Искључен, мораш 100 пута да му поновиш..

Одмах у почетку да се оградим, ово није научни рад, више је духовни осврт на свакодневне појаве у људском животу. Критика је дозвољена!  

Дакле, тема је бежање од стварности.

 Почео бих од пажње, под којом се сматрам и дешава ова тема, а она је способност човека да се фокусира на оно чиме се бави. Пажња је продужено стање које називамо концентрацијом, јел.. Чим отворимо Св.Писмо убрзо проналазимо савете о пажњи да "пазимо", са пажњом да се опходимо.. Вонмен, униније!.

- Пазите да не заборавите завет Господа Бога свог, који учини с вама;

- Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати.

- Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде,

- Пазите да вас ко не заведе,

- Пазите, дакле, како слушате;

Блаженопочивши вл. Атанасије(Јевтић) увек је говорио о пажњи; "пажња је љубав, пажња је став љубави према другоме, па и кад је грешан..то је начин на који Христос воли човека, пажња је пола спасења".

Савете о пажњи наћи ћемо готово у свакој духовној књизи и то нам казује да духован живот не постоји без пажње. Дакле потребна нам је пажња да би препознали сопствене навике и боље сагледавали нашу несавршеност и свет око нас.  Тема о пажњи је свима позната, cви знамо како је тешко усмеравати пажњу. Хајде да видимо шта треба да мењамо, да покушамо, да уложимо напор, мало подвига да се сви поправимо.. 

Стасавањем нових генерација, многи родитељи недовољно васпитавају своју децу  да не "примају све к срцу". Истовремено, не охрабрују их дa буду чврсти и храбри. Видимо да се негују разне небитне вештине и способности на мобилним телефонима и сличној техници. Ако би дете заплакало за ситницу, родитељ би одмах удовољавао захтеву и обећавао неку пријатност ако не плаче. 

Каква нам је свакодневица? Препуна обавеза, која тражи велику пажњу. Дневни задаци су често компликовани, над некима би могао да заплачеш од муке, баш као дете.  Али одраслој особи је потребна друга врста утехе, иако би било много лакше исплакати се. 

У недостатку искуства, пажње и храбрости појављују се компликације, нормално је да се појаве нисмо свезналице. Једино можда каста паметњаковића.. Компликације су јако стресне, стрес лако прераста у нервозу, ако се стање не решава и задржи, оно прераста у трајни проблем. Трајни проблем ствара муку, мука убрзо акумулира нетрпељивост и раздражљивост. Раздражљивост подиже висок притисак који почиње да притиска људе око себе, смењујући се из сукоба у разне обрачуне, међуљудске лоше односе који се ко зна како заврше, од којих је најлакше побећи.

Савет из Св.Писма вели; "гневите се али не грешите,"!(Еф.4.26)

Св. Јован Лествичник опомиње на срџбу, он вели; Срдит човек је добровољни падавичар(епилептичар), коме падавица прелази у навику. Навика га тада против његове воље растрже и злоставља. Срдитост је знак гордости". 

Треба признати да суочавање са проблемима није лако, већина гледа како кукавички да усмери пажњу како да побегне. Многи лакоћом пребацују обавезу на друге и беже у комфор разне фантазије. Лакши је имагинарни свет, прво лажеш себе па онда друге, филозофираш да си добро и како је све потаман. Сусрет са реалношћу је шок, крут, груб и сав од борбених повреда . Дотичући се теме о кукавичлуку која је већ писана(овде), бежање од проблема је сестринска тема куквичлука. 

Трошимо пажњу, на тевеу, слушамо разне вести невоље, непотврђене изјаве, шпекулације и незадовољство животом постаје свудаприсутно.  Већина од проблема и непријатности гледа само како да се муке ослободи и побегне, али где, куда? 

 Отуда трпљење свакодневице можемо назвати подвигом! Господ саветује у Јеванђељу да изабереш трпљење као начин спасења (Лк.21.19). Треба добро обратити пажњу на овај савет. Ако се присетимо наших пређашних грешака, већина су настала у стању нетрпељивости. Већма се управљамо жељама и како се тренутно осећамо. Ако нам друштво прија, схватамо да су то пријатељи, ако нам не пријају онда су непријатељи!? А да ли је то тако?

 Ко год је стасао у детинству коригован прутом и шибом, врло добро зна како је то било непријатно.  Било нам је спасоносно, јер ипак смо спречени да ексер ставимо у утичницу.. “Ко жали прут, мрзи на сина свога; а ко га љуби, куди га за времена”. (Приче.Сол 13,24)

У старечнику се вели: "Строгост је милост"

Видимо људе у различитој старосној доби зараженим од унинија, замишљене, затворене у себе, искључене, проводећи тежину времна у самоћи.  Деца од малог узраста, школарци, тинејџери, омладина, људи у браку, удовице, средовечни и старци свих занимања, профила и служби. Зашто се појављују такве ствари?

Посебно место ове теме је незаобилазно "одсуство" пажње, које називамо фантазирање, сањарење. То стање је претеча искључености и жеља да се побегне од проблема. Свако од нас зна некога ко воли да се хвали сопственим успехом у животу, својом памећу, стеченим новцем, мудрошћу и др. Не мањка ни цитирање самог себе, асоцирање на давање добрих савета и поука другима.  Истовремено, та иста особа никако да нађе посао, оформи породицу, окане се кладионице, алкохола и траћења времена на ствари које га и не занимају.. Униније. Често је убеђен да је разлог његовог неуспеха нечије злобно "гатање" које му се подмеће и да баш због тога нема среће у животу. Дакле, видимо велику количину расуте пажње. 

Нова техника нам показује реалност количине сањарења. Траћење времена на бескрајни емитерни програм тевеа, интернет забаве који ту навику само удуплавају.. У чаробном свету кладионица и забавних видео игара, стиче се осећај да се ипак може бити успешнији, прикупљајући поене, бодове и фиктивне зараде. Истина, није лако одупрети се новој генерацији дигиталних светова који су у танчине разрађени и чији пејзаж даје "осећај стварне могућности" реално је заразан и острашћен. Свет казина је посебна планета, за те људе се треба молити.. Социјалне и друштвене платформе су ратна зона, место за бесконачну свађу и препуцавања.. Ту никоме не требају докази ставова и валидност сведочења, свачији написани текст је сама истина. Потпуно је небитно да ли особа која коментарише садржај типка иза затворских решетака, болнице, установе или дивље шуме. Потреба осуђивања, клеветања и оговарања је ту задовољена насладом. Дакле, паралелни свет се појављује као идеалан за бежање и ево, технички је изводљив.

  "Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе.
Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. 

Св.Јован Лествичник 6.век

Видимо да људи чине људске ствари и у 6.ом веку као и данас, разлика је само техничке природе.. Но, вратимо се теми бежања..  

Проводећи време у свету маште човеку наизглед постаје лакше по питању проблема, отуда су се појавиле и разне зависности. Ко би нормалан прекидао  забаву и вратио се тешким проблемима. Отуда и мањак жеље код људи да се исцеле од зависности. Виртуелност данас и доминира због тога.

Свет маште је нормалан за дечији узраст, то је заједничка дисциплина свих генерација. Такође и креативног стваралаштва. Сви смо као деца били пирати, каубоји и некакви хероји из домаћих приповетки. Негде сам читао да маштовитије дете касније у зрелости постане одличан мајстор свога заната, охрабрен да је сваки проблем решив. Видимо ту резултате позитивног сањарења у стваралаштву, корисним за све. Многи су маштали о неким пројектима, како би изгледали у блиској будућности, често је то била велика  мотивација да се иде напред. Дакле, сањарење може да буде корисно, али постоји и штетно, претерано које омета свакодневицу.

Као нпр. загорео ручак, пропуштени заказани термин, лет авиона, аутобус, воз, полупане чаше и тањири који сами испадају из руке, разна кашњења на посао.. Сањарење..

Усагласити се са изреком старца Тадеја; "Какаве су ти мисли, такав ти је живот", звучи као савршен одговор!

Дефинитивно, осуђивати људе којима се ово дешава није никаква памет ни мудрости, лако је исмевати некога ко још није изградио своју храброст. Тежина ове теме је; да ли смо у стању да прихватимо такве људе? Можда би нам такав и рекао, не осуђуј ме, помози ми, тешко ми је.. 

Теби који га осуђујеш, решење је да га прво прихватиш, као човека, ако не због себе и своје нарцисоидности, због Христа! Пажљиво види одакле потиче такво стање код њега и разлоге, и најбитније од свега да пројавиш своју љубав. Љубављу се све обновља, све везе које су се негде прекинуле. Ова тема је за самокритичко сагледавање. Можда и сам доприносим томе стању, и како?

"Пажња је начин на који Христос воли човека" Вл.Атанасије Јевтић

Кад се неко удаљи од нас он тад не осећа нашу присност, зато то и чини!  Удаљио се, јер осећа да је непожељан, сувишан, дато му је до знања да око њега стално има перипетија. Можда је одустао од нас? Дуго је покушаво да са нама нешто подели, каже, а ми смо га подценили. Сматра да га уопште не чујемо, јер толико пута је покушао. Никад његову реченицу нисмо саслушали до краја, прекидали смо је, јер смо мислили да то што хоће да каже је бесмислено. Ћутке, прихватио је наше игнорисање и на крају заћутао. Схвата да са нама нема договора, и да разговор са нама нема вајде. Никад се његов предлог није уважио. Док смо на њега викали и дерали се, савладао је технику како да искључи свој мозак и не реагује на псовке, наше претње и простачко вређање. Промакло нам је такође да је стекао сопствене приритете, јер нису више заједнички. Отуда и реагује, откуд баш сада се дешава нешто битно, кад имам свог "пречег" посла. Дакле, у оваквим примерима видимо да је проблем у  недовољном поклањању пажње! Да ли се зато појавио синдром "мозга на паши"? Када исцрпљени дозволимо себи да наше мисли комфорно лутају негде након дужег ограничења?

Ако човек не може да се изрази и избори за себе, он дефинитивно има довољно простора у машти и тишини сањарења. Таква особа ће послушати, али "стање сањарења" и мозак на паши, му неће дозволити да буде више од пасивног следбеника.  Сарадња са њим на послу се састоји у томе да му неко сваки час говори уради ово, сад оно, затвори врата за собом, однеси ово, подигни ово, спусти овде. Дакле, савет дана гласи; прво што треба да радите, "обуците се слојевито у трпељење" за активност коју сте планирали да обавите са таквом особом..  Сарадња се састоји у поверењу и сигурности коју им можете пружити или не.

Чашћу чините једни друге, већим од себе (Рим.12.9-10).

Ова стечена навика, ова зараза, има свој корен у недисцпилини и развоју грешности, што значи да је поправљиво покајањем које се налази у  самодициплини и подвигу, за њу треба храброст, ако је нема?! сигурно ће бити опет бежања!

Постоје разни облици и степени замишљености, искључености и сањарења, претерани, тежи и лакши облици који и чине разлику у јачини бежања од стварности, о томе стручнији могу да кажу.

 Бог је дао слободу воље, никога не можемо натерати ни на шта, сем терором физичке присиле и принуде која само рађа бунт, као природну реакцију на команду и контролу. Осећај веће контроле ствара већи бунт, удаљавање, затварање у себе, бежање у разна стања унинија која после могу да се понаособ прате према "називима греха".. дужност је поменути и расејаност која пројављуј жељу да се не оптерећујемо, искључиво само са сопственим занесењаштвом.  

Наше је само да се спремно ухватимо у коштац са проблемима, увек се предајући вољи Божијој и говорећи: „Господе, ја хоћу да будем истински слуга Твој, каквог ме желиш, али без Твоје помоћи мени је то немогуће остварити.“ 

из „На Божанској стражи“ 

Блаженопочивши Архимандрит Пајсије Хиландарац

Дакле, ширење ове заражености се дешава када је свесно дозвољавамо и својевољно јој се препуштамо. Решења су близу.. јер Господ је близу. Молитва развија пажњу, а истовремено и развијање заједнице са Богом и ближњима. Кад људи примете нашу промену, да имамо времена за њих, они ће све више времена проводити ван своје љуштуре, осетиће да припадају, да су прихваћени, поштовани и уважени. Ако пригрле и науче се подвгу, имамо од њих и нешто ново да научимо.

Рециклирање заједнице са римокатоличком црквом..

Јуче, уђем у пошту да покупим пошту за наш манастир, јер поштар нам уопште не доноси, сад је такво време дa морамо сами да одемо по њу.. Док сам чекао у пошти на шалтеру, зазвони телефон, видим О.Горан је! Започесмо разговор и у томе моменту улази римокатоличка часница у пошту и дође право на исти шалтер. 

Помислих, поздравићу је њиховим поздравом "Блажен Исус и Марија".. који је код њих рабљен и у упораби. Била је то стара мајка у 60-им годинама. Због телефонског разговора настојао сам да је поздравим било како, али је показивала такву непријатност да није хтела ни да погледа у мом правцу. Стајала је хладно, видно под стресом гледајући у правцу излаза и повремено у шалтер.. Удаљих се, да јој олакшам, убрзо заврших телефонски  разговор и пустих је прву да преда пошту. Отиде, не окренувши се.. Захваљујући овом сусрету научио сам много, нисам ни размишљао до тада о сусрету са тим ентитетом. Мада, сви смо некада  у могућности да многе утиске заграбимо ћутке.. Једна ласта не чини пролеће, нису сви такви..

 Узевши своја писма кренух да их отварам, погледах у листу обавеза које још морам по граду.. код Синише на пијацу по поврће и право назад у манастир. Успут и заборавих на тај дивни сусрет.. После подне у манастир је дошао Сањин ради договора шта све треба за прикопчавње воде и за нову радну акцију у суботу. Питао ме шта мислим о екуменизму и сетих се да ми то јутрос ипак није пошло за руком.. Ни дијалог.. Потакло ме да напишем нешто на ту тему, ипак дугујем Сањину одговор.

Иако се повремено појављују вест о екуменизму и идејама о заједништву између римокатолика и православних, чињеница је да одавно не личимо једни на друге, уствари, потуно смо страни једни другима. Римокатоличанство је временом постало сасвим туђе Правослаљу по духу, изгледу, свему..

Након толико векова то је и за очекивати, реално, јел?!

 Расцеп (раскол) се десило 1054. године, након чега је дошло само до низа неспоразума и међуљудских сукоба, који просто морају да се наведу.

Дакле,  мора да се зна да је западна црква до раскола уствари "била" Православна.  Све је било исто, догматика, исто вјеровање, иконе, иста духовност... Данас након раскола то су две различите вере. Иако се на ову тему не може укратко, велики вековни простор у коме се римокатличка црква све више удаљавала од Православља то не дозвољава. 

 Дијалог/грч. Дијалогос је начин, напор, којим се води размена ставова међу нама данас. Главна кост у грлу преко које се једоставно није могло прећи у почетном раскораку, је нова идеја о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, које је римска црква заступала. Та идеја/учење је Филиокве, која није усвојена код нас ни дан данас. Саборност је додатно нарушена властољубљем, јер римска црква се од старта бави првенаштвом над свим хришћанима. Није предрасуда, ево видећемо даље у тексту..

Потражњом Рима од Цариграда (као гром из ведра неба) да призна римског папу за врховног поглавара Цркве, настају сви проблеми. Одбијање том непознатом настројењу убрзо су уследиле узајамне "побацане" анатеме које су само озваничиле прекид и трајно одвајање римске цркве од Првославља. Полемике након тога  погоршано су заоштриле односе. Евидентно је да центар свега код њих постаје остврење форме. То се касније показује у сценарију са Мартином Лутером.

 Као прво, римски Папа постаје врховна власт над свим бискупима, верницима и над целом црквеном хијерархијом запада, учећи истовремено о папској непогрешивости. Нови поглавар католичанства и целога света долази са идејом наследника Св.ап Петра као заменик Сина Божијег на земљи. Сматра се врховним господарем света још од Гргура VII, чувеног реформатора.  Док су до тада епископи у основи били једнаки и ни један није апсолутни владар свих.

Крсташки ратови на које Папа позива у средњем веку пишу тужну историју подебљаним словима, крећу инквизиције а са њом и разна до тада невиђена зла. Бискупи иду у ратове, настају монашки војни редови..

  Њихову "духовност" уобличава прелест Франциска - Фрање Асишког са стигмама, наводних рана по узору на Христове ране. Које се и дан данас појављују код неких. Дакле, прелештене људе сматрају светима као што су  Фрањо Асишки, Хилдегарда Бингенска, талентовани мистик, која је сопствене планове Божијом вољом називала, такође и Бригита, раме уз раме са својим виђењима. Звучи као бласфемија, али ево шта Св. Игњатије Брјанчанинов у јед­ном писму каже: „Прионите на читање Новог Завета и Ота­ца Православне Цркве, а не којекаквих Тереза и Франциска и дру­гих западних умоболника које њихова јеретичка црква назива ’Све­цима’”.

Даље видимо да се формирају и други новитети о причешћивању, пост се релативизује а нови начин борбе против страсти је самобичовање. Ничу нови обичаји, нови празници: "име Исусово", "име Маријино", "срце Исусово" и сл. Настаје нова архитектура, видимо разне скулптуре чудовишта на црквама, скулптуре светитеља чију појаву у цркви неки сматрају паганизацијом .. Радикална промена се такође одвијала и у иконографији. Нове иконе Мајке Божије сликају са распуштеном косом, Господ Исус Христос се осликава као голуждраво дете у наручју.  16. век анђеле приказује као голу дебелу децу на облацима. Црквено сликарство се у толикој мери променило да нагота превладава како у сликарству тако и у скулптури. О овоме се наравно може опширније сазнати из историје уметности.

Заморно је помињање папског политичког живота кроз историју, "политичких анатема", интердикта, функције као супер политичара на земљи, без кога уопште нема спаса. Он је све постигао, цар, владар, свештеник коме љубе обућу краљеви и цареви, pontifex maximus! Даље не може, то је максимални врх!  Каквих новитета ће још бити видећемо..

Ми Срби као народ немамо развијен дијалог, не вреди..Очити пример је ова ситуација у
пошти.  Знамо да у 15 веку током турског зулума, православни владари Балакана затражише помоћ од братије са запада, међутим Ватикан уцењивачки тада затражи да заузврат признамо "његову врховну власт". Опет!? Можда би се и десило да  Деспот Ђурађ Бранковић није раговао. Наиме, из поузданих извора и сарадника са терена, знамо да је запретио обесити онога који потпише унију. Врло могуће да му то папска курија никад није опростила, рекавши:"Ништа нисмо урадили".

 Власт.. Форма.. Уцењивање је ипак манипулација, то је некоректна присила, силеџијски приступ ради сопствене користи, од када је то Јеванђелска мера?

 Стиче се утисак да је главна сметња остварењу заједнице у "црквеној политици", због црног властољубља и примата, који све релативизује и раслабљује кроз векове. Дакле, лоши људски односи кроз векове..

  Будући да књига има две корице и за сукоб су потребне две стране. Свакако да и Православни могу да испоље форму, жељу за влашћу, пројаве тврдокорни фанатизам и сл. Али Божије сунце обасјава и једне и друге, зато свима нама одзвањају вековима упућене речи пророка Давида:

"А грешнику рече Бог:

Зашто ти казујеш законе Моје

и узимаш завет Мој у уста своја?

Јер ти си омрзао васпитање

и речи Моје бацио си за леђа.

Ако видиш лопова, помажеш му,

и са прељубником удео свој имаш;

уста твоја умножише злобу,

и језик твој плете лукавство;

седећи клеветао си на брата свога,

и против сина матере твоје стављао си замку.

То си чинио, и Ја ћутах;

смислио си безакоње – да ћу ти бити сличан!

Обличићу те, и метнућу пред лице твоје грехе твоје.

Разумите ово који заборављате Бога,

да (вас) не зграби, и неће бити избавитеља".

                                                              (део 49.псалма) 

Неки учесници дијалога сматрају да су екуменски сусрети управо у служби оног што проповедају. Верујући да је сама дужност верских великодостојника  да исправе и укажу на праву вредност, надајући се да ће неке од порука сарадње бити позитивне и доћи и до верних.

Сматрам да овде треба раздвојити вођење обичног дијалога од екуменске еуфоричности. Св.старац Клеопа у својој строгости похваљује дијалог као проповед Православља, праве вере! Али само дијалог.. Отуда је клевета ружити и називати епископа који води дијалог по службеној дужности -  јеретиком, готово богохулно. Сматрам да се мора прво добро испитати, повести пажња о чему се заправо ради и чувати се осуђивања.

                                                                  Св.Отац Јустин Ћелијски вели:

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави, о intercommunio. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма у ствари је маловјерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“. Суптилна љубави је Истина, и љубав живи истинујући.

Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44).

Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине.

Из овог свега извукао бих закључак да је код појединог свештенства и људи који су дуго у цркви нормализован осећај живота у сопственом балону комфора. Заблуде су ипак стварне и компликоване. Често, без недостатка смирености, скромости и понизности нису у стању да сретну реалност обичног човека.. Многи равнодушно могу да узрокују духовну  штету прелазећи границе преко којих се не треба, беспотребно бахатећи се својим чином и привилегованошћу. 

Покушај његове васељенске светости Патријарха цариградског Вартоломеја, који позива да сви хришћани исти дан 2025 год.прославе празник Христовог Васкрења је заиста дирљив, кроз јавна гласила невероватан, позитиван.. Међутим за Православне србе је Васкрс само онда када је по Јулијанском календару, свако у своме храму, колико год скандалозно да ово звучи.

На питање верника, да ли би православци требало да учествују у
екуменском покрету, отац Серафим Роуз одговара:

“Екуменизам је велика трагедија, јер полази од претпоставке да нико нема праву веру. Прихватљиво би било када би православци ишли на те скупове, да посведоче другима ПРАВУ ВЕРУ.

Не чини предрасуду!!

Пред - осуда илити= предрасуда је унапред мисаоно развијање суда о некоме или нечему а да то нисмо довољно испитали. Предрасуда је стара колико је старо и човечанство.  Мисаоно се суочавамо свакодневно, приликом сваког контакта са људима, од ујутро до увече. У којој мери смо подесили свој начин размишљања она је у тој мери наш параметар. Дакле, утиче на формирање става о особи или нечему што нам није познато. Готово да је сви имамо.

Најчешће се предрасуда пројави као врста става, која нема ваљаног доказа нити реалног искуства, углавном као жеља да се неко подреди стереотипу. Може бити готово наивно, без икакве сумње и преспитивања и прихватање предрасуде кога сретнемо. Постоји негативна и здрава врста предрасуде, нпр. када се нађемо у средини где никога не познајемо проценићемо да са насмејаним људима можемо лакшe споразумети. Иако је позитивна, може да створи уверење да нас ова особа, далеко од истине "не лаже",само зато што се културно опходи..

Дакле, предрасуде имају веома снажан утицај на нас.. Лако се уочава читава листа разних категоризација и класификација особа које се сврставају по стереотипу који је вазда негативан. Често је омраженост заснована на основама као што је: национална, класна, етничка припадности, расна, полна, верска, политичка, страначка, старосна, према нечијој висини, образовању, материјалном статусу, спорту, музици, хороскопу и било којем другом облику људског постојања.   Предрасуда истовремено себе посматра идеално, док прикрива некритички-супер-позитиван став о себи. Такву појаву код људи О.Серафим Роуз назива болест исправношћу.

 Агресивна предрасуда се лако регрутује у дискриминацију и прогон, шовинизам и пропаганду који има за циљ да се подигне против одређених људи, тиме се показује  као раширено стабло са својим помоћним гранама и плодовима зла. На великом плану се пројављује кроз отворену нетрпељивост, мржњу, преспремност за сукобљење, рат, прогањање, малтретирање, одвајање, непријатељство и ко зна какве све агресивне облике.. Она упорним емотивним ставом вапи да се подвигом суочимо са њом.

Видимо у вестима да свакодневно неко пројављује негативне став према ближњем, јаким снажним осећајем и фокусираним уверењем који у себи има неразуман став, лоше формирану категорију. Комплетни образац кроз који проматра свакога као претерани параметар који незаобилазно бива кроз генерализацију људи. Можемо слободно додати и  "без икаквог разлога"..

Основа предрасуде је осуђивање, и зато је грех, потпуно суптилно..

У Јеванђељу налазимо доста опомена "Не судите, да вам се не суди" (Мт. 7: 1). и многим другим местима

Налазимо детаље када су  довели грешну жену која је ухваћена „у прељуби“ која се сходно закону требала каменовати, прогон "слепога од рођења" или грешнога од рођења, разговор са самарјанком и многим другим.

Будући да је предрасуда веома стара, изродила је многи пород, од ње је на првом месту  страдао Господ наш Исус Христос, такође и многи светитељи. Заиста био би предуг списак њихових имена који би нас оставио у чуду отворених уста.  

Предрасуда говори многим језицима: ароганције, бестидности, високомерности, гнушањем,гордошћу, грехољубивости, грубости, двоједушности, дрскости, завишћу, зановетањем, злобношћу, злурадости, лажљивости, лицемерјем, лукавством, љубомором, надменоћу, напраситости, насртљивости, немилосрдности, неодговорним понашањем, непостојаности, несавесности, нетрпељиво, ниподаштавањем, ограниченошћу, оговарањем, окрутношћу, охолошћу, подмукло, подсмевањем, презиром, преузношењем, префриганошћу, разметљиво, самодивљењем, самољубљем, самооправдањем, самосажаљењем, самохвалисањем, својеглавошћу, сплеткарењем, сујетом, сумњичавошћу, таштином, тврдоглаво, увредљиво, умишљено, уображено, фарисејски, хвалисавошћу и др самообманама...

Како је не чинити !?

Да би развили способност препознавања стварног око себе потребан нам је параметар добра и зла. Једино тада је успешно суочење са сопственим најдубљим предрасудама, пристрасностима за које не верујемо да имамо нити то признамо. Зато нам је потребан Божији закон као параметар. Суочење мора бити понизно... какао би спознали шта је добро а шта не, да разазнамо грех од човека..  Господ Исус Христос је мерило,"Научите се од мене".

Видимо да се Господ вечно обраћа популацији која је уверена у сопствену праведност, и која са презиром посматра све друге. Имамо сјајан одговор у параболи о митару и фарисеју.

       Јеванђеље по Луки.18гл. 10-14

10. Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.

11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, Хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубнци или као овај цариник.

12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.

13. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме!

14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се; а који себе понизује узвисиће се.

На другом месту Матејевог јеванђеља (15гл.) Господ Исус Христос изобличавајући фарисеје отклања и тешку традиционалну предрасуду на примеру Хананејке. Док она виче и вапи за њим да ицели њену кћер, Господ не уподобивши се предрасуди тога времена, наглас хананејку назива псом (како се тада односило према њеном народу), похваљује њену веру и исцељује њену кћер.

Дакле, потребна нам је ова лекција као свевремена, да би избегли склоност самообмане, мислећи у себи да сам управо особа коју Господ похваљује, а не особа коју Он жели да поправи.

Шта то значи опростити?

 

Шта значи опростити?

Ако нас особа стално издаје и вара, морамо ли наставити да се дружимо с њом?

У једној од својих беседа, Свети Николај Велимировиц́ примецћује: „Шта би било људско друштво без праштања? Менажерија у представи са природним дивљим зверима”.  По светим оцима, праштање је врлина која нас чини сличнима Богу, Kоји је Љубав. Kада су апостоли питали Спаситеља да ли треба да опросте онима који су им згрешили „чак седам пута“, Он је одговорио: „Не седам пута, него, кажем вам, седамдесет и седам пута“ (Матеј 18:21-22) . То значи да се увек мора праштати, јер се без праштања наше срце, по Светом Јефрему Сирину, претвара у неплодно тло у коме зрно хришћанске вере никада не може да никне.

Ово ме подсећа на епизоду из филма о Другом светском рату. Приказује дечака који је много патио од нацистичких злочина, због чега му је коса поседела буквално за неколико дана. Нешто касније, заједно са групом партизана, наилази на разбијени немачки конвој, где проналази Хитлеров портрет. Од беса почиње да пуца на овај портрет. Док он то ради, камера показује Хитлерово лице на фотографији како сваким снимком постаје све млађе, све док не видимо дете у креветићу. У овом тренутку, дечак, који изгледа као старац, престаје да пуца.

Горњи пример веома сликовито показује прави смисао речи опроштај. Опростити значи видети  човека не у тренутку његове издаје или лошег чина, већ у оном стању у каквом је био пре него што га је починио. Праштање значи видети у човеку не грешника, већ лик и подобије Божије. Овај аспект праштања може нам послужити као подсетник када се налазимо пред избором између опраштања или осуде особе. Да, из људске перспективе, понекад је веома тешко опростити некоме ко те је издао, и наставити да будеш пријатељ са таквом особом, као да се ништа није догодило. Истовремено, морамо се сетити Онога чије име носимо као заједничку именицу. Ми смо хришћани, што значи да смо следбеници Христови. Сетимо се шта је Христос урадио када га је неко издао. Не, не мислим на Јуду, већ на другог ученика, по имену Петар, који је такође издао свог Учитеља, али се касније покајао и постао врховни апостол. Сећајуц́и се Петровог примера и, што је још важније, речи и дела самог Христа, такође морамо опростити и надати се да ће они који греше против нас бити исправљени.

Андреј Музолф, предавач на Kијевској богословској академији

Извор

Да ли се смеју радити послови на црквене празнике? Укључити веш-машина, чистити..

Често добијам питања да ли се смеју обављати кућни послови на црквене празнике? Да ли се се укључити веш-машина, почистити стан, опеглати одећа? Одговор гласи: Да, сме.

У већини случајева, уверење да се не смеју обављати кућни послови на црвено слово произлази из сујевјерја, а не из истинског поштовања према светитељу или празнику који се тога дана прославља.

Ако је уистину посреди поштовање, онда би оно требало да се исказује пре свега одласком на литургију, молитвом или, рецимо, избјегавањем оговарања и псовања, а не да се сведе на пуко укључивање или неукључивање веш-машине.

И овде је - као и у случају погрешних уверења о којима сам раније писао и говорио - реч о замени теза и померању тежишта са суштине на форму.

Заиста верујем да Бог не гледа на то ко је шта укључио, искључио или помакао. Њега много више интересује како се односимо према другима - ближњима и даљнима, интересују га наши осећаји, намера и воља.

Исто тако је занимљиво моје сећање на детињство, кад су у мом селу људи одмарали од пољских послова. Тог дана празника нису ишли у цркву, него су играли карте и свађали се док играју карте.

- На Светој Гори, колико се сећам, а и у манастиру у ком сам живео код владике Атанасија, ми бисмо после службе, ако је литургија, наравно, на празник и на црвено слово, ручали, а онда бисмо радили. Ишли смо на своја послушања. Дакле, рад сам по себи никад не може бити зло. Међутим, непоштовање празника и светитеља којег тог дана празнујемо огледа се у томе шта ми мислимо и куда су упућене наше мисли и наша дела, а не на то да седимо и ништа не радимо - објаснио је владика.

Извор

Hе осуђивати! Hајкраћи пут за опроштај грехова

 

Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте -не осуђивати. Не судите, и неће ва се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.

Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти. Суд Божији људима није познат. неки су јавно чинили велике грехове, али су јоши веће врлине чинили тајно. И они који су се им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.

Св.Јован Лествичник

Анархиста са зеленом фризуром

Ова прича се догодила у манастиру Ватопед, када је тамо још увек живео старац Јосиф «Млађи». Био је крај новембра. Тада сам радио на послушању у конаку. Тих дана су се студенти Политехничког универзитета у Атини сукобили са полицијом. Неки од тих студената анархиста дошли су на Свету Гору, како би се скрили од власти. Један од њих – анархиста са зеленом чироканом – је имао стрица који се подвизавао у манастиру Есфигмен. Тај младић је и предложио својим друговима да потраже привремено уточиште на Атосу.
Разуме се да нису имали дозволу да посете Свету Гору. Они нису чак ни имали појма како се уопште овде долази. Пробали су да се укрцају на брод, али су их одатле избацили. И тада су одлучили да крену пешке. Коначно су се домогли Есфигмена. Треба истаћи да је тај манастир доста строг и стога су их отерали чим су их видели с обријаним главама и пирсинзима. Једва ходајући од умора, близу вечери, довукли су се до Ватопеда. Вратар се већ спремао да закључа манастирску капију, када је спазио те момке. Наравно, и он се преплашио њиховог дивљег изгледа – такви људи се не срећу често на Светој Гори. Био је принуђен да јави старцу да их је видео:
– Оче, шта да радим са њима, да их отерам? Али куд' ће они сад, где ће да преноће? Јер већ пада ноћ и сви манастири се закључавају!
Старац му је одговорио: – Њих нам је Мајка Божија довела. Само их сместите све у једну собу, да их не виде други ходочасници. И пратите шта раде.
Пошто сам радио у конаку, мој задатак је био да их сместим. Изгледали су ми преплашено, веома зачуђени новим окружењем. Били су изнурени од дугог пута. Када су се студенти мало одморили, одвели су их у трпезарију да се окрепе. Мало су поразговарали с њима, а после су им саопштили да следећег дана морају да напусте манастир, јер ту примају ходочаснике само на једну ноћ. Старац је објаснио младићима да је Бог Љубав, и да шта год да ураде у овом животу, увек постоји покајање.
Сутрадан ми се обратио онај са зеленом чироканом: Оче, хтео бих да останем још један дан. Да ли је то могуће?
Остали момци нису пожелели да остану. Тражио сам да старац благослови студента да остане још један дан. Он се сагласио али је тражио да младић носи капу, како не би шокирао монахе и ходочаснике својим изгледом.
Петар – тако се звао овај зеленооки студент. Остао је два дана, а после је кренуо и трећи. Наједном сам за време вечерње службе чуо како у припрати неко гласно плаче, рида. Пошао сам да видим шта се дешава и угледао Петра у припрати како клечи и јеца. Пришао сам му и упитао га шта се то збило. Помислио сам, можда га је неко увредио.
– Не, ништа се није десило, – одговорио је. – Оче, морам да попричам с тобом.
После службе смо изашли из цркве.
– Оче, има ли спасења за мене?
– Петре, свако се може спасти. Разбојник, распет на крст, се покајао и Христос га је спасио.
Тада ми је Петар отворио душу. Испричао ми је како је из разорене породице. Отац је тукао његову мајку и Петру је било несносно да то гледа. Када му је било дванаест година побегао је од куће и живео је на улицама централног атинског краја Екзархија, где се налазе многи факултети који су епицентри разних демонстрација. Тамо се повезао са анархистима, почео да се дрогира и у потпуности потонуо на дно. Његов живот је био тешка мука. Али, без обзира на све то, душа овог младића је била предивна.
Браћо, ово вам причам, како би схватили да не можемо одбацивати чак ни најгорег грешника! Зато што оне које ми одбацујемо «сакупља» Господ. Грдно се варамо, мислећи да смо бољи од њих. Старац Пајсије је говорио да ћемо се за време Другог Доласка сви зачудити, јер нећемо видети у рају оне које смо највише очекивали, већ оне на које нисмо рачунали. Даће Бог да се то не догоди с нама! Желимо спасење за све, и надајмо се да ћемо се захваљујући љубави Христовој сви спасти.
После таквог преображења Петра, до кога је дошло путем молитава Богородице, рекли смо му да треба да се исповеди. На исповести га је обузело такво умиљење, да се око његових ногу од суза појавила бара. Петар је доста дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да барем обрије чирокану, на шта му је Петар одговорио:
– Не, нећу да је обријем, да ми после не кажу другови да су ме монаси на силу обријали. Када се вратим у свет, сам ћу се ошишати.
Тако је он и даље ишао са капом на глави. Петар је отишао из манастира и почео да води духован живот. С времена на време је свраћао у манастир, али тада је већ изгледао као нормалан човек. А затим је нестао.
Знали смо да није видео своју мајку од оног дана када је побегао од куће, ниједанпут је није посетио и ми смо се потрудили да изгладимо однос Петра са његовом мајком. Сазнали смо њен телефонски број и позвали је, упутили је у све. Његова мајка је изгубила сваку наду да ће га живог видети и била је јако дирнута када смо јој све испричали. То је за њу био веома радостан догађај.
Две године касније, неколико отаца и ја смо пошли на празник у другу манастирску обитељ на Светој Гори. С нама је био блажени митрополит града Касторије, Григорије. Владика нас је замолио да никоме не говоримо да је он епископ. Није желео да му указују поштовање, нити да додатно оптерећује монахе.
Када смо стигли у обитељ, угостили су нас на традиционалан светогорски начин. Напослетку, када смо већ били спремни да кренемо назад, пришао ми је један монах и питао:
– Оче Нифонте, ти ме не препознајеш?
Добро сам га осмотрио:
– Не, не познајем те.
– Погледај боље
И шта то видим?! Видим како ме гледају велике зелене очи! То је био Петар. Постао је послушник у том атоском манастиру. Бацили смо се један другом у загрљај. Обојица смо били дирнути до суза! Благодарио сам Пресветој Богородици за Њене велике благослове и чудеса, које нам је послала! Испричао сам вам тек о једном од њих. За нас је његова животна промена била право чудо.


Монах Нифонт Ватопедски
Извор : pravoslavie.ru 

Шта радити, када чујеш клевету?

Свети Јован Златоуст је пострадао од клевете, као нико други. Претрпео је срамоту и мучење, осуђен од царице Јевдоксије због клевете самог Патријарха Александријског Теофила, који је желео да постави на епископску катедру свог човека. Онима који су чули непроверене гласине или информацију која некога дискредитује, свети Јован је говорио: „Никада не прихватај клевете на свог ближњег, већ заустављај клеветника овим речима: „Пусти, брате, ја сваки дан грешим још теже, како онда да осуђујем друге?“. Свети је предлагао чак крајње мере: „Отерајмо клеветника, да не би, учествујући у туђем злу, довели саме себе до погибељи“. Јефрем Сирин је сматрао да „ако непријатељ прибегава клевети – оградимо се ћутањем“. 

Како се спасити од клевете 

За трпљење клевете, многи свети оци обећавају награду. „Запамти, да онај ко чује клевету о себи, не само да не трпи штету од ње, већ и добија огромну награду“, - говори Јован Златоуст. Али он и сведочи, да ма како била велика награда, трпети клевету није лако: „Клевета је тешка, и поред тога што за њено трпљење следи велика награда. Њој су били подвргнути дивни Јосиф и многи други. И Господ нам говори да се молимо за то, да не паднемо у искушење... И при том посебно тешко подносе клевету горди и јаки људи, зато што неправда, ослањајући се на силу, наноси велику штету“. Својој браћи по несрећи светитељ је саветовао: „Многима се чини да је страшније од свих смрти то, када непријатељи шире о њима лоше гласине и навлаче их на сумњу... Ако је то што причају истина – исправљајте се; ако је лаж – насмешите се на то. Ако схватите да је то што причају тачно, - уразумите се; ако то није тако – не обраћајте пажњу, боље је рећи: весели се и радуј се по речима Господа: „Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве речи лажући“ (Мт. 5,11)“. 

Од многих невоља и огорчења, може вас спасити молитва. Преподобни Максим Исповедник говори да не очајавамо када смо оклеветани, већ да се молимо: „По мери тога, како се будеш молио за оног који те клевеће, Бог ће му откривати истину о теби“.

Епископ Теофан Затворник предлаже да клевету сматрамо за лек који нас искупљује: „Оклеветали вас, а нисте криви? Треба истрпети с благодарношћу. И то трпљење ће послужити уместо епитимије за оне ваше грехе, којих сте и сами свесни. Зато је клевета за вас – милост Божија. Свакако да треба да се помиримо с клеветницима, ма како то тешко било“.

Клевета на корист

Свети Тихон Задонски наводи примере преобраћања клевете на користи и славу: 

„Онима који љубе Бога... све изађе на добро“, - говори апостол (Рим. 8, 28). Њима се клевета и омаловажавање преобраћају на корист, милошћу Божијом. Целомудреног Јосифа је одвела у тамницу женска клевета, али је тако био узнесен на високу част и целу земљу је спасио од глади (1 Мој. 39 и 41). Мојсије је бежао у Египат од оних који хуле и клевећу, и био је дошљак у земљи мадијанској (2 Мој. 2, 15-22). Али тамо је удостојен да види купину, која је чудесно горела у пустињи, и чује Бога, који је из купине говорио с њим (2 Мој. 3, 2-7). Светом Давиду су зли језици нанели много невоља, али тако је он подстицан на молитву и написао је много богонадахнутих псалама, на корист Светој Цркви. Данила је клевета гурнула у јаму с лавовима, али је његова невиност заградила уста звери и прославила га више него пре (Дан. 6, 16-28). ... Ти се судови Божији и данас извршавају“ (104. 860-861). 

И Христа су оклеветали

Свети Тихон напомиње да ми нисмо први који трпе неправду на Земљи: „Путем клевете и унижавања прошао је некад и Сам Христос, који није учинио никакав грех. Колико су Га, и како жестоко, хулила фарисејска уста, и какве су клевете говорили о Њему, као отровне стреле, - о томе сведочи свето Јеванђеље. Мало им је било да говоре да Он воли да једе и да пије вино, да је друг митара и грешника, Самарјанин, да је демон у Њему и да је опседнут, - Оног, Који је стално позивао на жртвовање, називали су лажовом, који развраћа народ: „подајте ћесарево ћесару, а Божје Богу“ (Мар. 12, 17), Који је силом Свог Божанства наређивао и изгонио демоне. Нико од њих није избегао клевете и унижавања. Открила су деца овога света, како да лажљиви језик хули и на оне непорочног живота, да би их оцрнио. Пророк Мојсије, законодавац, вођа Израела, друг и сабеседник Божији, претрпео је осуду Корејевих и Авиронових побуњеника (4 Мој, 16) и других својих људи. Колико су отровних стрела бацали на Давида, светог цара Израела и Божијег пророка, види се у псаламу: „Сваки дан руже ме непријатељи моји, и који су се помамили на мене, мном се уклињу.“ (Пс. 102, 8 и даље). Лажљиви језик је гурнуо у јаму, као у гроб, пророка Данила (Дан. 6,16). Како су пострадали апостоли од целог света, коме су милост Божију проповедали! Развратницима, бунџијама и преварантима, звали су те, који су преобраћали људе од прелести к истини, од таме к светлу, и од царства ђаволског к Царству Божијем. То су на себи осетили и њихови следбеници – светитељи, мученици и други свети. Читај црквену историју и видећеш да нико од њих није избегао клевету. Тако је и данас, и свети и мирјани трпе лажи злог света. Јер свет је стално у својој злоби: не воли истину, коју и речима и својим животом јављају свети људи, и увек се држи лажи и неправде, које се они (свеци) гнушају. Ниси ти први који трпиш клевете и срамоту. Видиш да су и свеци трпели, и још увек трпе (Јов. 9, 10-34)”. 

Како да ми сами не оклеветамо ближњег

Свети Василије Велики сматра, да понекад и истина може да буде клевета: „Не сме се говорити ништа с намером да се оцрни брат, који није присутан – то је клевета, па макар речено било и истина“. „...Али постоје две ситуације, у којима је дозвољено да се о некоме говори нешто лоше (али истинито): када је неопходно да се посаветујеш с другима, који имају искуства у томе, како да се исправи онај ко греши, и када треба упозорити друге (без много речи), који, из незнања, често могу бити у друштву с лошим човеком, сматрајући га за доброг... Ко говори нешто о другоме без такве неопходности, с намером да га оцрни, тај је клеветник, па макар говорио и истину“.

Свети Јован Златоуст упозорава: „Клевета многе куће руши; један је оклеветао, а због њега плачу и ридају и други: његова деца, ближњи, другови. Али због тога и самим клеветницима бива лоше. Господ од њих ни молитве не прима, њихове свеће се гасе, ни жртве њихове не прима, и гнев Божији почива на њима, као што и говори Давид: „Истребиће Господ сва уста лажљива, језик величави“ (Пс. 12, 3).

Свети Григорије Богослов саветује да обратимо пажњу на то, на шта се жалимо на друге: „Ако се жалимо неправедно, онда то постаје клевета...“. 

Преподобни ава Исаија не саветује да се клеветом спасавамо од несреће и људске злобе: „Сваки несрећан човек је достојан милости, када оплакује своју несрећу. Али ако почне да клевеће друге и наноси им штету, онда нестаје жалост за његову несрећу; тада се он већ сматра достојним не сажаљења, већ мржње, зато што је своју несрећу употребио на зло, својим мешањем у туђе ствари. Зато семе те страсти треба истребити у почетку, док још није пустило корен и постало неистребљиво, док није породило опасности за оног, ко је жртвован тој страсти“.

Превод са руског Танкосава Дамјановић

Извор


Прочитајте: Зашто људи трачају и оговарају?

Сумња зна злоћу другога

Једнa сестра се жалила оцу Зосими на другу сестрy, "Оче, зашто ме ова сестра не воли? Шта сам јој урадила?"
"Ко ти је рекао да те не воли?", Одговорио је он. "Ти правиш грешку! Та мисао је од нечастивог. Не прихватај то."
"Не, Старче, она има нешто против мене. Њене речи и понашање то показују. Поред тога, моје срце ми јасно говори да је тако. "
"Па, онда претпоставимо да си у праву. Али прво, отиђи у шуму дозивај и вичи: 'вољена сестрице! "Ехо ће ти одговорити исте речи. Онда поново вичи, 'Луди! безвредни човече! " и ехо ће ти поновити исте речи. Веруј ми, у односу двеју душа у међусобној комуникацији, иста ствар се дешава као и са ехом.  Дакле, прво погледај у своје срце.  Открићеш да имаш лоше предрасуде према тој сестри. Пре свега испуни своје срце миром и љубављу према њој. Онда можеш бити сигурна да ће ти она вратити иста осећања. "
" Што да радим, старче? Ја сам несрећна и немам љубави у срцу за моју сестру. "
"Немаш љубави? Барем делују као да имаш љубави, научи се да она има своје потребе, ако јој треба нешто, понуди јој. Ако се не слажете око нечега? Уступи њој. Ако те је прекорела, осуди себе и замоли за опроштај. Али поврх свега моли  се непрестано за њу, рекавши: 'Спаси је, Господе, и кроз њене свете молитве имај милост за мене! "Онда ће сигурно Бог променити твоје срце. После свега овога, ако она није у миру са тобом, имаћеш мирну савест."

Из Поуке Старца Зосиме Сибирског