Верски туризам шанса или заблуда!?

Људи често не дефинишу сопствене поступке, покрете и пориве у своме животу, између осталог и свој духовни пут. Зато сматрам да се треба осврнути на ову тему, како и на какав начин га схватити и разумети.

 Мање више, сви имамо  искуство у посети неких места након чега смо обогатили своје знање, искуство и преображај.

 Реч „туризам“ потиче из енглеског језика: tour, што у преводу значи „задовољство путовањем . Отуда Туризам као путовање има првенствено рекреативни смисао, са услугом разних рекреација, зависно од врсте и  остваривања жељеног циља. 

Краће објашњење би било да је то "услужна индустрија", која има садржаје већег или мањег броја, са разрађеним системом транспорта, угоститељства смештаја, хране и пића, обилазних рута, сувенира, осмишљеним системом осигурања и безбедности за туристе и сл.. Прво регистровано  организовано туристичко путовање је забележено тек у 19.веку.  Изнајмљена је цела жељезничка композиција за 500 путника којима је обезбеђен чај и музика. Неке секуларне државе сматрају туризмом једну од најважнијих привредних грана, која им ипак, доноси највећи новчани профит.

Постоје разни облици туризма, колико сежу и људски интереси..

.

Какве сад везе има вера са туризмом?

Рекло би се да појам "верски" има уопштено значење, туристи било које вере и вероисповести одлазе да се поклоне и посете значајном месту за њих, нас специфично занима хришћанско-православно, које називамо ходочашћем.

          Реч ходочашће долази од грч. речи ходос што значи пут, и односи се на путовање верника на одређена места.

  "Верски туризам" дође као савремена кованица која се намеће поимању "ходочашћа", јер ипак, за трговца је ходочасник -  само туриста! Он подпада под удео његовог  смештаја током боравка на ходочашћу... Са друге стране, "маркетинг" старајући се о сопственој добити сматра да су вера и туризам у овом случају у потпуности "помирени". А да ли је тако?

 Не треба дозвољавати да се верски туризам ставља у исти ранг са ходочашћем, оно је у многоме неупоредуво са њим, треба то разјаснити.

 За разлику од туризма оно датира из првих вјекова. Хришћани су од првих векова практиковали поклоњењу Светој земљи, гробовима мученика, поклоњење њиховим моштима, молитвено и са поштовањем. Посете Светој Гори такође и другим светим местима вековна је пракса која траје до данашњих дана.

       Ходочашће је узвишен животни моменат код верника, превише је интиман, носи у себи унутрашњој борбу са самим собом, побуђен побожношћу, исконским поривом и потребом за Богом.

 Нпр. Васкрс у Јерусалиму, када сви учествују у свештеном моменту силаска благодатног огња, који је предходио усрдним молитвама, богослужењем.. Дакле, верни се богослужбено сусрећу са Св.огњем који силази само тада. Тај простор и та свештена комуникација и додир, остаје дубоко урезан у души верника заувек. 

Дакле, ходочашће је првенствено богослужбено учешће, сусрет са светињом, откривањем духовне истине, поклоњење светитељу, доживљај  израза своје дубоке вере, често, само једном у животу.

Познато нам је свима путовање Св.Саве у Свету земљу, знамо сви, каквом користи смо се као народ обогатили.

Дакле ако овај духовни израз занемаримо, ходочаће добија облик забавног парка и вашариште.

Ситуација на терену..

Разне туристичке агенције на веб страницама изобилују понудама, у много случаја без довољнe припреме организују посете многим црквама и манастирима.

Честа је појава да се због различитости у намери и мотиву путовања међу путницима нађе врло мали броја ходочасника у односу на бројност знатижељних туриста.

На нивоу Цркве постоји свештенство које не доживљава ходочашће као своју мисију, нити ставља акценат на њу. Видимо у појединим примерима одређене епархије које активно организују садржај ходочашћа.     

Свакако да се на ову тему може много коментарисати, теолошки посматрати да ипак масовни туриста није ходочасник .. Да оно што верник у души чува као вечну вредност, туриста селфијем настоји да меморише на друштвеним мрежама као похвалу својим излетом.

Могуће да не дефинишемо сопствене поступке зато што се налазимо у сазревању, мењамо се и као личност, обогаћујемо се духовним искуствима која нас чине час ходочасницима, час усред расејаности - туристима, ..

Уколико нам је дестинација небо све се мења.

                                             О ХОДОЧАШЋУ

"Зашто чинити оно што нас неће учинити блаженима, нити ће нас приближити Царству небеском”.  Господ није заповедио путовање у Јерусалим као добро дело… „И шта ће више добити онај који пребива у тим местима! Као да Господ све до сада у њима телесно борави; или као да се од нас удаљио; или као да Дух Свети изобилује међу Јерусалимљанима; или као до нас не може доћи… Промена места нам не приближава Бога. Ма где да се налазиш, Господ ће доћи у тебе уколико обитељ твоје душе постане достојна да се у њу усели Господ и ходи… Уколико је, пак, твој унутарњи човек пун лукавих помисли, неће ти помоћи чак ни ако се будеш налазио на Голготи, или на Маслинској гори, или под храмом Васкрсења: ти ћеш бити веома далеко од примања Христа, исто као и сваки онај који није исповедио ни зачетак вере”… И обратно, „у срцу оног ко заиста има Бога, налази се и Витлејем, и Голгота, и Јелеонска гора, и Васкрсење”. „Шта ћеш ново сазнати у Јерусалиму”, пита Григорије. „Да је Христос који се јавио истинити Бог! Па, ми то исповедамо и пре него што смо отишали на то место. И после путовања наша вера се није ни повећала, ни умањила. О очовечењу кроз Дјеву ми смо знали и пре него што смо били у Витлејему. И васкрсењу из мртвих ми смо веровали и пре него што смо видели гроб. Да је заиста било Вазнесење ми смо исповедали и пре него што смо видели Маслинску гору”. 

Св.Григорије Ниски (4.век)

Та размишљања су веома карактеристична за светог Григорија: важније је „из тела путовати ка Господу, неголи из Кападокије у Палестину"

                                                                         

Венац за трпљење унинија

Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.

Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења.

Свети Нил Сорски (+ 1508)
Скитско правило, пета страст
Ризница руске духовности

Врлином светитеља зачуде чак и анђели

Незнано добро

Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?
И анђели су једном рекли Богу:
– Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!
– Хоћу – одговорио је Господ. – Само питајте да ли он то сам жели.
И анђели упиташе свеца:
– Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?
– Не – одговори светац. – Боље је да Господ сам то чини.
– А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?
– Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.
– Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?
– Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.
– Па шта желиш? – упиташе анђели.
– Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.
Али анђели су наставили да инсистирају.
– Добро – одговорио је светац. – Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.

Анђели се збунише, али онда oдлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види, исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“
Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње jе цветало цвеће и сушиле су се људске сузе. А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.

Старац Јосиф Ватопедски: О Расуђивању

Расуђивање јесте здрав и непреварав суд о мислима и стварима, о којима се исправно расуђује имајући у виду време, место, стање, а увек ради старања. Расуђивање јесте разликовање изненадних наилазака, како би се избегла штета. Расуђивање јесте виђење невидљивог, кроз које здрави ум препознаје будуће догађаје. Расуђивање представља благодат Светога Духа, која се као награда даје онима који са сваком исправношћу ( = акривијом) чувају савест, и који са сваком исправношћу чувају Божије заповести. Расуђивање је, потом, орган Цркве, помоћу кога она чува чада своја на немирном и узбурканом мору живота. То је котва мислене лађе.
            Човек који се нађе у животним борбама и у невољама "постојања" прима савете од непријатеља и из других разлога запада у још веће невоље. Најважније за спасење јесте пажња  ( = стражење). Непријатељ војује читавим својим бићем, ратујући да спречи напредовање човеково. Демони често војују против човека на један одређени начин, али ово није обавезно, пошто када схвате да не могу да изазову пад његов, они мењају начин свог деловања. Често војују на одређени начин, али то није трајно.  Довољно је да било где пронађу какву пукотину, било природну било стечену, кроз коју улазе и наносе штету. Довољно је да се током борбе појави каква непажња, па да они уђу и под видом користи прекрате тешкоћу. А ако је и даље присутна ревност, онда они помажу да се прекорачи мера, да се дође до неумерености и да се на тај начин поремети равнотежа. Било премала било претерана правила никада не доводе до резултата. Када су правила премала то води небризи а када се претерано и фанатично претерује то води самоуверености. Ако у свему томе не суделује божанска благодат онда се не постижу никакви резултати. Када се неумерено ревнује, том следују многе невоље од којих нема ни најмање користи. Код овог претераног подвизавања, пошто оно није надахнуто благодаћу божијом, разарају се телесне силе, и човек тако није у стању да испуни своје назначење, пошто је уништио своје оружје - своје телесне силе. Блажени Старац је ово упоређивао са "два начина на која непријатељ војује против нас - један спреда а други с леђа. Неопходно је имати у виду правилно располагање телесним силама, нарочито ако недостаје путеводитељ. У том старању, опет, када недостаје онај ко би нас својим расуђивањем водио, не касни да подвижнику приступе страсти уживања и себељубља, које су једнако штетне. Опасност у овој борби долази више са стране икономије ( = снисхођења), јер према Оцима нашим, у време труда и борбе и страдања, лакше је да се човек превари снисходећи себи. Заиста, када се природа замори она тражи одмор. Исправно је Старац назвао ову прелест "мешавином" онога што је спреда и онога што је од позади. Само они који су задобили благодат, који су достигли меру љубави, не могу бити ухваћени у ову режу непријатеља, пошто их чува пуноћа благодати, и пошто их светлост непрестано просветљује. Ови се већ налазе у праведности а "закон није прописан за праведника" (1 Тим. 1, 9), како је записано. Они, пак, који нису достигли овај степен морају да се чувају. За такве је говорио блажени Старац да "они који нису достигли степен бестрашћа и духовно стање созерцања виших ствари, поскоче и ... падају на земљу".
            Овде смо навели три стања у којима се налази пали човек, према мишљењу Отаца и блажене успомене Старца нашег. Овоме насупрот стоје три духовна стања, за која се удостојавамо "мисленим подвигом".  Прво од ових је "против природно" када "човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан" (Пс. 48, 13). У овој пропасти, која у потпуности одражава слику нашег пада, налази се сва беда и изобличење карактера човековог, и страшно и свегрешно ђавоуподобљење пропалог човека. Свети Макарије Велики, у својој петнаестој омилији каже да је грех "сила и суштина сатаниног мишљења" (Све. Макарије Велики, Омилија 15, 49). И поново у четрнаестој омилији говори да је то "умна и мислена сила сатане".
            Ако човек који је овим поробљен заиште милост Божију и прибегне Цркви и истинитом покајању, тада се благодаћу Божијом, уздижу свете врлине, и он прелази на други "природни" степеник. Тада он живи и промишља у складу са природним законима свога бића, имајући као основу откровење Божије. Ако благодаћу Божијом не упадне у замку лукавога, него настави са покајањем и подвизима, уз помоћ благодати успиње се на трећи - "натприродни" степеник, који представља савршено природно здравље и почетак прозорљивости.
            Духовни степеници и стања, који се садрже у три које смо навели, јесу према Оцима и према Старцу нашем следећи: "Очиститељни" који представља исправљање  делања супротног природи, "просветљујући" који представља живот у складу са природом, и "савршени или освећујући" који представља поредак натприродног живљења. Очишћење призива благодат Христову на човека која исправа његово бесловесно живљење, и учвршћује га у његовом жаљењу због сваковрсних прегрешења у прошлости. Просветљујући степен, као средње стање, преображава читавог човека - и мислено и делатно - и на тај начин га отклања од грешног пута ка врлинском, према речи Писма: "Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење" (Рим. 6, 19). Ово је мера суботњег одмора, када се човек одмара од труда покајања и долази до усиновљења, и његова се чула очишћују "ако и јесу црвена као црвац" пошто је "наследник Божји и сунаследник Христов". Ово се, према нашим оцима назива бестрашће, љубав, обожење, што је све пуноћа обећања Божјих, којима нас је обрадовао, доласком Бога Логоса у човеку. Свакако, наша тема је била расуђивање - ми смо и описали степенике којима благодат долази у човека, увек под светлошћу расуђивања.

Старац Јосиф Исихаста

Са Јелинског Александар Ђаковац

Извор

Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица

Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:
– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!
Питам их:
– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?
– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом...
– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?
– Па ништа…
Једном су ми испричали:
– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!
– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?
– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!
– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».
Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.
Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.
Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?
– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).
Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:
– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?
Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:
– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?
Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:
– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?
Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:
– У праву си, опрости ми.
Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».
Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.
Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.

Архимандрит Андреј Конанос
С руског Александар Ђокић

Стално проблеми, како их решити?

Твоји проблеми се разрешавају тек онда, када престанеш да тако снажно преживљаваш ствари, како то тренутно чиниш. Иначе оне ће те сломити пре или касније. Наравно, твој проблем је довољно сложен, али у ствари ситуација није таква каквом је ти сам себи представљаш. Знаш зашто? Усредсредио си своју пажњу на неправилне тачке проблема, паничиш, бојиш се, и због тога не можеш да пронађеш решење. Вода твоје душе је мутна, и не можеш да увидиш шта се дешава на дну, нити да разлучиш шта лежи у основи твојих дела, твојих жеља. Растројен си. Веруј да то неће донети плода. Треба да поступаш као подвижници, који су када их је нешто узнемиравало то остављали по страни, због тога, што како искуство показује, решење ће с временом обавезно доћи, и преживљено те приморава да хладнокрвније прихваташ живот. Тако ћеш достићи зрелост, обогатићеш се, постаћеш мудрији, напредоваћеш духовно, и учићеш се да другачије посматраш ствари.

Архимандрит Андреј (Конанос)

Људи су несрећни зато што се не суочавају са проблемима на духовни начин

Kада морам да решим неки проблем, старче, не могу да спавам, мучим се.

- Код тебе је основни проблем то што имаш исувише помисли. Ево, рећи ћу ти један начин да избегнеш превише помисли: када ти падне на памет, на пример, нешто што мораш да урадиш сутра, реци својој помисли: "Тај посао није за данас, мислићу о њему сутра." Исто тако, када треба да донесеш одлуку о нечему, немој да се мучиш размишљањем како да нађеш оно што је најбоље и да стално одлажеш коначну одлуку. Изабери нешто и иди даље. Остави да се потом Бог побрине за остало. У наше време најтежу болест представљају испразне помисли световних људи. Људи данас, можда, имају све осим, добрих помисли. Несрећни су зато што се не суочавају са проблемима на духовни начин.

Свети старац Пајсије Светогорац

О смрти оца и мајке која се са свима свађала

Блажена Теодора је причала: "Једна девственица, стару по годинама, и узнапредовалим у страху Божијем, упитах за разлог њеног удаљавања од света. Уздахнувши, она ми стаде говорити:" Отац мој беше кротак и тих, но телом слаб, тако да је скоро читав живот прележао на постељи. Међутим, док је био здрав, он смирено рађаше у пољу, трпељиво сакупљајући оно што је неопходно за кућу. Живео је тако усамљенички да је у нашем селу ретко ко са њим разговарао. Толико је волео ћутање да је онима, који га нису знали, изгледао као нем. Моја мајка је имала сасвим супротну нарав. Била је радознала и распитивала се чак и о догађајима у иностранству. Кад је причала, чинило се да јој је читаво тело постајало језик. Свађала се и препирала скоро са свима. Волела је да пије вино, водала се са развратницима и раскућивала кућу. Међутим, за болести није знала. Читавог живота је била врло здрава. На крају је мој отац, исцрпљен од дугог боловања, умро. Одмах потом, ваздух се усковитлао. Почело је страшно да грми и сева; настала је олуја са кишом. Због тога он три дана није могао да буде сахрањен. Тада су сви у селу, климајући главама, говорили:, Какво се непознато зло крило међу нама! Очито је то непријатељ Божији, када нам сама творевина не дозвољава да га предамо земљи '. Али да се његово тело не би распало и нанело неку штету, решили су, макар и са муком, упркос кише и ветра, да га сахране. Још слободнија, моја мајка се предала још већем разврату. Кад је потом умрла, време је било лепо, и све као да се уклапало у лепоту њене сахране. И тако остадох [сама], малолетна. Али, кад сам већ прерасла дечији узраст, и кад су страсти почеле да се буде и да узнемиравају моје неискусно срце, једне ноћи седох и почех да размишљам о томе какав пут живота да изаберем. Да ли да идем очевим путем - у кротости, побожности и чистоти? Али, размишљала сам, какву је он корист имао од таквога живота? Свагда болести и невоље, и после смрти земља као да није хтела да прими његово тело. Да је тај живот био угодан Богу, он не би претрпео толико зала. Живот мајчин је, изгледа, ваљанији. Живела је како јој се срцу хтело, увек је била здрава, и сахрана јој је била лепа. Јер, боље је веровати својим очима и ићи за оним што је истинито и извесно. Тако се мени учинило да је боље ићи мајчиним путем. Међутим, настаде ноћ и мене обузе сан. И у сновиђењу, гле, преда ме стаде неко страшан изгледом, висока раста, и грозно ме запита:, Реци ми, вели, какве су то помисли у срцу твоме? ' Дрхтећи од страха, нисам могла да га гледам. А он још страшнијим гласом од мене захтеваше да му кажем о чему сам размишљала. Обузета страхом, заборавила сам о чему сам размишљала, и рекох:, Ничега се не сећам '. Тада ме је он на све подсетио. Разобличена, схватила сам и молила опроштај, наводећи као извињење разлог који ме је навео да тако размишљам. После тога, он ми рече: Дођи, и погледај, какав је удео оца твога, а какав је удео матере твоје, те изабери себи оно што желиш '. Узевши ме за руку, он ме поведе. Увео ме у врт, препун сваковрсног дрвећа са плодовима чија лепота не може да се саопшти. Кад стигосмо до средине, срете нас мој отац и загрли ме, називајући ме вољеним чедом. Молила сам га да останем с њим, али ми он рече:, Сада то није могуће. Али, ако пођеш мојим стопама, за кратко време ћеш доћи овамо '. Опет сам почела да преклињем оца, али ми анђео, који ме је ту довео, рече:, Сад иди погледај где ти је мајка '. И одведе ме на неко место препуно таме и смрада. Тамо ми показа пећ која је горела огњем и кључала смолом. Нека страшна лица су стајала око пећи. Погледах, и видех мајку своју у огњу до врата. Шкргутао је зубима, жежена огњем, а црви је јеђаху. Видевши ме, она завапи:, Авај мени, чедо моје! Авај мени због злих дела мојих! Смешним ми је изгледало твоје часно целомудрије, и мислила сам да због блуда и неуздржања нећу бити кажњена. И ево шта трпим због привремене сласти. Али, помози ми, чедо моје! Сети се болова порођајних и брига о васпитању, и помози мајци својој! ' Од жалости јој пружих руку, али је огањ ожежи, и ја од несносног бола закрича силно, па се и пробудих. Од крика се пробудише и они који су са мном били у кући. Притрчавши ми, они ме упиташе за разлог мог страха. Испричах им оно што сам видела, и, благодарећи човекољубља Божијем, изабрах пут живота свога оца ". Ето шта ми је испричала сестра монахиња ! Тако, знајући какве страшне муке очекују грешнике, и како су радосна жилишта оних који иду путем заповести Божијих, ставимо у срце своје да се удаљавамо од зла и чинимо добро, да бисмо, благошћу Господњом, наследили живот вечни ".

Maтерик

Не мисли да ти једини трпиш више од других

О борби против туге
 

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима.
Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже на Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1. Кор. 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи је онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега и Он је никада неће оставити.
Св. Јефрем Сиријски

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазрцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао (2. Кор. 7,10).
Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси.
Св. Јован Касијан


Уздржљиви не тугује што није добио храну, нити целомудрени што није задовољио срамну похоту, нити кротки што није успео да се освети, нити смирени што је лишен људске славе, нити несреброљубиви што је претрпео губитак.
Они су у потпуности угасили у себи све такве жеље, и зато и не осећају тугу, јер бестрасног не мучи туга, као што се стрела не дотиче онога ко има на себи оклоп.
Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.
Св. Нил Синајски


Мржња зависи од раздражљивости, раздражљивост - од гордости, гордост - од сујете, сујета - од маловерја, маловерје - од тврдоће срца, тврдоћа срца - од нерада, нерад - од лењости, лењост - од унинија, униније - од нетрпељивости, нетрпељивост - од сластољубља.
Молитва зависи - од љубави, љубав - од радости, радост - од служења, служење - од наде, нада - од вере, вера - од послушања, послушање - од простосрдачности.
Св. Макарије Велики

Ако неко поучава друге а сам је немаран – биће крив!

Уколико неко говори о сладости речи Божијих а сам је не осећа, само показује да је она горка. Зар ово није горка реч: Ако неко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мт,16.24)? Ко каже да познаје пут који води у неки град, па ипак не пита за њега, он га или презире или се изиграва искушавајући друге. А ако неко зна пут и неће да иде по њему, подвргава се осуди као неко ко је немаран. И Ава Арсеније је (баштинио) духовни разум али га није показивао, него је смиравајући се, говорио: „Хоћу да се спасем али не знам како“. Ако ко покаже брату своме пут, а сам је немаран да иде по њему – биће крив. Тај пут се састоји у томе да нас оно поред чега пролазимо и што остављамо не вуче уназад. Ако тако не поступамо наћи ћемо се на истом месту са кога смо кренули и бићемо достојни осуде, те ће наш труд бити узалудан.

Ава Серид

Из 61. Одговора

 Духовно Руковођење

Ава Варсануфије и Јован Пророк

Господ говори човеку "Чекам те напољу"

ЧЕКАМ ТЕ НАПОЉУ !
(Господ говори човеку 3. дeo)

Видим, одлазиш у цркву. Не занима ме шта ћеш у њој радити иако мислим да ћеш се молити. Нимало не марим за то хоћеш ли стајати испред олтара или тамо код врата, хоћеш ли се молити седећи или клечећи, погнуте главе или затворених очију или ћеш буљити у икону на олтару, ударати се у прса, мицати усне, шапутати речи молитве или пребирати бројаницу међу прстима. Све су то спољашње и једноставне радње којима није тешко преварити човека. -Чекам те напољу! Када изађеш из цркве и вратиш се међу људе, припреми се за сусрет са мном. Тада ћу те немилосрдно пратити, проматрати, судити а можда те и осудити. Имам право то учинити. Наиме, желим знати-јеси ли у цркви заиста разговарао са Богом или си се само Њиме поигравао… Желим се уверити-чини ли молитва човека заиста другачијим и бољим? Уверим ли се да си охол, похлепан, себичан, свадљив, увредљив, завидан, брбљив, површан-знаћу да ти молитва не ваља. Уверим ли се да у породици, на послу, у школи, трговини, аутобусу, на улици… не знаш с људима разговарати, знаћу сигурно да не знаш ни са Богом разговарати. Ако неко непрестано треба да те теши и хвали,знаћу да у цркву ниси ишао ради Бога, да би га славио-већ да би обожавао себе. Али, буду ли твоје усне изговарале речи мира, радости, поверења и утехе, буду ли твоје очи отворене за невољу ближњег, буде ли твоја рука подизала немоћне, буде ли твоје срце имало разумевања за друге, буде ли опраштало и љубило-знаћу да си у цркви заиста разговарао са Богом. Чекам те напољу!

Шта су мисли? Одакле долазе..

Да ли су мисли (помисли) дио нас самих? Да ли су оне дио нашег размишљања? Како оне настају и како се боримо против њих? Како их човјек може успјешно савладати или приступити ономе што произилази из добра или зла?

Познати руски часопис "Славианка" урадио је значајан интервју са игуманом манастира Ватопед, архимандритом Јефремом, на тему: "Грешне мисли".

Старац Јефрем, који је свима познат по снази својих духовних ријечи и јасноћи којом описује сложене теме, сада нам даје јасну слику грешних мисли, иако наглашава да постоје чак мисли које нас чине духовно јачим.

Истина је да многи од нас не знају стање наших мисли и колико оне могу нашкодити нашој духовној цјеловитости или нашим напорима да се крене према таквом духовном интегритету.

Шта су мисли? Како се оне јављају у нашем свакодневном животу? Како их препознајемо и како управљамо њима? Ово се нека од питања која ће старац Јефрем да нам објасни.

Испод је наведен дио текста који је објављен у руском часопису "Славианка".

+ + +

Шта су грешне мисли и каква је његова духовна суштина?

То су мисли које се противе Божијој вољи и дјелују у области човјековог ума, са или без његове властите воље. Ум је немиран и он или ствара мисли или се спољашњи фактори непрекидно приказују у уму.


Одакле долазе такве мисли?

Њихов извор је или пожудно срце човјеково или сами демони. Сам Христос нам открива: "Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога" (Мат. 15:19).

Човјекове страсти су настале и храњене грешним мислима. Демони су извјесна бића која се хране прекомјерном мржњом према људима и на било који начин ће ометати човјеково спасење. Њихов главни посао је да у човјековом уму посију зло, поквареност, подлост, грешне и богохулне мисли.

Наравно да постоје божанске мисли чији је извор у самом Богу и Његовим светитељима, који охрабрују грешника на покајање и доносе утјеху свима онима који су у невољи, просвјетљујући честитост, тако да они знају да им је то "Бог открио Духом својим" (1 Кор. 2:10).

Духовни напредак код човјека огледа се првенствено у квалитету нечијих мисли. Ми морамо гајити чисте, свете и божанске мисли. Ми морамо претворити наш ум у фабрику добрих мисли, као што би рекао блажени старац Пајсије.

Како ми препознајемо ове мисли и како их разликујемо од грешних мисли?

Само са опрезношћу (будношћу) можемо посматрати ум, и морамо бити пажљиви приликом препознавања мисли. Будност је умјереност, пажња коју намећем свом уму.

Ово се постиже призивањем свесветог, величанственог и преслатког имена нашег Господа. Молитва "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног" је најјаче оружје против демона и страсти, и у стању је да држи ум под контролом и да надзире мисли.

Мисли су као авиони који лете у ваздуху. Оне не зависе од нас уколико авиони стално лете у ваздуху. Али ми им не смијемо допустити да слете у нас, да их прихватимо и дамо им наш пристанак.

Која је разлика између жеље и мисли?

Жеља је расположење да ми морамо нешто да урадимо, да тражимо нешто, и то је покрет срца, док мисли дјелују у области ума.

Прво пожелимо и након тога жеља се изражава интерно кроз мисли. Жеља је почетак, сам коријен. Одсијецањем грешних жеља ми се у суштини ослобађамо грешних мисли.

Ово је разлог зашто је наш Господ нагласио: "А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом" (Мат. 5:28). Он жели да одсијечемо коријен страсти.

Свети Григорије Палама каже да се ум вјерника који се бори у молитви лако чисти од помисли баш као што се срце особе (које је снага која производи мисли) не може очистити док се све снаге душе, физичке и духовне, не очисте.

Морамо ли исповиједити све наше мисли?

Мисли које свакодневно долазе у наш ум су безбројне. Већина њих су сујетне, зле и грешне. Демони добро знају свој посао и они узгајају овакве мисли. Ми им подлијежемо само онда када пристанемо на њих, када ове мисли спроводимо у пракси.

Зависно од тога у каквом је духовном стању особа, судиће јој се како се бори са својим мислима. На примјер, за напредне, који имају велико духовно знање и надзор над мислима, пристанак на грешне мисли је гријех. За оне који су тек започели са својим духовним животом то не мора бити грешно.

Особа која се правилно бори она исповиједа своје мисли како не би пристала на њих, гдје кроз саму молитву и борбу не би била у стању да им одоли. Немогуће је било коме да исповиједи све своје помисли. То је психолошка болест. Многи долазе на исповијест са свеском у којој су написали своје мисли, на стотине својих помисли које су дневно пролазиле кроз њихов ум. Ово није исправно. Они не само да замарују духовника односно исповједника, већ немају никакву корист. Ово није опрез над мислима, то није плод будности и духовног напретка, већ је болесна ситуација.

Може ли неко ступити пред свети путир у ситуацији када нам тачно пред Свето Причешће навире грешна помисао?

Наравно да ћемо приступити. Шта читамо од св. Јована Дамаскина пред Свето Причешће?: "Стојим пред вратима твога храма и не одустајем од страшних помисли".

Рат са помислима је веома тежак, како су описали свети оци. У овом конкретном случају морамо да имамо презир према оваквим мислима јер их убацује непријатељ који жели да нам ускрати благослов Светог Причешћа. Осим уколико помисао није повезана са смртним гријехом који није исповијеђен, мислим да се таква помисао неће борити са нама у том тренутку јер би већ била укорена од стране наше савијести.

Да ли постоје неке деструктивне мисли које воде према духовној смрти?

Да, то су мисли очаја и безнађа. Ове мисли, како кажу свети оци, су одсијецање главе подвижнику. Вјерник никада не смије заборавити љубав и милосрђе нашег Бога Оца, без обзира на дубину гријеха који су починили. Никада не смијемо заборавити да постоји нада и да постоји покајање.

Христос није дошао да суди свијету, већ да свијет спаси. Христос је примио покајање лопова, зликовца на крсту, који је био у смртној агонији, спасио га и смјестио у Рај.

Да ли парови требају да исповиједају међу собом помисли које имају једни за друге?

Мислим да не. Боље је да своје помисли кажу свом заједничком духовном оцу. Будите свјесни да ђаво, од тренутка када је двоје уједињено брачном круном, изнад њих ставио мету да их у одређеном тренутку растави. Из тог разлога, нажалост, многи парови не препознају овај рат. Док на самом почетку брака теку мед и млијеко, и док их уједињује љубав, након тога почињу неслагања и свађе, "Не свиђаш ми се", "Не волим те", итд. Све ово је рат.

Зашто? Шта се десило након десет година брака и више, и да се међусобно више не воле? Боље је да на почетку парови кажу овакве проблеме свом духовном оцу, који ће их просвјетљењем преко Духа Светог водити у складу са тим, и својом молитвом одагнати демонску енергију која је дошла међу њих да их раздвоји. Не кажем да парови не требају међу собом разговарати о овим стварима јер је то суштина њиховог јединства и љубави, већ да не требају једни другима говорити грешне мисли које је посијао ђаво.

Како се можемо борити против помисли?

Боримо се будношћу и молитвом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме". Свети Јован Синајски у својој књизи Лествице каже: "Име Исусово мучи наше непријатеље." Наши непријатељи су наше страсти, наше грешне мисли, демони. Не постоји ефикаснији начин од тога да се молитва изговара самопријекорно и са болом у срцу.

Ако видите да нека помисао одолијева упркос вашем напору и молитвама и да вас не пушта на миру, онда је добро да је исповиједите. Исповијест је заправо понизност, јер "Господ даје благодат пониженима" (Јаков. 4:6). Срамота коју осјећамо пред нашим духовним оцем кроз исповиједање ове грешне мисли, оправдаће нас пред Богом и Бог ће нас ослободити од енергије ове страсти, ове грешне мисли.

Јако је добро гајити добре мисли а презирати оне грешне, лоше мисли, међутим ово тражи доста труда и марљивости.

Презир који показујемо према лошим мислима посијаним од стране ђавола ће умањити тог ђавола, заробити га, да бјежи, јер је ђаво арогантан и он жели да се бринемо за њега и да нас окупира, а не подноси да га презиремо.

Ако можете ово гајити на овакав начин то је онда најбезболније, као што би св. Порфирије Кавсокаливит рекао. Тражимо мир, радост и љубав Христову, а занемаримо наше зло, наше страсти, наше грешне мисли. Окренимо своје лице, цијело наше биће, према Христу и тражимо Његово лице, Његову милост. Иако полако, без да то и увидимо, бићемо освећени, а стари човјек који нас је умарао са својим жељама и мислима ће побјећи, и ми ћемо се обући у новог човјека "који је саздан по Богу" (Еф. 4:24).


Извор

Пропадамо ако не растемо духовно

Архимандрит Јустин (Пирву) је познати румунски духовник који је доживео преко 90 година. Рођен је 10. фебруара 1919. године у Њамецком срезу. Са 17 година је дошао у манастир Дуреу. Похађао је три богословске средње школе: у манастиру Черника и у градовима Римнику-Вилча и Роман. Монашки постриг је примио 1940. године и три године касније био је рукоположен за јеромонаха. После Другог светског рата наставио је школовање у Романској средњој школи коју је завршио 1948. године. Тада су га ухапсиле комунистичке власти и осудиле на 12 година затвора «због политичких погледа». Своју казну отац Јустин је издржавао у затворима који су се одликовали крајње суровим условима за живот затовреника (Сучава, Векерешт, Жилава, Герла, Периправа и Ајуд). Кад је 1960. године истекла његова казна отац Јустин је осуђен на још четири године затвора због тога што се није одрекао вере. Изашавши на слободу 1964. године отац је био приморан да се запосли као радник на шумском добру.
Јеромонах Јустин је 1966. године примљен у братство манастира Секу и осам година је овде имао послушање духовника. Затим је премештен у манастир Бистрица – са забраном да напушта манастирску порту; овде је под будним надзором провео 15 година: од 1974. године до свргавања комунистичког режима 1989. године. По милости Божијој оцу Јустину је 1976. године било дозвољено да посети Свети Атон.
С падом комунистичког режима 70-годишњи јеромонах Јустин се вратио у манастир Секу са жељом да остатак свог живота посвети животу у молитви и отшелништву. Међутим, послат је у село Петру Воде у Њамецком срезу где је основао манастир у име архангела Михаила и Гаврила посвећан румунским мученицима пострадалим у комунистичким тамницама.
На извесној удаљености од манастира отац Јустин је основао женски скит који је касније претворен у манастир Пресвете Богородице. Такође су отворени дом стараца, дечји дом и болница од којих је касније настао добротворни комплекс «Петру Воде». Отац је 2003. године покренуо часопис «Глас монаха» («Glasul Monahilor»), а 2008. године је по његовом благослову почео да излази часопис „Ставови“ («Atitudini»). Отац Јустин је такође руководио духовним животом неколиких скитова.
2006. године је за старешину манастира постављен јеромонах Лаврентије Карп (Лучиан), а отац Јустин је постао главни духовник обитељи. Отац Јустин (Пирву) је 2008. године унапређен у звање архимандрита. И после упокојења ужива огромну љубав и поштовање у целој Румунији.
Пажњи читалаца нудимо беседу оца Јустина с дописником румунског издања «Crestinortodox».

* * *

На заласку нежног сунца који као да је био напојен мирисима измирне и црногорице Бог ме је довео у манастир Петру Воде у келију великог духовника – оца Јустина (Пирвуа). Окренувши ка мени своје лице – лице светог човека које зрачи дивном светлошћу старац ме је слушао и притом ме је невидљиво тешио. Затим је почео да говори о деци о којој обитељ Петру Воде води духовну и материјалну бригу. Отац има шта да нам каже о спасењу, па је своје мисли љубазно поделио с нама.
 
– Величина Божанске благодати се не може изразити речима. Ипак бих желела да чујем од Вас, оче, како гледате на човечанство, како гледате на породицу у овим тешким временима која су нас сад задесила.
 
– Ако немамо корен који нас чврсто држи за олтар вере, наравно, можемо скренути с пута, али ће нам сила молитве и нада на утеху Духа Светог омогућити да јасно видимо светлост Свете Тројице. Времена у којима живимо су врло немирна, као што сте добро казали, али свима треба да показујемо пут ка спасењу, чак и ако није свима надомак руке. Увек сам говорио да живимо у веку лажи и обмане и како време пролази то се само потврђује: није остало више ничег истинског. Видимо потпуно обезличавање људског бића. Код нас долазе људи са свих страна и ја видим колико се много разликују; и чудим се како поред свих оних искушења која се обрушавају на нас ови јадни људи уопште имају снаге. Али они верују и вера их теши и покрива. У сваком случају, треба да знате: ма какве биле разлике међу људима, ако не растемо духовно, ми пропадамо, нисмо укорењени како треба.
Многи ме питају да ли се умарам. Не, не умарам се, зато што веома волим то свагдашње и слатко ишчекивање на попришту духовништва. Истина је да не желе сви да устану и крену степеницама спасења; многи од оних које видите долазе само по благослов, али само Бог зна колико успона и падова очекује свакога на путу ка опраштању и спасењу.

– Колико је за духовни напредак важна блискост клирика и мирјана? И како можемо да достигнемо потпуно исцелење душе? – У свако доба треба да будемо спремни за дан кад ћемо дати одговор Спаситељу за сва наша безакоња. А за то треба што пре да се прихватимо духовних трагања и да нађемо свој пут духовног усхођења. Ево, учитељица води малишана за руку у школу, а затим га учи да пише азбуку. Тако је и са свештеницима у цркви. Њихова обавеза је да спуштају благодат на све који су скренули с правог пута. Ево, на хиљаде верника долази у манастире и храмове; једни од њих желе да оставе пиће, други пушење, трећи још неке најразличитије страсти; али ако им свештеник не иде у сусрет да их научи, како да приђу храму они ће скренути с пута не стигавши да учине ни први корак. Они нас, сироти, траже, а ми... – ништа!
Видели сте да је данас на вечерњем нас свештеника било двојица – и читаво море верника! Затим... они остају овде и да преноће, и сутрадан ако је потребно – баш су ревносни... – и не одлазе док не добију онај духовни лек ради којег су превалили толики пут. Ипак, тешко је духовно расти, а здравље – и душевно, и телесно – наћи ћеш само у путиру који држи свештеник. Али, људи треба да буду позвани, потребна је и ревност духовника и љубав. Иначе ћемо остати, неко у заблуди, неко као парализован, неко у смрти и погибељи. Сироти људи живе у стању млаког хришћанства и све то за њих остаје као нешто далеко. И то је све...

– Парафразирајући Марина Предуа може се рећи: „Време је изгубило стрпљење“, - и почињем да се плашим да ће нас смрт затећи неприпремљене – онакве какви јесмо. Оче, да ли имамо још времена да тражимо и нађемо пут ка спасењу?
 
– Онај ко се свим својим бићем буде уздао у спасење и наоружа се постом, молитвом и подвигом, ко урони у себе, сигурно ће наћи овај пут. Међутим, нажалост, све већи и већи број људи обузима дух противљења и чак видећи својим очима и слушајући својим ушима о толиким страхотама, нипошто не желимо да поверујемо у читаву ту «ђаволштину». И тако се испоставља да пред лице смрти дођемо потпуно неприпремљени. И то је зато што смо навикли да живимо међу људима који су се скаменили од свих ових «техничких достигнућа» са све телевизорима и компјутерима, интернетом и другим безакоњима која нас душевно разбијају.
Сачувај те Боже да користиш интернет ако не узимаш из њега само добре ствари, само знање и информације. У супротном случају све је то таштина. Све то служи као припрема за пакао, припрема за сатану. То је нешто незамисливо: деца гледају разноразне погибељне ствари: како мушкарци полно опште с мушкарцима, мајке са синовима, очеви с кћеркама, браћа међу собом – горе од животиња. То је нешто страшно!
Сва ова таштина нам је дата да би се човечанство пробудило. Требало би да ронимо горке сузе, да се кајемо због свих ових безакоња и страсти који су нас довели на ивицу провалије и да се вратимо на прави пут, бежећи колико нас ноге носе од читаве ове драме у којој живимо.
С великом љубављу и одушевљењем гледам на младе којих у нашим правосланим храмовима има све више и више, али ипак, у њима као да нема онога што нас везује с традицијом... С огромним болом и тугом морам да кажем да су деца, као и старци, погазила традицију. Осећам како ми се кожа јежи кад видим да се све оно што је дивно и богоугодно, одбацује, квари, а онда се потпуно заборавља.
А ми – нас све као да је неко сатанизовао, као да нам је сугерисао да треба да примимо све ово смеће свакодневице. Ех... кад бисте знали како је то стање опасно за наше спасење...
Питате ме за безакоња дец и омладине, а куда сте старце денули? Или мислите да сви старији људи воде исти живот као старци из Центра у Петру Воде? Шта ту уопште да се прича! Причао ми је један верник из Дорне, мој вршњак, да скоро све његове комшије, већ стари људи, даноноћно отворених уста седе испред телевизора, тако чак и једу, падају у искушење због онога што виде, исто тако пију и тону у сан, ставивши флашу под главу уместо јастука. А о молитви – нема ни говора.
Шта ту још да се прича! Тако не можемо да се припремимо за крај. Ако наш хришћанин тако доживљава онај благодатни трепет који нам Бог шаље, нема ни говора о спасењу... Ако не обновимо традицију рађаће се нараштаји којима ће наша мала земља бити све више туђа. И знате какви ће бити ти нараштаји? Биће издресирани тако да не постављају било каква питања и да се слажу са свим што им се каже!

     – Огромну радост нам причињавају посете дечјем и старачком дому у Петру Воде. Оче, реците нам нешто о душевном стању Ваших штићеника.
 
– Заиста, сваки пут кад дођете код наше деце имамо још један повод за радост... Велику радост нам причињавате долазећи из свих кутака земље с лепим жељама да утешите децу; чак ни не знате колико светлости доносите у ову свету обитељ. И знате шта надахњује? То што долазите код деце и стараца – жалосних бића којима је толико потребна љубав. Ми овде имамо свега, зато што људи доносе много више него што је потребно за све нас који ту живимо и за манастирске трошкове. Али знате шта не схватају људи са стране? То да овде, као и свуда међу православцима, постоји велика потреба за великом љубављу. Ево, ви сте дошли, помогли сте, превили сте рану, ублажили сте бол... и ова девојчица, Јована, је то осетила. Чак је хтела да иде да Вас прати кући. Неписано је правило – љубав осећају само људи који су се приближили небеској милости.
Чињеница да треба да застанемо кад видимо да су људи попут нас у невољи, није случајна. Време открива пред нама добро и зло у свету дајући нам могућност да застанемо тамо где смо некоме потребни. Да ли сте видели како се они радују и како осећају људе отворене душе, који воле себи сличне? И то је зато што је темељ друштва увек била породица. Сва деца на свету би требало да расту и да стасавају у традиционалној породици која је позната свима нама. Наш дечји центар је само надомештање хришћанске породице. Наша деца имају маме, тате, баке, али их је овамо довело сиромаштво како би научили да је живот непрестана молитва. 

– Оче, рекли сте да у свету обитељ долази много мирјана. Схватам да оних који размишљају о спасењу код нас ипак има више него оних који гину, о којима сте говорили. Ако је тако какви би могли бити степеници молитве у нашем свакодневном духовном усхођењу?
 
– Светињи се може приступати тек после темељне припреме душе. Не сме се дозволити да прође ниједан дан, а да се човек не упита: «А шта треба да учиним данас?» И тако почиње дан: пре свега, треба прочитати јутарње молитве, за њима увек следи Молебни канон Пресветог Богородици,^[2] у којем има толико дивних места која нам пружају велику утеху и здравље и подстичу човека на покајање. Овај молебан је најлепше молење Мајци Божијој. Свима саветујем да колико могу читају и по две-три катизма с неколико метанија.
Увече сваки добар хришћанин обавља своје правило после чега чита акатист и чини неколико метанија. А најдивније је кад се цела породица окупља на молитву. Разумете, ако деца буду видела да се родитељи моле са свештеним страхом, и сама ће се негде поклонити до појаса, негде до земље и такође се учити молитвеном усхођењу. Знате, најбољи учитељ није ухо, већ око. Дете ради оно што види!
Нека нам помогне Благи Бог и нека нас заштити од свих ових страшних опасности, да нас сва ова техника не гурне на дно провалије, зато што око нас већ превише дувају ветрови несреће и пустоши, предубоко се погружавамо у бесконачну духовну убогост. Остајем при мишљењу да је неко веома заинтересован да нас доведе до стања лутања – до наше коначне душевне погибељи. Молим Бога да нам свима дарује разум и да стекнемо душевно здравље код оних малобројних правих духовника које нам Бог још даје. 

– Оче, шта ћете посаветовати онима који мисле да могу да стану између добра и зла, имеђу светлости и таме, или другим речима, да можемо бити прави хришћани наслађујући се истовремено свим радостима живота, иако смо далеки од стрпљења и молитве?
 
– С Богом се не може цењкати! Ко не преклања своја колена на молитви, неће имати никаквог успеха. Ако се будемо усрдно молили, ако се потрудимо у молитви Бог ће учинити тако да за нас све буде могуће. То треба да чинимо сви: да се молимо Богу како би нам помогао да издржимо све невоље и несреће које се буду обрушавале на нас. Ако желимо да избегнемо невољу наш једини пут је да се научимо стрпљењу и непрестаној молитви. Сви ћемо стећи Бога и оне који у вечности живе у Духу и и Истини.
Реч која треба да се чује у Цркви је следећа: вратимо се учењу подвижника-христоносаца, вратимо се светим оцима Цркве... И нека Вас Бог благослови и нека обасја Ваш пут! Амин.

С архимандритом Јустином (Пирвуом) разговарала је Маријана Борловјану

С румунског је превела Зинаида Пејкова

Сrestinortodox.ro

^[1] Марин Преда (1922–1980) – румунски писац. Он је заједно с Николаеом Ганеом на румунски језик превео роман Ф.М.Достојевског «Зли дуси».
^[2] Канон почиње: «К Богородице приљежно ниње притецем...»

Са руског Марина Тодић

21 / 11 / 2013

Извор