Први пут видим анђела како краде!?

 

Током ере комунизма у Русији, црква Божија је била прогоњена; нико није могао да иде у цркву да се крсти или венча као хришћанин из страха.

У једном руднику угља у Русији, пуно радника је радило, вадећи угаљ. Један од радника је био криптохришћанин и заједно са својом женом, која је била побожна хришћанка, одлазили су у цркву, која се налазила у скривеном подруму, и тамо су се молили.

Једног дана дошло је до експлозије и отвор рудника угља се урушио, заробивши седамдесет радника унутра.

Стручњаци су рекли да су сви погинули и да нема шансе да неко преживи јер су цеви које су их снабдевале ваздухом пресечене.

Чим је хришћанска рударска жена сазнала, почела је, од дана када јој је муж умро, да носи свештенику који је служио у тајној цркви три дара, боцу вина, тамјан и угаљ, и три свеће како би свештеник могао да одржи помен за њеног мужа.

Петнаестог дана,  неки човек је среће жену на улици и каже јој: „Не носи приносе свештенику, јер данас није у цркви.“

И жена се вратила тог дана. Али је наставила да доноси потребне приносе свих осталих дана до четрдесетог дана.

У многим деловима Русије имају обичај да се парастос одржава сваког дана до четрдесетог дана од упокојења.

Све жене су почеле да протестују код надлежних служби и тражиле да им мужеве изваде из рудника угља како би их могле  сахранити.

Ископавања су почела и ископали су шездесет девет мртвих тела. Човек који је веровао у Христа је још увек био жив.

Када су спасилачке екипе стигли до места где се налазио, чули су како им говори: „Браћо, пазите, јер изнад мене је стена која ће се срушити.“ Били су запањени : „Како је могуће да неко живи на таквој дубини без ваздуха и воде четрдесет дана?“

Када је жена доносила прилоге у цркву, свештеник је видео да сваког дана недостаје један прилог, пола боце вина, уље, тамјан, угаљ и свеће. И свештеник је рекао: „Вечерас ћу пазити да видим ко краде прилоге ове жене.“

Сакривши се цркви, у једном тренутку, он види пламен висок три метра упаљен у светилишту, а унутар пламена се појављује прелепи анђео обучен у бело, узима принос, вино, уље, угаљ, тамјан и свеће и одлази! А онда се појављује свештеник и каже:

„Ово је први пут да сам видео анђеле како краду.“

Анђео је одговорио: „Не крадем их, али ћеш касније сазнати где их носим.“

Када су спасиоци пронашли преживелог,  видели тридесет девет полупоједених приноса, уље, свеће, полуспаљен тамјана и боца вина.

И питаше га;

„Шта је све ово, ко их је довео овамо?“

А хришћанин рече: „Када се првог дана догодила експлозија, скоро сам погинуо.“

Али другог дана дође човек обучен у бело, држећи крст у једној руци, а кесу са прилозима, вином, свећом, тамјаном и уљем у другој, и понуди ми хлеб да једем и вино пијем, и када га је благословио, било је тако укусно да никада нисам јео укуснији хлеб.

Онда је упалио свећу и ја сам имао светло, а када је упалио ћумур и тамјан, цело место је испунило свежим ваздухом и могао сам да дишем.

То се дешавало сваког дана и ноћи док ме нист пронашли,  имао сам сат и схватио да је прошло четрдесет дана.

Али једног дана скоро сам умро, јер овај невидљиви човек није дошао, а када је дошао следећег дана, питао сам га: „Зашто ми јуче ниси донео жртву?“ Скоро сам умро.

И он ми одговори:

На путу се појавио ђаво у људском обличју, зауставио твоју жену и рекао јој да свештеник није у цркви, а она му је поверовала и вратила се, а ја нисам имао ништа да ти донесем, јер није донео потребне ствари за твој помен.

И наставио ми је да говори: „Ја сам анђео Господа Бога Сведржитеља и послат сам да те сачувам у животу, јер имаш побожну жену и да комунисти, који су протерали Бога из твоје домовине, сазнају да је Бог Живот и Васкрсење и ко год верује у Њега никада неће умрети.“

О овом догађају је писано у европским новинама .

Руске атеистичке новине су то заташкале као да се ништа није догодило.

Али усмена предања се проширила међу многима и храбри су поново почели да иду у цркве, јер су схватили да је боље бити са Богом него са несавршеним и штетним теоријама.

Овде, драги моји хришћани, видимо да парастоси не користе само душама које су на небу, већ користе и живима.

Јер, ко год служи парастосе за своје преминуле рођаке, сведочи да верује у Бога и у постојање душе, и доћи ће дан када ће наћи велику милост од Бога.

Зато увек треба одржавати парастосе, не морају бити луксузни, довољан је тањир пшенице. И у луксузном и у једноставном окружењу, молитве ће се читати.

Ако читате житија светих, видећете да је Бог многим "очевима" кроз визије показао да парастоси користе душама на небу.

Ако је душа у паклу, мучење престаје за време трајања парастоса и њено стање се побољшава. Ако је душа у рају, онда Бог претвара молитве свештеника и хришћана у дарове.

И крунише душу радошћу и весељем, и онај који обавља помен има име записано у књизи живота да би био награђен на дан праведног суда и одмазде.

О разборитости и поверењу према духовнику

«Нема ничег лепшег на свету од пријатељства. Оно је утеха у садашњем животу. Шта може бити узвишеније и драгоценије од тога када имаш коме да отвориш своје срце, поделиш своје тајне, повериш оно што је скривено?» Ове прелепе речи су изашле из пера великог оца Цркве – Светог Амвросија Миланског. У наше време је више него актуелно говорити о пријатељству. Данас, као никада пре, људи су силно отуђени, немају поверења једни у друге, скоро свима катастрофално недостаје времена за све. Због тога нам је тако потребан разговор, који у себи садржи чистоту, верност и, што је најважније, љубав. Такво општење је ужитак нашег живота. Али неко може упитати: «Где пронаћи такву дружбу?» Одговор на то питање је одавно спреман: обратите се Цркви.

У Њој ћете наћи све најбоље, што је икада створио Бог и људи. До краја времена у Цркви ће се очувати љубав као извор исконске доброте и среће... То значи, да правог друга, који вас неће издати и оставити на цедилу у одсудном тренутку, треба такође тражити у Цркви. Такав пријатељ за сваког од нас може постати парохијски свештеник – нечији будући духовник. О томе, како правилно започети то пријатељство, које нам може донети огромну духовну корист, причаћемо у овом чланку.

Најпре ћемо поразговарати о врлини послушања. Какви савети нам могу помоћи да би разговор са свештеником био плодотворан? Кренимо од тога да истинско хришћанство почиње од дубинске спознаје сопствене грешне природе. Човек мора да схвати да је крајње духовно беспомоћан, а нарочито да је немоћан да сам себе исправи. «Заиста, ја сам ништаван и сам се не могу спасти.» Разочарати се у сопствене снаге је сасвим нормално. Када ми долазимо да поразговарамо са свештеником или да се исповедимо, морамо претходно да одредимо време за молитву. Молитва има моћ да открије човеку вољу Божију кроз његовог духовника. По мери ваше вере и што је најбитније, по мери ваше одлучности да испуните савет, који вам је дат, Господ нама свештеницима полаже веома пуно корисних поука за вас вернике.

У наше време, остаје нам једино да живимо по саветима. Прошло је врема одлучних благослова и беспоговорног послушања. Плашите се духовника који командују! Неиспуњење савета нас, наравно, неће приближити Богу, али то није повод за озбиљне бриге. Човек живи самостално и, сходно томе, сам и одлучује шта ће. Духовни савет увек има у виду слободу човека. Али, да поновимо: у савету увек постоји оно што је потребно и корисно. Зато треба да га послушамо и да се потрудимо да га испунимо. Изузетак може бити када разговарамо са човеком, који живи у јавном греху. Тада свештеник мора строго да укаже на неспојивост хришћанства са животом, којим руководе страсти. Црква увек позива: «Човече, престани да грешиш».

Нажалост, многи људи се обраћају нама свештеницима са унапред спремном одлуком: они имају, такорећи, већ написан текст, а баћушка само треба да га одобри. Није допуштена никаква измена, исправка, а тим пре нема места ни за какво поновно писање. Нас, парохијске духовне пастире, већ су фактички навикли на то. Лично никога не спречавам. Али човек таквим поступком губи много. Губи, јер буквално искључује Бога из свог подухвата. Пре него што направимо неки важни корак, зашто то не бисмо предочили свом духовнику?! Изложили бисмо основне моменте, обавезно се дотакли наших жеља, циљева, мотивација. Свештеник је незаинтересовано лице за све ваше спољне успехе, али он може да примети разне духовне проблеме и да вас упозори на њих. То може бити и питање брака, и избор факултета, и нови посао, који неко жели да започне. Шта те покреће у свему томе? Ако је у питању благочестиво усмерење, зашто онда не би тражио благослов? А понекад мотивација уопште није хришћанска, када човеком управља корист или некаква тешко препознатљива сујета. Често поступамо у складу са својим страстима, које нас заслепљују, и због гордости не желимо да се обратимо свом духовнику.

Осим тога, нека питања, на пример стварање породице, тичу се читавог нашег предстојећег живота. И зар можеш бити уверен да тачно сам знаш како правилно да поступиш? Сећам се свог личног искуства. Схватио сам да у животу неће бити важнијег питања од ступања у брак. Може се погрешити у било чему, само не у томе. Посебно сам се много молио пре венчања и за време саме Свете тајне. Сасвим сам разумео да је све од Бога: и нормалан брачни живот, и васпитање деце, и односи са широм породицом, и решење стамбеног питања, и материјална обезбеђеност. Све то и још много тога не можеш да прорачунаш и само се по милости Божијој све то може довести у ред. Зашто? Па зато што је Бог дао свој благослов! То све време морамо имати на уму!

Говоримо о исповести као о веома плодоносном средству духовног развоја. Сада не могу да је сравним ни са једном другом врстом хришћанског труда. Али и њу често лишавају главних квалитета и својстава, јер се и исповести данас приступа врло површно, уз самосажаљевање, са нагласком на другим људима и разним околностима. Исповест је очекивање Страшниог Суда од Бога! Док стоји пред Крстом и Јеванђељем, човеку је дата могућност да измени Божији Суд над својом вечном судбином! Управо ту и сада то можеш изменити! Променити решење Самог Бога! После ће то бити немогуће! Покајање после смрти је закаснело и бесплодно. Човече! Мисли о томе и немој да закасниш!!! Када непокајани грешници увиде шта их чека, рећи ће горама и стенама: «Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова!» (Отк. 6, 16). Свето Писмо говори о великом стиду, који ће у тај мах осетити душа. Стид и срам пред целим светом, када буде откривена скровита прљавштина и та гадост, коју је човек гајио у себи. Но, то ће бити тамо. А овде нам је дато још времена! Значи да сваку исповест морамо да схватамо као благодатну могућност да се ставимо на милост пред праведни суд Божији над нашим грешним животом.

Понекад се иза пуно речи губи нешто важно. По мом мишљењу, боље је исповедати само један грех, који ти у датом тренутку више од свега не да мира. С каквим циљем? Како би почео да се бориш са њим. Веома је важно тачно одредити страст, која те мучи, а можда и побеђује, више од других. После целивања Јеванђеља и Крста потребно је да кренемо у борбу са том страшћу и да започнемо свој подвиг, невидљив за остали свет, ка очишћењу душе од греха.

Често на исповест долазе људи са списковима грехова на пет страна, писаних ситним словима. Дође ми да питам: «С каквом страшћу за тебе предстоји битка? Навео си минимум 150 грехова, међу којима су и осуђивање, и чревоугодије, и прекомерно спавање, и лењост, и гордост, и сујета, и униније... Исповест је увек заокрет за 180 степени и почетак новог живота. А како да га започнеш и од чега да кренеш, у датом случају?» Ако поред врапца у руци кренеш и за голубом на грани, изгубићеш их оба, ако седнеш на две столице, пашћеш. Закључујемо: у дугом списку је мало користи. Далеко је битније поставити себи тачну духовну дијагнозу, издвојити главне симптоме своје духовне болести. Зле силе, по правилу, муче човека једном страшћу, која се притом многоструко грана. Управо је ту страст потребно наћи у себи. Посеци стабло и гране ће саме отпасти. Сви смо ми читали о Марији Египатској, како је она отишла у пустињу после свог чудесног преобраћења. Речено је да је она 18 година била прогоњена блудним сећањима. Не гневом, нити завишћу, нити унинијем, већ страшним побуђењем плоти. Осамнаест година се подвижница борила са тим грехом и уз Божију помоћ победила. Када је била исцељена та рана, Бог јој је допустио другу борбу, вероватно са унинијем. На крају живота она се борила искључиво са сујетом и гордошћу, јер је постала достојна надприродних дарова. На пример, знала је Јеванђеље, које никада није читала. Могла је да ходи по води, да се уздиже у ваздух за време молитве, да се храни од Духа Светога у пустињи... Подсетимо још једанпут да постоји важна методика духовне борбе, која учи да је страст стабло, а остало су гране, стабло сечемо и дрво пада.



Правила понашања са свештеником зависе од тога, колико ми њега доживљавамо као свог духовног пастира... Често бива, да се возим са неким у колима, или идем с неким негде и тада разговор, наравно, испада сасвим не духовни, причамо о свему одреда. А добро би било говорити са свештеником на тему, коју ни са ким другим не разматраш. Духовни живот је врло важна ствар, док о политици, бизнису, или времену можеш да причаш са сваким човеком.

Постоје такви људи, нажалост, који су попут духовних вампира. Они разумеју да у Цркви присуствује благодат Божија, у том смислу и у свештеницима, који су слуге Христове и духовни видари... Такви људи нам одузимају много времена, углавном на пусте приче. Притом је јако тешко усмерити их ка покајању. После таквог разговора, свештеник се осећа измореним, као да су му исисали крв, док они успевају да се од тога на неки начин окрепе. Таквима се обраћаш, а они не слушају и твоје савете не испуњавају. Човек тада подсећа на зид од кога се све добро одбија као лоптица, његово срце није спремно да прихвати оно што је речено.

Има још један озбиљан проблем, када човек прожет лукавством и потпуно неискрен, тражи потврду за своје планове, тежње или задатке од разних свештеника. Један га не благосиља, иде другом, трећем, док не нађе оног који му одговара. Мој баћушка ми је говорио следеће: «Ако си ти под вођством свог духовника више година и понављаш одређени грех, тада почињеш да се стидиш да идеш код свох духовника да то исповедаш. Подстакнут лажним стидом, идеш код другог непознатог свештеника, њему се отвараш, добијаш опрост грехова, а потом се опет враћаш код свог пастира. Строго говорећи, тај грех се не опрашта, јер ти пушташ лицемерје и обману у своју душу.» Какав ти је он духовни отац, када скриваш од њега свој живот? Зато је он и отац да би знао све, што је лоше у теби. То је јако добра реч – отац. Очеви знају о својој деци све, почевши од њиховог рођења. У доброј породици, помоћ родитеља је плодотворна и корисна само онда, када није пресечена нит поверења, поштовања и послушања. Сам као родитељ силно ценим то, и страшно ми је да помислим да могу да изгубим ту везу са својом децом.

Односе у породици треба пренети на пастирско служење, на парохијски живот, због тога што је парохија такође породица. Докле год имам са човеком искрен и топао однос, подкрепљен поверењем, ја као свештеник могу да будем користан у многом. Али ако неко почне лукаво да се понаша, да игра двоструку игру, онда ће његова душа остати затворена и практично неће бити могуће помоћи му. Изводећи закључак из свега што је речено, долазимо до става да је неопходно имати разборитост и дечије поверење према духовнику, како би однос са њим помогао спасењу наше душе.

Протојереј Андреј Овчиников
С руског Александар Ђокић
Православие.ру

Гордост и сујета.

То су најдубље, најраспрострањеније и најпогубније болести од којих и потиче свако зло у човеку. Гордост је мајка свих страсти и грехова. Човека ништа не удаљава од Бога тако као гордост. Поред ње су и све њој сличне болести: самољубље, умишљеност, уображеност, егоизам, лицемерје и т.сл. Гордост није увек очигледна, али се њено присуство увек може наћи у многим поступцима. Човек који стражи над собом лако може да је приметити у себи, али не може увек да је опише речима и да измери њену дубину. Зато је сујета, као најближи слуга гордости увек очигледна. То је веома лукава страст, она као лопов или насртљиви цариник од сваке врлине, уопште од сваког људског поступка покушава да одреже свој део у корист гордости у славу самозадовољног човековог “ја”. Чини ли човек добро или лоше, лепо или ружно, сујета је увек је одмах ту и вреба – не може ли се из тога извући нешто хвалисаво, што храни болесно самољубље. И обрнуто: пре него што човек почне нешто да ради, он у себи увек расуђује: треба ли то да уради, како да уради, ради чега; и ево ту се гура сујета са својим погубним предлозима, лукаво изврћући добре жеље и подмећући уместо богоугодних мотива лажне – ради прослављања своје личности. Ако је човек почео да чини добро ради Господа сујета му шапуће: “Да, хајде, то је врло добро, а и људи ће о теби после добро говорити…” и ето, човек неочекивано почиње да се одушевљава собом и одједном снага почиње да надолази и човек више не примећује да је прихватио лукаву мисао, и труди се у своју славу, а не Божију. Баш зато је тако често наш Спаситељ и учио о тој страсти – и да се не треба молити јавно, да људи виде, и милостињу да треба давати тајно, и свако дело чинити пред Богом, а не пред људима. А тако је разноврсно дејство свих замки ове страсти да их је готово немогуће разоткрити. И као што пишу оци, само што се ослободиш једног повода за сујету, она га одмах проналази у супротном дејству – и тако, као код љуске од лука, скинеш једну, а испод је иста таква. Ипак, пошто је ова страст тако заразна и тешко се лечи с њом се треба најжешће борити, јер она уништава сваки човеков труд, често сав спољашњи живот хришћанина може бити веома примеран, веома ревностан, а изнутра сав изједен тим црвом, сав може бити основан на том лажном темељу (на песку) и цело огромно велелепно здање може да се сруши од лаганог ветра. И имај на уму, брате: у наше време ова страст је веома распрострањена међу хришћанима у виду лажне побожности, лажне ревности, човекоугађања, у виду ласкања и лицемерја. Зато, мотри пажљиво на своје срце и говори о греховима те врсте на исповести да не би заменио славу Божију за славу људску.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Да ли се опраштају заборављени греси?

Oче да ли се на исповести опраштају заборављени греси?

Одговор: Заборављене грехе треба да се потрудите да се сетите. За то постоје књиге са називима: “Помоћ онима који се кају”, “Опит исповести”, и њима сличне. Неопходно је само знати да “није сваки грех на смрт”. То значи да уколико сте на исповести навели све своје најтеже грехе, као и оне мање озбиљне пропусте, и испитујући свој живот пропустите нешто мало значајно, нећете због тога бити лишени Вечног Живота. 

Јереј Димитриј Туркин

Чамотиња - депресија

Грех чамотиње се рађа од настаје од прекомерног бављења собом, својим осећањима и незгодама, и за резултат има гашење љубави према ближњима, равнодушност према туђим патњама, неспособност радовања туђим радостима и завист. Основа и корен нашег духовног живота и снаге јесте љубав према Христу, и њу човек у себи мора да негује и да васпитава, да се загледа у Његов лик, да Га расветли и продуби у себи, да се саживи с мишљу о Њему, а не о својим ситним, празним успесима и неуспесима, да Њему да своје срце, - јер то и јесте живот хришћанина. И тада ће у нашем срцу завладати тишина и мир, о којима Исак Сирин говори: “Помири се са собом и помириће се с тобом небо и земља.” Људи који су тешко сагрешили или су слаби, а нису способни да храбро ступе у борбу са својим страстима често сумњају у могућност да добију опроштај, да им се опрости, што је праћено знацима чамотиње и очајања (такође тешког греха маловерја). Али “не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање” (Мт. 9, 12-13). Безизлазни положај неких људи који се исповедају, привидна безнадежност њиховог положаја је у томе што су ти људи ван Цркве, а њихово спасење представља улазак у Цркву, у општењу љубави са браћом по вери.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Богохулништво и клетва Богом.

 Ови грехови су често присутни истовремено с црквеношћу и искреном вером. На ово се пре свега односи богохулно роптање на Бога због тобожњег Његовог немилосрдног односа према човеку, због патњи које се човеку чине претеранима и незаслуженима. Понекад то долази чак до хуљења Бога, црквених светиња и тајни. То се често огледа у причању непристојних или отворено увредљивих прича из живота свештенослужтеља и монаха, у подсмешљиво-ироничном цитирању појединих фраза Светог Писма или молитвеника. Посебно је раширен обичај клетве Богом и помињање узалуд имена Божијег или Пресвете Богородице. Човеку је врло тешко да се одвикне од навике да се ова света имена употребљава у свакодневном разговору као узвике, који се користе да би се фрази придодала већа експресивност и изражајност: “Бог с њим”, “ах, Ти, Господе!”, “све је код нас – не хвала Богу…” и томе слични изрази. Још је горе изговарати име Божије у шалама, а већ сасвим страшан грех чини онај ко користи свете речи у гневу и у свађи заједно с псовкама и вређањем. Богохули и онај ко прети гневом Господњим својим непријатељима, или чак у молитви моли Бога да казни другог човека. Велики грех чине родитељи који у гневу проклињу своју децу и који им прете небеском казном. Призивање нечисте силе (псовање уз употребу речи ђаво) у гневу или у обичном разговору је такође грешно. Треба се врло одлучно борити с том болешћу, иначе не може бити речи о духовном здрављу.

Ахим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Разлике између старца и свештеника- исповједника.

Отац Никон из Новог Скита, Свете горе, посетио је Панагиа у Септембру 2016. Он је одговарао на питања после предавања на тему "Шта је то монашки живот?". Углавном људи су били заинтересовани у односима између старца и оца исповедника, као прво питање већ открива ...

Мислим да када неко живи у свету (а већина нас живи у свету), најважнија ствар је да учествујемо у активностима заједнице и у Светим Тајнама. Овде је било много говора о старцима. Мислим да је мој старац -отац исповедник. Ако себи нађем доброг оца исповедника увек могу да се обратим њему и питам га - могу да будем у контакту са њим. Ретко да имамо кога другога поред духовника, његова улога у овоме је веома важна. Ако имамо доброг оца исповедник, увек можемо - после покајања - да примимо Свето Причешће ...

 Какав је онда однос између старца и оца исповедника?

 

Одговор оца Никона: Немају ништа заједничко. Једно је бити исповедник, а друго старац. Свештеник - исповедник такође има свог старца. Свештеник је особа, која врши свештене Тајне Цркве и који има власт да отпушта грехе људи у Св.тајни исповести. А спасавамо се под епитрахиљом  нашег исповједника и примамо опроштење од грехова кроз ову тајну, учествујући у божанској благодати. Наш исповедник нас не спашава као личност већ радије својом "улогом“ која је дата Цркви.

Неки обични верник можда зна више о стварима од свог исповедника. Можда је учио више од њега, али то не значи да треба да се због свог  знања, удаљи од црквеног живота, који овај свештеник проповеда. Ако би нас крстио свештеник, који има врло мало знања о предању Цркве, ипак бисмо се крстили. И слично томе, иако би овај свештеник обавио свето венчање, ми  ипак бисмо се венчали. И на сличан начин, ако прими нашу исповест, ми добијамо опроштење од својих грехова.

Старац је нешто сасвим друго. Хајде да не мешамо ствари једне са другима. Сутра ћу говорити о томе како се човек може спасити у свету придржавајући се одређених обичаја преузетих из монашког живота. Сви се боримо против истог непријатеља – прво се боримо против сопственог егоизма, а друго, против ђавола.

Мора се користити одређена врсте стратегије када се бори против непријатеља који долазе са планине и друге врсте стратегија када се приближава са мора. И различите стратегије када се приближавају на терену. Бескорисно је покушавати да се харпуном бранимо од напада који долазе са планине. Исто је бескорисно употребити пушку против оних непријатеља који се приближавају под водом. Како да се ми, живећи у свету, боримо против својих непријатеља – то је наша сутрашња тема.

Питање: Како да знам да ли сам смирен?

Одговор оца Никона: Када идете често на исповест... када приступамо тајни исповести и ако мислимо да имамо неке врлине, које, у ствари, немамо, онда ће Бог просветлити свештеника исповедника. Христос неће допустити да скроман човек пропадне. Бог ће га извући.

Чинимо оно што можемо, а Бог ће чинити оно што не можемо. Знамо, да ђаво може попримити лажне облике. Ако (овај претходно поменути) подвижник није био спасен иако је имао све те врлине, онда не можемо бити сигурни у своје врлине. Да ли заиста имам ту врлину коју замишљам да имам? А иако је имам, да ли је чиста или укаљана гордошћу? 

Како да избегнем ђавоље замке – он зна много више од мене?

Не брини о тим стварима. Божија благодат ће нас спасити, покрива сваког скромног борца. Нисмо спасени због својих врлина, већ зато што нас Христос воли.

Питање: У манастиру свако има по једног старца и њему се може исказати послушање. Али у свету има много помисли и размишљања... и ако је неко, на пример, послушан према свом родитељу, можда неће бити послушан према учитељу или на радном месту. Чак и унутар Цркве постоје различита мишљења. Неизбежно је да ако неко следи једно мишљење, чини против другог. Како можемо знати коме треба да покажемо послушност?

Одговор оца Никона: Свако треба да покаже послушност према свом духовнику. Зато што не знамо да ли је он у праву у теолошким стварима... спасени смо јер идемо смерно на исповест. Спасиће нас Божанска благодат која нам долази кроз Тајну Исповести.

Теолошки ставови исповедника нас не спашавају. Ако, међутим, имамо неко богословско разумевање и можемо да видимо и да се уверимо у чињеницу да је наш исповедник на погрешном путу, да је на клизавој стази, онда можемо да одемо код другог исповедника. Спашава нас Тајна Исповести. Отац исповедник није Старац. Може се – у одређеним околностима – променити  исповедник, али се не може променити Старац.

Када неко прима монашки завјет, он клечи пред свештеником, олтаром и царским дверима и даје страшна обећања да ће у свему показати послушност своме Старцу. То су обећања која нико ко живи на свету не даје своме исповеднику. Отац исповедник и старац су, дакле, две различите ствари. Не смемо на погрешан начин доносити у свет ствари са Свете Горе. Можете оставити свог оца исповедника и отићи код другог. Нисте повезани са својим оцем исповедником везама никакве мистике.

 

Као што сам раније рекао: оци исповедници могу имати своје старце. На пример, отац Јефрем из Аризоне био је исповедник многим људима, али је у исто вријеме Јосиф Исихаста био његов старац. А старешина (тј. игуман) Светог манастира Ватопеда Јефрем имао је за старца другог Јосифа, који је био ученик Јосифа Исихасте. Ни један од Јосифа, који су били старци овим јеромонасима, нису били свештеници, већ су били обични монаси.

Питање: Како неко ко живи у свету може пронаћи старца? Може ли исповедник и старац бити једна те иста особа?

Одговор о. Никон: Не може се наћи старац доксе  живи у свијету. У свијету се мора показати послушност исповеднику. У свету морамо да живимо у вези са светим тајнама Цркве и тада је Христос Старац, Који – кроз Тајне Цркве – делује у нашем животу. Ако желимо да знамо више о спасењу него што нам наш исповједник може одговорити, онда можемо прибјећи књигама. Данас има много књига. Чак се и интернет може користити за проналажење одговора. И на овај начин можемо попунити ту празнину.

 

Човек може достићи висок духовни ниво, иако нема великих духовника – попут о. Порфирија и о.Пајсија. Ко су, у ствари, били њихови духовни старци? То не знамо са сигурношћу. У наше време немамо изговора за незнање. Постоји толико много начина да сазнамо вољу Божију.

 

Бићемо спасени духовним подвизима које чинимо у светлу смирења. Нећемо се спасти знањем нашег духовног оца нити његовом добротом. Ако се сам не подвизам, не могу се спасити, иако би мој духовник био светац. Можемо ли наћи светијег оца исповедника од самог Христа? А ипак је један од његових ученика отишао и обесио се.

 

Немамо шта да користимо као изговор ако кажемо да наш исповедник није био учен или није био свет. Колико год он био просветљен, ако се сами не боримо, не можемо бити спасени. Светост није нешто што се може ухватити. Када се приближимо светој особи, светост се не преображава у нас.

 

У нашем времену ви сте Божја „омиљена деца“. Када сам ја, о.Никон, био млад, и имао сам духовна питања, једино што су ме исповедни оци питали било је, да ли посећујем девојке? Као да је врлина имала везе само са нечим испод стомака.А ја сам имао питања о Христу, о Пресветој – различита питања и тражио сам одговоре.

 Међутим, питали су ме само за моје односе са девојкама. Такви су били  исповедници тог времена. Желео сам да знам духовне ствари и научио сам их из филмова Ингмар Бергмана. Тада нисмо имали телевизију... Нисмо имали ништа... Сада имамо цд-ове, интернет, црквене радио станице – ма све. Нахраниш се на сваком каналу. Нема изговора. Следећи пут када ја, отац Никон, дођем у посету, очекујем да чините чуда...

Коментар: Морамо имати вољу за добро и то показати у пракси.

 

Одговор оца Никона: Тако је. Сам покушај да се чини добро није довољно. Морамо да идемо у правом смеру. У пракси то можемо да урадимо тако што ћемо ићи на исповест.

Иди у цркву. Венчај се тамо. Причести се. Труди се да стално говориш: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Није довољно да желимо, ту жељу морамо да покажемо у пракси. Једноставан је духовни живот.

Извор

Tеософија илити сујеверје

Често у средину верника проничу и у њој се шире разноразна сујеверја, веровање у добре и лоше знаке, враџбине, гатање, разне јеретичке представе о тајнама и обредима. Слична сујеверја су у супротности са учењем Православне Цркве и служе да се разврате душе и угаси вера. У наше време је посебно распрострањено погубно учење као што је теософија (његов најпознатији правац је антропософија). Лица људи који се дуго баве такозваним окултним наукама, посвећена у “тајно духовно учење” имају тежак израз – знак неисповеђеног греха, а у души – болесно-наказно мишљење сатанске рационалистичке гордости о хришћанству као о једном од нижих ступњева спознаје истине. Гушећи детиње искрену веру у очинску љубав Божију, наду у васкрсење и живот вечни, теософија проповеда учење о “карми”, реинкарнацији, ванцрквени, и самим тим безблагодатни аскетизам. Осим непосредне штете по душевно здравље бављење теософијом, окултизмом и спиритизмом је тежак грех зато што је то покушај да се дрско провири иза затворених врата, да се проникне у тајну бића нецрквеним, заобилазним путем. Такве ствари обавезно треба исповедати уколико је онај ко жели да ступи на црковни пут и приступи Тајни Покајања у њима учествовао.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Прилазе исповјешћу, а не желе да се избаве од греха..

 Има оних који пристипају исповести само да би поново били удостојени Причешћа. Такви не желе толико да се избаве од греха, колико да изнуде од свештеника да их причести, али се тиме савест не чисти од кривице, већ и самог свештеника увлаче у грех, зато је речено: Не дајите светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње; тј. нечисти дуси недостојни су Светог причешћа.

Св.Амвросије Милански

Духовна прелест

У основи свих наведених грехова налази се недостатак вере, религиозности и црквености. Овај грех се састоји у лажном осећању обиља личне духовне обдарености. Овај грех је посебно распрострањен у монашкој средини, међу духовно развијеним људима с повећаном духовном осетљивошћу, који живе аскетским животом. Човек који се налази у стању прелести себе сматра достојним и мисли да је стекао нарочите полодове духовног савршенства, а као потврда му служе разноразна “знамења”, односно снови, гласови и привиђења. Такав човек може бити мистички веома обдарен, али уз недостатак црквене културе и богословског образовања, и што је главно – због недостатка доброг и строгог духовника и ако је средина склона да лаковерно прихвата његове приче и откровења, такав човек брзо у себи однегује гордо мишљење и лажну ласкаву представу о свом духовном стању. Обично то стање почиње од схватања загонетног сна, препуног неког хаоса као мистичког откровења или пророчанства. У следећем стадијуму и на јави почињу да се јављају блештава привиђења у којима он види анђеле или неког од угодника, или чак Богородицу и Самог Спаситеља. Они саопштавају најневероватнија откровења, често потпуно бесмислена. По учењу светих отаца на снове не треба обраћати пажњу, а још мање их треба препричавати. Такође се с крајњим неповерењем треба односити према разноврсним привиђењима и знамењима – треба пожурити с исповедањем сваког таквог чудног привиђења духовнику, а такође треба обратити пажњу на срце – да није тамо никло осећање гордости, засновано на мисли о својој изабраности, посебној духовности, и више од свега се треба плашити тог чира на души од којег се стање прелести и рађа.

Архим. Лазар Абашидзе

из Тајна исповести 

Исповест, одбацивање смрада из људског карактера

" Главни узрок проблема који вас, најчешће, прате скоро читав живот јесте што сте заволели прљаштину коју носите у себи, и што очекујете неко други треба да ту прљавштину очисти из вас. А кад неко то и покуша, добијате нападе хистерије и беса.. Пролем је саможивост, егоизам, и крајњи кукавичлук који живе у вама и хране се вашом прљавштином. 
Више волите да живите у агонији и самосажаљењу, него да одбаците смрад из вашег карактера и живота, и да живите живот због кога сте рођени. Живот који је Бог замислио да живите кад вас је створио. "

Гервасије Агиорит

Сумња зна злоћу другога

Једнa сестра се жалила оцу Зосими на другу сестрy, "Оче, зашто ме ова сестра не воли? Шта сам јој урадила?"
"Ко ти је рекао да те не воли?", Одговорио је он. "Ти правиш грешку! Та мисао је од нечастивог. Не прихватај то."
"Не, Старче, она има нешто против мене. Њене речи и понашање то показују. Поред тога, моје срце ми јасно говори да је тако. "
"Па, онда претпоставимо да си у праву. Али прво, отиђи у шуму дозивај и вичи: 'вољена сестрице! "Ехо ће ти одговорити исте речи. Онда поново вичи, 'Луди! безвредни човече! " и ехо ће ти поновити исте речи. Веруј ми, у односу двеју душа у међусобној комуникацији, иста ствар се дешава као и са ехом.  Дакле, прво погледај у своје срце.  Открићеш да имаш лоше предрасуде према тој сестри. Пре свега испуни своје срце миром и љубављу према њој. Онда можеш бити сигурна да ће ти она вратити иста осећања. "
" Што да радим, старче? Ја сам несрећна и немам љубави у срцу за моју сестру. "
"Немаш љубави? Барем делују као да имаш љубави, научи се да она има своје потребе, ако јој треба нешто, понуди јој. Ако се не слажете око нечега? Уступи њој. Ако те је прекорела, осуди себе и замоли за опроштај. Али поврх свега моли  се непрестано за њу, рекавши: 'Спаси је, Господе, и кроз њене свете молитве имај милост за мене! "Онда ће сигурно Бог променити твоје срце. После свега овога, ако она није у миру са тобом, имаћеш мирну савест."

Из Поуке Старца Зосиме Сибирског

Pелигиозност код маловерних je тесно повезана са естетским и сентименталним емоцијама

Овај грех је најраспрострањенији, понекад маловерје прелази у
потпуно безверје, иако човек који болује од њега често и даље посећује службе Божије и
прибегава исповести. У таквом стању маловерни не одриче постојање Бога свесно, али
ипак сумња у Његову свемоћ, милосрђе или Промисао. Својим поступцима, навикама,
читавим начином свог живота он противречи вери коју исповеда речима. Такав човек се
никад не удубљује чак ни у најједноставнија догматска питања, бојећи се да не изгуби
наивне и често нетачне и примитивне представе о хришћанству, које је некада стекао.
Претварајући Православље у националну домаћу традицију, у скуп спољашњих обреда и
гестова, или га сводећи на наслађивање предивним хорским певањем, светлуцањем свећа, односно, на спољашњу лепоту, маловерни губе оно најглавније у Цркви – Господа нашега Исуса Христа. 
Код маловерних је религиозност тесно повезана са естетским, страсним и
сентименталним емоцијама: она се лако прилагођава егоизму, сујети и сентименталности.
Људи овог типа траже похвале и добро мишљење духовника о њима. Такви људи се на
исповести често жале на друге, желе да покажу своју “праведност”. Од сладуњаво-
лицемерно “побожности” они лако падају у раздражљивост и гнев према ближњима.
Такви “праведници” који не виде у себи никакве грехове, често према онима који
их окружују испољавају бездушност, егоистични су и лицемерни, живе само за себе,
сматрајући да је уздржавање од грехова довољно за спасење. Уопште, религиозно
самозадовољство и самоспокојство јесу главни показатељи удаљавања од Бога и Цркве.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна Исповести

Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот

Испољавање ове страсти многи људи оправдавају физиолошким разлозима, такозваном “нервозношћу”, која је последица патњи и неприлика које су их задесиле, напетошћу савременог живота, тешким карактером рођака и ближњих. Иако такви разлози често постоје, ипак не могу да служе као оправдање за ову, по правилу, дубоко укорењену навику да своју раздражљивост, срџбу и лоше расположење искаљујујемо на ближњима. Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот, доводе до свађа обично због глупости, изазивајући узвратну мржњу, жељу за осветом и злопамћење, озлојеђују срца добрих људи који се у принципу воле. А како заразно дејство има испољавање гнева на младе душе, разједајући у њима Богом дану нежност и љубав према родитељима! Ми можемо и дужни смо да осећамо гнев само према својим гресима и недостацима. Нил Синајски саветује да човек “буде кротак с људима, али борбен с непријатељем нашим, јер се у томе и састоји природно коришћење гнева, да бисмо се одлучно супротставило древној змији.” И још: “Ко не заборавља зло демонима није злопамтило према људима”. Чак и кад расправљамо о нечему то треба да чинимо без озлојеђености и гнева зато што се раздраженост одмах преноси на другог. Разлог за гнев је често уображеност, гордост, жеља да човек покаже своју власт над другим, да се разоткрије његове пороке заборављајући на своје грехе. Пре исповести треба да се сетимо: да не осећаш можда, брате, озлојеђеност према свом ближњем и да ли си се помирио с њим у срцу свом? Да ли си после увреде коју си некоме нанео изгладио грешку према њему, да није у његовом срцу остала бол и огорченост? Сети се и покај се за оно што си згрешио, и ако је могуће помири се с њим пре исповести, затражи опроштај од онога кога си ражалостио, а за оне које су те увредили помоли се желећи им добро од свег срца. Тамо где људи дуго живе заједно, нарочито у тесним условима, где су често једни поред других – ђаво уноси међу њих неслогу, мржњу једних према другима, рађа се стална раздражљивост, осуђивање, чак и одвратност и непријатељство. Све је то дело зле страсти. Човеку почиње да изгледа да се ближњи понаша потпуно немогуће, сви његови поступци му изгледају крајње наказни, изазивачки, непристојни. То је познато искушавање нечисте силе. Кад пронађе једну, било коју лако раздражљиву тачку у човековој души ђаво почиње стално ту да подбада и да клеветом и лажју подстиче на гнев све док не раштима све душевне струне тако да је душа увек спремна да се одазове на сваку гневну помисао – и нечисте силе на тај начин нашавши себи отвор на души убрзо у њу довлаче гомилу непријатељских осећања према брату и тако лако човека брзо доводе до самих наступа беса, односно до љуте мржње према ближњем. Због тога је важно да се на самом почетку прате такве непријатељске помисли, ситна раздражљивост и гневни испади – и да им се одмах стане на крај тако што ће их човек исповедити, и уколико постоји таква могућност, он треба често и јасно такве помисли да открије пред свештеником. А он речју, саветом лако може да помогне да се сличне мисли одсеку и да се спречи даљи развој болести. Међутим, крајње је некорисно сматрати да човек треба да се обрачуна с оним према коме се појавила оваква злоба – ђаво управо то и жели. Треба издржати до краја знајући прави извор тог зла. Јер, кад човек, подстицан злим духом срџбе негодује на ближњег и њега, а не ђавола и своју страст сматра за кривца, онда он, по речима отаца Цркве, личи на пса, којег људи гађају, камењем, а он се баца на њих, гризе их, а заправо не примећује онога ко га гађа. Дакле, та страст је данас веома развијена, а за њено лечење је потребно много пажње, борбе, честог исповедања, смирености пред ближњима, самопрекора, много молитава с метанијама за себе и за оне против кога се подигла борба у човеку. Истински хришћани, они који су свом душом желели да послуже Господу своме и тражили потпуно очишћење срца, - често су себи тражили или наставника или брата с тешким, строгим или чак раздражљивим карактером, да би, живећи поред њега стално морали да се смирују и да се кроз то науче кротости и незлобивости. Такви примери се често могу срести у житијима светаца.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести 

Грех осуђивања других!!

Осуђујући туђе недостатке (стварне или привидне) човек сматра да је бољи, чистији, побожнији, поштенији или паметнији од другог.

Међутим, није тако:
 “Онај ко има чисто срце, сматра да су сви људи чисти, а онај чије је срце упрљано страстима никога не сматра чистим, већ мисли да су сви слични њему” (ава Исаија).  Наш суд никада није непристрасан, јер се најчешће заснива на случајном утиску или се доноси под утицајем личне увреде, раздражљивости, гнева и случајног расположења.”
Православни хришћанин безусловно може и мора да протестује против неправде и
неправедности, да заштити увређене. Али да васпостави истину може само онај ко је
достојан, ко је заслужио право да је заштити, ко сам смерно може да саслуша истину о
себи и ко с кротошћу да се покаје за сопствене грехове.
Осуђивање, јавно или једва приметно, јесте један од најчешћих грехова, који се
најтеже исповеда, зато што је попут ситне прашине расејан по читавом нашем животу, по
свим нашим дејствима, међутим, ова прашина је крајње штетна. Једна реч осуде, једна
прекорна мисао често (као што је познато из примера живота светих отаца) човека, па чак и ревносне подвижнике је потпуно лишавала благодати Божије. Једна мала осуда
хришћанина може да лиши награде за многи и дуготрајан труд, у једном тренутку може да
учини да душа остане потпуно покрадена, опустошена, утучена, чак и уколико се она до
малопре радовала и веселила духовном радошћу. У Светом Јеванђељу из уста Самог
Господа често чујемо упозорења поводом осуђивања ближњег: “Не судите да вам се не би судило!” “Каквим судом судите, таквим ће вам се судом и судити,” “Опрости нам грехове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим.” У молитви Господњој “Оче наш” себи директно изричемо тешку пресуду уколико почнемо да се судимо с ближњим и не опраштамо му неки грех док је изговарамо.
Најкраћи, најлакши и најрадоснији пут у Царство Небеско је ако човек никога
нимало не осуђује, ако увек скреће поглед са грехова ближњег и труди се да види своје
грехове, прекорева себе и сматра се нижим од свог брата. Проживи макар један дан тако и осетићеш да се одмах приближаваш Богу. Ако никога не осудиш, онда и поред многих грехова можеш бити помилован на суду, а ако осуђујеш и поред достојног, строгог и у свему примереног  живота код тебе ће се наћи много грехова за које ће ти врло строго бити суђено.
 Због тога су се наши оци толико плашили тог греха, тако чували свако своје осећање,  реч, и мисао, трудили се да чак ни малим прекором и покретом главе не покажу
осуду, као ни прекорним погледом ни уздахом. Уколико ти насртљиво долазе помисли
осуде од демона, не дај им да се уселе у срце, а ако и приону за срце, барем се потруди да их не покажеш, ако оћутиш онда ћеш и из срца лако моћи да одагнаш ту страст, а ако
кажеш – тешко си сагрешио!

Ахим. Лазар Aбашидзе
из Тајна исповести

Јеротић о атеистима: Све ми се више чини да не желе да препознају своје грехе!

Владета Јеротић је истакнути награђивани српски лекар, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, теолог, свестрани ерудита и академик САНУ.

Своја размишљања о човеку, религији, животу, али и из стручне области објавио је у преко 30 књига. Многи га највише познају по његовим мислима о хришћанству, а о атеистима, Богу и кајању је рекао:

"Све ми се више чини да сви атеисти, па и агностичари са првенствено материјалистичким погледом на свет, не желе да препознају своје грехе, или, и када их препознају, не желе да се кају.

Богу се не можемо ни приближити без увида у своју слабост и грешност. Није Богу потребан тај увид, већ нама, људима. Он једино од нас очекује љубав као слободан људски одговор на непојамну и безграничну Божју љубав.

А до љубави не можемо никад доћи док смо горди, моћни, властољубиви и славољубиви, себични и довољни сами себи."



Преузето

Абортус је једнак убиству

Убијање животиња без нужде и њихово мучење је такође грех “Праведник се брине за живот својега живинчета, а у безбожника је срце немилостиво” (Прич. Сол. 12, 10). Предавајући се прекомерној патњи и доводећи себе до очајања грешимо против исте те заповести.  Абортус је једнак убиству, али у основи разлога који доводе до тог тешког греха постоји и примеса недостатка поверења у Бога, Који уређује живот сваког човека који долази на свет, бојазан од животних тешкоћа или страх од срамоте, подсмеха, када је до зачећа дошло услед блуда или прељубе. Али у тај грех су готово увек умешани и мушкарци – мужеви или љубавници. Мужеви који наводе жене на абортус или их сами присиљавају да га изврше су криви исто колико и жене, а понекад и више. Они мушкарци који лакомислено улазе у блиске везе са женама почињујући блудни грех често постају виновници обављених абортуса и бивају учесници у чедоморству, а да то ни не знају. А колико има таквих лакомислених “лаких” мушкараца који не знајући за то носе на ризи крштења трагове крви своје убијене деце. Зато човек пре исповести треба добро да се присетити да није можда начинио такав преступ или је, можда, било блудних веза које су се могле завршити абортусом, јер ће се на Страшном суду одједном показати да је човек учествовао и у греху као што је убиство.

Архим Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Чревоугађање, прождрљивост отупљује укус за све духовно

Разним људима је потребна различита количина хране за одржавање физичке снаге – то зависи од узраста, телесне конституције, здравственог стања, од тежине рада који човек обавља. У самој храни нема никаквог греха, јер је то дар Божји. Грех се састоји у односу према њој као према жељеном циљу, клањању пред њом, и сладострасном доживљавању осећаја укуса, разговора на ову тему, у тежњи да се што више новца потроши на нове и раскошне ђаконије. Хришћанин увек мора да се уздржава од свега излишног, да се труди да све ради по мери, онолико колико је то неопходно и колико користи, а све оно што је прекомерно, и души наноси штету да одсече. Када се поштује мера у храни она служи да се човек поткрепи и даје му снагу за труд у славу Божију, за духовни и телесни рад, даје му снагу да се моли, да чини метаније итд. Лишавање себе неопходне количине хране, тј. неразумни пост исто као и прекомерност одузима снагу, спречава човека да одржава одређени, ритам свог живота који је користан за душу. Наслађивање укусном храном је веома штетно по духовни рад, оно отупљује укус за све духовно, развија сладострашће, жељу за сталним тражењем неких нових телесних осећања, а у душу се усељава осећање неког незадовољства “сивим” животом, човек почиње да очекује и да тражи нешто снажније и сензибилније, и то више не само у храни него и у другим испољавањима своје чулности. Зато од прождрљивости до распаљивања блудних страсти треба само мало. Због тога чревоугодије проузрокује и нарушавање поста, а то већ удаљава човека од Цркве, од Бога. Чревоугодник није способан да се бори са многим другим страстима, док је пост, напротив, оружје против многих страсти. Такође је грешно је ако човек заборави да се моли пре јела, нарочито због нестрпљиве жеље да што пре почне са јелом. Врло је штетно јести из досасде, очајања и доколице. Тешка страст која стоји тик уз прождрљивост јесте пијанство. Свако зна колико несреће ова страст свуда доноси. О томе колико је пијанство погубно по здравље, по психу, по односе с блиским људима – о томе много говоре и они који верују и они који не верују у Бога. Несрећа је у томе што човек који пије тешко може да избегне повод за пиће и да се клони алкохола, јер без пића у друштву не пролази ниједан догађај – ни мали, ни велики, ни радостан, ни тужан. Притом сви сматрају да им је дужност да пажљиво мотре на то да ближњи пије, јер се плаше да без тога неће бити “расположења”. Тако је и сад, и међу верницима, тим пре што је за сваког хришћанина вино нарочита супстанца, као хлеб и уље, који су освећени тиме што се често користе у богослужењу; чисто црвено вино и специјално испечен хлеб – просфора, служи за обављање свете тајне – Евхаристије. Због тога и на хришћанским празницима увек има вина и није грех ако човек мало попије како би се поправило празнично расположење, али су у наше време људи постали толико слаби, толико се не уздржавају, да се за празничним столом готово увек неко напије. Раније је чак и по манастирском уставу монасима било дозвољено да попију до две чаше вина за трпезом, али треба имати у виду то да су људи тада били много снажнији и уздржанији и да вино на њих није имало такво дејство. У наше време треба бити крајње опрезан, и кад човек зна да има слабост према пићу треба унапред да се припреми врло строго на то да се или уопште не дотиче пића или да поштује тачну меру. Сада се вино често пије и за време поста, што представља очигледно нарушавање, јер је у црквеним типицима јасно написано кад се у посту може употребљавати вино, а то је у случају неког празника. Запамти, брате, следеће: иако вино испочетка изгледа као врло фина, пријатна ствар и безазлена ствар демони веома воле да хватају слабе људе на ову удицу – често и једна чаша човека лишава будности и опрезности и ђаво већ припрема мрежу греха, у коју лако упада онај ко се чак и мало заборавио и опустио. Какве само безумне поступке људи чине у пијаном стању, често имају очигледне нападе беса, потпадају у потпуну зависност од злих духова, “играју како они свирају”, често их зли дуси доводе до самоубиства. Господ у Светом Писму директно говори да се пијанице неће спасити. Пијаница у вину тражи радост и весеље, хоће да се заборави, да избегне патње овога света, али сила у вину која весели и греје срце је слабо подсећање и слаба слика у поређењу с оном радошћу и духовним весељем којим се већ радује и весели свако ко истински верује и извршава заповести Христове. Благодат Божија коју шири јеванђељско учење испуњава сваког ко поштује реч Божију и живи због ње – то је вино које весели и опија и које води у Царство Небеско! Људи су у сва времена сматрали да најстрашнији грех представља нарушавање шесте заповести – убиство – лишавање другог човека највећег дара Господњег – живота. Исто толико страшан грех јесте самоубиство и убиство детета у утроби – абортус. Врло близу томе да почине убиство јесу они који у гневу допуштају себи тучу, наносећи другом ударце, ране, повреде. Тако греше родитељи који се сурово опходе према својој деци и туку их за најмању кривицу, па и без икаквог повода. Често у грех туче падају људи који прекомерно употребљавају вино. Тучњава је међу младима је постала уобичајена ствар, они често једни другима наносе озбиљне повреде, готово се убијају ни због чега или ради тога да покажу своју “мушкост”, да покажу своје “ја”. Али, зар је то храброст? Најчешће такви “јунаци” једноставно не умеју да угуше у себи страст, делују у наступу гнева и мржње, под утицајем сатанске злобе. Ми хришћани знамо да се права храброст показује управо у чврстом, стрпљивом и постојаном супротстављању страстима, непотчињавању њима. Ко је храбрији: они кротки, физички слаби, ћутљиви и покорни хришћани – младићи, девојке, мала деца, мајке, заједно са својом новорођенчади, који су без противљења ишли на муке ради Христа, добровољно се предавали мучењу, трпели нечувене поруге или оне “мушкарчине” које су за једну увредљиву реч спремне да ближњем разбију нос и да потегну нож због ситнице? Занимљиво је како би се такви људи понашали кад би били подвргнути мукама и кад би се од њих захтевало да се одрекну своје вере? Највероватније би се или одмах одрекли или би почели да проклињу оне који су их увредили, да шкргућу на њих зубима, да покушавају неког да ударе. А хришћани су се увек молили за своје мучитеље и џелате. Сад се често могу чути оправдања да у животу владају “вучји” закони и да кротост није увек корисна и могућа. Како се онда такве мисли слажу са хришћанским законом? Коме су онда упућене речи Самог Господа: “Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем” или заповест – када те ударе у десни образ, окрени и леви. За ове грехове су криви и они који друге подстичу на тучу, који трују људе сплеткама, лажним оптужбама и клеветом, који хушкају људе једне против других, који завађају блиске људе, они који уносе раздор у околину. Они треба да знају да чине ђаволско дело, јер и сама реч “ђаво” значи клевета. Неблаговремено указивање помоћи болеснику, ономе ко је на умору, равнодушност према туђим патњама треба сматрати за пасивно убиство. Нарочито је ужасан сличан однос деце према старим и болесним родитељима. На ово се односи непружање помоћи човеку, који је доспео у неприлику: бескућнику, гладном, човеку који се дави на наше очи, ономе кога бију или краду, унесрећеном у пожару или поплави. Али ближњег не убијамо само рукама или оружјем него и суровим речима, грдњама, ругањем, смејањем туђој несрећи. Свети апостол Јован каже: “Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица” (1 Јн. 3, 15). Свако је на себи осетио зла, сурова и отровна реч рањава и убија душу. Ништа мањи грех не чине они који младе душе лишавају части и невиности развраћујући их физички или морално, гурајући их на пут разврата и греха. Блажени Августин каже: “Немој да мислиш да ниси убица ако си ближњег навео на грех. Ти развраћујеш душу саблажњеног и крадеш од њега оно што припада вечности.” Позивати младића или девојку на пијанке, насилно опијати онога ко не пије, подстицати на освету због увреде, саблажњавати развратним призорима или причама, подсмевати се невиним, скромним људима, наводити на кршење поста, бавити се подвођењем, оставити стан на коришћење за пијанчење и развратне скупове – све је то саучесништво у моралном убиству ближњег.


Ахим Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Заблуда јоге

Индијска јога је учење које саветује прилично аскетски начин живота потчињен дисциплини – састоји се у управљању дисањем и у одређеним физичким позама које доводе у стање опуштености које поспешује медитацију у којој се обично примењује мантра или посвећена изрека која човеку помаже да се сконцентрише. Притом јога има духовне (!), и нипошто не само физичке циљеве, као што су достизање телесног здравља и лепоте. Онима који у наше време приступају бављењу сличним стварима се најчешће ништа не сопштава о натприродном већ само о здрављу, о физичком и моралном савршенству. Више од тога, све мистичко и култно се негира. Али се понекад, после извесног времена “напредним”, перспективним и поузданим ученицима открива езотеричко, тајно учење. Међутим, и такав “телесни” ниво јога вежби формира одређене духовне погледе и припрема човека за духовне доживљаје, за које до тада није ни претпостављао да постоје. Већина оних који се баве тим учењем остаје на нивоу егзотичних вежби, хиндуистичког жаргона и свести о свом значају у “космосу”. У тој последњој тачки сконцентрисане су све почетне тачке првобитног посвећивања: свест о сопственој важности је оно што се човеку сугерише, наравно, заједно с обавезном бригом за здравље, као и “љубав према људима” што је праћено учењем о некаквом апстрактном и магловитом “добру” и “моралу”. Међутим за хришћанина “свест о сопственом значају” представља испољавање сатанске гордости која пали и ни у шта претвара сваки добар почетак. У последње време све популарнија постаје такозвана “хришћанска јога” – покушаји да се методе јоге користе у “хришћанској” медитацији, да се човек учини “опуштеним, задовољним”, пасивним и “пријемчивим за духовне идеје и утиске”. Они који се њоме баве описују “необично осећање “мира”, “одлично расположење”, “еуфорију” (блаженство), “осећај потпуног здравља”, “задовољство које испуњава тело и душу и подстиче човека на духовни живот”, “лакоћу”, “повишени сензибилитет и подложност откривању личних односа између бога и душе”, “сладосну молитву која обузима читавог човека”, осећај трепетног очекивања додира “светог духа”, “осећање нарастајуће жеље за правдом, узрастањем, и приближавањем богу” и т.сл. Свако ко схвата природу прелести (духовне заблуде) схватиће да је у овим описаним осећањима присутно управо одступање од правог пута, скретање у страну секташких “хришћанских” искустава, чак до паганских: “иста тежња за “светим и божанствним” у осећањима иста човекова отвореност и спремност да буде “усхићен” неким духом, иста тражења не Бога, већ “духовних радости”, иста самоопијеност, које се схвата као “стање благодати”, иста невероватна лакоћа уз коју човек постаје “созерцатељ” или “мистик” и псеудодуховна стања су заједничке особине оних који су пали управо у варљиво мишљење о себи. Прелести се најчешће подвргавају савремени тражитељи духовних истина који су залутали с пута и препуни су гордости. Напади источњачког мрачњаштва на нас и његов успех много дугују овом лажном мистицизму. А колико су та лажна учења саблажњива за данашњу омладину, нарочито за оне који су користили дроге и којима су слична искуства већ позната.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести 

Прочитајте још: Православни поглед на јогу

Не постоји “спасоносна” или “оправдана” лаж

У лаж могу да се уброје: неизвршавање датих обећања, сплетке, измишљотине и преувеличавања у празним причама, клевета, преношење својих претпоставки као поузданих чињеница ближњем, смело расуђивање о стварима које човек мало познаје, наметање савета ближњем уз недостатак довољног искуства и духовности. Тај грех је толико дубоко ушао у свест савременог човека, тако се дубоко укоренио у душама, да се људи чак ни не замишљају над тим да сваки облик неистине, неискрености, лицемерја, преувеличавања, хвалисавости представља испољавање тешког греха, служење сатани – оцу лажи. По речима апостола Јована, у Небески Јерусалим “неће ући ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж” (Откр. 21, 27). Лаж се може испољавати без имало стида, отворено, у свој својој сатанској одвратности, постајући у том случају човекова друга природа, стална маска прирасла за његово лице. Он се толико навикава да лаже да не може да изражава своје мисли другачије осим да их заодева у речи које им очигледно не одговарају, и самим тим не осветљавају већ затамњују истину. Лаж се неприметно ушуњава у човекову душу од детињства: често, не желећи некога да видимо молимо ближње да кажу посетиоцу да нас нема код куће, уместо да директно одбијемо да учествујемо у неком нама непријатном послу претварамо се да смо болесни или заузети другим пословима. Таква “свакодневна” лаж, наизглед невино преувеличавање, шале засноване на обмани, постепено развраћају човека дозвољавајући му да касније ради сопствене користи иде на компромис са савешћу. Лаж треба искоренити на најодлучнији начин: запамти, као што од ђавола не може бити ничег осим зла и погибељи за душу, тако и од лажи – његовог порода – не може произаћи ништа осим изопаченог, сатанског, антихришћанског духа зла. Не постоји “спасоносна” или “оправдана” лаж, саме ове синтагме су богохулне, јер нас спашава и оправдава једино Истина, Господ наш Исус Христос! Заповест “не укради” неки схватају превише конкретно, као забрану очигледне крађе, пљачке и т.сл. Међутим, пљачкање је свако назаконито присвајање туђе имовине, како личне, тако и друштвене. Под крађом (лоповлуком) треба подразумевати невраћање новчаних дугова или позајмљених ствари. У овај грех спадају: беспосличење, прошња без крајње нужде, уколико постоји могућност да човек сам заради. Уколико човек, користећи несрећу других људи узима од њих неко добро, веће него што треба онда он чини грех зеленаштва. То се такође односи на препродају ствари и намирница по повишеним ценама (накупништво). Шверцовање у градском превозу и т.сл. грехови такође представљају нарушавање заповести “не укради”. Уколико покајник има грех који је има везе с наношењем материјалне штете некоме, пожељно је да по могућности надомести свој дуг, врати украдену ствар или њену вредност, без обзира на време које је протекло од времена када је поступак учињен! То ће бити најбољи вид епитимије.

Архим Лазар Абашидзе
из Тајна исповести