Може ли неко бити победилац без борбе, муке и страдања?

 

Зашто се увек толико говори и пише о мукама светих људи и светих жена? Зато што се у свете рачунају само победиоци; а зар може бити неко победилац без борбе, муке и страдања? И у обичном земаљском војевању нико се не рачуна победиоцем ни јунаком ко никад није био у борби, и ко се није доста намучио и доста пострадао. Тим пре у духовном војевању, где се зна истина, и где самоистицање не само не помаже ништа него управо одмаже. Ко нема никакве борбе ради Христа, ни са светом, ни са ђаволом, ни са самим собом, како се може рачунати у Христове војнике? Како ли тек у Христове сапобеднике? О својој дивовској борби говорила је св. Марија старцу Зосими: „седамнаест првих година проведох у пустињи овој борећи се са мојим безумним похотама као са љутим зверовима. Желела сам да једем меса и рибе, што имах обилно у Мисиру. Желела сам и вина да пијем, а овде ни воде не имадох. Желела сам да чујем разблудне песме… И плаках, и бијах се у прси. Молих се Пречистој Богородици, да одагна од мене такве помисли. Када довољно плаках и у прси се грувах, тада видех светлост како ме одасвуд облистава, и тишина ме нека чудна испуни“.

Свети Владика Николај

Пролог: 

Расуђивањеза за 01. Април

Cветитељи просецају време и простор!

O горама и безднама Божјим

Правда је твоја као горе Божије, 
судови твоји бездна велика (Пс. 35, 7).

     Горе правде Божје просецају све даљине времена и простора, и уздижу се од земље до небеса, и из облака времена уздижу се у ведрину вечности. Нису ли светитељи носиоци правде Божје? Погледајте их како просецају време и простор! Рођени у времену они сада ликују у вечности; живећи у вечности они се спуштају к нама у времену и помажу нам, као јача браћа што помажу слабијој браћи. Живели су на земљи на простору ограниченом, а сада их слави сва васиона. На свих пет континената света уздижу се храмови у част апостола, мученика и осталих праведника Божјих. Такве су горе правде Божје: не можете их ограничити, не можете их обухватити, не можете их измерити никаквом мером овога света. Какве горе да се мере са горама Божјим? Какви људи да се мере са људима Божјим? Каква слава да се мери са славом оних, које Бог прослави? О браћо моја, радујмо се правди Божјој, и веселимо се горама високим правде Божје. 
Судови твоји — бездна велика. То јест: судови Промисла Твога неиспитани су као бездна велика. Јова си бацио на ђубриште, да га прославиш: Саула си дигао на престо, да сам себе сурва у пропаст. Милујеш грешника, и дајеш му обиље и здравље, да би се покајао; бијеш праведника, да би га укрепио у вери и нади! Црква је Твоја света највиша гора правде Твоје, матица гора многих. Црква Твоја света, Боже, испитује судове Твоје и путове Твоје, и мудрост је њена многа и слатка као кошница испуњена медом.

     Господе, разагнај облаке злобе из срца нашег, да би познали судове Твоје и видели путове Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 29. / 16. октобар 

Није довољно исповедити пред свештеником грех свој и сматрати га опроштеним

БЕСЕДА

о царевом покајању

Утрудих се уздишући; сваку ноћ
квасим одар свој, сузама својим
натапам постељу своју (Пс. 6, 6).

Дан се смењује ноћу, а ноћ даном. Нека се и наше дневно покајање смењује ноћним, и ноћно дневним. Дневно покајање показује се у главном добрим делима, а ноћно у молитви, уздисању и плачу. Тако се одужујемо данима и ноћима, т.ј. испуњујући их оним што највише пред Богом вреди, и што ће с нама поћи на Суд Божји. Погледај у цара Давида, и види пример истинског покајања. Није довољно исповедити пред свештеником грех свој и одмах сматрати га опроштеним. Гле, и Давид је пред пророком Натаном признао свој грех рекавши: сагријеших Господу (II Сам. 12, 13). Али велики цар није то сматрао довољним, него је непрестано уздисао у молитви пред Богом, и сваку ноћ сузама покајања омивао грех свој. Чак и лежање у постељи није му служило за одмор него за умор од плача покајничког, плача уздисајног. Немој рећи: Давид је убио и прељубио, имао се за шта толико и кајати. А зар ти мржњом не убијаш људе, и нечистим помислима и жељама не чиниш прељубу? Није овај живот за правдање себе, брате, него за обличење себе. Благо само оном кога Бог буде оправдао на Суду Страшном.
Покајање није ствар једнога сата или једнога дана. Оно треба да буде унутрашње занимање наше до краја живота. Сваку ноћ квасим одар свој, говори Давид. Тиме се не каже, да се дању не треба кајати, него да је излив душевног покајања удобнији ноћу него дању. У тишини ноћној и грехови наши и Суд Божји излазе нам јасније пред очи... И не опомиње ли нас ноћ јасније на смрт од дана? И постеља наша на блиски гроб?

О Господе, праведни и дивни, ни покајати се не можемо истински без Твоје помоћи. Помози нам, Свеблаги, да можемо видети греховне ране наше, и осетити смрад од њих, и заридати сами над собом пре него ли сродници наши заридају над мртвом телесином нашом; пре, Господе, пре — него што ангели наши хранитељи не заридају над стрвином душе наше кад се вргне у огањ неугасиви. Помози и спаси, Господе Боже наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић, 

Пролог, 19. / 06 .октобар

Брига о пензији већа него о души!

 Многи људи по незнању више се труде како ће ублажити муке у старости и предсмртној болести него ли како ће се избавити од мука адских у животу после старости и смрти. Беше тако неки нежењен човек, велики среброљубац, који из године у годину све са јачом страшћу сабираше себи непотребна богатства. Кад су га питали, на што се труди толико и сабира благо, које је сувишно за његов живот, он одговори: „сабирам за старост. Ово ће ме благо лечити и хранити у старости и болести". И заиста, слутња се његова обистини. У старости га спопаде тешка и дуготрајна болест. Он је раздавао уштеђена блага лекарима да га лече и слугама да га чувају и хране. Но благо се истроши а болест се продужи. Лекари и слуге га оставише, и он паде у очајање. И суседи му додаваху нешто хлеба до смрти, а по смрти сахрањен би о трошку општинском. На што је наменио био своје благо, на оно је и дао. Бог му је учинио по вољи, и послао му болест, о којој је он говорио, и за коју је велико благо припремао. Све благо његово ипак није могло да ублажи муке његове у овом свету, а чиме ли ће их он тек моћи ублажити у оном? Чиме – кад није понео собом ни вере, ни наде, ни милосрдних дела, ни молитава, ни покајања? Неко виде човека усопшег у великој рајској слави, и упита га, чиме со он удостоји те славе? Одговори човек: „ја сам у земаљском животу био најамник једнога злотвора, који ми никад није најам плаћао; но ја сам све трпео, и служио до краја с надом у Бога". Виде и другог још у већој слави, и кад га упита одговори онај: „ја сам био губав, и до краја, приносих Богу благодарност за то". А онога, који гомилаше новац за болест у старости никад нико не виде у слави рајској у ономе свету.


Св. Николај Велимировић
Пролог
Расуђивање за 29. септембар

При давању милостиње ми дајемо, самоме живоме Господу Христу!

Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мат. 25, 40), рече Господ. Слично бива при давању милостиње као и при Причешћу. У Причешћу под видом хлеба и вина ми примамо у се самога живога Господа Христа; при давању милостиње дајући беднику ми дајемо, самоме живоме Господу Христу. Неки човек у Цариграду беше необично милостив. Идући улицама градским он је тискао у руке сиромасима свој дар, и одмах ишао даље, да не чује благодарност и да не буде познат. Када га упита неки његов пријатељ, како поста тако милостив, он одговори: „једном у цркви чух свештеника где учи, да ко даје сиромаху, тај даје самоме Христу у руке. Не поверовах у то онда, јер мишљах, како то може бити, кад је Христос на небесима? Но једном идући дому своме видех ништега где стоји и проси, а над главом његовом сјаји се лик Христов. У том неко прође и даде просјаку хлеб; и ја видех како Господ пружи Своју руку, прими хлеб, и благослови даваоца. Од тада ја увек виђам тај лик над главама просјака, и зато са великим страхом чиним милостињу колико могу".

Св.Николај Велимировић

Пролог, Расуђивање за 18.Септембар

Човек je онолико жив - каквом се храном храни

БЕСЕДА

о томе како се дух мора хранити Христом да би живео

Који једе мене и он ће живети мене ради (Јов. 6, 57).

     Тако говори Господ Христос, живот и источник живота. Дрво једе земљу и ваздух и светлост. Ако дрво не једе земљу и ваздух и светлост, да ли ће да расте и живи? Одојче на грудима мајке своје шта друго једе него мајку своју? Ако не једе мајку своју, да ли ће да расте и живи? Тако исто ни дух наш нити ће расти ни живети, ако не једе Христа, живога и бесмртнога. Овде није реч о животу општем, којим природа живи, нити о животу закржљалом, којим незнабошци живе, него о животу посебном, божанском, вечном; о животу пуном и радосном. Тај живот даје се људима само Христом, и он долази само онима, који се хране Христом.

     Сваки је човек онолико велики каквом се храном храни; и сваки је човек онолико жив каквом се храном храни. Није овде реч о телесној храни, јер се телесном храном не храни душа човекова него само тело човеково. Људи се разликују и по телесном расту и животу, али та је разлика сасвим незнатна. Разлика пак у духовном расту и животу међу људима је огромна: докле се једни људи растом духа свога једва уздижу над земљом, дотле се други узвишују до небеса. Разлика између Ирода и Јована Крститеља зар је мања од разлике између цара и ангела? Докле се онај први и телом и духом вуче по земљи и злочином брани столицу своју на земљи, дотле овај телом стоји на камену у пустињи а духом се уздиже на небеса међу ангеле.
      О браћо моја, уздигнимо дух свој на небеса, где Христос Господ седи на престолу славе вечне, и хранимо и појимо дух свој и срце своје Њиме, чистим и свемоћним животом. Тако ћемо се само удостојити да будемо Његови санаследници у царству небеском.
Исусе Господе, истинити Боже наш, храно наша слатка и Хранитељу наш човекољубиви, не одрини нас од груди Твојих божанских, јер смо слаби и нејаки. Храни нас Собом, о милостиви Хранитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић, 

Пролог, 25. / 12. септембар 

О храбрости жена

Примери храбрости и трпљења, које показаше хришћанке мученице – хиљаде и хиљаде њих – обасјале су блештећом славом све странице историје цркве хришћанске. Но колико су за дивљење ови примери драговољних мученица толико, и не мање, за дивљење су примери хришћанки подвижница, знаних и незнаних. Јер подвижништво ништа друго није до дуготрајно мучеништво. Павле еп. Моновасијски предао је потомству један поучан пример жена подвижница. Кад је он још био мирјанин и сабирач царских пореза, случи му се да одседне у једном манастиру. Видевши да гаврани падају на воћке, ломе гране са плодом и односе, зачуди се томе, и заједно са монасима крете за њима, да види, куда то они односе воће. Идући тако зађоше у неку непроходну дубраву, у дну које спуштаху се гаврани, остављаху одломљене воћне гране и брзо се враћаху. Испитујући они нађоше једну пештеру, и у њој три жене испоснице. Најстарија од њих исприча им њихово житије: она беше племићка Цариградска. Кад јој муж умре, хтеде је неки други великаш насилно узети за жену. Но она беше решена, да после смрти првога мужа остатак живота проведе у девству. Зато раздаде своје богатство сиротињи, узе две своје слушкиње, и с њима побеже у ово пусто место. Једанаест година проведоше оне ту у посту и молитви не видећи никога и невиђене од икога осим Бога. А Бог Промислитељ устроји, да им птице доносе воће за храну. Тада замолише игумана, да им донесе свето причешће, да се причесте. Када се причестише три дана после тога све три ове свете жене упокојише се, и монаси их чесно сахранише.

Св. владика Николај

Пролог

расуђивање за 10.Септембар

Да нисам познао Бога, мислио би да је Св.Богородица Бог!

Свети Дионисије Ареопагит описује безмерну радост, и блистање споља и изнутра, и неописано неко благоухање, које он осети у присуству св. Богородице, када је посети у Јерусалиму. У своме одушевљењу он каже, да кад не би познавао јединога истинога Бога, он би Њу, Свету Деву Марију, признао за Бога. Такав силан и необичан утисак чинила је на људе света Дева још за време свога телесног живота на земљи. Несравњиво већу силу и славу пак задобила је она после своје телесне смрти, када је вољом Божјом узвишена над ангелским силама. Њена сила долази од њене непрестане молитве Богу за верне, за све оне, који се њој за помоћ обраћају. Св. Јован Новгородски, кад се с народом молио њој за помоћ против непријатељске војске, познао је, да се и она у том часу са сузама молила Господу за њих. И Новгород је био чудесно спасен. Како је била болећива према распетоме Сину своме, тако је света Пречиста болећива и према свима невољницима, који се њој за помоћ обраћају. Може се рећи, да је сва земља покривена чудесима њене милости. У Београду и данас живи један кафеџија Ц. Ј, родом из села Лабуништа, иза Струге, кога је мајка као слепа довела у манастир Калишки, где је после молитве свештеникове над њим пред иконом св. Богородице, поново прогледао. Први инок у Почајеву видео је пламени стуб од земље до неба, и у том пламеном стубу видео је св. Богородицу. Она је стајала на једном камену, и на том месту, где је она онда стајала, отворила се целебна вода, која и дан данас помаже многим болесницима.

Св. владика Николај 

Пролог

Расуђивање за 08. Септембар 

Бог пројављује моћ Своју кроз малене и мртве твари!

 Црква Православна из искуства зна безброј примера, где Бог Свемоћни пројављује моћ Своју кроз малене и мртве твари, нарочито кроз оне, које служе као знамења ваплоћења, живота и страдања Господа нашег Исуса Христа, као што су: крст, иконе Богородице и светитеља, освештена вода, јелеј, миро, и др. Тако се догодило чудо од иконе св. Богоматере 1748. год. у дому бојара Хитрова, у близини града Калуге, у Русији. Две служавке бојареве претурајући једнога дана стареж на тавану дома нађу једно савијено платно, на коме беше изображен диван лик женски. Светост и побожност изражаваше тај лик. Једна од тих служавки беше скромна и озбиљна, а друга сујетна и брбљива. Она прва посматрајући лик на платну назва га „игуманијом". А Евдокија – тако се зваше она друга, сујетна и брбљива не признаваше то него се подругиваше својој смерној другарици. Па да би дала већу силу својим дрским речима, она пљуну на слику. У том тренутку Евдокија падне на земљу, сквржи се целим телом, ослепи и онеми, и почне бацати пену на уста. Те ноћи јави се Богородица родитељима несретне девојке, исприча им шта се догодило с њиховом ћерком, и рекне им још, да позову свештеника, те да се овај помоли пред нађеним ликом и покропи девојку светом водицом, па ће оздравити. Када ово би учињено, Евдокија оздрави, и од тог времена промени своју нарав и поста озбиљнија. Тако се сазна да је то чудотворни лик св. Богородице. Икона буде пренета у једну цркву у Калуги, где се и данас находи и чудодејствује.

Св. Владика Николај
Пролог
Расуђивање за 02. Септембар

О родитељској клетви

Чувај се клетве родитељске, јер је страшна клетва родитељска. Цени и тражи благослов родитељски, јер ће те он пратити кроз цео живот. Премудри Сирах говори: благослов очев утврђује дом деце, а клетва материна искорењује до основа (Сир. 3, 9). Проклетство, којим прокле Ноје потомство Хамово, и до дан данас прати несретне Хамовце. А синовима Јаковљевим онако је и било у животу, како их је отац благословио. Св. Сергије као младић мољаше своје родитеље за благослов да се замонаши. Но родитељи стари мољаху сина да почека и потруди се око њих до њихове смрти, па после нека се монаши. Сергије послуша родитеље своје, и би благословен до смрти. Епископ Хермоген прича случај, како је један син злостављао жену своју. Када га мајка с плачем поче корети због тога, син се баци на мајку, изби је, и главу јој разби о дувар. Очајна мајка узвикну: „Господе, нека буде син мој проклет, и да нема ни мога ни Твога благослова!“ Тога истог дана син почне дрхтати целим телом, и пуних 13 година проживи у тој дрхтавици не могући сам ни кашику к устима својим принети. После 13 година он се исповеди и причести, од чега му буде нешто лакше, и убрзо за тим сконча.

Пролог
расуђивање за 13.Август

О узроку демонизованости

Многи тешки недузи који једног човека сналазе имају свог узрока, знаног или незнаног, у прошлости његовој. Узроци пак тих тешких недуга, као рецимо лудила, нису друго него повреда моралног закона Божјег. Када Св. Харалампије беше мучен, дозна цар мучитељ за његову чудотворну моћ, па нареди те доведоше преда њ једног бесомучног човека, да се увери да ли га Харалампије може излечити.

Тог човека мучаше ђаво 35 година, гонећи га по пустињама и брдима бацајуци га у блата или у провале. Када се тај лудак приближи Харалампију, осети демон благоухани мирис од светог човека, па повика: “Молим ти се, слуго Божји, не мучи ме пре времена, но нареди ми и ја ћу изаћи; а ако желиш ја ћу ти казати како сам ушао у овог човека”. И нареди му светитељ да каже. Рече демон: “Овај човек захтеде да покраде свога суседа, па помисли у себи: ако човека прво не убијем, нећу моћи зграбити његово благо. И оде и уби суседа свога. Затекавши га у таквом делу, ја уђох у њега, и ево већ 35 година станујем у њему”. Чувси ово светитељ Божји нареди демону да одмах изађе из човека и остави овога на миру. Демон изађе, а бесомучни поста здрав и миран.

 

Св. Владика Николај

Пролог, рауђивање

Господе, зашто си нам послао овакво чудовиште од епископа?

 О глупим грађанима

 Житељи једног византијског града били су толико сити и лењи, толико да су изгубили сваки стид и са задовољством су чинили свакојака безакоња и ни на крај памети им није било да слушају свога старог добродушног епископа, колико год их овај молио да се поправе. Грађани су једнако терали шегу са старцем и избегавали га  као досадну муву.
Напослетку стари епископ умре. На његово место дође млади архијереј и поче да живи тако да су се згрозили чак и  они житељи који су имали велико животно искуство тога града.
 Е, тада се сетише свог доброг и кротког старца-епископа.
Најзад, не издржавши непрестано убирање прилога, увреде, батине и најневероватније испаде новога архијереја, становници града стадоше се као један молити:
Господе, па зашто си баш нама послао овакво чудовиште?
Нису знали ни како  да се моле, али се после њихових дугих јадиковања Господ ипак јави једноме грађанину и одговори: "Тражио сам за вас горега, али га нисам нашао!"

Из Пролога
Архимандрит ТИХОН Шевнуков
НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

Постим, држим молитву, чувам се, шта још да чиним?

Преподобни Лот. Велики подвижник Мисирски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја, и настављавао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је авва Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „авво, ја постим колико могу, држим молитву и безмолвије и размишљам, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта, дакле, још да чиним?" Тада старац устаде, диже руке к небу, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „ако желиш, то буди сав огњем!" Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења упокоји се св. Лот мирно у V столећу.

Пролог,  
Октобар 22.

Изигравање паметњаковића!

Молитва и лисица

У Египту,  дубокој хришћанској старини било је доста великих манастира, један монах дружио се са неуким простодушним сељаком-фелахом. Сељак једном рече монаху:
-И ја поштујем Бога који је створио овај свет!Свако вече сипам козије млеко у чанак и стављам испод палме.Ноћу Бог долази и испије моје млекце.Оно се Њему јако допада!Никад се није десило да у чанчету остане млека.
Када је чуо те речи,монах није могао да се насмеје.Он добродушно и једноставним речима објасни свом пријатељу да Богу није потребно козије млеко.
Ипак, сељак се тврдоглаво држао своје приче.
Онда је монах предложио да кришом прате шта се догађа пошто чанак са млеком оставе под палмом.
Речено-учињено! Те ноћи су се монах и сељак притајили мало даље и по месечини ускоро видели како се чанку притајила лисица и полаптала млеко до последње капи.
Сељака као гром да је ударио кад је то видео.
-Да, скрушено признаде он, сад видим, то није био Бог!
Монах је покушао да утеши сељака па му стаде објашњавати, како је Бог заправо Дух, како је Он потпуно другачији од нашега света, да Њега људи спознају на нарочит начин... Али сељак је само стајао пред њим оборене главе. А он је заплакао и пошао у своју колибу.
И монах се запути у келију. Али кад јој се приближио, крај врата,запрепашћен,угледа Анђела како му препречује пут.
Монах у старху паде на колена,а Анђео рече:
-Тај обичан човек из народа нема ни васпитања,ни начитаности ни мудрости да би Бога поштовао другачије од онога како је он то радио.А ти си му својом мудрошћу и књишком начитаношћу одузео ту могућност.
Рећићеш да си не сумљиво исправно расудио?
Али једно ти не знаш,о мудраче: Бог сваке ноћи, гледајући искрено срце овог сељака, слао је лисицу до палме да бих га утешио и примио његову жртву.

Пролог

Бог не жели пропасти грешнику...

Ми морамо бити стрпљиви и милостиви према грешнику, ако хоћемо да дуготрпељиви Бог буде милостив према нама. Велика милосрдност блаженог Александра патријарха Антиохијског постала је била пословична. Неки његов писар украде му неколико златника и побегне у Тиваиду. Но у пустињи ухвате га разбојници и одведу са собом. Узнавши о овоме Александар пошље 85 златника разбојницима као откуп. Зато се говорило: „милост Александрова не може бити побеђена никаквим грехом." А св. Јован Милостиви пише: „Дуготрпљивост је Божја непокретна, и милост његова незлобива... Колико зликоваца, који иду да убију и украду, Он прикрива, да не буду ухваћени и на муке стављени. Морски разбојници плове помору, и Он не наређује мору да их потопи. Колико се њих криво куну Светим Причешћем, и Он трпи, не плаћајући им овде злом. Хајдуци на Друму пљачкају, и Он их не предаје зверовима да их растргну... Блудници с блудницама ходе, а Он трпи. Зашто све то? Јер чека покајање и обраћање. Заиста Бог не жели пропасти грешнику... Зато, браћо, застидимо се пред преблагим Господом Богом."

 Св.Владика Николај, 

Пролог

Расуђивање (2.Август)

О томе како Бог враћа стоструко...

Стоструко враћа Бог зајам, који се Њему позајми кроз сиромахе. Беше једном једна жена хришћанка у браку c мужем незнабошцем. Живљаху у љубави и сиротињи. Када c муком уштедеше 50 сребрника, рече муж жени, да би требало да даду тај новац коме на зајам под интерес, јер ће иначе, сребрник по сребрник, појести уштеђено и опет остати без ишта. Жена му одговори: „Ако хоћеш да дајеш у зајам, подај Богу хришћанском." „А где је Бог хришћански?" упита муж. Жена га одведе пред цркву и рече му, да разда сав новац просјацима пред црквом говорећи мужу: „Бог хришћански примиће то од њих, јер ови су сви Његови." Разделивши свих 50 сребрника сиромасима, вратише се дому. Но после извесног времена осташе они без хлеба у кући. Тада рече жена мужу, да иде к цркви и примиће новаца од Бога, коме је и дао. Оде муж и виде код цркве само просјаке, па у недоумици, ко ћe тo њему дати новаца, шеташе око цркве. Наједанпут погледа преда се и виде један сребрн новац. Он га узе, купи за њ једну рибу и однесе је кући. Пожали се муж жени, како никога не виде и како му нико ништа не даде, него случајно нађе само један сребрник. Одговори му жена: „Бог је невидљив и невидљивим начином све устројава." Када жена распори рибу, нађе у њој неки светао камен. Она га даде мужу, а муж однесе трговцу, да види може ли што за тај камен добити. Трговац му понуди 5 сребрника, а муж се насмеја мислећи да се трговац шали, кад тако велику цену нуди. Трговац пак помисли, да му се човек смеје због мале цене коју му понуди, па му понуди 10, па 15, па 30, па 50 сребрника. Позна онај човек, да је то неки драгоцен камен, па се поче затезати. Трговац све више и више дизаше цену док не достиже до 300 сребрника. Тада човек прими 300 сребрника и радостан пође кући. „Видиш ли. како је добар Бог хришћански?" рече му жена. Удивљен муж одмах се крсти, па заједно са својом женом прослављаше Бога.

Пролог
 Расуђивање 7. Децембар

Којим се гресима највише радују демони?

Једанпут сеђаше Андреја свети са својим учеником Епифанијем и разговараше о спасењу душе. У том приближи се демон Епифани ју, и поче му правити некакве замке, да би му мисли одвео на другу страну, а Андреји се не смеде приближити. Тада навикну Андреја на њ гневно: „одлази одавде, нечиста непријазни!" А ђаво се трже натраг и одговори злобно: „ти си ми непријазан каква нема више у свему Цариграду!" Андреја га не хтеде одмах отерати, но пусти га да говори. И ђаво поче да прича: „осећам, да долази време, кад ће пропасти мој занат. У то време људи ће бити гори од мене као што ће и деца бити у лукавству гора од одраслих људи. И ја ћу онда почивати, и не ћу учити више људе ничему, пошто ће они сами од себе вршити у свему вољу моју". Упита га Андреј: „којим се гресима највише радује род ваш?" Одговори ђаво: „идолослужењу, клевети, злоби против ближњих, содомском греху, пијанству и среброљубљу, — овоме се ми највише радујемо." Још упита Андреја: „а како подносите, кад се неко, ко вам је прво служио одрече вас и ваших дела?" Одговори ђаво: „ти то боље од мене знаш; тешко подносимо, но тешимо се тиме, да ћемо га опет к себи повратити, јер многи, који су се нас одрекли и Богу се обратили, опет су се к кама повратили." Када зли дух изрече то, и још много другога, дуну на њега свети Андреја и он ишчезе.

Пролог

Расуђивање 7.Октобар

Светитељ не блиста спољашњошћу

Светитељ не блиста спољашњошћу; Његово је све богатство унутра, у души. Неки сељак дође из далека у манастир, да види св. Сергија. Када упита монахе за игумана, они му рекоше, да је на раду у башти. Оде сељак у башту и виде тамо човека у одећи бедној и искрпљеној где копа као и сваки други тежак. Сељак се врати у манастир незадовољан мислећи у себи, да му се монаси подсмевају, и поново рече, да би јаснији био, да он жели видети прослављеног светог оца Сергија. У том и Сергије дође у манастир, и угости сељака служећи му сам око трпезе. Прозираше светац у срце свога госта и знађаше, како он о њему има сасвим ниско мишљење. Па га ублажаваше обећавајући му, да ако мало почека видеће Сергија. У том пристиже у манастир неки кнез са својим бољарима. И кнез и бољари дубоко се поклонише св. Сергију и потражише његов благослов. Тада монаси удаљише онога сељака из одаје, да би било места за нове госте. И сељак онај у чуду издалека гледаше и извириваше се да издалека види онога кога није хтео видети из близа. И укореваше самога себе због свог незнања, и стиђаше се веома. Када кнез оде, сељак брзо приђе к светитељу, паде пред ноге његове и поче молити за опроштај. А велики светитељ га помилова и рече: „не тугуј, сине, ти си једини истину помислио о мени сматрајући ме за ништа, док се други сви саблазнише сматрајући ме за нешто велико".

Пролог  

Расуђивање за 25.Септембар

Мртви осећају добра дела која се чине за њих..

И мртви осећају и знају добра дела, која им се чине. У то хришћанин не треба да има никакве сумње. Добро дело као електрична струја шири се по целом небеском свету. Неки чиновник царски Магистријан би послат од цара некуда по важном послу. Путујући угледа Магистријан човека ништа мртва, потпуно нага. Он се сажали, скиде своју кошуљу, обуче мртваца и чесно сахрани. После извесног времена догоди се несрећан случај с Магистријаном, на име: он паде с коња и сломи ногу. И лежаше дуго болан у постељи. Једном се сабра к њему неколико лекара, да се посаветују о болести његовој. Лекари нађоше, да се нога мора одсећи. Те ноћи Магистријан није могао спавати, него је само туговао и плакао. У поноћи јави му се на једном неки човек, и упита га: „што плачеш?" Када му Магистријан објасни, онда непознати човек истрља руком болесну ногу, и нога постаде здрава. „Ради Бога, реци ми, ко си ти?" упита Магистријан. На то му непознати рече: „погледај на мене и види, зар ова кошуља није твоја? Ја сам онај, кога си ти видео нага мртва, и кога си обукао у ову кошуљу. И ево за твоје добро дело посла ме Бог, да те исцелим. Благодари Богу!"

Св.Владика Николај

Пролог

Расуђивање 19.09

О лоповлуку и величини праштања

Једанпут св. Спиридон продаде неком трговцу сто коза по уговореној цени. И рече светитељ купцу да положи новац. Купац знајући да Спиридон сам никад не броји новац, положи новац за 99 коза, a за ону једну утаји. Тада му Спиридон одброја сто коза. Но када трговац са слугама потера козе, једна се од њих врати вречећи. Он је погна, но она се опет врати. И тако се коза непрестано повраћаше натраг у обор не хотећи никако ићи са осталим козама. Тада му рече светитељ тихо на ухо: „Посмотри, синко, животиња ова не чини то узалуд. Да ниси задржао цену њену?" Трговац се застиде и признаде грех свој. И када исплати утајено, коза одмах пође за осталим козама.
Другом приликом уђоше лопови у тор оваца Спиридонових. Па када похваташе онолико брава, колико хтедоше, пођоше да изађу из тора. Али невидљива сила прикова их за земљу, те не могоше никуда маћи. Када свану, дође епископ своме тору па видећи лопове, покара их благо и поучи да се убудуће старају живети од свога труда a не од крађе. Онда узе једног овна и дарова им говорећи: „Примите ово те да ваша мука и свеноћно бденије није узалуд". И отпусти их c миром.