Ако се обесхрабрење не савлада, стиже разочарeње…Безнадежност.

Бежите од обесхрабрења. Ако се обесхрабрење не савлада, сустиже га разочарeње…Безнадежност. Очајање. Отуда психички проблеми. Зато што се очајањем нарушава духовни свет, нарушава се логичко поимање човекове личности. И онда идемо психолозима како би нам дали таблету за утеху. То је узрок!

Чему обесхрабрење? Допуштамо да нам ђаво глуми адвоката? Па, већ врло добро знамо да не постоји ни један дан у нашем животу, ма ни један једини, а да не сагрешимо. Зато што смо након пада (Адама и Еве) доживели суноврат. Немамо способност да стојимо непомични, јер на нас делује окружење. И захваљујући томе, да се тако изразим, чинимо грешке.

Тада долази ђаво да глуми адвоката. Тај “непогрешиви”. Да нам каже да смо ми грешни.

Колико пута сам вам рекао, да устајете са храброшћу говорећи

- “Бре врати се одакле си дошао”!

Доносиш ми обесхрабрење. Ја ћу отићи сада своме оцу и њему ћу се исповедити!

Овде је усхтео Син Бога Живога да усинови мене а тебе да уклони, а ти ми глумиш адвоката!

Тако се постављајте према обесхрабрењу. Зато што је храброст покретачка снага. То је енергија, као што је струја, као што је огрев.

Зашто да губимо храброст?

Е, погрешили смо заиста, али постоји ли безгрешан живот? Затим се окрећем много пута нашем Христу, и спорим се са њим у свом очајању говорећи: - “Многомилостиви, да ли су милиони покајника којима, не само да си опростио него си их обукао у награду освећења, и који се налазе окупљени у кругу око Твог трона, својим јунаштвом то постали? Зар нису то постали Твојом благодаћу, Господе мој? И ја сам један од њих. Упоран сам, нећу престати да куцам на врата! Отворићеш ми! Ти си истина, Ти си живот, Ти си васкрсење!”

Тако, тако желим да се борите, тако да ратујете. Зар немамо примере да су се заблудели људи који су стигли до понора ништавности вратили назад, и не само да су победили грешност, него су ушли у светост, спојили се заједно са светима и заблистали. 

Старац Јосиф Ватопедски

Венац за трпљење унинија

Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.

Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења.

Свети Нил Сорски (+ 1508)
Скитско правило, пета страст
Ризница руске духовности

Чамотиња - депресија

Грех чамотиње се рађа од настаје од прекомерног бављења собом, својим осећањима и незгодама, и за резултат има гашење љубави према ближњима, равнодушност према туђим патњама, неспособност радовања туђим радостима и завист. Основа и корен нашег духовног живота и снаге јесте љубав према Христу, и њу човек у себи мора да негује и да васпитава, да се загледа у Његов лик, да Га расветли и продуби у себи, да се саживи с мишљу о Њему, а не о својим ситним, празним успесима и неуспесима, да Њему да своје срце, - јер то и јесте живот хришћанина. И тада ће у нашем срцу завладати тишина и мир, о којима Исак Сирин говори: “Помири се са собом и помириће се с тобом небо и земља.” Људи који су тешко сагрешили или су слаби, а нису способни да храбро ступе у борбу са својим страстима често сумњају у могућност да добију опроштај, да им се опрости, што је праћено знацима чамотиње и очајања (такође тешког греха маловерја). Али “не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање” (Мт. 9, 12-13). Безизлазни положај неких људи који се исповедају, привидна безнадежност њиховог положаја је у томе што су ти људи ван Цркве, а њихово спасење представља улазак у Цркву, у општењу љубави са браћом по вери.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

О ношењу Крста у савременом свету

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети,  не жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.

Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.

Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.

Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи „О нашем надању“: „Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: „Хришћанство је радост.“ А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. „Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном,“ рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: „Није мене достојан.“ А то значи: „вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.

Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак.“

Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става: сида, наркоманија, еколошка катастрофа.

А решење није тамо где се мисли, односно у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна, али недовољна. Коренито решење је једино покајање.

Јудеји су тражили „знак“ од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погреб и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.

Један од западних отаца, блажени Августин, је рекао: „Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин.“

Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст, морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.

Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и апостол Павле: „Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.“ (Фил. 3, 18-19).

Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати (са крстом у руци не напредујеш), него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге (да не би други злоупотребили њих).

Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.

Јевреји су хтели Месију, али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.

Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту (српски би ова скраћеница била ХСК, прим.прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.

Архимандрит Георгије (Капсанис), 

Извод из: Крст Христов

Човек који живи у прошлости, исто као да је мртав

Човек који живи у прошлости, исто као да је мртав. Наиван је свако ко живи у будућности, односно у својој фантазији (или машти), зато што будућност искључиво припада Богу. Христова радост се налази једино у садашњости, у вечној Божијој садашњости. Само су потребне три ствари. Прво: Љубав. Друго: Љубав. Треће: Љубав.

Мати Гаврила(Папајанис)

Како да се изборимо од унинија које понекад доводи до очајања?

Помаже Бог, Елена!

Униније је, несумњиво, тежак грех. Да бисмо се изборили са њим, морамо прибегавати духовним средствима. Дакле, морамо се борити усрдном молитвом, покајањем и причешћивањем Светим Христовим Тајнама. Постоје и «превентивне», «животне» мере, дакле, потрудимо се да себи не оставимо времена да паднемо у униније. Тако, можемо да се позабавимо нечим интересантним као што је одлазак на кратак пут, читање неке интересантне књиге, гледање доброг филма, разговор са пријатељима.

Још боље је да се осврнемо око себе и притекнемо у помоћ онима, којима је теже него нама. Тако на пример, можемо прићи старијим људима, који су осамљени, затим, болесним људима, деци-сирочади. То можемо да урадимо или сами или у оквиру неке социјалне црквене делатности, ако таква установа ту постоји.
Ипак, најбоље је са свештеником на исповести изнаћи за Вас најбоље решење. Нека Вам је Господ на помоћи!

С поштовањем, протојереј Александар Иљашенко

Превод: Радмила Максимовић

Самоубиство

Није случајно да смо за крај поглавља о депресијама оставили управо разговор о овој страшној теми. Управо чамотиња и очајање могу да наговесте овај страшан грех. Суицид (самоубиство) је свесно лишавање себе живота.
Дуго времена су у нашој земљи жалосни подаци о самоубиствима били недоступни широј јавности. Тек почетком 1989. године први пут за последњих 60 година биле су саопштене јавности запрепашћујуће цифре, иза сваке од којих се крије безизлазно очајање, губитак смисла живота. Навешћемо само да је, на пример, 1984. године у СССР-у 81 хиљада људи извршила самоубиство. Ево још једног уверљивог податка: број самоубистава у Русији је 1915. године био 3,4 човека на 100.000 људи. 1985. године овај број је у СССР-у износио 24,5. А 1991. године у Русији је исти износио 31, а већ 1993. год - 38,7. 1998. год. је карактеристична по још већим показатељима.
 Који су узроци самоубистава?
Они су различити. Ипак, ево неких закључака. Социјални фактори немају пресудни утицај. Мишљење лекара је следеће: највећи број самоубица нису психички оболели. Суицид је последица унутрашње кризе личности. Нерешени духовни проблем стоји у корену самоубиства.
Архиепископ Јован (Шаховски) је непогрешиво написао: "О јадни паћеници, самоубице! Ви сте се одрекли искупљења, краткотрајних страдања на земљи, слатких за оне који их подносе, о, много слађих од привидне насладе у тузи у којој сте умрли. Да, у вашој је власти било да учините оно што вам је нашаптавала зла сила, која тада није имала никакве власти над вама, у вашој је власти било и да не чините исто. У вашој је власти било да знате да Бог постоји, да је Он не само највише Оваплоћење Истине и Праведности, недоступне нашем поимању, већ и много више од свих ових људских појмова. У вашој је власти било да схватите, да Бог неће дати Крст, а да не да и снаге да се он изнесе, - у вашој је власти било да се обратите Богу и спасете призивајући (од срца) Његово Име."
Владика Јован у једном од својих дела разјашњава: "Самоубице не знају да уочи њиховог самоубиства око њих стоји неисказано мрски зли дух, који их наговара да убију тело, да разбију драгоцени "земаљски сасуд", у коме се душа чува до рока Богом одређеног. И саветује овај дух, и убеђује, и инсистира, и принуђава, и устрашује свим могућим страховима: само да човек притисне обарач или скочи кроз прозор, бежећи од живота, од своје неиздрживе тескобе....Човек и не помишља, да није живот узрок "неиздрживе тескобе", већ онај, који нам и нашаптава све мисли које "оправдавају "самога себе. Човек мисли да то он сам размишља, и долази до самоубиственог закључка. Међутим, то не мисли он, већ кроз његове мисли говори онај, кога је Господ назвао "човекоубицом од искони".
Човек се, поколебавши се, саглашава, невидљиво узима на себе грех ђавола, поистовећује се са грехом и са ђаволом... Само једна покајна реч, само једно обраћање Крсту бар у мислима са надом на Њега - и паучина зла нестаје, човек је спасен силом Божијом од погибељи.... Само мала искра живе вере - и човек је спасен! Но, да ли сви људи, који су се спасли од самоубиства или од неког другог греха, схватају да је око њих стајао (а можда и још стоји или им се понекад приближава) одвратни зли дух, кога осећају само духовно осетљиви и људи са изоштреном духовном пажњом?
Пуно је оних, који уопште немају представу (чак и међу Хришћанима) о деловању и препознавању злих духова, о којима са таквом задивљујућом снагом и јасношћу говори Свето Писмо. Деведесет процената самоубица чини свој последњи корак под непосредним деловањем духова "човекоубица од искони" (Јн. 8, 44). И, уствари, приликом сваког самоубиства демон убија човека, али рукама самога човека.

ДМИТРИ АЛЕКСАНДРОВИЧ АВДЕЈЕВ И ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА
Духовни узроци неурозе и православни начин лечења

Не мисли да ти једини трпиш више од других

О борби против туге
 

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима.
Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже на Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1. Кор. 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи је онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега и Он је никада неће оставити.
Св. Јефрем Сиријски

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазрцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао (2. Кор. 7,10).
Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси.
Св. Јован Касијан


Уздржљиви не тугује што није добио храну, нити целомудрени што није задовољио срамну похоту, нити кротки што није успео да се освети, нити смирени што је лишен људске славе, нити несреброљубиви што је претрпео губитак.
Они су у потпуности угасили у себи све такве жеље, и зато и не осећају тугу, јер бестрасног не мучи туга, као што се стрела не дотиче онога ко има на себи оклоп.
Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.
Св. Нил Синајски


Мржња зависи од раздражљивости, раздражљивост - од гордости, гордост - од сујете, сујета - од маловерја, маловерје - од тврдоће срца, тврдоћа срца - од нерада, нерад - од лењости, лењост - од унинија, униније - од нетрпељивости, нетрпељивост - од сластољубља.
Молитва зависи - од љубави, љубав - од радости, радост - од служења, служење - од наде, нада - од вере, вера - од послушања, послушање - од простосрдачности.
Св. Макарије Велики

Hа исповести и нисам осетила олакшање??

Много пута сам била на исповести и нисам осетила олакшање...
...Често долазе код мене људи који кажу да се осећају после исповести јако радосно и лако. Ако не осећам олакшање, радост и лакоћу , значи ли то да су ми греси ипак опроштени? Ирина

Одговор: Драга Ирина!
Светитељ Теофан Затворник каже, да ономе којем је корисна радост, њему се и даје радост, а коме је корисна туга – њему туга, само ако је та туга по Богу. Значи да наше покајање треба дa буде озбиљније и строжије испитивање наших односа с другима људима.
Преподобни Макарије Велики сведочи, да је знао многе, који су у почетку били облагодаћени прекомерно, а потом на жалостан начин пали. И још више оних који су се читав живот трудили у смиреном послушању у вери, немајући посебних утеха, а достигли су спасење вечног Baскрса. Приликом искреног кајања за грехе, човек добија од Господа опроштај за њих у Тајни исповести, иако после ње нема осећања некакве посебне радости.
С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

Шта да радим да пронађем радости у животу?

 
 Савјети, дијагнозе и терапије старца Порфирија

Неко упита Старца одакле потиче повишен холестерол који је установљен у његовој крви. Овај му одговори:"Потиче од твоје превелике бриге и од исхране."

Шта да радим ,Старче,па да нађем радости у свом животу?
 
-Да читаш Свето Писмо, да одлазиш у Цркву, да имаш духовника, да се причешћујеш, другим речима, да будеш добра хришћанка.Тада ћеш наћи радост за којом трагаш.

-Често ме обузима меланхолија,Старче?
-Зашто си све време затворена у својој кући?

-Куда да идем?
-Прави излете,одлази у брдо.То много помаже.

За успешно решавање свих проблема, Старац је препоручивао молитву. Неко би се пожалио да пати од упорне несанице-Старац би му одмах преписао лек: Молитву. Он би послушао савет и коначно би се излечио од несанице,али би истовремено добио и нешто узвишеније:научио би да се моли за своје проблеме.

Депресивном човјеку може да помогне рад као интересовање за живот. Башта,биљке, цвеће, дрвеће, природа, шетња у природи, пешачење-све то помаже човеку да активира и да се у њему пробуде друга интересовања.Све то утиче као лек. Бављење умјетношћу, музиком или нечим другим,такође веома добро утиче.

Скупа цена греха унинија

Једном је ђаво некако решио да прода све инструменте из свог арсенала. Уредно их је поставио у витрину да сви могу да их виде. Колекција је била импресивна: овде се налазио блистави бодеж Зависти, а поред њега се налазио шраф Гнева, на другој полици су лежали лук Жеђи, поред њега су се живописно разместиле отровне стреле Похоте и Ревности. Било је тамо оруђа Страха, Гордости и Мржње, а на свима се налазила – цедуља са називом и цена. А на најлепшој полици, одвојеној од свих осталих инструмената, налазио се мали, и наизглед неугледан дрвени клин, на коме је висио назив – Униније. Зачудјујуће је било то да је цена овог инструмента била већа од свих осталих заједно. Један пролазник је упитао ђавола због чега тако скупо цени тај чудни клин. – Заиста, ценим га више од свега, - одговорио је ђаво, - јер је то једини инструмент у мом арсеналу, на који могу да се ослоним, ако сви остали откажу. И он је нежно помазио дрвени клин. – Ако ми успе да забијем тај клин у човекову главу, - наставио је ђаво, - он ми онда отвара врата за све остале инструменте.

Мислила сам да верујем у Бога.

Питање валаамском монаху: Мислила сам да верујем у Бога. Али, једном сам на радију слушала емисију о хоспису. И тада сам се први пут замислила о сопственој смрти, тачније постала сам свесна да сам смртна. Моје вере је нестало. Наступило је неуротично стање свеобузимајућег страха, а због те свести, почеле су да се дешавају ужасне ствари. Видим колико у свету има страдања, то боли и моје срце се стеже! У Цркву не могу да идем, пошто немам вере! И не знам како даље да живим.

Одговор: Ваша вера се показала слабом. Хришћанство није идила, нити рај на земљи. Хришћанство је – крст. Да би се ишло за Христом – треба имати храбрости, треба имати одлучност и трпљење, треба имати љубав према истини. Прочитајте житија апостола, мученика – колико су само страдали, а какве химне Љубави су њихова житија. За нас, људе ослабљене вере, размажене удобношћу, то изгледа скоро невероватно, али то је све било тако! Ваша реакција је природна – веома је тешко човеку да у своју свест смести љубав Божију и океан страдања у овом свету. Овде се ради о подвигу вере, јер наши путеви нису путеви Божији, и наше мисли нису мисли Божије, и наша правда није – Правда Божија. Ми не можемо све то да схватимо у овом животу. Потом, тамо, у другом свету, све ће нам бити јасно и захвалићемо Богу за све. А сада? Овде је потребна вера, поверење у Бога.

Због чега у мом животу нема зрачка наде

Уколико је Бог заиста милостив, због чега онда у мом животу нема зрачка наде, већ сам принудјена да гледам само тудју срећу? Наталија  

Одговор: 
Наталија!
Потпуно је немогуће да наш живот буде толико обремењен невољама да нема никаквог зрачка наде! То је потпуно немогуће, јер нам Господ не шаље искушења која надмашују наше снаге, али нам даје и неку утеху. Друга је ствар, што посматрамо спољашње и оно што се не односи на нас, и често због тога не видимо у нашем животу Божију милост према нама - видимо само оно спољашње и често привидну срећу оних који нас окружују. Одатле је само један корак до погибељне страсти зависти - чувајте је се: она ће вам донети неупоредиво више невоља, него што можете да замислите! Размотрите свој живот непристрасно - зар заиста у њему нема ничега због чега треба да благодарите Господу?! Запамтите: милост Божија није у испуњавању онога што ми желимо, већ у ономе што је дусекорисне!
Поред тога, дешава се често да се усредсредимо на једну ствар и да почињемо да упадамо у униније пошто је не добијамо. А размислимо: можда још није дошло време које чекамо? Оно што треба да се деси, десиће се у своје време. Може бити да Господ има за нас неки други план. У сваком случају треба, не мерећи себе другима и друге собом, веровати Господу - Његова мудра љубав према нама превазилази свако наше самољубље!
Радост Вам у Господу милујући!
Свештеник Алексеј Колосов

Не заборављај смисао живота

Живот нам је дарован да би он нама служио, а не ми њему. Идолатризовањем живота, човек, пре или касније, престаје да схвата његов смисао, те запада у стање депресивне збуњености. Он, попут коња, наставља да вуче то бреме очајања, да би га на крају изненада заробила сама неосетљивост. Уколико жели да буде слободан, човек не сме да заборави смисао живота.

Cтарац Нектарије Оптински (+ 1928)

Шта је депресија?

Св.Јoван Касијан (360-435 )

Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Пс. 42, 5 1. 
 
ДУХ ТУГЕ 
 
Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Тада осећамо оно што се у данашње време назива депресија.
Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.
Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу.
Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи,
јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.
Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи.
Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и
у другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима.
Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23).
Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже:
Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10).
Ова “жалост која је по Богу” је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас.
Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5,22).
Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа:
равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви.
Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

Свети Јован Касијан

Корен туге је гордост!

Кажеш да те општа морална слабост, сопствена неспособност да се одупреш искушењима и одбациш страсти неописиво жалосте, што само сведочи о томе да рачунаш да се спасеш само сопственим снагама.

Међутим, саветоваћу ти следеће: Када си већ доспео у такво стање, требало би да се ослободиш сваког греха који те тишти, али само по цену уништавања корена свих грехова. Мисао о том греху те вероватно никада није жалостила, јер никада ниси ни сумњао да је он присутан. Тај грех је твоја гордост.

Али, ако смо кротки, Бог нам помаже да се боримо против греха. Ако смо горди, Он то не чини. А како можемо постати кротки ако себе не видимо онаквим каквим уистину јесмо најгори од свих грешника? Или, ако не клечимо у покајању?

старац Макарије Оптински (+ 1860)
Писма духовног руковођења

Жалост прихвати као радост

 Док смо на земљи Господ нам шаље тешке жалости, које нас одвајају од овога света. Другим речима, Он нас тако ослобађа од привезаности за све што је земаљско. То значи да су и жалости дар Божији. Зашто их не бисмо прихватили са истом благодарношћу као и радости?

игуманија Арсенија (+ 1901)
Житије игуманије Арсеније Медведск

Не идем у цркву што не могу да живим како треба..

Питање Валаамском монаху: Не идем у цркву због тога што не могу да живим како треба. Колико пута сам покушла, али ми не полази за руком… И значи све те престајане службе, мараме, сукње – све су то онда лагарије, шта ли… И веома сам тужна, јер ме то вуче назад, а ако не живим по заповестима, онда је све – несрећно. Шта да радим?

Одговор:Коме Црква није мајка – томе Бог није отац. Црква нису мараме-сукње. Црква је наше спасење, питање живота и смрти. Ви правилно осећате: “Ако не живим по заповестима, онда је све – несрећно”. Да, то је тако. Треба се трудити живети по заповестима, не ићи против савести. Али чак и ако сте одступили, пали – треба се кајати. Чак и ако немате снаге да се борите са страшћу, не окрећите се од Господа, не очајавајте, доћи ће време и Господ ће дати снаге.

У манастир из очаја

 Посети Старца један младић који је био заражен вирусом AIDSa. Био је очајан и питао је може ли он да нађе уточиште у манастиру, односно да буде монах. Старац га утеши и посаветова да негује веру у Христа као једину наду и уточиште у свакој невољи. А у манастир, рекао му је, не долази се из принуде и очајања, него из наде и љубави према Христу.

Удаљеност од Бога доноси са собом усамљеност. Схваташ?

Старац: Зар ти нисам причао?

Саговорник: Не, Старче, не сећам се...

Старац: Да се мало придигнем; подигни ме да ти испричам...

Саговорник: Да.

Старац: Направио сам био један мртвачки сандук; хтео сам да пођем у брдо, али сам доста осетљив на хладноћу... Схваташ?

Саговорник: Да.

Старац: Био сам, дакле, принуђен да направим мртвачки сандук. Био је седамдесетак центиметара широк и исто толико висок; у дужину је био око метар и осамдесет.

Саговорник: Да.

Старац: Одгоре је имао поклопац. Попео сам се, дакле, на један брeжуљак; било је то овако: овде је била међа... ја сам се попео овде, међу борове... Усред борова сам га поставио.

Унутра сам ставио одећу, закључао сам да ми је чобани не покраду и отишао сам.

Свечери бих одлазио тамо и остајао.... Спавао бих одгоре... Али, кад није било лепо вече, подизао bих поклопац, подметао некакав држач, стављао некакву простирку и спавао унутра.

Да видиш, то ми се врло допадало. Често бих ноћу рецитовао псалме... "Небеса над небесима... звезде и светлост", и шта ти ја знам... Посматрао бих небо... Док сам се молио, осећао сам... и тако сам живео. Кад је било мирно време, био сам одгоре, а кад је била киша, завлачио сам се унутра.

Једном приликом наиђе један планинар, па ми рече: "Много ти завидим... Ја, нажалост, не могу то да учиним. Имам породицу... везан сам за њу. Подсетио си ме", вели, "на једну песму Ламброса Порфираса". Ништа му нисам одговорио... Он пође својим путем. "Стани, бре", повичем ја, "поменуо си једну песму Порфираса. Шта си хтео да кажеш?" "Е, морам да ти је изрецитујем", каже он. "Хајде, реци је." "Мислим да ти сасвим одговара." И изрецитује је. "Много ми се допада", рекох; "да немаш, можда, оловку?" "Како да немам", каже он. Извади из џепа оловку и запише ми песму. Научио сам је.

Прошло је отад једно десетак дана, кад ево ти њега да види да ли сам још тамо... Рекох му: "Седи да ти изрецитујем Порфирасову песму..." Прекрстим се и изрецитујем песму...

"Да је борова осојних, па да ми дају тек један сноп грана безбројних,

у кутку крај њих начинио бих колибу своју убогу и сироту...

Ах, да је лето, па да ми дају лишће суво да на њега легнем, са њима и ја песму да запојем, зором да зашуморим њиховим шумом...

А затим? Ништа друго...

И кад се тако угаси мој живот радости препун,

мало грана опет да ми дају,

кревет мој последњи да буду."

(Старац је био усхићен...)

Саговорник: Предивно.

Старац: Читав живот на извору радости, на извору живота; зашто Бог хоће да ти тако буде? Да би ти био задовољан... Да ти дарује оно величанство, оно Божанство... да осетиш у својој души... како оно беше? Свом душом...

Саговорник: Свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом... И ум, и душу, и разум и снагу...

Старац: Све подај Богу. Све што имаш... Сједини се са Богом. Предај их Богу. Отвори их Богу.

Саговорник: Свакако... као што вели и молитва.

Старац: Све хришћане... и читав свет, и који верују и који не верују, мучи та једна ствар - удаљеност од Бога. Удаљеност од Бога доноси са собом усамљеност. Схваташ?

Саговорник: Доноси потиштеност, доноси ово, доноси оно... напетост.

Старац: Па кад поричеш једну тајну... Толико је лекара, психијатара, психоаналитичара, психолога, и примају болеснике... Какве, бре, болеснике; ко си ти да примаш болеснике? И на концу - на питање пацијента: "Шта видиш, докторе...?" Лекар одговара: "Ништа ти није... Имаш несигурност..."

Саговорник: Шта значи несигурност...?

Старац: Шта значи "несигурност"? Шта значи: "Није ти ништа... Узми овај лек..."? Ма, ако не предаш себе Богу, шта ти лек може помоћи? Данас ће те успавати, али ће ти сутра можда бити још већа несигурност.

Саговорник: ...Још горе. Обично тако и бива.

Коментар издавача. Непосредан Старчев одговор на питање: "Како се то може постићи?", односно како се може поднети велики бол, јесте: "Предај све Богу. Све што имаш... Сједини се са Богом." То значи да ти благодат Божија продре "у све зглобове, унутрашњост, у срце".

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ
ПОДВИЖНИК ЉУБАВИ - ПРОЗОРЉИВИ ЧУДОТВОРАЦ

КОНСТАНТИН ЈАНИЦИОТИС - ПОКРАЈ СТАРЦА ПОРФИРИЈА

Сећања његовог духовног детета