Женама: Ако избегавате децу, избегавате спасење

Једна жена, која није желела да има много деце, отишла је старцу и упитала га за савет шта да чини. Он јој је одговорио:

- Ако избегавате децу, избегавате спасење. Једно дете није довољно, јер га можете изгубити. Више деце у дому је обично здравије од једног или два, јер оно једно или два често бивају размажени и болесни. Овде се испуњавају речи Господње: “Ко шкрто сије, шкрто ће и жњати,  а ко са благословом сије, са благословом ће и жњати.” (2.Кор 9:6) 

Малопре ми је била једна старија жена на исповести и питао сам је “Сестро, колико деце имаш?” ”Оче, родила сам осамнаест! Бог је узео осам док су били мали, а осталих десет су први мештани у селу.” Једна друга жена дошла је из далека, и упитао сам је. ”Колико деце имаш, хришћанко?” ”Ни једно, оче.” ”А колико си абортуса починила до сада?” ”Оче, имала сам четрдесет.” ”Иди и исповеди се владици, дете моје, и покај се док још имаш времена, јер је суд Божији страшан!” После одрицања вере, грех абортуса је највећи у свету. Ова два греха брзо доносе гнев Божији и казну на људе.


Старац Пајсије Олару, 
Део интервјуа, цео можете прочитати овде.

Абортус је једнак убиству

Убијање животиња без нужде и њихово мучење је такође грех “Праведник се брине за живот својега живинчета, а у безбожника је срце немилостиво” (Прич. Сол. 12, 10). Предавајући се прекомерној патњи и доводећи себе до очајања грешимо против исте те заповести.  Абортус је једнак убиству, али у основи разлога који доводе до тог тешког греха постоји и примеса недостатка поверења у Бога, Који уређује живот сваког човека који долази на свет, бојазан од животних тешкоћа или страх од срамоте, подсмеха, када је до зачећа дошло услед блуда или прељубе. Али у тај грех су готово увек умешани и мушкарци – мужеви или љубавници. Мужеви који наводе жене на абортус или их сами присиљавају да га изврше су криви исто колико и жене, а понекад и више. Они мушкарци који лакомислено улазе у блиске везе са женама почињујући блудни грех често постају виновници обављених абортуса и бивају учесници у чедоморству, а да то ни не знају. А колико има таквих лакомислених “лаких” мушкараца који не знајући за то носе на ризи крштења трагове крви своје убијене деце. Зато човек пре исповести треба добро да се присетити да није можда начинио такав преступ или је, можда, било блудних веза које су се могле завршити абортусом, јер ће се на Страшном суду одједном показати да је човек учествовао и у греху као што је убиство.

Архим Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Шта је абортус?

Свуда чујемо реч “мир?, али је то лаж. То је гнусно лицемерје. То је једна од животињских гримаса савременог цивилизованог света. Око нас се води рат, који се не прекида, у коме нема примирја ни завршетка, као ни победника ни побеђених, већ постоје само крвници и њихове жртве. Тај рат је захватио цео свет, али нарочито оне земље које се горде својом цивилизованошћу, културом и прогресом. Тај рат је – нехуман, методски геноцид, коме нема преседана или порђења у људској историји. То је рат родитеља против своје деце. То је рат у коме се лију потоци крви, где је убиство повезано са мучењем. И тај рат, који годишње однесе дестине милона жртава се лицемерно, онако како приличи савременом човеку, из неког разлога назива правим називом – бојиштем невиних и незаштићених, садизмом, озакоњеним правом на убиства и преступе, прикривено и маскирано нејасним и без икакве савести лицемерним термином побачај то јест “избацивање напоље?, као да се ради о некој непотребној старудији, која се баца у ђубре, а не о живом бићу, о детету. У бившем Совјетском Савезу се годишње вршило по 7-8 милиона абортуса који су регистровани у медицинским установама. У овај број није урачунат број тајних абортуса. Огроман број жртава је однео Други Светски рат, али је број деце коју су убили родитељи много већи него број војника убијених на фронту. Та тамна страна живота савременог човечанства јасно доказује да се цивилизација претворила у ескалацију суровости. Чујемо позиве за мир, али се око нас не само не смањује него се и повећава крваво бојиште, које је по броју својих жртава превазишло најезду Монгола, злодела Тамерлана и Батија, надмашујући суровост Тирана и џелата у концлогорима и мучилиштима. Жртава тих невидљивих ратова је много више него жртава свих осталих ратова заједно или свих убистава и казни. Тим преступом се крши свако људско, а не само Божанско право. Већ од тренутка зачећа се образује живи организам који у себи носи сав потенцијал људске личности. Експериментално су доказане сложене и корисне реакције плода на околину. То је биће које има осећање боли и жељу за животом.  Озакоњење абортуса крши све моралне и правне кодексе, чији је циљ заштита људске личности. Наш први закључак је да плод као људска личност треба заштиту, и плод као људска личност не подлеже уништавању. Принципијелна граница између убиства плода и других облика убистава не постоји. Право или некажњивост абортуса додељује родитељима право које не припада ниједном човеку а то је право тиранина, који по својој вољи може да остави у животу или умртви свој плод. Некажњавање абортуса, одсуство моралних и правних закона за заштиту плода и његовог неотуђивог права на живот чине лицемерним и бесмисленим све декларације за заштиту човековог достојанства и слободе. Убиство незаштићеног – је најподлији и најмрскији вид убиства, и зато људи који се одлуче на убиство незаштићеног новорођенчета, могу у одређеним околностима да учине и неки други преступ. Афоризам древних судија је гласио: “Боље је оправдати 10 кривих, неголи казнити једног невиног?. А овде се невини кажњава смрћу, и то садистички – жив се раздељује на делове. Раније се крвнику није пружала рука, нити се седало с њим за исти сто, а савременим крвницима – родитељима, који убијају децу, и лекарима, који можда несвесно у том случају постају професионалне убице, јавно мњење се уопште не противи. Значи цело друштво учествује у убиствима. Дужност лекара је да укаже помоћ чак и непријатељу. Сада они постају слични најамном убици. Убиство новорођенчета је преступ Божанског и људског права, преступ против саме идеје породице и супружништва, против саме људске притоде, протв свог народа и целог човечанства. Убиство деце је – угрушак егоизма, суровости, кукавичлука и лицемерја. Породица је према хришћанском учењу мала домаћа црква; абортуси је претварају у разбојничку дружину. Породица је – узајамна помоћ и заједништво права у привременом и вечном животу, а овде људи подстичу једни друге на преступ који води моралној погибији: уместо пријатељства и узајамне помоћи једни према другима поступају горе од свих непријатеља. Породица је – узајамна љубав. Да ли је могуће волети убицу свога детета, уколико су оба супружника крива за то? Преступ и људска крв никада не сједињују већ само разједињују, и због тога је број абортуса и развода сагласан један другом. Убиство детета профанише сложене супружничке односе, сводећи их само на разврат, који не може донети ни срећу ни душевну топлину, већ води култу насладе у којем има нечег суровог и безобразног. Доказано је да деца наслеђују не само физичке већ и друге одређене особине својих родитеља. Емотивни живот родитеља се одражава на потомству и прелази у виду предиспозиција на њихову децу. Родитељи који су одлучили да убију своје дете, су већ унели у свој генетски код предиспозицију за убиство, које ће оптеретити психу будуће деце, а понекад се душевне особине не преносе директно, већ кроз поколења. Зато родитељи, који су се одлучили на убиство свог детета цине преступ не само у односу на њега већ и у односу на децу коју су оставили у животу. Родитељи који су својој деци пренели потенцијал суровости и подсвесне тежње за убиство, често сами постају жртве суровости своје деце, и чуде се одакле по њиховом мишљењу та неправда? За хришћанина убиство деце представља не само морални пад и деградацију цовека, вец и страшан духовни бездан. У Библији је рецено: “Не убиј?. Та заповест је непромењен услов савеза човека са Богом. При нарушавању заповести савез се распада захваљујући човеку и он остаје сам без Бога…

У Картагени се налазио идол по имену Молох. Он је био направљен од бакра и сребра. Унутар њега је паљена ватра, метал се топио, и тада су на пруженим рукама идола клали децу, коју су родитељи добровољно приносили. Убиство детета се сматрало узвишенијом жртвом демону. Да би се заглушили дечији вапаји и крици, жреци су свирали музичке инструменте, певали и плесали. Молох се сматрао божанством богатства. И данас се том демону богатства (насладе) и хедонизма приносе деца на жртву. Неки се правдају и говоре: “Ми смо се одлучили на абортус из нужде?. Али је парадоксално да сиромашни имају многобројније породице него богати. Истребљење хананских племена псламопевац Давид објашњава Божијом казном за људска жртвоприношења. У врачарским и магијским ритуалима средњег века кулминациона тачка је била убиство детета, па због тога са мистичке тачке гледишта абортуси се могу сматрати као несвесно људско поклоњење демонима, као светска гробница (масовна убиства) у част богиње Гекате, богиње магије и смрти, коју сликају обавијену змијама. То је несвесно призивање демона и он је непрекидно са таквим људима.

За време англо-француског рата, названим вековним, један од истакнутих француских пуковника је био војвода Де Ре. Живот тог човека је личио на страшну бајку, али на несрећу и срамоту човечанства, то није бајка већ кошмарна легенда, забележена у протоколима и историјским хроникама. Он је као дете остао без оца, мајка га је оставила деди да се брине о њему, добио је блиставо светско образовање, али без икаквих моралних начела. Он је већ са 25 година постао маршал Француске и био одличан  не само у војним подвизима, већ и својим префињеним васпитањем, привлачним манирима, и познавањем уметности и филозофије. Он је добио у наследство огромно имање, и његов двор се по раскоши могао поредити са краљевским двором. Велики број гостију са свих крајева Француске је долазио у његов двор. У његовим замковима су уточиште и помоћ налазили музичари, песници, сликари и трубадури. Али такав живот није могао дуго да траје. Ковчези и ризнице су почели да се празне. У то време се он упознао са магом-алхемичарем, који му је обећао учинити га богатијим него што је пре био: откриће му тајну прављења злата од људске крви. Алхемичар-окултиста је пред де Реа поставио услов – да преда своју душу демону, без чега не може да рачуна на успех. Де Ре је испунио све услове алхемичара. Био је отет десетогодишњи дечак коме су најпре одсекли десну руку, затим ископали очи, и исчупали из груди још пулсирајуће срце. Крвљу тог срца де Ре је написао поруку да предаје душу демону. А затим су маг и војвода отпевали свечану химну сатани. Де Ре је истерао жену и ћерку из свог дворца. Омрзнуо их је и отерао у удаљен замак као у депортацију. Затим је заједно са магом приступио магијским експериментима. У околним селима су почела да нестају мала деца. Нестајала су без трага, бесповратно. Непогрешив мајчински инстинкт је указивао на војводин замак, који се узвишавао у равници као огромна мрачна гробница. Војвода је себе сматрао некажњивим, ако се не узме у обзир то да га је с времена на време гризла савест. И тада је он хтео да од преосталог новца подигне Цркву или да се замонаши, или да иде по светим местима као бедни странац. Али су ти пориви пролазили неповратно, и он се опет предавао убиствима деце, која је чинио са нечувеном суровошћу и садизмом. Напослетку су гласине дошле и до месног епископа. Он је позвао војводу на суд, али се овај није одазвао. Епископ се обратио за помоћ краљу и војска је у налету запосела дворац. У скривеним собама и подземљима је пронађено мноштво скелета и исечених дечијих тела, као и судови напуњени њиховом крвљу. Војвода је на суду све признао да је зверски убио 700-800 деце. Суд га је осудио на спаљивање. Пред смрт је осуђеник са сузама молио опроптај од дечијих родитеља и тражио помиловање од Бога. Заједно с њим је био спаљен и алхемичар, који се смејао војводиним сузама, као над слабошћу и умро је проклињући Бога. Када читаш животну причу тог злочинца чини ти се да је то само нека кошмарна легенда или сан, а не јава. А још је страшније што де Реова злодела настављају оне које треба да постану мајке. Њихову децу не отимају преступници-сатанисти, већ оне саме отимају своју децу од Бога, убијајући их са таквом суровосћу с каквом је то чинио војвода предавши своју душу ђаволу. Убијају их највише због овоземаљских материјалних разлога такорећи желећи да претворе крв своје деце у злато. Ако се неки од њих и кају због овог савршеног злодела, као де Ре пред огњем, онда већина живи и умире без покајања са веома хладним срцем, какво је имао и војводин уцитељ. Умиру одршчући Бога, јер крв деце која није омивена покајањем постаје огњена река, која ове убице одваја од Бога у вечности. Ниједна животиња, ниједан гмизавац, ни змија, ни шкорпион не уништавају свој пород ради насладе. Човек је у епохи цивилизације, просвећености и хуманизма превазишао по суровости сва бића која живе на земљи, поставши безосећајнији од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде објављено као највеће злодело и окарактерисано као противзаконито, сви позиви на мир и праведност ће бити само маска на лицу канибала. У аутобиографској литератури је описан пример најдубљег моралног пада, који се десио отшелнику по имену Јаков. Он је у пијаном стању починио три греха: прељубу, убиство, а затим је сакрио тело своје жртве, лишивши је хришћанског погреба. У том житију је такође описан необичан подвиг покајања, који је на себе преузео пали подвижник, одвојивши се од Бога прељубом и убиством. Он се 10 година молио у подземљу, у келији ископаној испод пода куће у којој је живео свештеник – његов духовни отац. Он није видео сунцеву светлост, хранио се само хлебом и водом, и тај простор је био толико тесан и низак да он није могао да стане својим растом, није могао да легне на под, а седео је склупчан. После десет година је добио знак да му је грех опроштен. Супружници који се одлучују на убиство детета понављају Јаковљев грех уопште не размишљајући о било каквом покајању. Планско убиство детета је то што у нашем лицемерном друштву називају гнусним по својој лажи научним термином 'регулисање породице које у себи садржи и прељубу то јест голи разврат – то је уништење и породице, и личности; убиство, зверско и цинично лишавање живота људског бића и просто предавање земљи. Име прве жене Еве значи живот. Име жена које врше убиства деце је – смрт. Те мајке постају демони свог сопственог тела то јест тај Богом створени храм, у којем се рађа и развија људски живот, оне претварају у мучилиште, где крвник њихову децу кажњава сечењем руку, ногу и главе. Затим тело налази своје место на неком сметлишту. И те жене-вампири ће бити увређене уколико неко посумња у њихову исправност. Јаков је своје грехе починио у пијаном стању. У стању душевне опијености гневом или ревношћу, убица, будући ван себе, може као у нападу безумља лишити живота своју жртву. А овде се дешава још нешто горе и страшније: родитељи мирно, скоро скрштених руку одлучују да ли ће дете живети или не. То није далеко од нациста који су рачунали колико килограма сапуна је могуће направити од тела или колико џакова косе је могуће исећи са стрељаних или у гасним коморама угушеним жртвама. Убиство хладног разума, убиство ради угођаја – је најгнуснији облик убиства и најстрашнији човеков пад. Рат је – велика несрећа, и у њему као да се оваплоћује сатанска греховна енергија, коју човечанство гомила. У рату се чине сурова дела, на бојисту се убија непријатељ и гине се. А овде убица убија незаштићеног. Он нема могућност пружања отпора. На бојном пољу с непријатељем војска решава исход сукоба, а родитељи који убијају своје дете су гори од бандита и разбојника.  У крајњем случају, и бандит, и разбојник такође ризикују, иако раде противзаконито, а овде закон ћути, и убица је још раније оправдан нашим законима, законима државе, која декламује право на живот, али не штити то право те он бива оправдан својом развраћеном савешћу и мњењем савременог либералног друштва, које не протествујући против овог преступа, се у суштини солидарише са убицама. Многи говоре о свом патриотизму, о својој љубави према Домовини, али Домовину пре свега чине сами људи. Домовина није само прошлост, колико је садашњост и будућност. Ти родитељи који убијају своју децу убијају будуђност своје Домовине. Они воде геноцид против свог народа. Разврат, распад породице и повећан број абортуса су међусобно повезани. У последње време је отворено много Цркава; обнављају се старе, граде нове, број верника се повећава. Али истовремено статистичка кривица абортуса не пада. Како објаснити тај парадокс јер се обично број активних Цркава и број људи који посећују Богослужење одређује по спољашности духовност народа, и то су могуће је рећи неки видљиви оријентири. Али мрачни свет зла није одустао од борбе са хришћанством, а ако и јесте онда само ради тога да би заузео друге стратешке позиције. Црква је – та духовна средина где људска душа улази у разговор са Богом. Без тога Цркве, без обзира колико их има, остају надгробни споменици на гробљу духовности. Отварају се Цркве, али паралелно с тим па чак и интензивније се отварају фирме где се тргује порнографијом и развратом; издаје се религиозна литература, али упоредо с тим у великим размерама се издаје неприкривено и најразвратнија порнографска литература, биоскопски филмови, видео филмови и сличан духовни отров, који дубље од наркоманије, трује савремено друштво, претварајући децу у старце, који су опробали све облике разврата, а старци који заборављају на своје године постају слични развратним младићима. Људи живе у атмосфери цинизма и разврата, који проглашава целомудреност и стид мрачним застарелостима, неким атавизмом. Тај исти разврат који нас гледа из излога продавница, са реклама, са новинских страница. Људи, презасићени пороцима, стоје у Цркви као мртваци. Микроб разврата – је најстрашнији микроб; потребне су многе године покајања и борбе да би се избавили и очистили од те заразе и постали способни за општење са Богом. Зато Црква у том мору прљавштине, изопачених осећања, цинизма и утанчаног-дивљег разврата остаје болница за мали број људи, а за већину је и даље мртвацница, где непокајани људи који нису запоцели борбу са развратом лице на лешеве који труле. Сатана је знао шта ради: уништивши унутрашњи храм људске душе, он се већ не боји тих храмова, пред којима је до јуче дрхтао. Ми смо слични људима за које се гради болница а поред ње истовемено десетак реактора који испуштају своје смртоносне зраке. И тако добијаш смртоносну дозу радијације а затим иди и лечи се. Развраћена душа без дугогодишњег и искреног покајања не може да задобије Благодат Духа Светога; она је неспособна за самоодрицајни духовни труд; чиме се круг затвара. Сваки грех има неколико фаза свог развоја. Пре него сто ће убити своје дете жена унутар себе чини низ грехова, повезаних један с другим као карике ланца. Да би убила дете она пре свега треба да у себи убије љубав према том детету. То је већ унутрашње одрицање Христа, Који је Љубав и Који је рекао: “Не браните деци да Ми прилазе. Друго, она треба у себи да уништи матерински инстинкт који је присутан код сваке жене то јест треба да постане гора од животиње и звери. Затим, она треба да се отуђи од свог детета, и да га не посматра као део себе, већ као страно тело у свом организму, као тумор или цисту, који се могу одстранити. Она треба да пориче вредност вечног живота, као и право детета на лични живот, лишавајући га Тајне светог Крсшења, остављајући га неприсаједињеним Цркви. Она одриче право Бога на то дете сматрајући да може њиме да располазе као са ствари. Она одриче Божији Промисао о том детету, мислећи да не може да га васпита. Она одриче Стари и Нови Завет, који казу: “Не убиј". Претпостављајући дететов живот својој сопственој срећи, она се одриче свога крста. И више од тога – она убијајући дете гази свој крст. Убијајући дете она заглушује своју сопствену савест и постаје морални самоубица. Убијајући дете, она придаје себи већи значај то јест тај чин је пројава најконцентрисанијег и најрафиниранијег вида егоизма и егоцентризма. Убијајући дете, она постаје један дух са демоном, о којем је Спаситељ рекао: “ Он, сатана, човекоубица од самог почетка. Пре физичког убиства детета, она га убија у свом срцу и у својим мислима, и дете будући органски повезано са својом мајком то и осећа. Оно још пре физичке муке и смрти већ осећа ужас смрти. Родитељи, који убијају своју децу су криви пред данашњим даном човечанства, јер уништавају бића која припадају целој људској породици, криви су пред будућим човечанством јер својим преступом повећавају и згушњавају мрачно поље демонских сила, које већ увелико прекривају земљу грозним облацима. Крв невиних безгласно вапије ка небу за осветом. Те децје гробнице, заједно са другим гресима човечанства се испољавају у виду страшних земљотреса и катаклизми: нуклеарни рат, светска глад, неизлечиве болести итд. У Соломоновим причама је речено: “Чега се грешник боји то ће му се и десити". Онај, ко дечијом крвљу мисли да купи своју илузорну срећу и право на насладу, за коју не жели ничим да плати, тај приближава светску трагедију, када ће земља натопљена крвљу жртава крочити у пламен пожара, грозничаву глад и агонију рата. Људи имају различите карактере, различите укусе и различите потребе. То што неко сматра најважнијим у животу може бити чудно и неприхватљиво за другога. Али има нешто што је ван материјалног света што је потребно сваком човеку иако он то не признаје иако је то тајна његовог срца. То што је потребно сваком човеку је – љубав. То је тај загонетни осећај, у чијој топлини жели да се огреје душа сваког човека, па чак и преступника. Виши облик љубави је – тајанствена љубав људске душе према Богу. Та љубав се у најсавршенијем и најнепосреднијем виду пројављује у монаштву, где љубав према Богу постаје циљ целог људског живота. Духовна љубав не зна ни за разочарања, ни за промене; она тражи много, али зато даје знатно више. Губитак љубави према Богу је учинило човечанство несрећним и сва достигнућа цивилизације – надгробним споменицима на гробљу душа. Данас је мало срећних људи. Унутрашње непрекидно незадовољство, осећај остављености и отуђености се постепено претвара у злобу, и жељу за уништење. Споља се то пројављује у најразличитијим облицима: наркоманији, алкохолизму, породицном садизму, национализму, тиранији у својој околини, у бесмисленим суровим поступцима, заједљивим осмесима, као да се човек свети свему и самом себи. Поред тога, човекова душевна пустош и хладноћа околне средине изазива исећај непрекидне опасности, непрекидног очекивања моралних напада од стране близњих. Осећај своје незаштићености и беспомоћности – рађа читаве комплексе нервних и психичких болести, када човек хоће да побегне од стварности у своју болест. Духовна пустош човека и савременог друштва праве од човека или примитивно бескарактерно биће, лишено моралних начела, у суштини веома несрећно, или насилника над слабијим, или човека који живи у том свету као у шуми пуној звери у вечном страху пред наступајућом несрећом. Наше друштво је дубоко болесно и дубоко несрећно. Ми тврдимо да је почетак хистерије и депресије – егоцентризам, недостатак љубави, катастрофална неспособност за љубав. Виша љубав – љубав према Богу је скоро изгубљена. Љубав према Богу се стиче у борби са грехом и страстима. Поред монаштва, које је по својој суштини сконцентрисана љубав према Богу, постоји и други облик љубави, љубави рекло би се као рефлектоване светлости – а то је хришћанска породица. Породица, заснована на јеванђелским принципима, на поштовању и љубави једних према другима, обједињена једном вером, представља живу оазу у мртвој пустињи, у нашој бездушној цивилизацији. Ако је Црква – огњени стуб, онда је хришћанска породица – мала свећа, упаљена тим огњем. Породицу је апостол Павле назвао “домаћом црквом". У породици се негује осећај дужности и смирења, и остварује се служење једно другом. Хришћанска породица треба да буде уједињена вером, молитвом и милосрђем. Она је прва школа за децу хришћане. Демон се труди да разруши Цркву споља и изнутра, а такође покушава да разруши и породицу споља и изнутра, или уопште да уништи породицу као облик људских односа, или занемаривши ту спољашњу страну, покушава да уништи дух саме породице – хришћанску љубав и ту душевну топлину без које живот постаје трагедија или бесмислица. Један од најстрашнијих облика уништења породице као Богом благословене заједнице ради помођи једни другима и ради продужења људског рода је уништавање деце од стране самих родитеља то јест порицање Воље Божије и извртање идеје и смисла породице. Породица тада од домаће цркве постаје заједница разбојника. Господ Исус Христос је рекао да ће љубав нестати због безакоња. Двоје убица не могу волети једно друго. Двоје убица се не могу међусобно уважавати као личности; због тога њихови међусобни односи прерастају у породични егоизам, где свака страна види у другој само њој/њему потребни инструмент, а не човека, па га као непотребног мирно одбацује. Убиство деце уништава љубав међу супружницима, и породица се распада. Егоизам и преступ – то је унутрашња борба за власт, за своје привилегије унутар саме породице. Родитељи обично успеју да превазиђу убиство детета, али се оно наставља у њиховом мећусобном моралном убијању. Убиство детета повлачи за собом привлачење тамних духова ада, духова зла и преступа. У таквим породицама се појављују нека духовна поља црних демонских сила, које муче људску душу и као да је терају са тог места. Дом престаје да буде огњиште за чланове породице. Они често осећају необјашњиву злобу једни у односу на друге, тражеци непостојећу срећу негде по страни. Закон је озаконио вапијуће беззакоње – одузети некоме живот. У штампи су се појавила цинична саопштења-препоруке, како је најбоље “ослободити се" свог детета, па је тако у новинама био штампан чланак о томе да је једна француска фармацеутска фирма пронашла ефикасно средство које убија плод сигурно и безопасно по мајку. Суровошћу тог чланка се може претпоставити саамо њено лицемерје. Убиство је превејано, прикривено фарисејски-нејасном фразом: “Привремено одустајање од материнства" и тамо је постављен цртеж-реклама: у отвореним устима је – таблета, која доноси неминовну смрт детету… У Библији наилазимо на поражавајуце речи када се Господ обраца Каину: “Глас крви брата твога вапије ка Мени од земље". Крв невине деце, као и Авељева крв, вапије ка небу. Убице стиже освета не само у будућем, већ и у овоземаљском животу. Запрљана савест лишава човека оног најважнијег – духовног мира и духовне радости. Они се души могу вратити само кроз покајање. Древна предања, која светска литература данас одбацује, говоре о грижи савести и унутрашњим мукама кроз које пролази убица. Можда се данас тај преступ и не презивљава тако дубоко емоционално, али људска крв као и раније вапије за осветом. Убице нашег времена, избегнувши суд на земљи, још пре Божијег Суда убијају своју сопствену душу, губе људско срце и живе у духовној хладноћи и пустоши. Грех никада не сједињава, већ само отуђује. Браћо и сестре! Прекинимо са тим мрским грехом који затамњује Божији Лик утиснут у насим срцима, убијајући у нама све чисто и добро. Сетимо се само да је Божије Милосрдђе безгранично. Он се “Не гневи заувек,… (Пс.102) – Он само чека наше покајање – покајање искреног и скрушеног срца, које и јесте права жртва: “Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс.50). Пут очишћења и ослобађања од греха почиње тајном исповести у светој Цркви Божијој. И света Црква цека нас повратак с љубављу и надом у нас.
Архим. Рафаил Карелин Убиство незаштићених

Bидео у сну брата кога је абортирала његова мајка

Двадесетогодишњак видео у сну брата кога је абортирала његова мајка пре 17 година!

Мајко, вечерас сам сањао нешто што ми не да мира. Био сам код куће и дошао је један момак, 2-3 године млађи од мене, и рекао ми: "Ми смо браћа. Али ми наша мајка није допустила да будем данас са тобом. Није ми допустила да се икада играм са вама, да се смејем, да плачем. Онда сам му одговорио да немам брата, већ само једну сестру, две године старију. Али он је инсистирао и рекао ми да те питам шта си урадила оног јутра у марту и да ти кажем да би и он одрастао као и ми".
Мајка, кад је то чула, се онесвестила! А када је дошла себи, признала је својој деци шта је урадила тог јутра. Када је остала трудна са трећим дететом, разговарала је о томе са својим мужем, са сестром и једном пријатељицом, и као што је уобичајено, одлучили су да се не роди то дете. Тако је абортирала.
Мајка се после тога у души осећала веома лоше и годинама јој њен духовник није дозволио да се причести. Дуги низ година после тога би често, када би се тога сетила, падала у меланхолију и плакала, а затим се десило и виђење у сну њеног сина.
То је једини смртни грех, који и када се исповеди са смирењем и искреношћу, иако се сигурно опрашта, не заборавља се никада. Остаје и јавља се осећање гриже савести доживотно! А то је због тога да се не би поновио, а нека ова истинита прича заштити и умудри оне у незнању и маловерне.

Извор: Часопис "Грчка православна многодетна породица", бр. 128, децембар 2010
Превод са грчког Павков Сања

По благослов за абортус

Неки породични пар је дошао код старца. -Оче, - каже супруга, - очекујем бебу, а ми већ имамо четворо деце, ако се роди пето нећемо преживети. Благословите да абортирам. - Видим, да вам није лако да живите, - одговара старац, - дајем вам благослов да убијете своје дете. Само убијте најстарију ћерку, јер је њој већ 15 година: видела је светлост овога света, а беба је крхка и није видела сунчеву светлост, биће неправедно лишити је те могућности. Жена је у ужасу прекрила лице рукама и заридала.

Како Црква гледа на абортусе и употребу контрацептивних средстава?

Црква на абортус гледа као на убиство и због тога подвргава строгој епитимији. Деведесет прво правило Шестог Васељенског сабора о томе говори овако: "Жене које дају лекове да се побаци плод у утроби, и оне које узимају отрове што плод убијају, подвргавамо казни за убице". О истој ствари говори и 21. правило Анкирског сабора: "Жене које су у блудочинству зачеле па убијају заметак у утроби, или се баве прављењем лекова који га могу уништити, пређашња једна одредба одлучује до краја живота; и томе се уопште следи. Ми пак, у намери да будемо човекољубивији у овоме, наређујемо да такве издрже десет година кајања према установљеним степенима".

 О овом тешком греху 2. правило светог Василија Великог каже следеће: "Која смишљено умори заметак у утроби, подлеже казни за убиство. Ми се овде не упуштамо потанко у разматрање да ли је заметак добио већ облик, или је још без облика, јер се у овоме случају не налаже казна само ради онога што се има родити, него и зато што је дотична особа себе изложила опасности, пошто жене од таквих покушаја већим делом умиру. А кад се дода и уморство заметка, тад се ово за оне које се смишљено на то одлучују, сматра другим убиством. Не треба уосталом продужити до краја живота време њиховог покајања, него их треба примати у општење после десетогодишњег рока, и судити о излечењу њиховом не по времену, него по начину кајања".

Као што се види из поменутих правила и њихових тумачења, овде се имају у виду углавном жене које су сагрешиле блудочинством и желе да сакрију плод свог греха. Колико је онда тежи грех оних жена које се налазе у законитом браку, а не желе да постану мајке и ради тога се одлучују да убију плод, што света Црква сматра убиством. Јер према учењу Речи Божије жена ће се спасити рађањем деце, ако остане у вери и љубави, и у светињи са честитошћу (1.Тим. 2,15). Одатле је јасно да је жена која убија свој плод не само убица, него и непријатељ сопственог спасења, јер сама себе лишава сваке наде на спасење.

А.Таушев

Црква не прихвата сурогат материнство

14. Maj 2012

У Стразбуру, у оквиру прољећне сесије Парламенатарне скупштине Савјета Европе одржана је конференција „Сурогат материнство: кршење људских права“.

Главни предмет расправе је био реферат „Сурогат материнство: кршење људских права“ који је припремио Европски центар за право и правду. У документу се говори о кршењу права жена које произилази из њихове комерцијалне експлоатације, а такође и поводом тешкоће утврђивања родитељских права, пошто у процес зачећа, трудноће и узгоја дјетета може бити укључено шест људи (два донора полних ћелија, сурогат мајка, њен муж и „легални“ родитељи дјетета).

Осим тога у документу се истиче и накнадни проблем самоидентификације дјетета, које је родила сурогат мајка и његовог психолошког здравља. У реферету се такође наводе конкретни случајеви кршења права човјека, који су повезани са сурогат материнством.

Приликом тумачења реферата, представник Руске православне цркве при Савјету Европе у Стразбуру, игуман Филип (Рјабих) је казао да, без обзира на постојање закона који дозвољава сурогат материнство у Русији и Украјини, Руска црква не прихвата сличан начин рађања дјеце о чему се говори у Основама њене социјалне концепције у одељку „Проблеми биоетике“.

Као алтернативу игуман Филип је продложио неплодним паровима да се обраћају женама које желе да абортирају, да усвоје њихово дијете. Усвајајући дјецу тих жена не само да се може добити дугоочекивано чедо, него и спасити му живот и сачувати мајку од гријеха чедоубиства.

Радио Светигора

Да ли да абортирам?

Моја прича је стара колико и свет: трудна сам, а отац не признаје то дете, и говори да је неплодан, а ја знам да није! Тако да сам остала сама са својим проблемом. Стан изнајмљујем, јер свој немам, а имам још једно дете од десет година. Господ ми није дао такво расуђивање, да знам како да изађем на крај са свим овим! Али сам потајно маштала о другом детету, мислећи да ћу стати на ноге, али ево ... Може се дуго дискутовати о томе због чега се то десило, али се десило! Мајка ми је обећала помоћи, иако живимо у другим градовима, те сам мислила да ће ми прву годину помоћи када се дете роди. Међутим, када се све десило она је почела супротно да говори и рекла ми да абортирам! И сви око мене ми говоре да имам већ једно дете које треба да стане на своје ноге и да сам болесна уколико чак и помислим да родим. Али ја имам већ пуно абортуса, то је толико грехова ... Не знам шта да радим. Да ли да абортирам, а после да тражим опроштај? Зар је то правилно? Покушавам да се обратим добротворним фондовима, али је мој проблем њима мизеран. Шта да радим? Када се молиш Господу, Он пошаље неки знак! Помозите ми макар и речју молим вас!!!
Викторија, Москва
Одговор:
Драга Викторија!
Ви молите од Бога знак, и ја ћу се дрзнути да вам кажем, да ако се чак и при «потпуној неплодности», како тврди ваш сапутник и дететов отац, десило зачеће, онда то није ништа друго него знак да Бог жели да види у овом свету то дете управо од вас!
Молим вас да не клонете духом, већ да све стојички издржите до краја, тим пре што можда вам се више неће пружити шанса да искупите своје пређашње грехе и угодите Богу. Биће тешко, али са Богом и дететом које Он даје. А уколико поново убијете дете, онда ће бити још теже, али сад већ са ђаволом и очекивањем вечне казне.
Не треба слушати лукава расуђивања јер она воде у адски бездан. Нажалост, у тај сатански наговор против рођења детета нечастиви често увлачи и наше најблискије људе због непознавања суштине проблема. И они нас или издају или се устремљују на још нерођено дете. И управо се од њих чују и речи кривице и позиви на абортус. Али не треба да се љутите на њих, већ да трпите и да се молите за њих. Треба да поступите онако како Господ заповеда. Послушајте глас савести, у коме ћете чути и Бога, и ваше још нерођено дете. Све ће бити добро. И они који вас називају «болесном» и наговарају на грех детеубиство ће променити своје мишљење, и можда ће се покајати за своју суровост.
Што се тиче вашег будућег свакодневног живота постоји много путева и могућности. То је и привремено дечије прихватилиште, где ваш малишан може да буде под вашим надзором до промене околности на боље, то су и добротворни фондови, као и ваша сопствена трудољубивост, поткрепљена љубављу према деци уз Божију помоћ. Нека вам Мајка Божија помогне! Нека вас чува и укрепи ваш Анђео Чувар! Нека вас благослови Господ Сведржитељ! Ваше име је Викторија што значи «Победа». Победите смрт и биће жива душа ваша!

Са руског Др.Р.Максимовић

Казна над нерођеним

(О страшном греху абортуса) 

Архимандрит Рафаил Карелин

Свугде слушамо реч "мир", али је то лаж. То је гнусно лицемерје. То једна од зверских гримаса савременог цивилизованог света. Око нас се води рат, непрекидан и жесток, где нема ни примирја ни свршетка, где нема победника и побеђених, већ само џелати и њихове жртве. Тај је рат захватио цео свет, а нарочито оне државе које се поносе својом цивилизацијом, културом и прогресом. Тај рат је нечовечна, методична борба, геноцид, који нема прецедента или поређења у савременој историји човецанства. То је рат родитеља против своје деце. То је рат у коме се лију потоци крви, у коме је убиство спрегнуто са мучењем.То бојиште, које сваке године односи многе десетине милиона жртава са лицемерјем, карактеристичним за даначњег човека, из некаквих разлога не назива се својим правим именом, стратишта невиних и незастићених, садизмом, озакоњеним правом на убиство и злочином, већ скривено, маглом замаскираним и бесавесно лицемерним термином абортус. "Избацивати напоље", као да је реч о непотребном отпатку који се избацује из куће на ђубриште, а не о живом створењу, детету. У бившем Совјетском Савезу годишње се врсило 7-8 милиона абортуса, регистрованих у медицинским установама. Број тајних абортуса је неизмеран. Огроман број жртава је однео 2 светски рат, но у просеку, за то исто време, деце убијених од стране родитеља било је много више него војника погинулих на фронту. Та тамна страна живота савременог човечанства јасно показује да се цивилизација претворила у ескалацију суровости. Ми чујемо позиве на мир, али око нас не да се наставља, него и расте крваво војишту које је по количини жртава превазишло све инвазије Хуна и Монгола, а по суровости надмашује тиране и џелате у конц-логорима и гулазима. Жртава тог невидљивог рата је више него свих ратова заједно узетих, од свих убистава и казни. Тим злочином прецртава се све, не само Божји Закон, него и људско право. Већ од момента зачећа образује се живи организам, који у себи носи сав потенцијал људске личности. Експериментално су доказане сложене и циљне реакције плода према средини која га окружује. То створење поседује осећај бола и жеље за животом.
Озакоњење абортуса обезвређује све моралне и правне кодексе, чији је циљ заштита људског живота. Наш први закључак: плод као људска личност треба заштиту, плод као људска личност није за уништавање. Принципијелна разлика између убиства плода и других видова убиства не постоји. Право или некажњивост абортуса испуњава родитеље правом које не припада ни једном човеку, правом тиранина, који може по свом уверењу и произвољности остављати у животу или убијати своје поданике. Некажњивост абортуса, одсуство моралних и правних закона заштите плода и његовог неотуђивог права на живот чине лицемерним и бесмисленим све декларације о заштити достојанства и слободе човека.
Убиство незаштићеног је најподлији, најмрскији вид убиства, па зато родитељи решивши се на убиство незаштићеног младенца могу, при стицају околности, учинити било који злочин. Афоризам древних судија је гласио: "Боље је оправдати десет кривих него казнити једног невиног." Овде се невини казњава смрћу, при чему се садистички кида на комаде.
Некада се није пружала рука џелату и није се седело за истим столом, а савременим џелатима - према родитељима који убијају децу и лекарима, који можда и несвесно у овом случају постају професионални убице - јавно мњење не исказује неслагање. Значи, цело друштво учествује у убиствима. Дужност лекара је да помаже, чак и непријатељу, док у овом случају постаје подобан најамном убици.
Убиство младенаца је злочин против Божанског и људског права, против саме идеје породице и супружништва, против саме људске природе, против свог народа и целог човечанства. Убиство деце је згуснути егоизам, суровост, кукавичлук и лицемерје.
Породица је по хришћанском уцењу мала домаћа црква, а абортуси је претварају у разбојничку јазбину. Породица је узајамна помоћ и опште право у пролазном и у вечном животу, а у овом случају људи увлаче један другог у преступниство, у моралну погибао: уместо дружења и потпомагања, поступају једни према другим горе од најљућих непријатеља. Породица је узајамна љубав. Може ли се волети убица свог детета, чак и ако су оба родитеља криви за то? Злочин и људска крв никада не уједињују, већ само разједињују, па је због тога и број развода једнак броју абортуса. Убиство младенца профанише сложене и разгранате међусобне односе супружника, сводећи их само на секс, који не може дати ни срећу, ни душевну топлину; на култ наслађивања, у коме постоји нешто сурово и безобразно.

Доказано је да деца наслеђују не само физицке особине, већ и одређене душевне квалитете својих родитеља. Емотивни живот родитеља одражава се приликом наслеђивања и прелази у виду предодређености на децу. Родитељи који су се одлучили на убиство детета, вец су у свој генетски фонд унели предодређеност за убиство, које ће обременити психу будуће деце, а понекад се душевно својство предаје индиректно, то јест кроз поколења. Због тога родитељи који су се ресили на убиство свог детета врше злочин не само над њим, вец и пред децом коју су оставили у животу. Родитељи који су предали својој деци потенцијал суровости и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве жестине своје деце и чуде се одакле, по њиховом мишљењу, таква неправда.
За хришћанина, убиство младенаца је не само морални пад и деградација човека, већ и страшан духовни бездан. У Библији писе: "Не убиј". Та заповест је непроменљиви услов савеза човека са Богом. При нарушењу заповести, човек једнострано раскида савез, он остаје без Бога ...
У Картагени је постајао идол по имену Молох. Био је направљен од бакра и сребра. Унутар њега је ложена ватра до усијања. На испружене руке идола полагали су децу коју су родитељи добровољно приносили. Убиство детета рачунало се за највећу жртву демону. Да би пригушили дечје крике, жреци су свирали, певали и играли. Молох је важио за идола богатства. И сада том демону богатства (наслађивања) и хедонизма приносе на жртву децу. Неки се правдају и говоре: "Учинили смо то из нужде." Парадокс је у томе да су бројније породице сиромасних него богатих. Истребљење хананејских племена псалмопевац Давид објашњава Божјим карањем за приношења људских  жртава. У вестичијим и магијским ритуалима средњег века, кулминација је била убиство младенца, па се због тога, са мистичке тачке гледишта, абортус може посматрати као несвесно поклоњење демону, као општесветска хекатомби (масовна убиства) у част богиње Хекате, богиње цародејства и смрти коју изображавају обмотану змијама. То је несвесно призивање демона - и демон се неодвојиво налази са таквим људима.
2.
За време рата између Енглеза и Француза, који се звао и стогодишњи, један од најуспешнијих војсковођа Француске био је барон де Ре. Живот овог човека личио је на страшну причу, али на несрећу и на стид човечанства, то није прича нити кошмарна легенда, већ истина забележена у судским списима и историјским хроникама.
Као дете остао је без оца, а мајка га је оставила на бригу деди. Добио је најблиставије светско образовање, али без икаквих моралих основа. Вец са 25 година постао је маршал Француске и блистао је не само војним подвизима, но и својим префињеним васпитањем, манирима, познавањем уметности и философије. Наследио је огромно имање и његов двор се у раскоши поредио са краљевским. Из свих крајева Француске сливали су се потоци гостију. У његовим замцима налазили су склониште и несебичну помоћ музичари, песници, уметници и трубадури. Но, такав живот није могао дуго трајати. Сандуци са благом поцели су да се празне.
У то време упознао се са магом-алхемичарем, који му је обећао да ће постати још богатији него што је био: откриће му тајну прављења злата од људске крви. Алхемичар је пред де Реа поставио услов; да прода своју душу ђаволу, без чега није могло бити успеха. Де Ре је испунио услов алхемичара. Ухватили су десетогодишњег дечака, коме су прво одсекли десну руку, затим избили оци и извадили из груди још увек пулсирајуце срце. Крвљу тог срца де Ре је написао потврду да предаје своју дусу демону. После тога су барон и маг отпевали свечану песму сатани. Де Ре је истерао из дворца жену и кћер. Омрзао их је тако да их је заточио у једном од удаљених замкова. После тога, заједно са цародејем, приступио је магијским експериментима. У околним селима почела су да нестају деца. Нестајала су без трага и бесповратно.
Непогрешиви мајчински инстинкт указивао је на баронов замак, који се узвишавао над равницом као огромна, мрачна гробница. Барон је мислио да ће све проћи неказњено, осим што га је повремено мучила савест. У тим тренуцима је хтео да за остатак новца подигне сабор, или да прими монаски постриг, или да обилази као бедна луталица света места. Но, ти пориви су без трага пролазили и он се опет предавао убиствима деце које је вршио са невиђеном суровошћу и садизмом.
На крају су гласине досле до месног епископа. Позвао је барона на суд, али се овај није појавио. Епископ се обратио краљу и војска је јуришом заузела дворац. У тајним собама и подземним просторијама нађено је мноштво скелета и унакажених дечијих лешева, а такође и посуда напуњена дечјом крвљу.
На суду је барон све признао; 700-800 деце је било зверски убијено. Суд га је осудио на ломацу. Пред смрт, осуђени је са сузама у оцима молио за опроштај родитеље деце и молио је Бога да му да помиловање. Заједно са њим спаљен је и алхемичар, који се смејао над сузама барона, као његовој слабости, и умро је проклињући Бога.

Када читаш о злочинима де Реа, желис да мислиш да је то само кошмарна легенда или сан, но то је јава. Још страшније је што злочине де Реа настављају оне које треба да постану мајке. Њима не краду децу сатанисти, већ саме краду своју децу од Бога. Убијају их са таквом суровошћу као што је радио барон који је продао душу ђаволу. Убијају углавном због земно-материјалних рачуна, тј и они хоће да претворе у злато крв своје деце. Уколико се неки и кају због злочина, као де Ре пред ломачом, већина живи и умире без покајања, са сурово хладним срцем, као учитељ барона.
Умиру одрекавши се Бога, зато што се крв детета, неумивена покајањем, претвара у огњену реку која у вечности дели убице од Бога.
Ни једна животиња, ни један гмизавац, ни змија, ни шкорпион не убијају своју децу због насладе. Човек епохе цивилизације, просвећења и хуманизма, превазишао је по суровости сва створења која живе на земљи, постао је немилосрднији од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде објављено највећим злочином и стављено ван закона, дотле ће сви позиви на мир и праведност бити само маска на лицу људоздера. У хагиографској литератури описан је пример најдубљег моралног пада који се догодио за отшелнике, по имену Јаков. Он је, пијан, учинио три греха: прељубу, убиство, а затим је сакрио леш своје жртве, лишивши је хришћанског погреба. У том житију је такође описан необичан подвиг покајања, који је на себе наложио тај павши подвижник, одгурнути од Бога прељубник и убица. Током десет година молио се у подземљу, у комори ископаној испод куће у којој је живео свештеник, његов духовни отац. Није видео сунца, хранио се само хлебом и водом и то подземље је било толико тесно и ниско, да није могао ни да се усправи нити да се испружи, већ је седео згрчен. Кроз десет година појавило се знамење да му је опроштено. Супрузи који се одлуче на убиство свога младенца понављају грех Јакова, уопште не размишљајући о било каквом покајању.
Планирано убиство детета, то што у нашем лицемерном друштву зову, гнусним по својој лажи, наукообразним термином "планирање породице", садржи у себи прељубу, то јест голи секс. То је рушење породице и личности; убиство, притом зверско и циницно, лишење људског бића чак и предаје земљи. Име прве жене Ева означава "живот". Име жене која врши детеубиство је смрт. Те мајке постају демони сопственог тела, тј. ту саздану Богом палату у којој се рађа и развија људски живот оне претварају у мучионицу где џелат кида на комаде њихово дете, сина или кћер. Затим се тело баца на ђубриште. И те жене-вампири сматраће се увређене уколико неко посумња у њихово постење.
Јаков је извршио свој грех у пијаном стању. У стању душевног пијанства гневом или љубомором, убица будући ван себе, може у наступу безумља лишити живота своју жртву. А овде се догађа нешто горе и страшније; родитељи спокојно, малтене са рачунаљком у рукама, расуђују да ли да дете живи или не. Одатле није далеко до нациста који су расуђивали колико килограма сапуна се може скувати од леша или колико врећа косе може да се ошиша са стрељаних или угусених у гасним коморама жртава.
Хладнокрвно убиство, убиство из користи, најгнуснији је вид убиства и најстрашнији пад човека. Велика је несрећа рат; у њему се оваплоћује сатанска енергија греха коју сакупља човечанство. У рату се врше злочини, на бојном пољу убијају непријатеље и гину сами. А овде, убица убија беспомоћног. Он је обезбеђен од отпора. На бојном пољу војник решава исход битке, а родитељи који убијају своју децу су много гори од бандита и разбојника. У крајњем случају, и бандит и разбојник рачунају са ризиком, барем пред законом, док овде закон ћути, овде је убица унапред оправдан нашим законом, законима државе која декларисе право на живот, али га не штити. Он је оправдан својом развраћеном савешћу, оправдан је мњењем савременог либералног друштва, које не протествујући против тог злочина у суштини постаје солидарно са убицама.
  3.

Многи говоре о свом патриотизму и љубави према отаџбини, но отаџбина су пре свега људи. Отаџбина је не само прошлост, већ садашњост и будућност. Ти родитељи који убијају децу, убијају будућност своје отаџбине. Они врше геноцид против сопственог народа.
Разврат, распад породице и све већи број абортуса су процеси који су узајамно повезани. У последње време отворено је много храмова, обновљено је много старих, гради се пуно нових, број верника расте. Но, у исто време статистичка крива абортуса не пада. Чиме објаснити такав парадокс? Изгледа да је број дејствујућих цркава и количина верника који посећују богослужење спољна одредница духовности народа; може се рећи, видљиви оријентири. Но, тамни свет зла ​​није одступио од борбе са хришћанством, а уколико је и одступио, то је зато да би заузео нове стратешке позиције. Црква - то је духовна средина где људска душа ступа у општење са Богом. Без тога, храмови, колико год да их има, остају надгробним камењем на гробљу духовности. Отварају се храмови, но паралелно томе, још интензивније се отварају места где тргују порнографијом и сексом; издаје се религиозна литература, но упоредо се у много већим размерама издаје развратна порнографска литература, филмови, видеофилмови и остали духовни отров, који дубље него наркоманија трује савремено друство, претвара децу у старце који су искусили све видове разврата, а старце који су заборавили на године уподобљује развратним јунцима.
Људи живе у атмосфери цинизма и разврата, дрског разврата, који је објавио целомудрије и стид тамним остацима, некаквим атавизмом. Разврат који нас гледа из излога продавница, са реклама, са страница журнала. Људи огрезли у пороцима стоје у храму као мртваци. Микроб разврата је најстраснији микроб; потребне су многе године покајања и борбе да би се избавило и очистило од те заразе и да би се постало способним за богоопштење. Због тога храм, у том мору блата, покварених осећаја, цинизма и суптилно-дивљег разврата, само за неке остаје лечилисте, а за велику већину - мртвачница, где неокајани, не објавивши са развратом борбу људи, лице на распадајуће лешеве. Сатана је знао шта ради: разграђујући унутрашњи храм човечије душе и лишивши човека покајања, он се више не боји тих истих храмова пред којима је још колико јуче дрхтао. Ми личимо на људе за које граде болницу, а у исто време у околини је десетак атомских реактора који испустају своје смртоносно зрачење. Добијеш смртоносну дозу радијације, а затим иди и лечи се. Развраћеном душа без дугог, искреног покајања не може добити благодат Духа Светог; она је неспособна за самоодрицајући духовни труд; доспева у мртву петљу.
Сваки грех пролази неколико фаза свога развоја. Пре него убије своје дете, жена унутрашње изврши низ грехова, повезаних један са другим као карике у ланцу. Да би убила дете, она пре свега мора да убије љубав према том детету. То је унутрашње одрицање од Христа, Који је Љубав и Који је рекао: "Не браните деци да Ми прилазе". Као друго, она треба да уништи у себи, припадајући жени, инстинкт материнства, тј да постане гора и од звери. Затим треба унутрашње да отуђи себе од свога детета, да гледа на њега не као на део себе, већ као на страно тело у свом организму, као израслину, отеклину која треба да се удаљи. Треба да се одрекне вредности вечног живота и да одриче дечије право на лични живот, лишавајући га Тајне светог Крштења и остављајући га неприопсштеним Цркви. Она одриче право Бога на то дете, рачунајуци да може да располаже са њим као предметом. Она одриче промисао Божији тог детета, мислећи да не може да га васпита. Она одриче Стари и Нови Завет, који говоре: "Не убиј".
Претпостављајући живот детета своме сопственом благостању, она се одриче свога крста. И више од тога, убијајући дете, она потире и гази свој крст. Убијајући дете она пригушује сопствену савест. Она морално постаје самоубица. Убијајући дете, она сматра себе највећом вредношћу, тј тим чином показује, у најконцентрованијем и најрафиниранијим виду, егоизам и егоцентризам.
Убијајући дете, она постаје исти дух са демоном, за кога је Спаситељ рекао: "Он, сатана, цовекоубица од самог почетка".
Пред физицким убиством детета, она га убија у своме срцу и у својим мислима, а дете, будући органски везано са својом мајком, инстинктивно то осећа. Још до физичког мучења и смрти, оно већ осећа ужас смрти.
Родитељи који убијају своју децу криви су пред садашношћу, пред данашњим даном човечанства, зато што уништавају бића која припадају целој породици човечанства. Они су криви пред будућношћу човечанства, зато што се морални преступи родитеља трансформишу у нервне болести и наказности потомства. Они су непријатељи човечанства, зато што својим злочином увеличавају и згушњавају тамно поље демонских сила, које су се као градоносни облаци већ надвиле над земљом. Крв невиних безгласно вапи небу за осветом. Ти хекатомби младенаца, сајединивши се са другим греховима човечанства, одразиће се у страшним потресима и катаклизмама: атомским ратом, општесветској глади, неизлечивим и мучитељним болестима ...
У причама Соломона је речено: "Чега се боји грешник, то ће му и доћи". Тај који мисли да ће дечјом крвљу купити своју привидну срећу, право на насладу, за које не жели да било чиме плати, тај приближава светску трагедију, када се земља напојена крвљу жртава скврчи у пламену пожара, грчевима глади и агонији ратова.
4.
Људи имају различите карактере, различите укусе и различите потребе. То што једни рачунају за важно у животу, за друге то исто може бити страно и неприхватљиво. Но, постоји нешто што лежи иза границе материјалног, што је потребно сваком човеку, па чак и ако он то не признаје отворено, чак ако је то тајна његовог срца. То што треба сваком човеку је љубав. То је тајанствено одсецање, чијом топлином жели да се огреје душа сваког човека, чак и разбојника. Узвишена форма љубави је мистичка љубав људске душе према Божанству. Љубав у најсавршенијем и најнепосреднијем виду, у свом крајњем облику, јавља се у монаштву, где љубав према Богу постаје циљ целог људског живота. Духовна љубав не познаје ни разочарење, ни превару; она треба много, али даје много више. Губитак љубави према Богу учинила је човечанство несрећним и сва достигнућа цивилизације надгробним споменицима на гробљу душа. Данас је мало срећних људи. Постојано унутрашње незадовољство, осећај остављености и отуђености, постепено се претварају у злобу и жељу за рушењем и уништавањем. Спољне манифестације тога имају разлициту форму: наркоманија, алкохолизам, породицни садизам, национализам, тиранија над својом околином, бесмислене појаве суровости, црни хумор, као да се човек свети свему, па и самом себи. Осим тога, душевна опустошеност човека и хладноћа околине изазива осећај сталног опреза, непрестаног очекивања моралних удараца од стране најближих људи. Осећај незаштићености и беспомоћности рађа целе комплексе нервних и психичких болести, тако да човек од стварности и жели да побегне у болест. Духовна опустошеност човека и савременог друштва праве од човека или примитивно бескарактерно биће лишено моралних основа, у суштини врло несрећно, или насилника над слабијим од себе, или човека живућег у овом свету као у суми испуњеној зверима, вечном страху пред очекиваном несрећом. Наше друштво је тешко болесно и дубоко несрећно. Ми тврдимо да је почетак хистерије и депресије егоцентризам, дефицит љубави, катастрофална неспособност да се воли.
Виша љубав, љубав према Богу, готово да је изгубљена. Љубав према Богу се може завојевати у борби са грехом и страстима. Осим монаштва, које се по својој идеји јавља концентрисаном љубављу према Богу, постоји и друга форма љубави, љубави као одраз светлости - то је хришћанска породица. Породица устројена на принципима Јеванђеља, на уважавању и узајамној љубави, обједињена једном вером, жива је оаза у мртвој пустињи наше бездушне цивилизације. Ако је храм огњени стуб, то је хришћанска породица мала свећа, упаљена тим огњем.
Породицу је апостол Павле назвао "домаћом црквом". У породици се васпитава осећај дуга и смирења, служи се један другом. Хришћанска породица треба да буде уједињена вером, молитвом и милосрђем. Она је прва школа за хришћанску децу. Демон се стара да разруши Цркву и споља и изнутра, а такође покушава да разруши породицу споља и изнутра; или да уопште уништи породицу као форму људских односа, или да оставивши је само као спољни омотач, уништи сам дух породице, хришћанску љубав и ту душевну топлоту, без које се живот претвара у трагедију или бесмислицу. Један од најстраснијих облика унистења породице, као благословеног Богом савеза за помоћ један другом, јесте уништавање деце од стране самих родитеља, то јест, потирање воље Божје, извртање идеје и смисла породице. Породица се од домаће цркве претвара у суживот разбојника.
Господ Исус Христос је рекао да ће љубав исчезнути, усахнути због безакоња. Двоје убица не могу волети једно друго. Двоје убица не могу уважавати један у другом људску личност, зато што њихови међусобни односи рађају породични егоизам, где свака страна види у другом искључиво инструмент који му је потребан, а не човека, и који се при непотребности спокојно одбацује.
Убиство деце уништава љубав међу супружницима и породица се распада као разбијена. Егоизам и злочин је унутрашња борба за власт, борба за своје привилегије унутар саме породице. Убиство детета од стране родитеља обично прелази и продужава се у постојано морално убијање један другог. Убиство детета привлаци себи тамне духове ада, духове зла и злоцина. У таквим породицама појављују се некаква поља црних демонских сила, које разједају људску душу, као да је истерују са свог места. Дом престаје да буде рођеним за чланове породице. Они често имају осећај злобе један према другом и траже непостојећу срећу негде на другој страни.
Закон је озаконио вапијуце безакоње - одузимање живота. У штампи су треперили цинични огласи - препоруке како се најлакше обрачунати са својим дететом. У новинама је, на пример, било обавестење да је француски фармацеутски концерн измислио ефективно средство које неповратно и безбедно за мајку убија плод. Са суровошћу текста може се поредити једино његово лицемерје. Убиство, лукаво скривено под фарисејски магловитом фразом: "Привремено одрицање од материнства"; чак је постављен и цртеж - реклама: у отвореним зубатим устима, таблета која носи неминовну смрт детету.
У Библији стоје поражавајуће речи. Господ говори Каину: "Глас крви брата твојега вапи ка Мени од земље". Крв невине деце, као и крв Авеља, вапи на небо. Не само у будућем животу, него и у земаљском животу убице добијају своју плату. Запрљана савест лишава човека најважнијег, духовног мира и духовне радости. Само кроз покајање они могу да се врате души.
Древна предања, одражена у светској литератури, говоре о нечистој савести, о унутрашњим мукама које је искусио убица. Можда се данас злочин тако емотивно дубоко не дозивљава, но људска се крв као и пре свети за себе. Убице нашег времена, избегавајући суд на земљи, још до суда Божјег, убијају сопствену душу, губе људско срце и живе у духовној хладноћи и пустоши. Грех никада не саједињује, већ само отуђује.
Браћо и сестре! Одвратите се од тог мрског греха, који затамњује запечаћено у нашим срцима подобије Божје и који убија у нама све чисто и добро. Запамтимо да је безгранично милосрђе Бога. "Неће се до краја гневити, нити ће до века срдити се" (Пс. 102). Он само чека наше покајање, искрено и отворено сакрушење срца, које и јесте права жртва: "Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити" (Пс. 50)
Кроз свету тајну исповести у Цркви Божјој, почиње пут очишћења и ослобађање од греха, од наших преступа. И света Црква чека наш повратак са љубављу и надом у нас.
превео А. М....