Православље и рок култура

Православље прави разлику између рок културе и рокера. Нас рок занима једино као кукољ на нашој светосавској њиви који посади непријатељ (Мт 13, 25) и као опасност и зло за наше жито које су наша деца, браћа и сестре. Добри пастир остави деведесет и девет оваца и крене у потрагу за једном изгубљеном, и када је пронађе више јој се радује него оним неизгубљеним (Мт 18, 12-13). Колико смо према рок култури изнели негативан суд, толико више морамо показати милости, разумевања, стрпљења и љубави према нашој палој браћи. Црква није самодовољна и не затвара своја врата и не ужива егоистички у свом спасењу, и не само што отвара своје двери и позива са њих, већ и своје најбоље пастире шаље у свет да траже и дозивају изгубљене и залутале овце. Колико смо били строги у суду према рок култури, који она објективно и заслужује, куд и камо морамо бити блажи према онима који на путу за Јерихон леже израњављени, на смрт пребијени од разбојника (Лк 10, 30-37). Прича о милостивом Самарјанину је средиште нашег односа према младима рањених душа и срца, при чему рана тражи мелем, болесник лекара, а рука дављеника руку избављења.
Нисмо ни за један вид искључивости. Напротив, наше православље управо краси ширина моћи да се све разуме, да се нико и ништа не одбаци нити презре, али само из једног разлога или само с једним јединим циљем, да се Божија створења упознају са путевима истине, знања и спасења. Озеблом и промрзлом који је тумарањем по беспућу стигао на наша врата, не можемо с ногу говорити да није добро што је ишао насумице и без мапе, већ ћемо га најпре примити у топли дом, окрепити и огрејати га, а потом, када он дође себи, говорити му о томе да треба ићи главним путем, а избегавати странпутице. Метод апостола Павла: Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор 9, 22) - јесте општи и најделотворнији. Снисхођење са стрпљењем и састрадавањем - дела су хришћанске љубави.
С овим у вези, као поучан и сликовит, навешћемо један случај који се догодио са светитељем наших дана, старцем Порфиријем, када му је у посету дошао један хипик: "Чим је сео преда ме, видех његову душу. Био је добре душе, али рањене - зато је био бунтован. Говорио сам са љубављу, и тога веома гану. 'Старче', вели ми он, 'нико ми досад није тако говорио'. Ја га ослових по имену, а он се веома зачуди како сам то могао знати. 'Знаш', рекох, 'Бог ми је открио твоје име. Но, открио ми је и то да си путовао у Индију, да си тамо упознао гуруе и да си их следио'. Он се још више зачуди. Рекох му и друге ствари о њему, и он отиде веома задовољан. Следеће недеље, ево га опет он са групом хипика. Уђоше сви заједно у моју келију и поседаше око мене. Са њима је била и једна девојка. Сажалих се на њих. Били су добре душе, али рањене. Нисам им говорио о Христу јер сам видео да нису спремни да слушају. О стварима које их занимају, говорио сам им њиховим језиком..." Ове речи Христовог слуге ехо су и плод осећања његовог Господа: А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметении напуштени као овце без пастира(Мт 9,36).
Монах Никодим (Богосављевић)

Прочитајте још о Св. старцу Порфирију овде

Недавно чудo старца Пајсија у Серу

Пре неколико недеља, у грчком градићу Сер догодило се најновије чудо Старца Пајсија. Описао га је Амфилохије, ипођакон Саборне цркве у Серу.

Млади Пантелис, иначе наркоман, имао је страшну незгоду са својим мотоциклом у непосредној близини свог града, којом приликом је задобио озбиљне повреде главе – претрпео је контузију мозга. У тренутку несреће вероватно је био под утицајем супстанци јер, иако је био на рехабилитацији, демон хероина није га напуштао. Примљен је на одељењe интензивне неге Опште болнице у Серу.

Лекари су га прикључили на апарате и закључили да је у коми. На крају, донето је мишљење да је Пантелис претрпео мождану смрт. Лекари су, немајући никаквих других могућности, саопштили његовој мајци, Анастасији, да је живот њеног сина сада искључиво у Божијим рукама.

Лекари су овакво мишљење донели 13. јула. Сутрадан, 14. јула, Пантелис би напунио 18 година, и уместо уласка у пунолетство, његова мајка је гледала како води битку, али не битку против дроге, већ битку за сам живот.

Дивна госпођа Анастасија није желела да исход чека скрштених руку. Са благословом њеног духовника, оца Атанасија, она је сутрадан аутобусом отишла до Солуна, а одатле у манастир Светог Јована Богослова у Суротију.

Знала је за величину Старца Пајсија, али није знала да се тог дана, 14. јула, навршавало тачно 18 година од његовог упокојења. Када је стигла и видела хиљаде људи који су дошли да се поклоне Старчевом гробу, била је изненађена, али када јој је речено да је њен син јединац рођен истог дана кад се Старац Пајсије упокојио, скоро се онесвестила. У том тренутку је осетила нешто што и даље не може да опише. Сагласје са божанским, ауру светог Старца, и уопште осећај да ће нешто добро проистећи из тога.

Упркос критичном стању њеног сина, она то није искористила да гробу приђе преко реда, већ је смирено чекала, клечећи четири сата, док најзад и на њу није дошао ред да се поклони месту на коме почива Старац Пајсије. Помолила се за своје дете и са гроба узела мало земље, од које је њен духовни отац направио амајлију. Госпођа Анастасија је затим отрчала у болницу и ставила је испод јастука њеног сина.

Те исте ноћи у сну јој се јавио Старац Пајсије, говорећи: “Не бој се, Пантелис ће бити добро.”

Следећег јутра Пантелис се пробудио и био је здрав, што лекари никако нису могли да објасне. Оштар мирис је испунио собу и убрзо су утврдили да долази из јастука на којем је Пантелис лежао, а под којим је његова мајка тајно поставила амајлију – грумен земље са гроба Старца Пајсија.

Једина ствар коју је Пантелис запамтио из свог дубоког сна је фигура старца обученог у црно, који му је рекао: “Хајде, момче, устани и пођи са својом мајком. Твоје жито још није скувано. Проћиће још много времена пре него што ћемо га појести.”

Од тог јутра Пантелис презире дрогу, здрав је и планира да упише факултет. Исповедио се код духовника његове мајке и жели да се о овом чуду, које је његова породица доживела, прочује, уз помоћ ипођакона Амфилохија.

“Бог, понекад, када нека особа не разуме добро, пошаље јој искушење, како би се опаметила. Када не би било мало бола, болести, итд, људи би постали звери, и никада не би пришли Богу.” - Старац Пајсијe

Да ли је наркоманија духовна болест?

Да ли ваше искуство у раду са наркоманима показује да је ова опака болест изнад свега духовна?


Савремени човек пати од ноогених неуроза (од грчког „нус“ што значи „ум“, „дух“ и „смисао“). Када је у питању човек и његов живот, не верујем у манихејску дихотомију између духовног и материјалног. Све је позвано да се продухови и да постане духовно. Отуда је све што је добро, духовно здраво; али и све што је болесно, духовно је болесно.

Да, наркоманија је по преимућству духовна болест. Последица је или одсуства љубави или присуства, што је данас честа појава нездраве, изопачене љубави, у периоду човековог одрастања. Корени трагања за компензацијом љубави налазе се, пре свега, у нездравим породичним односима и то посебно у односима између оца и мајке, који се као неизбрисиви печат утискују у душу детета, одређујући његову спремност да гради и развија свој однос према животу и свету на који је упућен. Млади су најосетљивији, па су уз то често и жртве различитих токова друштвене патологије. Дивно је чути када неко од зависника који је излечен осети укус живота. Када се пробуди и чује цвркут птица, дување ветра и свега онога за шта му је болест зависности затворила чула. Ето, трудимо се колико можемо, јер мало је до нас. Али Бог је свемогућ.
Владика Порфирије

Прсти на бројаницама, исповест наркомана

- Непушачи не разумеју пушаче, а пушачи непушаче чак презиру. Како је онда могуће да неко разуме наркомана? - питала сам ђакона Славишу Марковића на измаку лета 2004, у манастиру "Свети Николај" на Сокограду.

- О наркоману не може да суди нико ко са њим није провео одређено време... Пре годину дана покушао сам да помогнем једном младићу, Србину који је рођен и одрастао у Швајцарској. У Београду, где сам студирао теологију, виђао сам наркомане. Чак сам присуствовао једној хероинској кризи. Девојка, мученица, деловала је као да жели да се ишчупа из сопственог тела... Тресла ју је грозница, трзала се, скакала, псовала... Псовала је дрогу, зато што је мрзи, очигледно. Колико јој је неопходна, толико је и мрзи...

- Мој отац је тежак дијабетичар. Од детињства сам доживљавао његове коме. Дијабетска кома у почетку личи на пијанство, а потом прелази у жесток грч. Завршава се потпуном одузетошћу, налик на смрт. Е, наркоманска криза је дупло гора! Шећераш најзад губи свест о себи, а наркоман је све време свестан страхоте коју преживљава...

- Уверен да сам разумео суштину наркоманије, усудио сам се да приђем оном младићу и понудим му помоћ. Мој пријатељ, психијатар, више пута се зарицао да неће лечити наркомане, толико га је неуспех погађао. Наркоман је у почетку неприступачан, надмен, није свестан шта га је снашло, не сматра се зависником... Ко жели да му помогне, мора стрпљиво, обазриво да му се приближава...

- В. М. је, кад смо се срели, имао двадесет једну годину. Почео је да се дрогира у четрнаестој. Најпре је узео хашиш, потом кокаин, хероин, 1.80... Све ми је признао, а ја сам решио да му помогнем... Заправо, то је промисао, воља Божија...

- Одвео сам га свом пријатељу психијатру. Доктор Синиша Јововић, шеф лозничке Неуропсихијатрије, субспецијалиста судске и форензичке медицине, један од ретких у земљи, након разговора са В.ом рекао ми је да младић не жели да се лечи...

^ Сутрадан сам посетио његове родитеље у породичној кући на селу. Разматрали смо њихову муку, док је В. спавао у суседној соби. Мислио сам да спава, а он је, кад сам отворио врата, у једној руци држао кашику са хероином припремљеним за убризгавање, а у другој шприц. Следио сам се. Осетио сам безнађе. Нисам знао шта да кажем. В. је гледао у кашику са хероином и усиљено се смејао, ваљда да ублажи ужас. Након неколико страшно отегнутих секунди, из мојих уста су потекле речи: "Можеш то да урадиш ако хоћеш, ја ћу изаћи, а можеш да поступиш и паметније - да ми дозволиш да то проспем." Пружио сам руку."Хајде, полако, дај ми ту кашику."

Најзад је спустио кашику. Са шприцем међу прстима, покрио је лице рукама и почео немоћно да запомаже, као да се одриче нечег најдражег... Дао ми је прибор. Просуо сам дрогу, а он је истресао и преостали хероин из пакетића. Затим је легао на кауч и у грчу понављао: "Што сам ти то дао?! Што сам ти то дао?!" Мало се смирио и покушао да заспи... Устао је, и у агонији ми поверио: "Једини начин да се скинем јесте да немам контакта с другим људима, да се не одвајам од тебе, да ме поведеш са собом, кући!"

- Узео сам све његове документе, пасош, мобилни телефон, новац. Сместа смо отишли у Радовашницу, манастир надомак Цера. Познајем игумана, све сам му објаснио, а он му је очитао молитву и рекао: "Даће Бог, биће добро."

- Затим сам га одвео у лозничку болницу. Четири-пет дана добијао је инфузију и метадон. Доктор Јововић је позвао колегу из београдског Завода за болести зависности. Отпутовали смо у Београд. Доктор Синиша Павун, католик, констатовао је да је В. тежак случај. Дао му је терапију, упутио нас како да му помажемо, наговестио мукотрпно лечење и питао ме зашто сам се тога прихватио. "Због мог и вашег Бога којег смо схизоидно расцепили 1054. године", рекао сам. Доктор се насмејао, и љубазно помогао саветима...

- В. је већ знао Оченаш, а научио је и Молитву Исусову. Поклонио сам му бројанице и подстицао га да се моли кад је узнемирен. Тако је и руке смиривао... Покушао сам да га сместим у манастир Ковиљ, али нису могли да га приме, онако претрпани... Одвео сам га својој кући, у Бању Ковиљачу. Двогодишњег сина и жену у седмом месецу трудноће склонио сам код мојих родитеља, а ја и његова мајка смо дежурали уз њега десет страшних дана кризе. Ноћу није могао да спава, разговарали смо, а дању се возили без циља... Ја сам спавао на поду, са главом наслоњеном на врата његове собе, ако би покушао да побегне... Двориштем је шетао опасан пас; није могло другачије... Преживео је некако ту кризу, и ми с њим... Затим му је у Београду, у приватној клиници на Душановцу, уграђен блокатор, имплантат, који деведесет дана блокира рецепторе у мозгу за опијате... У том периоду не сме да се дрогира јер може да умре. Придржавао се правила...

Након деведесет дана, још тридесет проводи на психијатрији, примајући инфузије и седативе, а затим поново одлази у Радовашницу. Ту је, изгледа, видео веру кроз једног монаха. Спознао је, каже, колико је грешан. Почео је да пости и да се причешћује... Сад је добро, иако... Треба одржати апстиненцију.

Ђакон Славиша Марковић одабрао је манастир Радовашницу због једног чудесног догађаја на том светом месту, неколико месеци пре сусрета са В.ом.

- Моја жена је била у благословеном стању. Гинеколог је констатовао трудноћу, али након Четири-пет прегледа, сваки пут, процена је гласила да је спонтани побачај готово неизбежан, јер ништа није било у реду. Фетус се није развијао како треба, ехо срца био је неухватљив...

- Неколико дана након последњег прегледа, ни не помишљајући да пристанемо на киретажу, на женин предлог, нас двоје и мој стриц упутимо се у манастир Радовашницу, који је бомбардован у Другом светском рату, остали су само темељи... Поред зидина постоји црква, где се редовно одржавају службе. У припрати су се догађала исцељења, над каменом за који се верује да је покривао мошти неког свеца...

На прилазу манастиру осетио сам огроман умор. Жена и стриц ушли су у брод цркве, а ја сам застао, разгледао, целивао икону... Затим сам се осврнуо и спазио камен где се догађају чуда. "Аха, то је тај камен", помислио сам безмало равнодушно. "Хајде да и њега целивам." Наједном ме је нека снажна сила сабила у место, као да сам се нашао између два огромна одбијајућа магнета! Прожела ме је топлина и радост. Чинило ми се да ми је срце ван груди и да се у целом пределу, као преко разгласа, чује како куца! Хоћу да се померим, не могу. Онда изговорим у себи Оче наш. На амин, као да ме је неко искључио из струје! Чудо је прошло. Осећао сам безбрижност, радост, и лаку запитаност... Моја жена и стриц су палили свеће крај камена и шапутали. Тихо сам изговорио Тропар Светим Архангелима. Касније сам од игумана сазнао да је црква управо посвећена Светом Архангелу Гаврилу... Није ме напуштало осећање радости. Као да сам први пут уистину осетио веру.

Након неколико дана, у истој оној болници, користећи исте уређаје, исти лекар констатује да је плод у утроби моје жене сасвим у реду! Родило се, хвала Богу, здраво женско дете, 4. октобра 2003. године.

 Исповест наркомана

Мирјана Булатовић 

ЂАВО У ПРАХУ

Духовне основе наркоманије

Само на вишим степенима сатанизма човек може да види и непосредно да општи са сатаном. То су сатанисти 6-ог степена, такозвани адепти: они су способни да виде сатану, да опште са њим, а такође имају и власт над нижим злим духовима. Треба приметити, да се и на степену наркоманије зли дуси могу јавити наркоманима или у свом грозном облику, или у виду "анђела светлости?, Изазивајући у оба случаја смућења и страх, скоро до ужаса.Више пута сам на исповести слушао од наркомана о тим појавама. Биле су веома упечатљиве приче три наркомана о томе да су после молитве или доласка у Цркву и што је важно без "ломљаве", много повраћали. Притом је са тим што су повратили излазила и неко смрдљива цревна "материја" у виду облака. Избацивање те "материје" је било толико мучно, али је увек после тога наступало огромно олакшање, и човек би престајао да употребљава наркотике. Понекад се та "материја" није избацивала одмах, већ у току неколико дана, доносећи младом човеку неописиве муке.
То наравно нису биле глисте, вец смрдљива материја у облику паре, довољно густа, мрке или тамно-мрке боје, која се по избацивању из грла споро растварала у ваздуху, испуштајући тежак смрад. Слични случајеви нису ретки. Ево ста су објавиле новине Московске вести 6 марта 2000 године: "Страшан догађај који се научно не може објаснити се десио становнику подмосковског места Ступино, Вјацеславу Остахову. Тешки пијаница је прочитавши молитву испред иконе -Часа која се не испија, повратио неку одвратну материју - мрког "црвића" дугог 1.5 до 2цм са два "рошчице? на малој глави (на којој је поред рошчице било могуће разликовати усташца и ситне очи).
Супрузи су тог "црвица? ставили у фласицу са вином и он не само да није угинуо, већ је почела и да расте задивљујуцом брзином: за недељу дана је вец био дуг 10цм. Када у флашици није било више вина, решили су да долију вотку. Од тог момента је почео да расте још брзе.
Они су "црвића"  у флашици однели у Височки манастир у Серпухов. "Ја сам са братијом дуго разматрао ту материју, - прича отац Никон, - и на крају смо закљуцили да то није ништа друго него мали зли дух, кога је Божија Мајка истерала из окорелог пијанице. Само што су отворили запушач - из боце је изашао такав смрдљив задах, да је свима присутнима постало лоше. Фласица са том материјом је остала у манастиру: ми просто нисмо знали шта с њом да радимо. И тада су код нас почеле да се дешавају страшне ствари: многи су почели да обољевају, сви су на души осећали неописиву тежину ...? Монаси су однели ту материју у алкохолу у Москву и показали је доценту катедре за бескичмењаке, биолошког факултета МДУ Василију Ивановићу Васиљеву. Он је пажљиво проучио "непознату зверку, после чега је изјавио да у својој пракси није срео ништа слично. Материја је такође показана научницима који се баве мутацијама. Они су такође рекли да ништа слично никада нису видели.
Доцент Васиљев је одлучио да самостално испита материју, али се кроз неколико дана тешко разболео и доспео у болницу. Он је предао своје истраживачке радове зоолог Кирилу Воскресењском, али је и он убрзо умро. Отац Никон је ставио тачку на ту ствар, сазнавши шта се десава људима који су на овај или онај начин долазили у контакт са малим злим духом. Он је замолио научнике да га спале што је и било урађено. Међутим остала је документациона потврда тога да то није свеопшта бесмислица, већ реална чињеница: сарадници биолошког факултета МДУ су успели да сниме "странца" на видеотраку.
Што се тиче Вјачеслава Остах, његов цео живот се после овог случаја комплетно променио: оставио је пиће, пушење, почео је да иде у Цркву, нашао добар посао. Ето каква се цуда дешавају када се људи у искреној молитви и са вером обраћају Мајци Божијој.
На основу овога се може закључити да је наркоманија стање поседнутости злим духовима, пројава сатанизма, и није вазно да ли је сам наркоман свестан тога или не, јер сатана не оставља визит-карту. Основа наркоманије је духовна, па се она због тога и не може лечити медицинским путем, али довољно брзо нестаје при обраћењу наркомана Богу и покајању. Пример за то је горе наведени случај са пијаницом и малим злим духом кога је он повратио после молитве.
Јеромонах Анатолије Брестив