Старац Пајсије: Нити је Бог суров, нити је суров Пророк Илија!

Предлажемо да прочитате сјајно објашњење поступка Пророка Илије због кога се многи неупућени саблажњавају, његове одлуке да се убију идолски жреци Ваала након догађаја на гори Кармил. Велики Светитељ Христове Цркве објашњава суштину и мотив његове одлуке.

* * *













„Многи говоре: ‘Добро, али, ипак, како то Пророк Илија закла толике људе?’ Нити је Бог суров, нити је суров Пророк Илија! Идолски жреци преварили су читав народ. Дошло се дотле да је Пророк Илија био принуђен да каже: ‘Остадох сам!’ Ето, дотле се дошло! Осим тога, идолски жреци су се више намучили ранама које су сами себи задавали, неголи мачем Пророка Илије. Он је само привео крају њихово страдање. Бол саморањавања био је јачи. Зато, видиш, то што је Бог допустио, опет је било из љубави према човеку, а њихово саморањавање је било право мрцварење.“

„Старац Пајсије Светогорац, Поуке, том I, С болом и љубављу савременом човеку, Манастир Св. Првомученика и Архиђакона Стефана, Врање, 2011, стр. 122-123.“

Извор

Жртвовање деце Ваалу

Ко су блажени?

3. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.

На почетку као темељ поставља смирење. Пошто је Адам пао због гордости, Христос нас подиже смирењем. Док се Адам понадао да ће постати бог, "сиромашни духом"су они који су скрушени у души.

4. Блажени који плачу, јер ће се утјешити.

"Блажени су који плачу" због својих грехова, а не због ствари овога света. "Који плачу" непрестано, а не повремено, и то не само због својих властитих грехова већ и због грехова својих ближњих. "Јер ће се утешити" и у овоме животу, јер се онај који плаче због својих грехова духовно радује, а још више у будућем.

5. Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу.

Неки под "земљом" разумеју духовну земљу, то јест, небо. Али, треба ра-зумети и ову земљу. Пошто кротке обично сматрају за презрене и убоге људе, то Спаситељ каже да управо они имају све. А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су такви људи безосећајни и равнодушни, већ они који умеју да се разгневе, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно.

6. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

Желећи да говори о милостињи, прво показује да човек мора да задобије праведност, како не би давао милостињу од онога што је стекао крађом и преваром. Праведност треба са усрђем тражити, јер такви су "гладни и жедни правде". Иако се користољупци хвале да су богати и сити, Исус каже да ће се праведници још у овоме животу наситити јер имају непропадљиво богатство.

7. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. 

 Милосрђе се не указује само новцем и стварима, већ и речју, а ако баш ништа немаш, онда сузама саосећања. Милостиве ће помиловати и људи у овоме животу, јер ономе који је јуче био милостив, данас ће и самом затребати помоћ и сви ће према њему бити милостиви, док ће га Бог још више помиловати (у будућем веку).

8. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети.

Много је оних који нису похлепни, и још дају милостињу, а опет живе у блуду и свакој нечистоти. Зато нам Христос заповеда да уз друге врлине треба да будемо чисти и целомудрени, и то не само у телу него и у срцу, јер нико без светости и целомудрија неће видети Бога. Као што само на чистом огледалу можемо да видимо свој лик, тако само чиста душа може да види Бога и разуме Свето Писмо.

9. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати.

"Миротворци" нису само они који живе у миру с другима, него и они који мире посвађане. "Миротворци" су и они који својим учењем обраћају непријатеље Божје. А назваће се синови Божји, јер је нас јединородни (Син Божји) помирио с Богом.

10. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.

Прогоне не само мученике, већ и многе друге, зато што помажу невољнима и уопште због сваке врлине, а свака врлина и јесте "правда". Лопове и убице такође прогоне, ипак они нису блажени.

11. Блажени сте када вас срамоте ипрогоне.

Најзад, Господ говори Својим апостолима, показујући, да је учитељима на првом месту својствено да буду срамоћени.

И лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.

Није, дакле, блажен сваки који подноси срамоту, већ онај кога срамоте ради Христа, и то лажући. У противном случају, такав је заиста јадан и бедан, јер многе саблажњава.

12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.

Господ није говорио о "великој плати" за друге врлине, а овде говори о њој, показујући тиме да је трпљење увреда велики и тежак подвиг, јер су многи сами себи одузели живот (не могући да га претрпе). Чак се и Јов, који је издржао сва друга искушења, нашао на муци када су га пријатељи вређали како он, тобож, страда због грехова.

Јер су тако прогонили и пророке прије вас.

Да апостоли не би помислили да их прогоне због учења које је противно Богу, Он их теши говорећи: "Чак су и пророке пре вас прогањали због врлине, зато у њиховом страдању имате утеху." 

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

глава пета

Мач који одсеца нарцисоидност

Сведоци смо националног, економског, социјалног, културног разарања Србије. Да ли је дошло време да се подсетимо следећих Христових речи: (Мат., 10,34): ''Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу;  нисам дошао да донесе мир него мач''. Какве последице има овај Библијски цитат, и у којој мери је он присутан у свести верника?

Овај мач о коме Господ говори јесте мач који сасеца наше страсти и нарцисоидност, а они нас много пута чине мирним и самозадовољним. Страсти нас везују за земаљске вредности које нас воде ка смрти. Христово Васкрсење даје нам смисао. Он никада није рекао да је дошао да донесе смисао, али ми снажно осећамо да смисао постаде тело, али тек у светлости Његовог Васкрсења.

Преко Крста Христовог и Распећа открива нам се и дарује неизрецива Тајна божанске љубави. Јавља нам се Бог као вечна истинска љубав, као љубав која се жртвује за друге, за људе и народе, за цео свет. На Крсту нам се Христос, Син Божји, показује као Бог који показује љубав на делу, жртвујући се за друге без остатка. Врхунац те љубави свакако јесте Васкрсење Христово које је, као победа над смрћу, највећи тријумф и дар живота. Угледајући се на неупоредиву жртву Сина Божјег и ми сами треба да се жртвујемо за наше ближње, суседе, пријатеље, а посебно сународнике са Косова и Метохије, који су највеће жртве, не само економске кризе, него кризе морала која је захватила читав свет.
Владика Порфирије

Лаж екстрасензорике и биоенергије

Екстрасензорика

Искycтво Русијe

Мода екстрасензорике и биоенергетике дошла је у Русију релативно недавно - средином 70их година 20. века, достигла је свој врхунац крајем 80-их година и почела да опада средином деветог десетлећа. Као зачетници нових праваца у лечењу, повезаних са непосредним енергетским утицајем на болесника, били су различити људи, али најпознатија међу њима је свакако Џуна Давиташвили која је направила муњевиту, може се рећи, вртоглаву каријеру од масерке до светски познате исцелитељке. Истина, испоставља се да је све ново у ствари врло често само вешта интерпретација заборављеног старог. Иако се мало пажљивије погледају начини лечења праном индијских јогина, магнетизација аустријског лекара Месмера и окултна терапија Немца Рудолфа Штајнера. Видећемо да се суштински не разликују много од биоенергетског метода лечења који је понудила Џуна, изузев чисто техничких момената, и неких ручних (мануалних) начина дијагностике.

Увођење биоенерготерапије у медицину изазвало је буквално преокрет, чак и пометњу у научном свету, па и у друштвеној свести. Биоенергеотерапеути су буквално упали у наш живот, за њим су похрлиле хиљаде и хиљаде болесника који пате и који су изгубили наду у оздрављење. Конзервативна совјетско-руска наука је почела све више и више да се повлачи пред упорним притиском представника нове врсте лечења. На поликлиникама су се појавили стручњаци биоенерготерапеути, никле су читаве школе, институти, па чак и академије екстрасензорног правца. Суштински се променило у правцу прихватања и јавно мњење. И само православна Црква ни под каквим изговором није прихватила и није благословила новотарију ни по облику, ни по садржају. Штавнше, у хору похвала чудотворцима-екстрасензима само један глас је звучао непоколебиво строго и непопустљиво раскринкравајуће. Био је то глас Руске Православне Цркве која је успела да на духовном нивоу распозна лаж, обману, преласт, па чак и пагубу, како болесника, тако и самих "исцелитеља". Цркву су оптужили и наставили да оптужују због догматичности, конзервативности, па чак и средњевековног мрачњаштва. Али практично ниједан свештенослужитељ се није приклонио другој страни. Екстрасензорика и Православље показали су сe као две потпуно неспојиве ствари; а доконе измишљотине о томе да јерарси Православне Цркве тајно користе услуге екстрасенза свакако не одговарају истинитом стању ствари и лансирају се са сасвим разумљивим циљем.

Чиме се објашњава овакво уверење православне Цркве о непожељности, па чак и греховности, бављења оваквом врстом исцелитељства? Јер званична наука као да потврђује у многим случајевима ефикасност биоенерготерапије, о чему је било доста саопштења у штампи. Одговор на ово питање није тако једноставан. Ипак, не поседујући ни специјалне лабораторије за истраживање, ни клиничке податке, православна Црква је током две хиљаде година искристализовала и прикупила дубока духовна сазнања која јој омогућавају да тачно реагује и разликује суштину нових појава друштвеног живота, под каквим год маскама и у каквим год се костимима оне јављале. Осим тога, много столећа пре времена у којем живимо, Свети Оци Цркве су већ открили и описали задивљујуће складну теорију о природним енергијама, на основу које није тешко оценити карактер биоенергетских манипулација које су сада тако популарне.

Тако на пример, према списима св. Максима Исповедника, тог чудесно дубоког мислиоца раног Хришћанства (582-662) све природне енергије могу бити хомогене (једнородне) и хетерогене (разнородне). Осим тварне (тј. Богом саздане) енергије, постоји још и нетварна енергија - благодат (на лат. gratia). Благодат, како се види из самог назива, није ништа друго до благи (добри) дар Самога Бога. Човеков живот је такође божански дар (gratia vita). А сав видљиви свет су енергије, јер је тваран, тј. створен је од стране Творца. Сва биолошка појединачна бића (међу њима и човек) садрже у себи енергије.

Ми живимо непрестано долазећи у додир и међусобно узајамно делујући својим биоенергоструктурама. На тај начин, може се рећи да је живот начин постојања енергија, а не беланчевинастих тела, како су тврдили класнци марксизма. Узајамна дејства међу носиоцима енергија врше се стално, чак и несвесно. Могуће је и свесно енергетско деловање једног човека на другог. Међутим, ту треба имати у виду следеће моменте: она енергија коју човек преноси другоме, увек је тварна и веома често је суштински загађена. Осим чисто физичке компоненте која се може чак и измерити одговарајућом апаратуром, ствара се сложена информација дубинског плана (холограм) која већ задире у душевно-духовне структуре личности. Тако на пример, једно лице (донор, исцелитељ, активно начело) може пренети другом лицу (реципијенту, пацијенту, пасивном начелу) информацију својих болести, порочних склоности, па чак и део оне невидљиве болести која се иначе назива грехом. Ову истанчанију врсту биоенерго-размене аутор назива узајамним утицајем душа. Често то подсећа на процес који се одвија помоћу двају спојених судова добро познатих у физици. При томе долази до међусобне размене, где се онај који је чистији (духовно) загађује, а загађени као да се очишћује. Субјективно се то изражава у томе да једном човеку након контакта с другим лицем постаје лакше, а другом, напротив, теже.

Такође постоји појам као што је "духопроводљивост". Подвижници светости и благочашћа (побожности) достизали су суштински преображај делатности целокупног организма, укључујући ћелијско-молекуларни ниво. Они су стицали способност "прихватања", "смештања у себе" (упоредите "који може да прими, нека прими") нетварне божанске енергије.

Такви људи су заиста могли да врше чудесна исцелења, али више не својом тварном енергијом, већ посредством благодати Светога Духа. Овој теми посвећена је моја књига "Чудесна исцелења", где сакупљене и наведене чињенице, како се каже, говоре саме за себе.

Друга опасност биоенерготерапије, с тачке гледишта православне Цркве, јесте несвесно (или још горе свесно) служење анти-божанском демонском свету, с његовим обманама и подвалама уз заиста реално моћно енергетско покровитељство. То је истинска одгонетка тајне оне силе коју почиње одједном да осећа на себи човек који се препустио том примамљивом правцу. Забрињава масовност екстрасензорних сеанси, јер касније (а има много примера за то) многи људи, стекавши "духовно" искуство и знања, постају буквално играчке у рукама демонског света. Осим тога, веома много биоенерготерапеута после неколико година (а понекад после свега неколико месеци) практичне делатности показују изражено погоршање свог душевног и физичког здравља, а понекад доживљавају дословно трагичне потресе.

На тај начин, интензивно увођење биоенергетике у медицину представља појаву за коју има мало оправдања - чак и прилично опасну појаву. Далеко важније је развијати истински духовне путеве лечења, јер је терапија душе ефикаснија од екстрасензорике у лечењу како физичких, тако и душевних обољења; осим тога, она не носи у себи компликације и опасне заблуде. Треба међутим прецизирати да се ради о истинској терапији душе. а не кривотворинама и манипулацијама под маском нових метода лечења, који уствари представљају мистичне, механичке или насилне методе деловања. 

Светоотачка психотерапија

Терапија душе

Владимир Константинович Невјарович

Када се Бог открива људском срцу?

У сваком уџбенику Православног богословља наћи ћете да су за задобијање истине, напори самог човека недовољни. Могуће је читати Свето Писмо, или неку другу духовни литературу, ништа при томе не схватајући. Ево догађаја Светог Апостола Филипа и арапског евнуха из књиге Дела Апостолских:

„А Анђео Господњи рече Филипу говорећи: Устани и иди у подне на пут који силази од Јерусалима у Газу и пуст је. И уставши пође. И гле, човек Арапин, ушкопљеник, властелин Кандакије царице арапске, што беше над свим њеним ризницама, који беше дошао у Јерусалим да се моли Богу, па се враћаше, и седећи на колима својим читаше Пророка Исаију.

А Дух рече Филипу: Приступи и прилепи се тим колима. А Филип потрчавши чу га где чита Пророка Исаију, и рече: А разумеш ли шта читаш?

А он рече: Како бих могао разумети ако ме ко не упути? И умоли Филипа те се попе и седе са њим. А место из Писма које читаше беше ово: Као овца на заклање одведе се, и нем као јагње пред оним који га стриже, тако не отвори уста својих. У Његовом понижењу укиде се суд Његов. А род Његов ко ће исказати? Јер се Његов живот узима од земље.

Онда ушкопљеник одговори Филипу и рече: Молим те, за кога ово говори Пророк? Или за себе или за кога другог? А Фили отворивши уста своја, и почевши од писма овог, приповеди му Јеванђеље Исусово. Како иђаху путем дођоше на некакву воду; и рече ушкопљеник: Ево воде, шта брани мени да се крстим?

А Филип му рече: Ако верујеш од свег срца можеш. А он одговарајући рече: Верујем да је Исус Христос Син Божји. И заповеди да стану кола и сиђоше оба на оду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га.

А кад изиђоше из воде, Дух Свети паде на ушкопљеника, а Анђео Господњи узе Филипа, и више га не виде ушкопљеник; него отиде путем својим радујући се. (Дела Ап. 8:26-39).

Овде видимо неколико натприродних, мистичких елемената: Анђео указује Филипу пут (иако је за евнуха то био просто сусрет на празном) а потом, након Крштења, Дух Божији односи Филипа одатле. Али они уопште нису довели Арапина до одлуке да се крсти и да постане хришћанин.

Нису чудеса деловала на њега, већ нешто у његовом сопственом срцу. Иако чудеса и бивају и помажу да се нађе вера, она не могу служити као основа вери. У тој истој књизи Дела Апостолских читамо повест о Симону Магу, који је за новац желео да буде примљен у Цркву и да задобије импресивне и величанствене дарове Духа Светога.

Заиста је Симон био врачар, високо плаћени „специјалиста“; натприродне појаве, од којих је зависила његова зарада и престиж, дешавала су се све више у хришћанској, а не у паганској средини. Како је познато из књиге Дела, Апостол Петар је одбио Симона: нама је остала реч „симонија“ – сујетни покушај да се за новац добије благодат Божија.

Тако нешто се уопште није догодило са Арапином, када је слушао Филипа; нешто се променило код њега, у самом срцу. Читамо, да је он поверовао, то јест, срце његово се топило од истине коју је чуо. Свето Писмо има велику силу: праћени тачним тумачењем, у стању су да у човеку отворе нешто до тада скривено, ако му је срце спремно. Као што се види, арапски властелин је примио Христа свом душом; нису га чудеса преобразила, већ сама истина Христова, ради које је Господ и сишао на земљу.

То исто налазимо и на другом месту Новога Завета, где су двојица ученика Исусових ишли по путу за Емаус (Лука 24). То је било у сами дан Његовог Васкрсења и Христос је заједно са њима ишао, питајући их за разлог њихове туге. Они су била крајње задовољени, сусревши ако не јединог човека, који није знао за последње догађаје у Јерусалиму. Они су Му говорили о знаменитом пророку, који је био дан пре тога кажњен, а сад као да је васкрсао – али они сами нису знали, чему да верују.

Тада их је Господ, позивајући их ка својим срцима, почео да им објашњава смисао старозаветних пророчанстава о судбини Месије. Никаквих чудесних знамења при томе није било, и нико Га није познао. Када су дошли до Емауса, Он је желео да иде даље, и тако би и отишао непознат, да ученици – да би просто помогли странцу на путу – нису предложили Њему да остане на преноћишту. И само онда када је Он сео са њима да једе, и као на Тајној Вечери преломио хлеб, њихове су се очи откриле и они су увидели да је то Сам Христос – и у том тренутку Он је нестао.

Тада су они почели да се присећају: све време, док је Он ишао са њима, нешто је горело у њиховим срцима. Зато су ученици и познали Оваплоћеног Бога; нестати у ваздуху је способан и врачар. Тако да чудеса уопште и не само она, не откривају Бога човеку, колико горење срца, спремног за сусрет, као код двојице путника на путу за Емаус.

То ми и називамо Откровењем, када Сам Бог, или неко други, испуњен Духом Његовим, или речју истине Његове, досеже људска срца и дотиче их. Таква је била сила, дана Апостолима по Васкрсењу Христа; они су буквално обишли цео свет у тадашњим границама – на исток до Индије, и може бити и Кине, на север до Русије, тада насељене Скитима, на запад до Британије, на југ до Абисиније – проповедајући Јеванђеље свим народима.

То исто остаје и до ових дана, под условом да смо изгубили пређашњу осетљивост, лакоћу и простоту срца, претходно одговарање на истину. Ако поменемо Владику Јована, он је приводио људе вери не толико чудесима, колико дејством на њихова срца. Ево случаја још за време рата, када је Владика био епископ Шангаја; о њему је говорила једна наша давна познаница, сада покојна, доктор, логопед, по имену Ана. Сагласно њеним речима, Владика Јован је веома строго постио, што је за последицу имало да је у време постова, његова доња вилица губила покретљивост и његове речи би постајале крајње неразумљиве. Пред рат Ана је покушавала са Владиком да он научи да говори јасније.

Он је долазио у установљено време, и по завршетку часа би увек остављао америчку новчаницу од двадесет долара. У току рата, била је тешко рањена, и Ана умирала је у француској болници у Шангају. Била је касна ноћ; олуја је беснела, и везе са градом није било. Али је она упорно мислила о једном.

Доктори су јој рекли да је све готово, и ево, била је још једна нада: да дође Владика, да је причести Светим Тајнама и да је спаси... Она је молила да се он позове, али је то било потпуно немогуће. Телефони нису радили због олује, а болница, по правилу војног времена била је затворена током ноћи; њој је остало само да призива у празно: „Помозите! Владико Јоване, молим вас, помозите!“

Свима је било јасно да је то најчистији делиријум. Али одједном, у самој олуји, врата су се отворила и ушао је Владика Јован са Светим Тајнама. Излишно је и говорити о њеној радости; Владика је успокојио, исповедио, причестио Светим Тајнама и отишао.

Након сна од седамнаест сати, Ана се пробудила и осећала се здравом. „Хвала, Владика Јован ме је посетио“, говорила је она сестрама.

„Какав Владика Јован?“ – запањиле су се оне – „целе прошле ноћи је болница била закључана.“

Комшија у соби је рекао да је стварно неко долазио, али јој они опет нису поверовали. Ана је почела да сумња: да јој се није привиђало? Али када су почели да премештају њену постељу, под душеком су нашли новчаницу од двадесет америчких долара. „Али, ево“ – ликовала је Ана – „говорила сам вам заиста, да је он долазио!“

Како је сазнао? На који начин је дошао до ње, немајући икакву могућност чак и да чује за њу? Нећемо погрешити, ако кажемо, да му је то било откривено; није мало било случајева, када су се такве ствари откривале Владики Јовану. Али на који начин? И зашто заиста њему? Као да се једнима истина открива, а другима - не: зашто тако? Шта, зар ми имамо специјални орган за примање откровења од Бога? Сигурно да имамо; само га ми обично заглушимо и угушимо. Тај орган је – срце које љуби.

У Светом Писму сте читали, да је Бог љубав, и знате, да је Хришћанство – религија љубави (може бити, гледајући на псеудо-хришћанство и псеудо-хришћане, да се нећете сагласити са тиме; тим не мање, оно је и такво, у односу ка хришћанству, изворном и неповређеном). Сам Христос је рекао ученицима Својим, да ће их по љубави препознавати људи.

Питајте било кога, ко је знао Владику Јована: шта је привлачило њему људе који су га окруживали? Шта наставља да привлачи њему оне, који никада пре о њему нису чули? Рећи ће вам једно: изобиље љубави, самоодбацивање, жртвујућа љубав према Богу и људима. Зато му се и откривало сакривено од других, и оно што је разуму недоступно.

Сам Владика је учио, да колико год „мистичког“ у себи, садржала Житија Светих или дела Светих Отаца Цркве, Православље од нас захтева постојану сабраност и трезвеност, спремност да се одговори на сваку животну ситуацију. Одговарајући и отварајући срце у себи, човек сазнаје Бога.

Истина се открива срцу које љуби, јер чак и Господ мора да га смири, да га скруши, да би му дао осећајност. Тако је било, на пример, са Апостолом Павлом, некада гонитељем и непријатељем Цркве. Али Бог једнако види садашњост, прошлост и будућност наших срца и Он налази време за изненадни састанак.

Али хладан прорачун лежи на другом полу: чиме ми је интересантан данашњи човек? Шта је могуће извући из њега? У религији се то сматра шарлатанством и преваром свих врста, што је постало скоро нормом религиозног живота данашњих дана: један хоби се мења другим, и сви јурцају за модом, у ходу одлучујемо, како се боље оспособити за њене хирове.

Истина лежи негде дубље.

Блажени Серафим Роуз

О критиковању других

Критика и критизерство

Критика је праведно изобличавање недостатака с добрим циљем. Критика није пакосно изругивање над слабошћу или свесно понижење ближњега. Права критика мора бити конструктивна, великодушна, мора полазити од чистог љубећег срца, ићи (потицати) од истине, одражавајући саму истину, мора бити праведна, лојална. али истовремено непомирљиво-беспоштедна према злу.

Овакве примере налазимо у Светом Писму, где истину саопштавају Пророци, Апостоли и Сам Спаситељ.

Критиковати значи преузимати на себе велику одговорност за праведност својих речи и за корисност и неопходност изобличавања.

Многи данас сматрају себе истином у крајњој инстанци, самовољно себи додељујући мисију судије и тужиоца. Виде трн у туђем оку, не примећујући брвно у оку свом.

У данашње време у Русији сви критикују све. Чак и деца расправљају о недостацима владе. Утисак је да буквално сви знају све, како је требало и како није требало да се ради у општедржавним (па чак и светским) размерама.

Неуморно критикују постојеће стање ствари политичари свих боја. Лавина критике против садашњих политичких вођа обрушује се са трибина у периоду предизборних кампања. Многи од оних који су нарочито гневно и немилосрдно критиковали све, укључујући и председника, који су на изобличавању туђих недостатака дошли на власт, ништа боље у својој реалној делатности нису показали, чак су, напротив, достигавши жељени циљ, показали некомпетентност, огрезли у корупцију и слично. Оваква врста критике: злобна, доушничка и крештава, вулгарна, заједљива, жучна - карактеристична је за критизерство. Критизерство се не зауставља ни пред чим, ружећи оно најсветије и најсветлије: саму Отаџбину, њен народ и своје претке.

Има и таквих који су спремни да с лакоћом замене мајчицу Русију за другу, имућнију и предузимљивију, прагматичнију и строжу мајку. Падају ми на памет речи руског генијалног песника, за сва времена непревазиђеног, Пушкина: "Кунем вам се својом чашћу да ни за шта на свету не бих пристао да променим Отаџбину, нити да имам другу историју од историје наших предака коју нам је послао Господ". Ниједном руском светитељу није могла пасти на памет помисао да напусти Русију због новца или лагодног живота у туђини. Чак и у страшно доба монголско-татарског јарма најбољи људи наше Отаџбине су више волели смрт, него срамно бекство. а данас хиљаде тзв. талената, одлази у друге земље, остављајући Отаџбину у тако тешка времена по њу.

Данашња помамна новинско-теле-радио критика и граја из свег гласа најчешће одражава управо критизерство, те је зато, како се каже, "сва јалова". И уместо жељеног препорода имамо споро, мучно клаћење с једне стране на другу, или чак губљење важних позиција.

Демократија се обично тесно повезује са слободом изражавања народне воље, слободом која даје могућност да се отворено изрази, мисли. осећа и поступа у складу са сопственим убеђењима. То је спољашња страна. Али иза свега тога скрива се велика опасност изметања слободе у хаос, ако одсуствује јединствени велики циљ, ако се игноришу духовне традиције, стваране вековима, ако се култивише многословље и празнословље у општедржавним размерама.

Критика је љубав, утеловљена у праведну реч. Критизерство је зло које се издаје за добре намере.

Онај које критикује мора јасно да замишља реалну перспективу, да истинитом речју руши ћудљиве и подмукле лажи, да погађа у живац. Спаситељева еванђелска изобличавања нису оставила никакве шансе на оправдање порочним људима оних времена, иако су изазивала у њиховим срцима гнев и мржњу према изобличитељу сваке неправде. "Овај свет" не воли критику. Он је горд, надмен, егоистичан, лажљив и лукав. Царство овога света наставља да одбацује Бога и да Га распиње, заједно са Његовим ученицима.

Па ипак, сваки век је имао своје пророке и апостоле истине. Појавиће се они и у наше мрачно доба, до крајности сложено, замршено и унакажено безнаравственошћу и пороцима.

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

ТЕРАПИЈА ДУШЕ

Светоотачка психотерапија

Шта мислите за Христа, чији је син?

Шта мислите за Христа, чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: па како Давид њега назива Господом говорећи: рече Господ, Господу мојему: седи мени с десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Кад дакле Давид назива њега Господом, како му је син? Овим питањем Господ је хтео прво да каже да је Он Христос; друго, да покаже да се варају они који очекују Месију као земаљскога цара из колена Давидова, који ће прогнати Римљане и учинити Израиљ силним земаљским царством; треће, да су Његови кушачи Његови непријатељи, и четврто, да ће они, као и непријатељи јединога Христа који је имао доћи и који је дошао, бити побеђени и кажњени. Они му рекоше: Давидов. То је све што су они знали. И Господ Исус је био из племена Давидова, дакле по закону њиховом - син Давидов. Но гле, ни сам пророк Давид није замишљао Месију као свога сина једино по крви, иначе Га не би називао својим Господом. Јер где је то било, да један предак назива свога потомка Богом? Но Давид је својим духом провидео и познао двојну природу Христа, човечанску и божанску, и назвао Га Својим Господом, опет духом. Тајну ваплоћења Сина Божјега Давид је из давне давнине схватио својим пророчким духом много боље него ли фарисеји и садукеји, гледајући Христу у очи. Христос се имао родити из његовог племена, и Он се по телу родио од Пресвете Деве Марије, која је била из племена Давидова; но Он је имао доћи као превечни Син Божји по божанској природи Својој. И као такав Он је дошао. Господ наводи речи Давидове не да их поправи но да их потврди. Све је тачно што је Давид провидео и прорекао. Све се збило како је писано. Обећани од Бога и очекивани од људи Спаситељ дошао је на земљу и као син Давидов и као син Божји. После Свога васкрсења и вазнесења Он је, уистини, сео с десне стране престола величине на висини (Јов. 1, 3). И Њему су, уистини, сви Његови непријатељи пали под ноге. И не само то, него је Он завладао влашћу Својом над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на оном који иде (Еф. 1, 20-21). Сада је то јавна тајна, но онда је то било тајна јава. Зато Господ и не говори као од своје стране, него наводи пророчанство Давидово, које је требало бити познато Јеврејима. Наравно, њима су била позната слова и речи, но смисао реченога и написанога био је далеко од њих. Још им Господ неће да говори ништа од Своје стране, него их пита за смисао речи из закона, зато што су и они Њега питали нешто о закону, наиме: која је највећа заповест у закону? Он је њима добро одговорио на њихово питање; но они нису Њему могли одговорити ни речи. И нико Му не могаше одговорити ни речи: И тако се показало, да Он зна закон а да га они не знају, ма да су они себе сматрали свезнајућим у области закона. Господ је знао не само речи закона но дух и живот закона; а они су знали само речи закона, без духа и живота; зато у ствари нису знали ништа. И оно што су знали било је само на пропаст њихову а на штету народа, који их је слушао.

Нити смеде ко од тога дана да га запита више. Страх уђе у њих од препирки са Њим, у којима је Он увек односио победу над њима. Они Га, дакле, нису могли ухватити у речи, да би Га осудили. Зато ће се сада махнути речи и прихватити сребра и злата, да потплате Јуду и лажне сведоке. И оно што нису успели речима, успеће сребром и златом. Само ће прежалостан бити за њих тај привремени успех. Јер то последње и најпрљавије средство показаће обрнути резултат, као што су то показала и сва кушања речима. То ће донети последњу и потпуну победу Христу, а њима неповратни удар и вечну пропаст. Јер једва ће проћи три дана од када буду платили најамнике да хватају Христа и сведоче лажно на Њега, а гле, они ће морати плаћати стражаре, да не разглашују васкрсење Христово.

Хиљаду пута је боље не бити никада рођен, него родити се и устати против Бога.

Сваки онај ко хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се више прослави. И дивно је ово у очима нашим. Господу нашему Исусу Христу нека је слава и хвала, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. 

Св.Владика Николај Велиировић

из Јеванђеље о Љубави-Омилије

Како се Црква односи према учењу Фенг-шуа?

Питање свештенику: 

Бавим се фенг-шуом, али сам верујућа - како се Црква односи према овом учењу? Унапред хвала. Вероника.

  Одговор:

Здраво Вероника!
Фенг-шуи није православна традиција и потпуно јој је страна. То учење је паганско, позајмљено из кинеског филозофског учења. Присталице тог учења свето верују да распоредом предмета на одређени начин у кући могуће је добити не само позитивне емоције, већ и срећу, здравље, благостање. При детаљном разматрању фенг-шуа се могу приметити и знаци магије. Постављање ствари на одређени начин има исти карактер као и магијска заклињања. За разлику од религије, која подразумева постојање Живог Бога, фенг-шуи награђује божанским знацима предмете или сам дом.

У Православљу одговор на човекову молитву зависи само од воље Божије (Творца). У магији је све супротно - човек уз помоћ заклињања покушава да примора "виши ум" да му се потчини и испуни све његове бесмислене, и безумне захтеве. Тако и фенг-шуи покушава да уз помоћ одређених ритуала потчини себи ту "спољну силу". Једном речју, сви знаци религиозности и последицне магије немају ништа заједничко са вером у Живога Бога.


С поштовањем, свештеник Дионисије Свечников

Зашто је je Св.Јован Крститељ -крштавао?

Проповед Јована Крститеља и крштење Христово

 1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.

Дође Јован Крститељ.

Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.

1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.

Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.

Јер се приближило Царство небеско.

Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).

Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.

"Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.

4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.

На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.

И појас кожни око бедара својих.

Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.

А храна му бијаху акриде и дивљи мед.

Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.

5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.

Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.

7. А кад видје многе фарисеје.

"Фарисеји"  у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.

И Садукеје

Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.

Гдје долазе да их крсти, рече им.

Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:

Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?

Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.

8. Родите, дакле, род достојан покајања.

Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."

9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.

Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.

Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.

Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.

10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.

"Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.

Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.

Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.

Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.

11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.

Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.

Ја нисам достојан њему обуће понијети.

"Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.

Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.

То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."

12. Њему је лопата у руци.

Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.

Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.

И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.

Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.

13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше

"Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.

Говорећи: ти треба мене да крстиш.

Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.

А ти ли долазиш мени?

Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.

15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:

Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."

Јер тако нам треба испунити сваку правду.

Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."

15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.

Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.

Изађе одмах из воде.

Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.

И гле, отворише му се небеса.

Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.

16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.

Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.

Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.

То јест, који ми је мио и благоугодан.

 Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

Ако те око твоје саблажњава ископај га!

 Из разговора са Патријархом Павлом:

- Кажете: одвикавање од греха исто је што и вађење сопственог ока. Да ли је савремени човек приправан на жртве уопште?

- То је реч Христова: Ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је да уђеш у живот с једним оком, него са два а да те баце у пакао огњени.

Узмите на пример пијаницу. Колико муке има да се он ослободи пијанства. Па узмите пушење: колико треба муке да се човек одвикне. Додуше Марк Твен, један хумориста, рекао је: оставити дуван нема ништа лакше. Ја сам га, каже, бар тридесетак пута остављао. Савремени човек хоће уживања. Све је мање кадар за жртву, за опште и своје истинско добро.

Блаженопочивши Патријарх Павле

Понижава нас само грех

Чудесно виђење

Поучна прича Св. Теофана Затворника
Један старац, годинама живећи у самоћи у пустињи, пао је у духовну малаксалост и мноштво помисли почело је да мучи душу његову, уливајући му сумњу да ли он иде правим путем и да ли постоји нада да ће трудови његови најзад бити крунисани успехом ?

Старац је седео оборене главе. Срце је тиштало, а очи нису пуштале сузе. Сува туга мучила га. Док се он тако мучио у своме јаду, јавио му се анђео Божији и рекао му:"Шта се плашиш и зашто такве помисли улазе у срце твоје ? Ниси ти ни први ни последњи који иде тим путем. Многи су већ прошли њиме, многи иду и многи ће проћи њиме и ући у светле обитељи раја. Пођи са мном, ја ћу ти показати разне путеве којима иду синови људски, као и то куда одводе ови путеви. Гледај - и поучи се !"

 

Старац се повинова наређењу анђела, устао је и пошао. Но, тек што је учинио неколико корака напред, он као да се обрео неколико корака ван себе и погружио се у посматрање чудног виђења које се открило његовим духовним очима. Он је видео, лево од себе, густи мрак, као непробојни зид, иза кога су се чули шум, ларма и метеж. Загледавши се пажљивије у мрак он је видео широку реку по којој су се ваљали таласи, напред и назад, лево и десно са људима у њима и кад год би се појавио неки талас пред његовим очима, до његових ушију допирао би неки тајанствени глас који му је објашњавао:"то је талас неверовања, безбрижности, хладноће; а то је немилосрда, разврата, отимања; а то је забаве, зависти и раздора; а то је пијанства, нечистоте, лењости, неверности у браку" и тако даље и тако даље.

Сваки талас носио је у себи мноштво људи и час их подизао увис, час их је бацао у дубину. У ужасу старац је завапио: Господе, да ли ће сви ови да погину, зар нема наде да ће се спасти ?

Анђео му је одговорио:"Пази даље и видећеш милост и правду Божију."

 

Старац је боље погледао реку и спазио на целој њеној површини много малих лађа у којима су седели светли младићи са сваковрсним оруђима за спасавање утопљеника. Они су их све призивали к себи, једнима су пружали руке, другима су спуштали даске и летве, трећима су бацали ужад, а понекад су у дубину спуштали куке и чакље да би се ухватио неко за њих.Али су одзиви на њихове позиве били ретки, а још мање је било оних који су се користили пруженим оруђима спасења. Већина њих одбијали су их са презрењем и као са неком дивљом насладом, погружавали се у ову реку, која је испаравала дим, смрад и гар.

 

Старац је подигао свој поглед даље и тамо спази бездан у који се река сурвавала. Многобројни младићи су пливали у лађама поред саме ивице бездана и бризно нудили помоћ свакоме утопљенику, али одзив је био веома слаб и хиљаде несрећника сурвавало се у бездан из кога су се чули очајни крици и шкргут зуба.

Старац је покрио лице рукама и заплакао. У томе је зачуо глас са неба: "Горко, али ко је крив ? Реци ми шта бих ја могао да учиним за њихово спасење, а шта нисам учинио. Али они са огорчењем одбијају сваку пружену им помоћ. Они ће ме одбити ако им сиђем и у најжалоснија места њихова страдања."

 

Пошто се мало умирио старац окрене поглед на десну страну, ка светлом истоку, и био је утешен радосним виђењем. Они који су се одазвали позиву светих младића, пружили им руку, или се хватали за било које оруђе спасења, били су извлачени на десну обалу реке. Овде су их прихватала друга лица, уводили их у невелика дивна здања расута у великом броју по читавој обали реке, тамо су их умивали чистом водом, облачили у чисте хаљине, опасивали, обували, давали штап у руке, поткрепљивали их храном и одашиљали их на пут, даље на исток, да иду без задржавања, пажљиво гледајући пред ноге, да успут не пропусте ући у свако здање које их сретне на путу, да се у сваком здању окрепе храном и саветом чувара ових здања.

 

Старац је прелетео погледом по обали реке и видео како дуж  ње избављени из реке иду указаним путем.

На њиховом лицу јасно се одражавала радост и одушевљење. Видело се да су осећали особиту лакоћу и силу, и као на крилима журили су напред путем, посутим дивним цвећем.

 

Старац је скренуо свој поглед даље на исток и ево шта је спазио. Пријатна ливада се простирала недалеко од обале. Даље иза ње започињао је ланац планина са брдима, од којих су нека била гола, а нека покривена већом или мањом шумом, а између брда видели су се кланци и дубодолине. По свима њима били су путници. Неки су се пењали узбрдо, неки су седели уморни, неки су стајали колебајући се, неки су се борили са зверима и змијама. Један је ишао право истоку, други је околишао, а трећи је пресецао попреко путеве других.

Сви су били у труду и зноју, борби и напрезању, и душевних и телесних сила. Ретко су били путници који су увек видели пут: често се он губио или делио у раскршћа; негде су били магла и мрак, негде га је пресецао амбис или стрма литица; негде су пут преграђивали зверови из шуме или отровни инсекти из пећина.

Али гле чуда ! Свуда по брдима била су расејана сјајна здања слична онима на обали реке, у која су прихватани утопљеници који су спасени из реке. Чим би путник ушао у ова здања, како му је заповеђено на почетку пута, ма како уморан био, излазио је из њих бодар и пун снаге. Тада ни звери ни инсекти нису могли да гледају на њега него су бежали; никаква препона није га могла задржати, и он је брзо и лако налазио скривени пут по указањима која је у здањима добијао. Чим би коју препону на путу савладао или неког непријатеља победио, он је бивао све већи, снажнији и лепши; што се више кретао ка врху, био је све бољи и светлији.

Врх планине био је раван и сав у цвећу. Ко доспе до врха, уђе у светли облак и више се не види.

 

Старац је подигао поглед изнад оног облака и иза њега спазио чудну светлост, неописиве лепоте, из које су до његових ушију допирали умилни звуци "Сват, свјат, свјат Господ Саваот!" Старац је у умиљењу пао на земљу и тада је изнад себе чуо реч Господњу:"Тако трчите да постигнете" (И Кор. 9,24).

 

Када је устао на ноге, старац је видео како се са разних места и висина планине велики број путника враћа натраг ка реци, неки ћутећи, неки са криком и хулним псовкама. Свакога од њих позивао је са свих страна гласом:"Стани, стани!", али гоњени од неких малих тамноликих бића, они нису обраћали пажњу на опомене и поново су се погружавали у смрдљиву реку. Тада је старац у чуђењу узвикнуо:"Господе, шта је ово ?" И чуо је одговор:" То је плод самовоље и не покоравање поретку које је Бог установио !" Тиме се виђење завршило.

 

После завршеног виђења, анђео је запитао старца:"Јеси ли се утешио ?" Уместо одговора, старац му се поклони до земље.

 

Река је свет, погружени у њој су људи који живе по духу овога света, у страстима, пороцима и гресима; светли младићи у лађама су анђели и уопште благодат Божија која призива спасење; бездан у који се сурвава река са људима јесте пропаст; красно здање на десној обали реке јесте Црква, у којој се кроз тајну крштења и покајања обраћени грешници умивају од греха, облаче у хаљине оправдања, опасују се силом небеском и постављају на пут спасења; улазак на гору са разним тешкоћама - то су разни напори за очишћење срца од страсти; звери и инсекти - то су непријатељи човековог спасења; равна површина на брду - то је умирење срца; светли облак који сакрива путнике - то је спокојна смрт; светлост повише горе - то је рај блажени; здања расејана по гори - храмови Божији.

Ко улази у ова здања на путу, тј. прима свете тајне и учествује у црквеним богослужењима и молитвама Цркве, користи се саветима и руководствима пастира - тај лако савладава све препреке и брзо достиже савршенство. А ко ово добровољно одбацује, не подчињава се заповестима црквених пастира, тај брзо пада и дух овога света поново га привлачи.

 

Свети Теофан Затворник

Личност и генетски захвати

Питање човекових захвата у природи путем генетског инжињеринга директно је повезано с људском слободом.

Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет.

Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одбацио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити.

Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава.

Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима.

С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не.

Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио.

Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу прошићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла.

Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава“ (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује. Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети.

Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, научни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана“: „Нека буде светлост и би светлост“; „нека пусти земља из себе траву(…) по врстама“… „И створи Бог(…) све душе живе(…) по врстама њиховим(…) и би тако(…) и видје Бог да је добро“(…) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (уп. Пост.1, 1-31)… Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света.

Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом – а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем – и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека.

Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста.

Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом.

Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике.

Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем“(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека.

Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање човека, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила“! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим.

Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност.
Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не можемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност.

Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем?

Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. – особине које су одређене генима или окружењем – ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биологије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају.

Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије.

Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије.

Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности.

Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна.

Проф. др Јован Зизјулас

Извор: Преображењски број „Крке“ – гласила Епархије далматинске