Да ли је пуноћа благодати у браку или монаштву?

 Нама долазе поклоници из света како би ступили у додир са монашким животом. Зар њега код мирјана нема?

"Ево речи Преп.Теодора Студита: Монаштво је трећа благодат која нам је дарована после Ст.Завета и Христовог Јеванђеља. Стога душа пуноту Божанске љубави прима само у монаштву; у браку су њене посете умерене, јер не можеш да седиш на две столице.. Све што је усмерено ка представама овога света је страсна склоност. А све што је усмерено ка Богу је љубав. То је кад сваки глас у свету за нас постаје Христов глас, а сваки лик - Његов свети лик! Велика љубав Христова не трпи одступања у чулне насладе, јер она се тамо хлади и гаси. наш духовни отац је говорио: када је ум  наш заузет Богом Који је наравно чист и пречист, онда и он (наш ум) постаје чист и најчистији. Тај опит чистога ума даје се само у манастирима, а не у свету. У томе је преиумућство монаштва."

Из Књиге Птице Небеске

Монах Симеон светогорац

Оче, мој син је лажов? :(

 

Оче, схватате ли да је мој син – лажов? Жена округлог лица је тешко уздахнула. “Лаже ме све време. Вероватно, треба да му се уради егзорцизам, јел’ тако? У њему је демон лажи, зар не?

Пажљиво сам је посматрао. Лепо лице, без бора, пресеца вертикална бора на челу. Чини се да је често намргођена. И уопште комплетан утисак који се добија од ње је као од олујних облака. Само што не почне пљусак!

Реците ми, да ли сте покушали да сазнате зашто вас лаже? – покушао сам да започнем разговор.

“Kако нисам? Само о томе и мислим. То је вероватно генетика. Видите, такав му је био и отац, с којим сам се развела. Исти такав лажов. Притом сам то знала од самог почетка, али сам се надала да ћу моћи да га уразумим и променим. Мајка ме је одмалена учила да будем поштена. Али, очигледно то није у мојој моћи. И Васја је сав на оца, лаже и не црвени. Гледа вас у лице својим крупним очима – и безобзирно лаже!

“А какав је ђак? Kакав му је успех?”

“Лењ је – ужасан. Али не дајем му луфта. Он је под мојом сталном контролом. Зато што му ништа не верујем. Све домаће задатке сваки пут проверавам, а и да би знала где се налази, прикључила сам му ЈПС да би видела где је. Знам све његове лозинке од мејлова и друштвених мрежа. Све је под мојом контролом! – подвукла је сад већ са задовољством. Али брзо се опусти”. И поред свега ме обмањује. Чак и онда кад му је сасвим нелагодно. Тачно демон седи у њему!

Желим да кажем да при оваквом животу сви демони седе далеко, машу ногама и немају никаквог посла. Њихове задатке одлично више него испуњава ревносна мама. Али – задржао сам ту мисао за себе.

“А чега се ваш син највише боји?” – настављам разговор.

“Kада сам скроз ван себе због његових лажи, те вичем на њега. Тада се одмах скупи, као јеж, рукама прекрије лице и почиње да плаче. И онда ја престанем  - да би се умирила. А он потом може цео дан да проведе опуштено. Сав је на оца!”

Ствари почињу да ми буду јасније.

“Знате, чини ми се, да између његове лажи и вашег гнева постоји директна веза. То је – страх. Он вас се боји када вичете на њега – јер то за њега значи – да га не волите. Схватате ли, како му је? Тако да лажју покушава да вам не да повода да вичете. Мислим да њега самог боли због сопствене лажи – али је бол од страха да се лиши ваше љубави још већа”. Видим, мајка се замислила.

“И шта сад треба да радим? Није потребан егзорцизам?

“Не, уопште му то није потребно. Покушајте да седнете с њим и поразговарате о томе, колико вам је непријатна његова лаж. Реците му да га волите чак иако вичете на њега. Реците му да не желите да контролишете сваки његов корак јер га поштујете. Реците да желите да му верујете сваки пут све више и више – и очекујете његову помоћ у томе. Замолите га да вам помогне!”

Жена је почела да црвени.

“Ја? Од њега? Помоћ? О чему ви то оче?”

“А ви га просто замолите. Њему ће то бити јако важно. И дајте му мало да дише, ослободите га ваше контроле. Уверен сам да ће лагати знатно мање!”

Тако се наш разговор и завршио. Али и дан-данас сам уверен да је корен лажи – страх, који може да се уреже толико дубоко, да ни сам човек не схвата због чега све време лаже.

Протојереј Павле Великанов 

Преузето

Да ли могу хришћани упражњавати праксу других религија?

 

Да ли је могуће да хришћанин упражњава духовне праксе и елементе учења других религија?У редакцију “Фоме” је стигло следеће питање: Зашто многа источњачка  учења признају да  њихови следбеници  могу истовремено да упражњавају и друге вере – па тако и хришћанство? Али хришћани одлучно одбацују ову могућност? Одакле таква нетрпељивост?

Одговарамо:Један од најтолерантнијих религијских покрета био је класични антички политеизам или, једноставније, паганизам, својствен културама и цивилизацијама античког света.  У зачетку хришћанства, римски  пантеон   је   укључивао  многе  стране богове који су поштовани у државама   које   су   постале део империје као резултат освајања. Странац који се нашао у Риму могао је слободно да се поклања  својим сопственим   боговима   уз   један   услов:  није смео да не поштује локалне римске богове или да даје увредљиве примедбе, чини богохулне поступке или их на неки други начин не поштује. Римљани су се плашили да би се у овом случају богови могли   увредити, и почети да се свете не само богохулнику, већ и њима самима, који су допустили такво зло.

 Христос би се лако  могао придружити броју римских богова ако би заузврат хришћани пристали да учествују  у  паганском култу. Из житија мученика првих векова сазнајемо да су мучитељи тражили да се Христови следбеници не толико одрекну Њега, већ да принесу жртву једном или другом паганском богу, на пример, генијалности цара, који је заузимао кључно место у систему државне религије Римског  царства.   Међутим, то је за хришћане било   неприхватљиво. Показујући поштовање према земаљским властима, они су одлучно одбили да се повинују захтевима да прихвате верска уверења пагана. Одакле та нетрпељивост? Зашто хришћанство, како у античко доба, тако и данас, одбацује верску једнакост? Чињеница је да се хришћанство суштински разликује од  других религија, будући да његов  главни садржај и вредност   није неко учење, доктрина или посебна духовна пракса, већ Исус Христос – истинити Бог и савршени Човек. Он је, по сопственим речима, Пут и Истина и Живот (Јн. 14, 6), Kојим се једино може доћи до Оца (уп. Јн. 14, 6). А то, пак, значи да је готово немогуће доћи до Бога без Христа. Уосталом, ако је Он Пут, Истина и Живот, онда је ван Њега ћорсокак, лаж и смрт. Наравно, у многим данас познатим верским учењима постоје елементи који њихове следбенике чине сличнима хришћанима. Ово је вера у Једног Бога и десет заповести међу следбеницима авраамских религија, идеја сједињења са Богом као циљ нашег живота у хиндуизму, идеја о духовном стању човека, као основе његове перцепције света око себе и догађаја који се у њему дешавају међу будистима, итд. Бисери истине расути су свуда, али хришћани су уверени да је у Исусу Христу човечанству дата пуноћа откривења Божијег и да смо у Христе сви примили спасење од греха и смрти, које свако од нас може наследити  кроз учешће у животу Цркве  –   Телу   Христовом, чија је глава Сам Господ  и  Спаситељ.  Хришћанство  тврди  да  је  завршена  религиозно  трагање  у коме је човечанство била пре Оваплоћења. А ако је то тако, какав је онда смисао, имајући пуноћу истине, тражити је негде другде? На крају крајева, они увек траже оно што им недостаје.И истине ради мора се рећи, да ниједна светска религија, укључујући источњачке култове, не прихвата идеју верског плурализма. Религија је озбиљна и одговорна ствар. Она од човека захтева   дубоку посвећеност, марљивост, самоодрицање, подвиг и постојаност.   Готово је немогуће комбиновати духовни раст у једној или другој религијској традицији са периодичним одласцима „у далеку   земљу“.   Идеја   да   је   дозвољено   истовремено   бављење  разним духовним праксама настала је релативно недавно и више је карактеристична за све врсте мистичних покрета и покрета ере Nеw Аgе-а са својим инхерентним религијским релативизмом, него за традиционалне религије.

Свештеник Евгеније Мурзин

Превод: Сестрица Радмила

Преузето

Каква је улога духовног оца?

Духовни отац,  као путоказ, само показује пут; али ви сами морате да пратите пут.

Св. Никон Оптински

Који је разлог вечитих конфликата између таште и зета, и између свекрве и снахе?

О. Павле Гумеров

Овде постоје два основна фактора:

1.Љубомора. Једног истог човека воли двоје људи. Али различито. Једна страна воли као мајка, а друга као жена (или муж). И тог вољеног човека они не могу да поделе међу собом. Наравно, овде је главни кривац углавном старија генерација. Мајка никако не жели да пусти своје вољено дете, нити да схвати да је оно одрасло и да, по природи ствари, има право да ствара своју породицу, односно да поред мајке воли још неког.

И да све то ни у ком случају не негира чињеницу да ће он наставити да воли своју мајку.

2.Судар две генерације: очева (мајки) и деце. Старија генерација некако сама по себи сматра себе искуснијом, мудријом. Старији људи мисле да имају право да дају савете и мешају се у животе млађих. Младима се то нимало не допада. Они имају свој живот и своје виђење ствари. За њих је поглед на свет старијих „старомодан“, а искуство – изашло из употребе.

Могуће је навести још и трећи разлог конфликта, а то су предрасуде. Предрасуде су првобитно необјективан однос према супротној страни. Тада ми под утицајем урбаних легенди о таштама и зетовима, као и на основу жалосног искуства пријатеља и рођака, почињемо лоше да се односимо једни према другима превремено, а приори (тј. пре искуства), односно, видимо у човеку противника, и по свој прилици, непријатеља.

Зашто се код млађе генерације конфликти јављају углавном са свекрвама и таштама, односно са мајкама својих половина, а с очевима веома ретко?

Жене су много емотивније, и емоције (укључујући и негативне) често односе превагу над разумом. И тако се оне лакше уплићу у конфликте и свађе. Други разлог је то што је мајчинска љубав, по правилу, јача од очинске. Дете више времена проводи са мајком и зато је више везано за њу, као и она за њега. Мајка веома страхује и брине за дете, много више него отац, и она не жели да га пусти јер из ње често говори слепа љубав, везаност, егоизам и љубомора.

Чувени истраживач природе љубави Ерих Фром писао је да у мајчинској љубави може бити присутан моменат посесивности, егоизма. Он „може бити манифестован у нарцисистичком* елементу мајчинске љубави. Због тога што се дете доживљава као део ње саме, љубав и слепо обожавање мајке може бити задовољење њеног нарцисизма. Други мотиви могу бити манифестовани у мајчиној жељи за заповедањем или поседовањем. Дете је беспомоћно биће које потпуно зависи од њене воље и природни објекат задовољења за жену која воли да заповеда, тј. која има црте посесивности“.

Понекад се заиста дешава и таква аномалија: мајка никако не може да схвати да је њено дете већ одавно одрасло и да је дужно да ступи у живот одрасле особе. Јер ако мајка има истинску љубав, онда она мора да схвати да не треба да задржава одраслог сина или ћерку, већ да им помогне да стекну слободу и независност. Љубав је жртва и уколико родитељи желе својој деци добро, они морају да схвате да је срећа немогућа без јаке породице и да њихова деца треба да буду срећна са својим вољеним. Љубав не тражи своје (1Кор. 13,5) каже апостол Павле, и ако родитељи траже љубав своје деце или су љубоморни, значи да их не воле довољно.

Да ли сте се икада запитали зашто има толико смешних вицева и анегдота за ташту и зета, а за свекрву и снаху их нема уопште? Ја лично нисам чуо ниједан за њих. То је зато што однос између снахе и свекрве има често уместо комичан – веома драматичан карактер, па ту онда није до шале.

Посебно ако је сина подизала самохрана мајка, онда она често њега сматра својом крвном имовином и уколико било која друга жена почиње да воли њеног сина, она одмах у њој види супарницу и чини велике напоре да посвађа сина и снаху, а понекад чак и да их заувек растави. Познавао сам случајеве где су мајке саме упознавале своје синове са њиховим будућим женама, а затим и уништавале њихов брак својом љубомором и слепом мајчинском љубављу.

При том, ове жене често несвесно срљају. Њима се чини да заиста воле синове и мисле да се снахе недовољно брину о њиховој вољеној деци, као и то да су, уопштено говорећи, препуне разних недостатака. А, у ствари, мајке се једноставно осећају усамљено, несрећно и напуштено и веома пате због тога. И њих, наравно, такође треба разумети.

Конфликт може бити погоршан тиме, што син такве доминантне мајке може бити врло зависан од ње. Он не може да донесе потребне одлуке, и уместо да брани своју жену и замоли мајку да се не меша у њихове животе, наставља да у свему слуша своју родитељку.

Он ће се копрцати између жене и мајке, што ће, наравно, само упропастити његов однос са женом, јер жена увек очекује од мушкарца одлучност и заштиту.

* * *

преузето из књиге

Породични Конфликти

Свештеник Павле Гумеров

Да ли чинимо грешкe васпитавајући децу?

Родитељи током  богослужења често имају неприлику и дилему како да поступе са својим немирним дететом. Питајући се, откуда да се дете баш сад понаша овако?  Будући да траје богослужење и да није умесан  моменат за опомене и васпитавање, родитељ често напусти храм  покушавајући вани да умири своје дете.
 Питање, да ли ће дете имати поштовања према богослужењу пре него што га доведемо у цркву првенствено зависи од родитеља. То се никако не постиже претњом пре уласка у цркву, него усађивањем таквог осећаја током заједничке молитве као и утицајем целе духовне атмосфере код куће. Деца која схватају да је долазак у цркву узвишени тренутак у животу њихове породице, постепено ће схватити потребу пристојног понашања у цркви.

Неки родитељи добро понашање током службе награђују слаткишима нпр. за одлично чоколаду, за осредње бомбон  док за неприхватљиво понашање не пружају никакву награду. Да би овај метод био ефекасан, родитељ  увек треба да се држи тог договора. Да ли је овај метод добар?
Децу учимо да се на један начин понашају у дневној соби и где да перу зубе, исто тако их учимо да се понашање на игралишту разликује од понашања у цркви. Кратко и јасно деца уче гледајући наш пример и пуно им значи што им кажемо, али... они врло добро виде како се ми сами према цркви опходимо. Никако не треба децу искључивати из yчешћа на св. литургијама зато што приреде непријатну ситуацију, напротив, што чешће. Потребно је пронаћи прави педагошки начин да им се објасни, да њихов немир не омета богослужење и пажњу осталих верника. Нису сва деца спремна да буду на богослужењу те је многим родитељима тешко да доведу малу децу у цркву.
Долазе разне породице, са малом децом, одраслима и бебама, сматрајући да је у тој доби њихов почетак духовног живота. Бебе често спавају, не смета им појање, ништа.. све док не проходају.

Ево неколико зрелих пактичних савета једне самоуке мајке која је ово поделила са нама након што их је стекла са неколицином своје деце која су одрастала у цркви.
У своме писму каже:

                     ..Мислим да сам лично много грешака чинила васпитавајући своју децу, стварајући много узнемирења у цркви. Могуће да су и неки људи излазили из цркве због моје деце и заиста ми је веома жао због тога. Гледајући на то сада, мислим да сам  нешто научила из својих грешака и желела бих пријатељски да поделим са осталим мајкама, неколико практичних савета ако су заинтересоване. Схватила сам да критике других људи упућене мојој деци нпр: " деца су твој крст  и мораш да их дисциплинујеш у Цркви." не само да нису од помоћи него замарајуће, јер ми заиста НЕ ЗНАМО ШТА ДА УРАДИМО СА ЊИМА! Оно што нам треба су неколико практичних савета. Ево неколико .

1. Нај важније - Молите се за понашање ваше деце Пресветој Богородици и другим светитељима свакога дана, ујутро и увече, једнако у цркви и код куће, колико год можете. Ово је уствари најлакши и најбржи пут. Врло брзо ћете приметити чуда која се дешавају!

2. Не носите пластичне играчке са децом у цркву, донесите мекане плишане.
 

3. На путу према цркви подсећајте децу да је Црква божија кућа и да због тога требају бити тихи.

4. Дете одвојите од његових вршњака, јер ће са њима да прича и да се игра. Објасните му да се игра и прича само када се изађе ван.

5. Не остављајте децу да плачу у цркви (иако је дете мало), уколико не престане након неколико секунди изнесите га ван док се не умири. 

6. Ако је ваше дете неуморно одведите га до икона, шапћите им имена светитеља, ако знате реците им нешто о њима.

7. Деца брзо губе пажњу, изводите их ван на кратко пазећи на најсветији део службе и причешће.

8. Када ваше дете напуни 4.године објасите му делове службе, о бојама одежде, о присутву светих анђела током певања Херувимске песме и реците им да када ми благодарећи певамо - оне песме које анђели певају Богу.. итд. Можете му шаптати све ово током службе, оно ће побољшати пажњу код детета.

 Ова листа би могла бити бесконачна, заиста. 

 Можда би неки родитељ могао додати још који савет који би нам био на корист свима.

Сигурно да постоје родитељи који би протестовали читајући ово писмо говорећи да њихово дете не воли да ради ово, нити жели то да учини.. Мислим да сви треба да упамтимо да пуштати децу да чине све што они желе може бити штетно. Како ће савлађивати животне околности кад крену у школу? Има толико ствари које ће морати да раде - које не воле! Мислим да учити децу да раде оно шта треба, иако то не желе уствари је само чинити им велику услугу.

Како се понашати у цркви!?

 неколико практичних савета...

Како се треба припремити за долазак у храм?
Цео човеков живот треба да буде стална припрема за долазак у храм. Припрема за сусрет са Богом. На који начин? Треба живети у љубави са свима; не мрзети, не завидети, не свађати се са својим ближњима. Само чистим срцем и душом можемо достојно изаћи пред лице Божије у храму.

Како се треба обући?
Када улазимо у светињу морамо бити што пристојније обучени. Одело мора бити свечано и озбиљно. Мушкарци улазе у храм гологлави, а жене, главе покривене са марамом. Неприкладно је у храм улазити у фармеркама, папучама, маицама, шорцевима, кратким сукњама, голих руку и слично. Треба избегавати шминку и руж, нарочито када је причешће.

Када треба доћи у храм?
Најбоље је у храм доћи пре почетка богослужења како се каснијим доласком неби ометала служба Божија.

Како се улази у храм?
У храм се улази са дубоким страхопоштовањем. На улазним вратима се мало застане, прекрсти се три пута и благо поклони према унутрашњости храма. Иде се тихо и полако, без разговора, ако се нешто мора рећи онда се говори тихим шапатом, никако гласно.

Како се пале свеће?
Свећа се целива, намени се зашто се пали. Помену се у себи имена живих и упокојених сродника.

Како се стоји у храму?
Мушкарци обично стоје са десне стране, а жене са леве стране у храму. Стоји се у ставу мирно, са рукама прекрштеним на грудима или спуштеним низ тело, благо погнутог тела и главе погнуте напред према олтару.

Како се моли у храму?
Молитве се изговарају у себи. Ко уме да пева, може и тихо певати како неби ометао хор или појца.

Како и када се крсти?
Крстити се треба побожно, правилно и полако. Треба пратити богослужење и дирекно пазити када се свештеник крсти, када се у песми или молитвама помиње Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети, тада се треба крстити.

Како и када се клечи?
Клечи се на оба колена, погнуте главе и тела напред. Клечи се онда када свештеник позове верне на клечење и када сам клекне.

Како се у храму ваља понашати?
У храму се не ваља шетати за време богослужења, причати и разговарати, нарочито гласно; не ваља се гурати, окретати, ометати друге на молитви, смејати се и тако даље.

Шта је исповест?
Исповест је Света Тајна у којој исповедамо своје грехе пред свештеником. Искреним кајањем, личном молитвом Богу и молитвом свештеника добијамо од Бога опроштење од грехова, уз труд и напор и настојање да више не грешимо.

Потреба и значај Свете Тајне исповести?
Као што водом перемо и чистимо своје тело од прљавштине, тако исповешћу перемо и чистимо своју душу, своје срце и свој ум. Зато је потребно што чешће иповедати се обавезно пре причешћа.

Шта је то Свето Причешће?
Причешће је најважнији и најсветији доживљај у животу човека. Хлеб и вино којим се причешћујемо су истинско тело и крв Христова.

Потреба и значај Светог Причешћа?
Причешћем се на духовни и физички начин сједињује са Богом. Без Бога и Божије помоћи у овом свету не можемо учинити ништа добро. Зато је причешће потребно исто колико и ваздух, вода, храна, здравље, живот..
 
Шта је то нафора?
То је хлеб од кога је део употребљен за припремање Светог Причешћа и који се после Свете Литургије дели вернима у храму. Тихо, полако и без гурања и нервозе, прилази се свештенику који дели нафору. Када се доће на ред, побожно се прекрсти, десни длан се прекрсти преко левога на коме свештеник даје нафору; целива се крст и рука свештенику и затим полако се креће према излазу храма.

Како се излази из храма?
Најприје се целива икона на средини храма, затим се, побожно и тихо  излази из храма. На вратима се поново окрене према унутрашњости храма, три пута се прекрсти и поклони (престолу Божијем) и излази напоље.

Извор