Машини, није место у Цркви!

 "Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво," пише Свети Јустин Ћелијски у есеју "Срна у изгубљеном рају".

Ван сваке сумње, ове речи Преподобног Јустина Ћелијског  могу у потпуности да се примене и на вештачку интелигенцију. 

И не само да могу да се примене него у још већој мери важе за вештачку интелигенцију јер код човека, па макар био "готово ђаво" увек постоји могућност покајања, за шта постоје небројени примери током историје Цркве. Поменимо само Савла, (Дап. 9,18) гонитеља Хришћана, потоњег Светог апостола Павла.

Да поменуте речи итекако важе за вештачку интелигенцију на најочигледнији начин показује и чињеница да се интелигентним машинама често дају људска имена. 

Због чега? Сама машина (вештачка интелигенција) даје следећи одговор: "Давање људског имена је облик антропоморфизације, односно давања људских особина нечему што није људско. Ово је психолошки трик који чини вештачку интелигенцију прихватљивијом и мање застрашујућом. Када се АИ зове именом, делује као партнер, асистент или пријатељ, што повећава поверење и спремност људи да је користе. (...) Име омогућава природнију комуникацију и ствара илузију да разговарате са неким, а не са машином".

Акценат је на речима "психолошки трик". Дакле, циљ је да се човек који користи интелигентну машину обмане и доведе у заблуду да комуницира са другим човеком који је добронамеран и пријатељски настројен. Ако ово спојимо са речима Светог Јустина Ћелијског о интелигенцији без доброте (што у ширем смислу значи без поштовања Божијих заповести и без икаквих моралних критеријума), јасно је да вештачка интелигенција може бити веома опасна. Опасна, на првом месту, по душу човека. А у Јеванђељу нас Богочовек Христос упозорава управо на опасност по душу: "И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу" (Мт. 10, 28).

Опасност лежи у томе што поверење које интелигентној машини (говорећи уопштено) човек поклони може бити веома лако злоупотребљено. А мислим да нема никакве сумње да ће и бити злоупотребљено, између осталог, и у политичке сврхе.

Обратимо пажњу и на  речи да име које се даје интелигентној машини "ствара илузију да разговарате са неким", што значи са човеком. Зар нас Свети апостол Павле није упозорио да се и сам сатана представља као анђео светлости (2Кор. 11,14)? Зар стварање илузије да не разговарамо са интелигентним машином, без душе и доброте, него са човеком, није представљање сатане као анђела светлости?

Утолико већи простор за злоупотребу постоји уколико се интелигентној машини (без доброте) додели неко име које је повезује са хришћанством, као нпр . Туманко, или се само користи унутар Цркве. У таквом случају се ствара илузија не само да разговарамо са човеком, него са православним хришћанином, братом или сестром у Христу. Повежимо ово са одговором саме интелигентне машине на моје питање зашто јој се додељује људско име: "Име делује као бренд који корисници памте и са којим се емотивно повезују".

Дакле, не само да ће верник поклонити поверење Туманку или некој другој интелигентној машини којој је додељено хришћанско име, већ ће се и емотивно везати за њих. О могућностима злоупотреба у оваквим случајевима (у случајевима емотивне везаности за интелигентну машину), сувишно је и говорити.

Коначно, представљање интелигентне машине као човека, а посебно као православног хришћанина, је лаж, тачније лажно представљање, а из Јеванђеља по Јовану знамо да је отац лажи ђаво (Јн. 8,44). 

Штавише, у емисији на једној из телевизија са националном фреквенцијом у којој је гостовао Александар Николић, творац интелигентне машине којој је дато име Туманко, водитељи поменуту машину представљају као ,,првог дигиталног монаха на свету ". Дакле, овде се у лажи одлази и много даље и дигитална машина представља не само као човек и хришћанин, већ и као монах.

О девалвацији (умањењу вредности) монашког чина, монашких завета и подвижничког живота која се на овај начин врши, нећу овом приликом говорити. Коришћење назива "дигитални монах" за интелигентну машину подсетило ме је на унижавање Свете Литургије политичком паролом "Јутрић, литугијица, кафица,, блокадица)". 

Наступ Александра Николића, власника фирме која је креирала Туманка, теолога и психолога, како је представљен,  непримерен  је, поврх свега , већ и због коришћења сленга, што је неприхватљиво у случају када наступа у име манастира или било које институције Цркве.

Још један угао из кога је коришћење интелигентне машине у Цркви веома спорно јесте и то што се на тај начин одузима радно место човеку, православном хришћанину, члану Цркве. У Цркви има немали број браће и сестара, укључујући и оне који су поштујући Божију заповест о рађању (1Мој. 1,27) формирали многодетне породице, којима би добро дошло запослење које је дато интелигентној машини. 

Николић као образложење за настанак и увођење интелигентне машине, тзв. Туманка,  наводи то да је његова сврха да даје информације о распореду богослужења. Ово би значило да није довољно написати сатницу богослужења и истаћи је на званичној страници манастира. Колико је ваљано ово објашњење, сувишно је коментарисати.

Нећу се овом приликом бавити ни самим изгледом "првог дигиталног монаха" као ни намасте положајем руку у његовом тексту.

Питање које се оправдано поставља, тачније бојазан која се јавља, јесте да ли је следећи корак проповед или чак изговарање одређених молитава (за здравље, пород, упокојене итд.) од стране интелигентне машине?

Ово питање није плод никаквог претеривања нити неоправданог страха већ потпуно утемељена забринутост . 

Да проповед  о Богу може да држи и интелигентна машина  показало се у јуну 2023. године  једној протестантској цркви у Немачкој.  Вест о томе пренео је и РТС, а у чланку се, између осталог, каже: 

„ChatGPT, оличен у аватару брадатог човека на великом екрану изнад олтара, држао је службу пред више од 300 људи у петак на експерименталној служби у лутеранској цркви".

„Драги пријатељи, част ми је да стојим овде и да вам проповедам као прва вештачка интелигенција на овогодишњој конвенцији протестаната у Немачкој”, рекао је аватар.“.

Морамо да забринутошћу да питамо да ли ће и брадати Туманко у некој ближој или даљој будућности држати проповед или чак читати молитве са образложењем да свештеници и свештеномонаси не могу да изађу у сусрет великом броју људи који посећују манастир?

Наступ поменутог Александра Николића поткрепљује ову бојазан. Наиме, на питање новинарке "Хоће ли ми он читати молитве? Хоће ли ме он исповедати?" Николић одговара: "Хипотетички бисмо могли да га програмирамо" да би кратко затим ову могућност још једном потврдио . 

Све ово ("први дигитални монах") покреће и питање измене дефиниције Цркве. 

Чланови Цркве, ,,Божје породице створене речју и крвљу Исуса Христа, а руковођене и надахнуте Богом Духом Светим'' како Цркву дефинише Свети Владика Николај Охридски и Жички, су живи (видљива Црква), ,,који су уједињени истом вером и надом, везани истим законом Божјим о љубави, освећени истим светим тајнама и које руководе законити епископи и свештеници'', да се поново послужимо речима Светог Владике Николаја, и умрли (невидљива Црква), међу којима су и Светитељи. Да ли би видљивој и невидљивој Цркви, тј. живима и умрлима, сада требало додати и интелигентне машине? Интелигентне машине без душе а самим тим и свести, савести и доброте?

„Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом", каже се у Јеванђељу по Јовану (Јн. 13, 34-35). Машини, без доброте и љубави, није место у Цркви.

Душа и свест су гарант да нам Господ може у  одређеним случајевима преко било ког човека указати на своју вољу, па био он архијереј, јереј, монах или прост верник. Преко интелигентне машине којој постављамо питање не може, јер машина нема ни душу ни свест па самим тим не може бити ни надахнута Духом Светим.

Питање Туманка је, свакако, у надлежности епископа на чијој канонској територији се налази манастир и он је тај који има последњу реч о његовој употреби. Ипак, као члан Цркве имам право, а у одређеним случајевима чак и дужност (Мт. 18, 15), да изнесем свој лични став и забринутост, као уосталом и било ко други, ако је то урађено са добрим намерама и у складу са интересима Цркве.

Димитрије Марковић

Верски туризам шанса или заблуда!?

Људи често не дефинишу сопствене поступке, покрете и пориве у своме животу, између осталог и свој духовни пут. Зато сматрам да се треба осврнути на ову тему, како и на какав начин га схватити и разумети.

 Мање више, сви имамо  искуство у посети неких места након чега смо обогатили своје знање, искуство и преображај.

 Реч „туризам“ потиче из енглеског језика: tour, што у преводу значи „задовољство путовањем . Отуда Туризам као путовање има првенствено рекреативни смисао, са услугом разних рекреација, зависно од врсте и  остваривања жељеног циља. 

Краће објашњење би било да је то "услужна индустрија", која има садржаје већег или мањег броја, са разрађеним системом транспорта, угоститељства смештаја, хране и пића, обилазних рута, сувенира, осмишљеним системом осигурања и безбедности за туристе и сл.. Прво регистровано  организовано туристичко путовање је забележено тек у 19.веку.  Изнајмљена је цела жељезничка композиција за 500 путника којима је обезбеђен чај и музика. Неке секуларне државе сматрају туризмом једну од најважнијих привредних грана, која им ипак, доноси највећи новчани профит.

Постоје разни облици туризма, колико сежу и људски интереси..

.

Какве сад везе има вера са туризмом?

Рекло би се да појам "верски" има уопштено значење, туристи било које вере и вероисповести одлазе да се поклоне и посете значајном месту за њих, нас специфично занима хришћанско-православно, које називамо ходочашћем.

          Реч ходочашће долази од грч. речи ходос што значи пут, и односи се на путовање верника на одређена места.

  "Верски туризам" дође као савремена кованица која се намеће поимању "ходочашћа", јер ипак, за трговца је ходочасник -  само туриста! Он подпада под удео његовог  смештаја током боравка на ходочашћу... Са друге стране, "маркетинг" старајући се о сопственој добити сматра да су вера и туризам у овом случају у потпуности "помирени". А да ли је тако?

 Не треба дозвољавати да се верски туризам ставља у исти ранг са ходочашћем, оно је у многоме неупоредуво са њим, треба то разјаснити.

 За разлику од туризма оно датира из првих вјекова. Хришћани су од првих векова практиковали поклоњењу Светој земљи, гробовима мученика, поклоњење њиховим моштима, молитвено и са поштовањем. Посете Светој Гори такође и другим светим местима вековна је пракса која траје до данашњих дана.

       Ходочашће је узвишен животни моменат код верника, превише је интиман, носи у себи унутрашњој борбу са самим собом, побуђен побожношћу, исконским поривом и потребом за Богом.

 Нпр. Васкрс у Јерусалиму, када сви учествују у свештеном моменту силаска благодатног огња, који је предходио усрдним молитвама, богослужењем.. Дакле, верни се богослужбено сусрећу са Св.огњем који силази само тада. Тај простор и та свештена комуникација и додир, остаје дубоко урезан у души верника заувек. 

Дакле, ходочашће је првенствено богослужбено учешће, сусрет са светињом, откривањем духовне истине, поклоњење светитељу, доживљај  израза своје дубоке вере, често, само једном у животу.

Познато нам је свима путовање Св.Саве у Свету земљу, знамо сви, каквом користи смо се као народ обогатили.

Дакле ако овај духовни израз занемаримо, ходочаће добија облик забавног парка и вашариште.

Ситуација на терену..

Разне туристичке агенције на веб страницама изобилују понудама, у много случаја без довољнe припреме организују посете многим црквама и манастирима.

Честа је појава да се због различитости у намери и мотиву путовања међу путницима нађе врло мали броја ходочасника у односу на бројност знатижељних туриста.

На нивоу Цркве постоји свештенство које не доживљава ходочашће као своју мисију, нити ставља акценат на њу. Видимо у појединим примерима одређене епархије које активно организују садржај ходочашћа.     

Свакако да се на ову тему може много коментарисати, теолошки посматрати да ипак масовни туриста није ходочасник .. Да оно што верник у души чува као вечну вредност, туриста селфијем настоји да меморише на друштвеним мрежама као похвалу својим излетом.

Могуће да не дефинишемо сопствене поступке зато што се налазимо у сазревању, мењамо се и као личност, обогаћујемо се духовним искуствима која нас чине час ходочасницима, час усред расејаности - туристима, ..

Уколико нам је дестинација небо све се мења.

                                             О ХОДОЧАШЋУ

"Зашто чинити оно што нас неће учинити блаженима, нити ће нас приближити Царству небеском”.  Господ није заповедио путовање у Јерусалим као добро дело… „И шта ће више добити онај који пребива у тим местима! Као да Господ све до сада у њима телесно борави; или као да се од нас удаљио; или као да Дух Свети изобилује међу Јерусалимљанима; или као до нас не може доћи… Промена места нам не приближава Бога. Ма где да се налазиш, Господ ће доћи у тебе уколико обитељ твоје душе постане достојна да се у њу усели Господ и ходи… Уколико је, пак, твој унутарњи човек пун лукавих помисли, неће ти помоћи чак ни ако се будеш налазио на Голготи, или на Маслинској гори, или под храмом Васкрсења: ти ћеш бити веома далеко од примања Христа, исто као и сваки онај који није исповедио ни зачетак вере”… И обратно, „у срцу оног ко заиста има Бога, налази се и Витлејем, и Голгота, и Јелеонска гора, и Васкрсење”. „Шта ћеш ново сазнати у Јерусалиму”, пита Григорије. „Да је Христос који се јавио истинити Бог! Па, ми то исповедамо и пре него што смо отишали на то место. И после путовања наша вера се није ни повећала, ни умањила. О очовечењу кроз Дјеву ми смо знали и пре него што смо били у Витлејему. И васкрсењу из мртвих ми смо веровали и пре него што смо видели гроб. Да је заиста било Вазнесење ми смо исповедали и пре него што смо видели Маслинску гору”. 

Св.Григорије Ниски (4.век)

Та размишљања су веома карактеристична за светог Григорија: важније је „из тела путовати ка Господу, неголи из Кападокије у Палестину"

                                                                         

Људе не убеђујемо речима..

Св. Антоније Велики

Не треба покушавати да друге убеђујемо речима, Можемо причати сатима, држати дуго говоре и - слати придике у ветар. Треба убеђивати примером. Прича се, кад је свети Антоније ушао у Александрију, сама његова појава учинила је више него сви говори свих александријских богослова заједно.

Старц Сергије (Шевич) 

Kако говорити о духовним стварима?

198. Поука о томе како говорити о духовним стварима У писму Вашем изнели сте клевету на мене. Добри сте ви Питерци (Петрограђани прим. прев.). Чак и житеља далеке незнане пустиње настојите да дохватите клеветом! Пишете: "Веома ми је драго што сте ми заповедили да не говорим ни са ким о вери итд." To није истина! Ево шта Вам је било написано од речи до речи: "У давање савета не би требало да се сувише упуштате, већ да са смирењем од њих одустајете. А када Вас приморају, онда треба рећи нешто мало и овлаш, препуштајући ствар Богу итд." Говорити о вери, и давати савете велика је разлика, схватите! И ово последње нисам Вам забранио, већ сам само рекао да то чините са страхом Божјим, са крајњом опрезношћу и умереношћу.  Говорим Вам ово са срдачним сузама, јер сам видео и доживео многа горка искуства. А сачувај Боже да Вам саветујем у садашње оскудно време да скривате од ближњих ту малу ризницу која пре вазилази сав свет, знање о Богу, које сте задобили не без подвига и страдања, по нарочитој милости Божјој. Сада је много разнородног знања, само је знање истине напустило људе. Предивна је руска пословица: "Недосољено на столу, а пресољено на леђима". Дакле, не гневи се, душо, зато што си у прошлом моме писму добила своје полеђима са неколико удараца од жезла речи. To је било за пресољеност! Све Вас љубим, грлим, к срцу привијам. Христос са Вама! Благослов Божји на Вама.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

Ако неко поучава друге а сам је немаран – биће крив!

Уколико неко говори о сладости речи Божијих а сам је не осећа, само показује да је она горка. Зар ово није горка реч: Ако неко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мт,16.24)? Ко каже да познаје пут који води у неки град, па ипак не пита за њега, он га или презире или се изиграва искушавајући друге. А ако неко зна пут и неће да иде по њему, подвргава се осуди као неко ко је немаран. И Ава Арсеније је (баштинио) духовни разум али га није показивао, него је смиравајући се, говорио: „Хоћу да се спасем али не знам како“. Ако ко покаже брату своме пут, а сам је немаран да иде по њему – биће крив. Тај пут се састоји у томе да нас оно поред чега пролазимо и што остављамо не вуче уназад. Ако тако не поступамо наћи ћемо се на истом месту са кога смо кренули и бићемо достојни осуде, те ће наш труд бити узалудан.

Ава Серид

Из 61. Одговора

 Духовно Руковођење

Ава Варсануфије и Јован Пророк

Православни свештеник у муслиманским молитвама

На почетку рата у БиХ спасао је два имама из џамије у Власеници, после чега су му говорили: „Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане.“ Када је његов народ почео да га сматра издајником, а супротна страна непријатељем, добио је премештај у сремску епархију

Аутор: Катарина Живановић

- Страшно је бити без очију, али тек када не будем могао да волим, тада ћу себе сматрати инвалидом - каже за Данас прота Милорад Голијан, који је током свештеничке каријере прошао ратну голготу, шиканирања и малтретирања, услед којих је ослепео.



Деведесетих година прошлог века прота Голијан је био угледни свештеник у Власеници, БиХ. Била је то, како каже, мешовита касаба где су људи свих вероисповести живели као браћа, док није избио рат.

- Почетком 1992. саветовао сам Власеничане да одведу своје породице на сигурно. Сукоби су били све већи, а ратне страхоте се приближавале граду. Неки су ме послушали, неки не. Једно јутро ми је зазвонио телефон. Био је то мој пријатељ имам. Драго ми је било што га чујем, јер сам мислио да је у Тузли, да се склонио на сигурно. Међутим, он се налазио у подруму власеничке џамије са још једним имамом. Опкољени, нису смели да изађу - присећа се прота.

Одмах је, каже, обукао мантију, отишао до џамије, и извео их напоље.

- Одвезао сам их до општине, где сам замолио председника да ми дозволи да их пребацим на сигурну територију. Није пристао, већ је позвао полицију. Патрола их је одвезла у најближу станицу, а ја сам сео у свог југа и кренуо за њима. Након жучне расправе са начелником, он их је пустио и имаме сам превезао у Кладањ - прича прота Голијан.

У Кладњу су га саветовали да се не враћа у Власеницу, већ да оде за Србију. Питао се зашто. У Власеници је била његова парохија, пријатељи, дом, живот... „Гадно ће бити, видећеш...“, говорили су му пријатељски. И било је.

- Након повратка у Власеницу, понашање људи се променило. Комшије су прелазиле на другу страну улице када ме виде. Пљували ме, псовали. Једна жена, коју сам знао из виђења, назвала ме издајником уз низ погрдних речи. „Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане“, говорила је. Жену и децу сам послао у Србију. Ја сам остао. Сам, понижен, пољуљане вере. Отишао сам на ратиште, али не са пушком, већ у мантији са својим оружјем - речју утехе за рањене са свих страна - каже прота.

Здравље му је већ тада било нарушено, а због неиздрживе ситуације, где га је свој народ сматрао издајником, а супротна страна непријатељем, добио је отпуст од владике Качавенде и премештај у сремску епархију. Заједно са мештанима, поправио је напуштену стару црквицу коју су му доделили, и почео да држи службу. Духовне беседе никада није писао, нити их читајући преносио верницима, већ је говорио из срца. Поуке су надахњивале напаћен народ, и многи су их снимали. Међутим, муке проте Голијана не престају.

- На састанцима свештенства са владиком нисам ћутао о стварима са којима се нисам слагао. Увек се искључиво говорило о материјалном - колико се новца скупило, шта треба да се гради... Био сам против тога. Против одређивања ценовника за свадбе, сахране и друге црквене обреде. Ја их никада нисам наплаћивао, већ је давао ко је колико имао. Ко није - није. Свештеници треба пре свега да буду духовници и да деле судбину људи, а не да се бахате - сматра прота. Због неслагања са владиком и другим свештеницима у епархији, скидају му чин архијереја. Добија премештај у Саборну цркву, где су му надређени били млађи свештеници који су ствари „увек знали боље од њега“. Потом му додељују цркву у Хртковцима, где га народ прихвата, али свештенство поново шиканира.

- Отворено сам износио мишљење о стању у цркви, и зато сам, ваљда, био мета критика. Увек сам се питао - Шта ће владикама скупи аутомобили, чему изградња велелепних владичанских дворова, кад народ нема шта да једе? Зашто постоји ценовник црквених услуга и када ће теолошке студије да се осавремене? Зна се шта су верске догме и оне су непромењиве. Међутим, црква је заједница живих људи, са проблемима 21. века, а не средњег. Свештеници треба да разумеју човека, да покушају да му помогну, да га утврде у вери, а не осуђују, што често чине - указује прота.

Услед сталних стресова, прота Голијан се једног дана, пре три године, онесвестио. У болници су му констатовали висок притисак и шећер. Убрзо је и ослепео. Тада се, као и више пута у животу, преиспитивао где греши и зашто му се све то догађа.

- Одговоре сам налазио у Јунгу, Достојевском, светоотачкој литератури, али пре свега у Литургији. Она је основа православља. Мало је добрих духовника данас, али ме радује да их има међу младим свештеницима и монасима. Образованим, пуним разумевања и љубави према људима. Знате, основа човека није зло, већ љубав. Људи су се уморили од зла и траже добро. Какво год било стање у цркви, вера ће опстати - оптимистичан је Голијан.

Након што је пензионисан, проту све чешће зову на духовне трибине широм Србије. Познат као врстан говорник, али пре свега познавалац теологије, психологије и филозофије, говори о темама из ових области, али и из свакодневног живота. Његова предавања су увек посећена, а у публици су махом млади. О политици не говори, јер га не занима, нити сматра да би свештеници, и црква уопште, требало да се баве политиком.

- Да ли је реч о теолошким темама, проблемима у браку, породици, сиромаштву... сва питања која ми постављају у суштини се своде на два - „Откуд зло?“ и „Где је излаз?“. Духовник мора да да одговоре на ова питања. Теолошки факултети треба да се осавремене, а зашто и свештеници не би организовали семинаре, попут лекара, правника, професора..? Црква мора да се приближи народу, да разуме проблеме човека и да одговоре - наглашава Голијан.

Милорад Голијан је досад написао 15 књига, међу којима је и уџбеник из веронауке. Званична црква га није уврстила у школску литературу „због слободнијих схватања“, а издавачи не показују велико интересовање за његова дела, јер су „исувише религиозна и филозофска“. Ипак, прота Голијан је омиљен теолог међу младима, не само верницима, већ и онима који се изјашњавају као агностици и атеисти. Његов разговор са атеистом један је од гледанијих на Јутјубу. Они који нису у прилици да са протом разговарају лично, у дискусије могу да се укључе путем интернета.

Одговор на питање које је поставио себи након спасавања имама у ратом захваћеној Босни, а које су му наметнули сународници - „Да ли сам погрешио, да ли сам заиста издајник?“, добио је пре неколико година сасвим случајно.

- Пријатељ мог сина Страхиње, такође свештеника, ступио је преко Фејсбука у контакт са једном младом женом из Тузле. Муслиманком. Том приликом му је рекла - „Свако јутро када се пробудим, прво на кога помислим и за кога се помолим је прота Голијан.“ То је за мене највећа награда у животу. Велика је то ствар - каже прота, дрхтавим гласом.

Извор

Старац Порфирије и непристојно одевене жене

Два догађаја из живота светог старца Порфирија показују расуђивање које морамо да имамо према нашим ближњим.

Девојка у "Супер мини сукњи" има дивну душу!
 Пре много година, када је старац био на Поликлиници у Атини, једног дана ходајући Омонијом  са две девојке које су биле његова духовна чеда, он је видео са друге стране улице младу жену  са изазовним изгледом. Носила је  "супер мини сукњу" која је била у моди. Када су је видели, Старац је рекао:"Шта  кажете, шта мислите? Осуђујете ли ту жену?"

"Не, старче", одговориле су, схвативши своју позицију.

"Добро чините што је не осуђујете", рече старац. "Не судите људима према њиховом спољашњем изгледу. Та девојка коју видите има дивну душу. Она има динамичну душу. Оно што она сада ради, то је наметљиво и због снаге њене душе. Замислите шта би се десило када би та девојка упознала Христа, и знала све што ви знате. Онда би сигурно достигла високо. ".То је био начин на који је o.Порфирије саветовао и поучавао. Он је водио и поучавао кроз живот.

Дошли су код старца у неприличној одећи
 Једног дана, када сам отишао старцу, он се сусрео са неким девојкама које су дошле да га виде. Међутим, оне су биле непристојно обучене. Старац Порфирије је ћаскао са њима о разним духовним темама, али није направио никакав коментар о њиховом изгледу. Признајем да сам био огорчен на те девојке, које су дошле ​​оваквом светом старацу непристојно обучене.  Згражавао  сам се чињеницом да старац Порфирије није уопште обраћао пажњу на то.Када су девојке отишле, он ми је рекао, насмејано:

"Господине, ја нисам тако строг као ви."

Наравно, одмах сам знао да је похватао моје помисли и згражавање. Али сам га питао:"Зашто то кажеш старче?"

Он је тада рекао:"Девојке су дошли  тако обучене, а ја нисам коментарисао јер имам другу тактику.. Јер, чак и да сам им причао о изгледу, пошто немају веру у Христа, оне се тога неби придржавале. Прво покушам да их доведем вери у Христа, а потом, оне ће сaме схватити своју грешку и исправити је. "

Извор

Однос Цркве и света!

- Црква не само да не треба да бежи од света, да га се гнуша, него је она, будући да је у њој присутан Дух Свети, да је сам Бог ту и да смо ми удови Његовог тела - одговорна за свет. Ма колико да се свет понекад удаљава од Цркве попут Блудног сина из приче у Јеванђељу, ма колико да се понекад и противи Цркви, опет попут Блуднога сина, Црква је дужна да сведочи Истину том свету и има одговорност за свет. Она постоји да би спасавала свет и да би му давала живот.

Имајући пуноћу истине Црква не само да је позвана него, заиста, и може да одговори на многа питања са којима се суочава човек сваког времена па и нашег. Свако искушење, сваки пад и сваки грех јесте са једне стране одсуство смисла у животу човека који пада, али истовремено и вапај за смислом и то можемо сви ми из свог личног искуства да сведочимо.
Владика Порфирије

Покушао сам да дискутујем са многобошцима

Питање Валаамском старцу: Покушао сам да дискутујем са многобошцима. Многе сам успео да разуверим аргументима и остајали су без одговора на моја питања. Али су ми и даље говорили – “Не, ми не верујемо”…

Одговор: Зато што не желе да верују. Ви апелујете на разум, а узроци неверја су у срцу. Чак и ако Вам успе да некога интелектуално надмашите, и он буде принуђен да призна да сте у праву, Ви тиме ништа не добијате. У његовом срцу ће, као и раније, остати неверје. Погледајте житија апостола, мисионара – зар су они деловали убеђивањем? Не, они су давали пример својим животом. Они су говорили најједноставније речи, али су њихове речи биле дисање духа, и људи су то одмах осећали не умом, већ срцем. Људи су одмах осећали истину тих речи. Серафим Саровски је говорио: “Стичи дух мира и хиљаде око тебе ће се спасити”. Да, то је тако, али ми немамо тај дух и због тога су наше речи слабе и заборављају се кроз један дан. То је исто као са жедним: не можемо да му дамо да се напије, већ му само наквасимо усне. Не кажем да ништа не треба говорити, треба, наравно. Али о себи треба имати смирено мишљење. И разумети да је најважнији наш унутрашњи живот. Ако будемо имали нешто унутра, људи ће нас слушати.

Православље у Кенији

Беседа с оцем Филипом Гатаријем, православним свештеником из Кеније

Кенија је сиромашна земља и људи овде живе сасвим једноставним животом, нарочито у провинцији. Отац Филип је настојатељ цркве преподобног Антонија у селу Ишамара, што у Централној Кенији није изузетак. Посла има преко главе, јер је Православље вероисповест која се најдинамичније развија у Кенији и у селима су чести случајевим масовног крштења – по 50-70 људи одједном.

Отец Филипп Гатари. Божественная литургия в Сретенском монастыре.Фото: иером.Игнатий (Шестаков)

- Оче Филипе, испричајте нам нешто о вашем храму. Којој јурисдикцији припадате?

- Наш храм је посвећен преподобном Антонију Великом, који је живео у Египту оснивачу монаштва у целом свету. Ми припадамо јурисдикцији Александријске Патријаршије, по вери смо православци. Моја парохија се налази у Кенијској епархији и тежимо ка томе да је повећамо. Наш приход није много велик: има отприлике 300 људи, од тога су око 100 активни парохијани.

- А како су Кенијци дошли у Православље?

- Православље се овде појавило на иницијативу мештана. Они су се трудили да пронађу истиниту Цркву. Још 1932. године православни Кенијци су написали писмо патријарху Мелетију с молбом да их прими у Александријску Патријаршију; патријарх је дао позитиван одговор, али се убрзо упокојио. Кенијци су поново написали писмо, сад већ патријарху Христофору. Код нас је 1942. године дошао Аксумски митрополит Николај, све је прегледао и 1946. године Кенијска Црква је примљена у општење с Александријском Патријаршијом.

Ускоро је у Кенији почео ослободилачки покрет против колонијалног режима. И то је било 1952. године. На страни устаника су биле управо православне парохије, а протестантски и католички свештеници су устанак назвали побуном незнабожаца и дивљака. Православни свештеници су тада затварани. На пример, отац Георгије Артур Кадуна, први «црни» епископ у Кенији провео је у затвору око 10 година заједно с будућим председником земље и вођом племена Кикују Џомом Кенијатом.

Почивши председник је поклонио земљишну парцелу на којој је изграђена православна богословска школа, која је своја врата отворила 1982. године. Садашњи Албански архиепископ Анастасије је отворио ову богословију. Почињали смо од приватних предавања за викенд предајући само литургику, и сад смо достигли озбиљан ниво, код нас завршавају дипломирани студенти. То је део наше историје.

- А како сте ви лично постали православац?

- Постао сам православац у детињству, кад сам имао око 9 година. Нисам крштен у детињству.

- Да ли су и Ваши родитељи православни?

- Они су били неверујући, али су по угледу на сина примили свето крштење и постали православци.

- Шта се показало као посебно значајно на вашем путу ка Православљу: неки човек, школа или нешто друго?

- Наш парохијски свештеник. Он је утицао на мене – у мом селу, у нашем храму. Тада сам био још дете. Наставио сам да одлазим у цркву и кад сам стасао.

- Испричајте нам нешто о самом храму. Од чега је направљен?

- Наша црква је у прво време била од глине, затим се појавило и здање од камена. Међутим, немамо иконописце који би насликали фреске, а скупо је ангажовати уметнике из Европе. Зато имамо само иконе које качимо на зидове, али немамо фреске. Имали смо звоно, али га је неко украо са самог звоника.

- Желели бисмо да сазнамо нешто о духовном животу у парохији: колико често се људи исповедају и причешћују?

- Људи се углавном причешћују увек кад се служи Литургија, свако ко за тим осећа потребу и ко се припреми. Међутим, наравно, ако човека нешто спречава он се не причешћује. Обично се трудимо да поразговарамо с тим људима, да видимо о чему се ради. По правилу, исповест пре причешћа није обавезна. То зависи од конкретних људи. Ако неко дође и каже: «Треба да се исповедим,» наравно, нека изволи. Ипак, у многим случајевима се трудим да упутим човека на исповест код искуснијег свештеника.

- А каква мисионарска делатност се спроводи у Кенији, у вашој парохији, у епархији?

- Имамо много облика мисионарења. Има омладинских програма, програма за жене, програма за мушка братства. Држе се предавања у школама веронауке. Такође, има образовних програма намењених за рад у средњој школи и у млађим разредима. И у световним школама се трудимо да одржимо хришћанско усмерење.

Веома се поносим тиме што у нашој парохији постоји средња школа коју је основала Црква, али у њу примамо сву децу, независно од њихове вероисповести. Радимо по државном наставном програму, који је обавезан за све школе у Кенији. Овај програм се користи свуда, чак и у приватним школама: час траје 40 минута, у току дана треба да има осам часова, предају квалификовани наставници и др. Образовање је под контролом владе.

Сад имамо 65 ученика и то је део нашег мисионарског рада. Ја сам и директор наше школе и предајем у њој.

Кад сам одређен за ову парохију ту је била парцела од 5 јутара земље намењена школи. Била је запуштена десет година, није било ничега – ни зграде, ничега. И уз Божију помоћ, сад је ту и школа, учионице, клупе.

Трудимо се да у цркви користимо локалне језике. Проповед је такође на локалном језику. А у школама у целој Кенији се настава одвија на енглеском. Све становништво говори енглески.

- Да ли по вашем мишљењу Православље у Кенији има велику будућност?

- Уколико будемо имали разумну управу и уколико се будемо ослањали на локалне народности, пратили њихове потребе и били њихови партнери, имамо велики потенцијал. Наша мисија треба да обухвати нове етничке групе.

С јерејем Филипом Гатаријем разговарао је Василије Томачински

20 / 12 / 2011

 

Извор