само оче, - рекао сам – све што желите, - и учинићу све као што бисте и ви сами урадили.

- Да, ето то!

- А шта осећате сада?

- Да, мени је добро.

- Можда страх од смрти?

- Тога нема! Чак сам зачуђен како се хладнокрвно односим према смрти, иако знам да је љута смрт грешника; а уопште не осећам никакву болест: и да ме нешто боли, ни то не бих осећао, видим само да ми се снага смањује и живот скраћује … Уосталом, можда ћу живети још недељу дана…

Осмехнуо сам се. Он је то приметио.

- О, и то је очигледно зар не? ..Нека буде воља Божија! ...А реците ми искрено, како ме ви видите по вашим схватањима?

- Рекао сам вам већ трећег дана да не рачунате да ћете бити живи још дуго.

- Верујем вам у потпуности. Једино ми је мучно што према свему почињем да осећам одбојност. Уосталом, идите и одморите, ви још нисте спавали …

- Иако не желим да се растанем с вама треба да одем да напишем телеграм Фјодору Ивановичу.

- Шта ћете му пренети?

- Да га очекујем на вашој сахрани и да би ми олакшао тај напор уколико би вас затекао међу живима и добио ваш благослов.

И још много, много смо разговарали, а посебно о томе да расходи сахране буду умерени.

- Да, ви знате, - рекао сам, - да и ја сам не волим претеривања; али оно што је неопходно се не може прескочити.

- Да, - одговорио је, - и то је истина! Идите сад и одморите се!

Наместио сам му постељу и њега самог, скоро већ непокретног, и пошао да се одморим.

Отац Гервасије је дошао по мене у 7 сати, како бих припремио болесника за причешће Светим Тајнама. Сада га је већ исповедао последњи пут. Када сам почео да га подижем, он је већ био непокретан; али када сам га подигао, он је на својим ногама прешао у другу собу и први пут је могао да се причести седећи. После Причешћа је прилегао и око сат времена пролежао мирно, као да је заспао. Од тог часа његово дисање је почело да бива све отежаније, али је он и даље говорио иако са напором. У то време је код њега дошао отац намесник. Требало је само видети с каквом усрдном скрушеношћу се он опраштао са умирућим! Он је са сузама у очима изјавио своју спремност да умре уместо њега … Потом сам отишао да замолим митрополита да дође да посети умирућег, према коме се увек односио са уважавањем. Није прошло ни пет минута после тога, како је митрополит већ био поред болесниковог узглавља, који је при његовом уласку покушао да се подигне са постеље, али није могао.

- Ах, како ме је срамота, владико, - рекао је он у изнемоглости, - што лежим пред вама! Ето како сам ја неучтив!

Архипастир га је благословио. После тога су многи стари и млади наставили да се опраштају с њим и примају његов благослов, а ми смо се трудили да он својим рукама да свакоме од нас неку ствар ради сећања. Умирућему је то очигледно представљало задовољство, и он је свакога дочекивао пријатним осмехом, а ми смо му помагали да све раздели својим рукама, свакоме оно што му је било намењено … Чуо се позив на вечерњу и он се прекрстио. Рекао сам:

- Оче, је ли вам тешко?

- Не, ништа!

- А какво вам је памћење?

- Слава Богу, ништа! ..А нема више гостију?

- Не, сви су пошли на вечерњу …Добра је вечерња у Лаври!

- Ох, како је добра, - рекао је уздахнувши, - и ви треба да пођете!

- Не, ја нећу поћи: треба да се опростим с вама.

- Изволите.

- Сада, - почео сам, - наступају ваши последњи минути: ускоро ће ваша душа можда имати смелости према Господу, те вас молим пријатељу мој да замолите од Господа милост за мене, како више не бих гневио Његову доброту!

- О, ако ја по вашој вери, - одговорио је, - будем удостојен те смелости, - то је моја обавеза, а ви за мене молите Господа да ми Он опрости све моје грехе.

- Ви знате какав сам ја молитвеник; али уз све своје молитвено сиромаштво, молићу се Господу цео живот за вас. Сећате ли се само какве је све фазе пролазило наше пријатељство? Али последње три године је све било у реду.

- Да и раније није било лоше!

- Дозволите ми и благословите ме да шест недеља служим Божанствену Литургију за упокојење ваше душе у Царству Небеском!

- О, Господе! Да ли сам ја достојан тако велике милости?.. Слава Теби, Господе! Како се радујем томе! Нека вас Господ спасе!.. Ево шта је чудно: и надаље не осећам никакав страх!

- Због чега бисте се бојали? Ту је љубав, која нема страха.

- Да! То је истина!

- Ви ћете оче ускоро угледати наше очеве којих се увек сећамо, учитеље наше и руководиоце у духовном животу: оца Леонида, Макарија, Филарета, Серафима Саровског …

- Оца Партенија, - наставио је да набраја имена наших светих савременика …И он као да се узбуђеног духа преносио у њихову небеску породицу …

- Да, - промрмљао је са радосним уздахом. То су сви свети нашег века. Бог је милостив и све ћу их видети!

- Ево, - кажем, - ваше време је већ истекло; било је у вашем животу потреса, али су они сада за вас ситни и ништавни; али ја треба да испијем њихову чашу до дна, а данашње време је дарежљиво њима.

- Да, време је тешко! Као и сам ваш живот и обавезе су веома тешки. Увек сам вас посматрао са задивљеношћу. Нека вам Господ помогне да своје дело довршите до краја! Ви сте сазрели.

- Вашој љубави је својствено да говори тако, али ја то не гледам тако, стојећи на тако клизавом попришту делатности, толико блиском пороку, коме је највише од свега склона људска природа.

- А шта ви нисте заборавили оца Исакија? – упитао ме је. Не!

- Јадан, носи јарам!. Ах, бедни како је обремењен! Бедни, бедни Исакије – тешко му је! Његова душа је предивна, али му је тешко … Посебно, то време!…Да и даље шта ће бити – страшно је и помислити!

- Ви сте уморни! Јесам ли вас ја уморио?

- Не, ништа! ..Дајте ми воде; реците ми какав ми је језик?

Дао сам му воде и рекао да још увек говори разумљиво, иако са тешкоћама.

- Ево,- рекао сам, - док још увек говорите иако са трудом, благословите оне којих можете да се сетите, а и ја ћу вас подсетити.

- Изволите!

Дао сам му икону и рекао:

- Благословите њоме оца Исакија!

Узео је икону у руке и осенио је са речима:

- Бог да га благослови. Бог да га благослови са целом обитељи!

Дао сам му другу.

Овом благословите Фјодора Ивановича, целу његову породицу и сво њихово потомство!

- Бог нека га благослови! – и такође је осенио икону.

Тако смо му поменули све оне којих смо могли да се сетимо; и он је свакога благословио руком.

- Благословите, - рекао сам, - Ганешинску кућу!

- А то је благочестива породица, благословена породица! Много вам због тога дугујем што сам имао прилике да упознам тако чудну породицу. Нека их Бог благослови!

Тако сам му набрајао поименце све; и он их је све благосиљао, осењујући свакога крсним знаком. Потом сам позвао оца Јоакима; и њега је благословио са иконом. Братија је почела да долази са вечерње; и он је све дочекивао са радосним и пријатним осмехом, благословећи свакога од њих. С јеромонасима се целивао у руку.

Било је већ десет сати увече. Погледао нас је.

- Време је да се одморите! – рекао је.

- Вероватно вас замарам?

- Не, него ми вас је жао!

- Благословите нас да пођемо да попијемо чај!

- То је добро, а ја сам заборавио то да вам напоменем

Када смо се вратили, ја сам почео да дремам и легао сам на кревет, а отац Гервасије је остао поред оца Мелетија. Међутим, ускоро ме је отац Гервасије позвао: умирућем је постало лошије, и ми смо му предложили да га причестимо Даровима које смо имали.

- Да, чини се, - рекао је, - доживећу до ране зоре. Уосталом, ако сматрате да нећу, потрудите се!

Отац Гервасије је отишао по Свете Тајне, а отац Јоаким је почео да чита причесне молитве. Ја сам опет прилегао на кревет.

Причестили смо га у пола три ујутру. Он већ није владао ниједним својим органом, али је био толико свестан свега, да је приметивши нашу сумњу да ли је прогутао

Свете Тајне скупио сву снагу и изговорио последњу реч:

- Прогутао сам!

Од тог трена је почела његова смрт. Можда је због отежаног дисања изгледао као без свести, али сам ја по неким знацима приметио да га свест није напуштала. На крају је стао и пулс, и он је тихо, кротко, спокојно уснуо најспокојнијим сном. Тако је он мирно и безболно предао дух свој Господу.

Ја сам све време стајао пред њим, као пред Божијим изабраником.

Много тога сам пропустио у брзини … Један послушник је замолио за благослов за неку ствар коју је он носио.

- Да, коју? – питао сам.

- Кошуљу!

- Кошуље је јуче све поделио.

- Молим за ту која је на њему. Када се он упокоји тада ми је дајте: чуваћу је цео живот ради тога да и ја у њој умрем.

Пренео сам ту жељу умирућем: “Оче! Ево брат Иван вас моли за кошуљу ради благослова.

- Па дајте му је! Бог нека га благослови!

- Али то неће бити сада, него када вас будемо преоблачили.

- Да, наравно тада!

- Сада, - кажем, - оче и последња кошуља у којој умирете, и та вам више не припада. Ви можете да кажете: наг из утробе мајчине изадјох, наг и одлазим из овога света. Погледајте: кошуља вам не припада, постељу су вам узели други, одело – није ваше; чак ни иконе и књижице нису више ваше!

Подигао је руке ка небу и, ограђујући се крсним знаком, са сузама је изговорио неколико пута:

- О, захваљујем Ти Господе за овакву незаслужену милост!

Затим се обратио нама и рекао: “Захваљујем, захваљујем вам за тако велики удео у задобијању ове велике Божије милости!

У току целе своје предсмртне болести – она се и не може назвати болешћу, већ раслабљеношћу споја душе и тела – ни на његовом чаршаву, ни на рубљу, па чак ни на самом телу није било ни најмањег трага било какве нечистоте: он је био сама светиња, недоступна труљењу. У току три дана, колико је његово тело лежало у ковчегу, његово лице је добијало све бољи и бољи изглед.

Када је већ сва његова имовина била подељена, сетио сам се да треба у нечему да га сахранимо. Рекао сам о томе умирућем.

- Ништа, ништа! – умирио ме је, - у остави има 60 аршина мухојара. Наредите да се од тога сашије подрасник, раса и мантија. Чини се да је то довољно. Они ће већ то брзо сашити!

Ујутру су донели све сашивено. Он је погледао …

- Па, - рекао је, - сада ћете бити мирни … Да, још нешто: ви сте већ и ковчег наручили.

- Да, ковчег је наручен.

- Тако и треба, и то је добро!

Сада ћу вам испричати шта се дешавало после блажене смрти вашег праведног брата, то јест о погребењу његовог чесног тела.

Скоро тридесет година сам био с њим у најтешњим пријатељским односима, а последње три године је било тако, да смо постали као једно тело и једна душа. Он ми је често говорио да погреб његовог тела буде што је могуће једноставнији.

- Каква је корист, - говорио је, - за душу од раскошног погреба?…

И притом је изражавао жељу да погреб његовог тела буде на најскромнији начин. Ја сам му за то приговарао, говорећи да је за тело наравно свеједно, али за душе оних људи који се труде да одају последњи дуг своме ближњему, то има велику корист; због тога је Црква усвојила благочестиви обичај да се упокојеном даје помен у зависности од средстава и усрдности његових ближњих, а свештенослужитељи који су блиски покојнику по сродству или по духу – служењем Божанствене Литургије према степену свог свештенства. Самом оцу Мелетију је такво испољавање пријатељства према упокојенима било пријатно да види код других, али се за себе клонио тога, као од незаслужене почасти а по свом дубоком, наравно унутрашњем смирењу.

Док је био жив, он се клонио почасти, али мртав није побегао од њих: оне су га стигле у гробу!

Када је отац Мелетије уснуо заувек, обукли смо га у нову одећу, коју је сам одредио за случај споственог погреба, а ја сам уредио да се пошаљу телеграми вама и у Москву. Отац Јоаким је све то урадио и још је могао да напише оцу Исакију и оцу Леонтију, а отац Гервасије – у Петербург. Када су донели ковчег, тог часа смо у њега положили тело упокојеног, и ја сам почео да служим парастос, а затим и други и трећи са разним људима и појцима из разних цркава. У току раних поподневних часова сви јеромонаси су почели непрекидно да служе парастосе, који су трајали до самог изношења, у пола три. У 10 сати смо отац Гервасије и ја отишли у Китајев да изаберемо место за гроб, које је митрополит благословио. Одредили смо га на уласку у цркву, с леве стране од предњих врата, удаљеног не више од шест аршина.

У три сата је намесник са саборним јеромонасима и са нама почео изношење, што се веома ретко дешава. Носили су га јеромонаси. Ковчег са остацима упокојеног су поставили у олтар посвећен Светом Претечи, где сам у понедељак служио Литургију. У уторак, на дан сахране, тело је по посебној жељи митрополита, било пренесено у Велику цркву. Тако нешто се у наше време ниједном није десило; само су преосвећеног Јоасафа, митрополита Филарета и кнеза Васиљчикова опевали у Великој цркви, па сада и нашег оца Мелетија, који је седамнаест година и седам месеци непрекидно чувао Велику цркву.

Један јеромонах је при преносу тела изговорио кратку беседу. На Литургији, после малог входа, трудбеник је био постављен насред цркве. Митрополит је служио Божанствену Литургију. На сахрани је био још и преосвећени Александар. Литургију су певали митрополитови појци. Погреб су почињали појци, а антифоне су појали лаврски појци, што је чину погреба давало необичну величанственост. Био је радни дан, али је народа било као за неки велики празник. Два јерарха су са целим сабором пратили гроб иза Светих врата. Ковчег је био постављен наспрам моје келије, у знак сећања на нашу пријатељску љубав, одржана је саборна литија. При проласку поред тврђаве срели смо две команде војника, који су се постројили пред погребном поворком и одали почаст упокојеном Христовом војнику добовањем, а трубачи су одсвирали на својим трубама. Све је удивило то да је војска била постављена за одавање почасти упокојеном …

Било је много оних који су желели да носе тело до место погреба, али како је од Лавре до њега било 10 врста, ја се с тим нисам сложио јер је већ било два сата после подне; ускоро се ближио сумрак и ноћ, а на два моста на путу је било велико блато. Ковчег су поставили на манастирска погребна кола, а сами су сели у кочије и са многим људима који су волели оца пошли у Китајев. У Китајеву је ковчег дочекао преосвећени Александар са литијом. У цркви је одслужен саборни парастос и тако је ваш достојни брат предат земљи, а сећање на њега не умире: послужио је као достојан и свети украс вашег рода.

Пред саму његову смрт сам га молио да се моли за вас и за цео ваш род пред Престолом Божијим, уколико буде задобио смелост пред Господом. Он је рекао:

- Уздам се у доброту Божију!

То су биле његове предсмртне речи…Ето, колико сам могао написао сам вам ово ради ваше утехе, али када завршим четрдесетодневно служење, потрудићу се да све допуним и исправим. Желео бих да саставим и његову биографију, али то дело неће бити моје, већ уз помоћ Бога, дивног у светима Својим.

Нека буде на вама и на целом вашем роду благодат, мир и благослов Божији, што вам ја недостојни искрено желим.

Многогрешни јеросхимонах Антоније.

7 новембар 1865 године,
 Кијево-Печерска Лавра.

Писмо војника Богу

 

''Чуј Боже...Још ниједан пут у животу нисам говорио са тобом, али данас желим да те поздравим. Ти знаш да су ми од детињства говорили... да те нема.  И ја луђак сам поверовао. Творевину твоју никада нисам сагледао.
 Ја гле, ноћас сам посматрао из кратера, што га је направила граната, звездано небо нада мном. Неочекивано сам схватио, дивећи се космосу, како сурова може бити ​​обмана. Не знам Боже, хоћеш ли ми пружити руку, али ја ћу ти рећи и Ти ћеш ме схватити...
Није ли чудно да се усред ужаснога пакла, изненада, појавила свјетлост и ја сам те препознао? Ја осим тога немам ништа више рећи, још само, да сам сретан, што
сам те упознао. У поноћ је заказан напад, али не плашим се: Ти на нас гледаш .....
Сигнал. Шта ћу? Морам кренути. Било ми је лепо са тобом. Још желим рећи, да
ће, што је Теби знано, битка бити ​​тешка, ја можда ћу ти, већ ноћас покуцати. Ја ако
Ти до овога тренутка нисам био пријатељ, хоћеш ли ми дозволити да уђем, када
дођем? Чини ми се, ја плачем. Боже мој, Ти видиш, шта се са мном десило, да сам
данас прогледао. Опрости ми Боже мој, одлазим. И не вјерујем да ћу се вратити.
Како је чудно, ја се смрти више не бојим.''

 Писмо руског војника Александра Зацепа, погинулог у другом свјетском
Рату на финском фронту: (Написано непосредно прије његове смрти)

Старче, због чега се човек плаши смрти?

Старче, због чега се човек плаши смрти? Мислим на световњаке, пошто не могу да замислим да се монаси плаше смрти.

 

            - Архимандрит Јефрем Ватопедски:

 Могуће је да се и неки монаси плаше смрти, ако не раде оно што је исправно. Авва Исаак говори да је међу првим плодовима благодати који се задобијају подвизавањем, осећај вечног живота. Ако човек има осећај вечног живота, природно је да се не плаши смрти.

            Савремени човек се много плаши смрти, пошто се не бави оним што је духовно. Данас и најмлађи и млади и одрасли трче код лекара. Некада су људи ишли код лекара само кад су имали велику потребу. Радије су прибегавали молитви, освећеном уљу из кандила пред иконом Богородице, уљу из кандила светитеља, прибегавали су светињама, прибегавали су нафори, и тек на послетку лекару. Данас влада несигурност, узнемиреност и не безбедност – осигуравајућа друштва ничу – пошто не постоји наша исправна утемељеност у Цркви, не постоји исправна ( = права) вера.

Исечак из разговора

“Башта Пресвете Богородице”

Разговор са преподобним Игуманом,

архимандритом Јефремом Ватопедским

Са јелинског превео: Александар Ђаковац

СМРТ НЕ ПОСТОЈИ

"СМРТ НЕ ПОСТОЈИ, а самим тим сазнањем, нестаје и страх од исте! - 'И запамтите: ниједан човек који је постојао, није умро. Претворили су се у Светлост и као такви постоје и даље.Тајна је у томе да се те светлосне честице врате у првобитно стање. Враћање у неку од претходних енергија. Христ и још неки знали су ту тајну.Ја сам трагао за тиме како да се очува људска енергија. Она је један од видова Светлост У Дуси, понекад равна врхунском небеском светлу. Нисам трагао за тим ради себе, већ ради добра свих. Верујем да ће моја открића учинити људима живот лакшим и сношљивијим, и усмерити их на духовност и моралност. . ." - Никола Тесла

O спасењу душе и рају

Доћи ће време, биће означен дан, настаће тренутак да се затворе ове телесне очи и да се отворе очи душе. Тада ћемо угледати нови космос, нова бића, нову творевину и нови живот који неће имати краја. Његово име је "бесконачна бесмртност", велика вишња отаџбина, непропадива и вечна, небески Јерусалим, мајка првороћених, у којем ће обитавати искупљене душе оних што се од нечистоте опраше у крви невиног Јагњета.
Ко је у стању да речју или пером искаже радост, усхићење и срећу ових блажених спасених душа? Блажени су они који су се упокојили у Господу, јер их очекују богатства доброте Божије. Блажени су који добише главну награду за небески празник, за богатства која не могу бити одузета, за славу о којој Сам Бог каже: кад смо деца, и наследници смо; наследници, дакле, Божији, а санаследници Христови (в. Рим. 8;17).

(Очинске поуке - Старац Јефрем Филотејски и Аризонски)

Постоји ли живот после смрти?

Стваран свет око нас – Шта је стварно!?

Разговор близанаца у мајчином стомаку

- Да ли верујеш у живот након порођаја?

- Наравно. Нешто после порођаја мора да постоји. Можда смо овде само зато да би се припремили за оно што ће бити после.
- Глупост, никакав живот после порођаја не постоји. Како би уопште требало да изгледа?

- То тачно не знам, али ће тамо сигурно бити више светла него овде. Рецимо да ћемо трчати својим ногама и јести устима.

- Ма то је бесмислено.Трчати се не може а јести устима је потпуно смешно. Ипак, нас храни пупчана врпца. Нешто ћу ти рећи. Живот после порођаја је искључен – пупчаник је већ сада доста кратак.

- Ма не, нечега ће сигурно бити. Само ће све бити мало другачије него што смо овде навикли.

- Али нико се ипак одатле после порођаја није вратио. Порођајем се живот једноставно завршава. И уопште, живот није ништа него теглећа тескоба у тами.

- Додуше, ја тачно не знам како ће то после порођаја изгледати, али ћемо сигурно видети мајку а она ће се већ побринути о нама.

- Мајка?! Ти верујеш у мајку? И где би она по теби требало да буде?

- Па наравно свуда око нас! У њој и захваљујући њој и живимо. Без ње уопште не би постојали.

- У то не верујем! Никакву мајку нисам никад видео, дакле јасно је да не постоји.

- Ипак понекад кад смо тихи, можемо да чујемо како пева или осећамо како милује наш свет. Знаш, ја стварно мислим да нас стваран живот чека тек после…

Старче, какав је пакао?

Испричаћу ти једну причу коју сам чуо. Једном је један прост човек молио Бога да му покаже какав је Рај, а какав је пакао. И тако, једне вечери, зачу у сну један глас који му говори: "Дођи, показаћу ти пакао." Тада се он обре у једној просторији, у којој је много људи седело око једног стола, на којем је у средини стајала шерпа пуна јела. Али сви су ти људи били гладни, јер нису могли да једу. У рукама су држали неке кашике са веома дугачком дршком; захватали би јело из серпе, али нису могли да принесу кашику устима. Због тога су једни од њих роптали, други су викали, трећи плакали ... Затим он чу исти глас како му говори: "Хајде сада, показаћу ти Рај." Тада се нађе у некој другој просторији, у којој је много људи седело око стола, који је био исти као и онај претходни; опет је на средини стола стајала серпа пуна јела, и људи су имали онакве исте дугачке кашике. Међутим, сви су они били сити и радосни, јер је свако својом кашиком захватао јело из шерпе и хранио другога. Схваташ ли сада и ти како можеш још у овоме животу да живиш као у Рају?
 
Старац Пајсије Светогорац  
Поуке 5 том
Страсти и врлине