Молитва... разговор са Богом!?

МОЛИТВА

Човек: Оче наш који јеси на небесима...
Бог: Да?
Човек: Не сметај ми. Видиш да се молим.
Бог: Али звао си ме.
Човек: Звао?
Никог ја нисам звао. Само се молим: "Оче наш који јеси на небесима"
Бог: Ево опет!
Човек: Опет, шта?
Бог: Па звао си ме. Рекао си: "Оче наш који јеси на небесима". Ево ме, шта желиш?
Човек: Али ја нисам ништа тиме мислио. То је само свакодневна молитва, схваташ? Ја се редовно молим молитвом 'Оче наш'. Од тога се осећам боље. То је као кад обавиш неку дужност па се боље осећаш.
Бог: Па добро, настави.
Човек: Да се свети се име Твоје!
Бог: Чекај! Стани! Шта си тиме мислио?
Човек: Мислио чиме?
Бог: Па с тим 'Да се свети име Твоје'.
Човек: Па то значиииииии то Боже, ја не знам што то значи. Откуд бих ја то знао? Па то је само део молитве. Него, дај ми реци шта то значи.
Бог: Буди свет, узвишен, поштован.
Човек: Види стварно, па то има смисла. Заправо никада пре нисам о томе размишљао.
Бог: Добро, настави.
Човек: Да дође царство Твоје. Да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу
Бог: Ти то стварно мислиш?
Човек: Наравно, зашто не?
Бог: А шта предузимаш у том погледу?
Човек: Предузимам? Па ништа ваљда. Ја сам мислио да би било лепо да ти имаш све под контролом ту доле као што имаш тамо горе.
Бог: А да ли имам под контролом тебе?
Човек: Па, ја идем у цркву.
Бог: Не питам те то. Него, шта ћемо с твојим пљувањем по ближњима? То ти је озбиљан проблем, знаш. Па онда, начин на који трошиш новац: само на себе, лажеш, крадеш, осуђујеш, тучеш своју жену и децу....! А да не говорим о филмовима које гледаш.
Човек: Чекај, стани мало! Што си се окомио на мене? Нисам ја ни бољи ни гори од других који иду у цркву.
Бог: Опрости, мислио сам да хоћеш да 'буде воља Моја'. А ако је то циљ, онда треба почети од оних који то моле. Као нпр. од тебе.
Човек: Слушај Боже, морам завршити са овим, и онако траје дуже него иначе.
Бог: Но добро, хајде даље.
Човек: Хлеб наш насушни дај нам данас.
Бог: Требао би мало попустити с тим хлебом. Предебео си!
Човек: Ма чекај мало, што је ово? Дан за критику? Ја лепо кренем да обавим своје свакодневне верске дужности а Ти из чистог мира овако банеш и почнеш да ме подсећаш на моје несавршености.
Бог: Молитва је озбиљна ствар. Могао би се заиста променити. То ти сво време покушавам објаснити. Звао си ме и ево Ме. Ту сам. Настави с молитвом. Да чујем следећи део молитве.
Човек: Страх ме је.
Бог: Страх? Од чега?
Човек: Знам шта ћеш рећи.
Бог: Хајде, провери ме!
Човек: Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим
Бог: А шта је било с Иваном?
Човек: Ево, видиш! Знао сам да ћеш и њега однекуд извући. Боже, зашто говори лажи о мени? Зашто шири приче лажне о мојој породици? Никад ми није вратио дуг. Заклео сам се да ћу с њим изравнати рачуне.
Бог: А твоја молитва? Што ћемо с твојом молитвом?
Човек: Па нисам мислио озбиљно.
Бог: Ето, бар признајеш. Али није ти баш неки штос вући около тај терет у себи, зар не?
Човек: Не, али боље ћу се осећати кад изравнам рачуне с тим комшијом.
Бог: Нећеш се осећати боље него горе. Освета није слатка. Помисли само како си већ несрећан. Но, Ја то могу променити.
Човек: Како?
Бог: Ти опрости њему, а Ја ћу онда опростити теби. Тада ће мржња и грех бити његов проблем а не твој. Ти ћеш наћи мир у срцу.
Човек: Ма да, у праву си. А и више него што се желим осветити њему, желим бити ОК с тобом (уздах) но добро, опраштам му. Свакоме ко иде и наоколо прави људима свињарије какве он ради треба помоћи да се извуче из тог. Покажи му некако прави пут.
Бог: Ево видиш. Супер. Ниси још готов са својом молитвом. Настави.
Човек: И не уведи нас у искушење, него избави нас од злога.
Бог: Добро, добро, учинићу то. Само се не доводи у ситуације у којима можеш пасти у искушење.
Човек: Шта с тиме мислиш?
Бог: Па рецимо, не пали ТВ кад знаш да требаш да обавиш још неке друге ствари. Исто тако, што се тиче времена које проводиш с пријатељима у кафићу, ако не можеш утицати на разговор да иде у позитивном смеру, можда би требао још једном размислити о вредности тог пријатељства. Такође, не би се требао такмичити и упоређивати са комшијама и пријатељима. И молим те, немој Ме користити као излаз за нужду.
Човек: Не разумем ово задње.
Бог: О знаш, ти, знаш! Учинио си то већ сто пута. Увалиш се у неприлике и онда дотрчиш к мени вичући 'Боже помози ми да се извучем из ове фрке и обећавам Ти да то више никад нећу учинити!' Сећаш се таквих договора које си покушао склопити са мном?
Човек: Да, сећам се. Заиста се стидим.
Бог: Де, де хајде, заврши с молитвом.
Човек: Амин.
Бог: Знаш ли шта то значи?
Човек: Не, али волео бих да знам. Желео бих да Ти угодим. Видим какву сам збрку направио од свог живота. И видим како би било супер да постанем један од твојих следбеника.
Бог: Управо си одговорио на своје питање. Е па сад, кад су неки од старих греха извучени на површину и уклоњени, тешко је наћи речи да се опише шта све можемо заједно.
Човек: Боже, хајде да учинимо нешто од мене, је ли договорено?

(опет човек тера по своме)

Непознат аутор

Малигни хумор

Као што је смешак израз доживљавања задовољства, смејање је израз посебног осећања – осећања смешнога. Људи се разликују по томе шта им је смешно: оно што је једнима смешно, другима је знак лошег укуса.
Постоји више врста смеха и смејања. Да ли је смејање позитивно или негативно може да се установи на основу тога да ли је у питању смејање са људима или смејање људима. Оно је позитивно када је предмет смеха нека духовита досетка, неспоразум, играње речима, када смех није окренут против некога, када не вређа никога. Када се неко смеје другој особи, њеним особинама, ономе што она чини, тада се смехом изражава осећање презира или мржње. У нашем језику негативни смех је означен као исмевање и подсмевање. За разлику од исмевања које је отворено и директно, подсмевање се врши на прикривеном, психолошком плану комуникације, на нивоу имплицитног и двосмисленог. Подсмевање је теже препознати, али подједнако боли и вређа као исмевање. Зато што трује међуљудске односе такав смех називамо малигни или токсични смех.
Исмевање другог најчешће се врши пред публиком. Циљ онога ко исмева је да придобије публику на своју страну, да га подржи или му се придружи у исмевању. Уколико у томе успе, тада је према исмеваној особи уперен много интензивнији групни презир.
Некада особе из публике које саучествују у исмевању, знајући да то није у реду, себе оправдавају да нису одговорне за своје смејање јер их је други „засмејао”. Као што одрасли могу да контролишу изражавање других емоција, тако је могуће да се контролише и смејање. Када смо публика коју други позива да му се придружи у отвореном или прикривеном исмевању неког трећег, он не узрокује наш смех, он нас само позива, а на нама је како ћемо се том позиву одазвати.
Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе.
Људи нису идеална бића и повремено им треба – нарочито када се комуницирајући у јавности држе културно, носе љубазне маске, понашају толерантно и према онима који им нису симпатични – да у интимном кругу, међу истомишљеницима, дају себи одушак изражавајући подсмех према некоме. Како у том приватном смејању другима који нису присутни, не настаје њихово осећање увређености и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим.
У културним заједницама емоционално писмених људи појединци се труде да се нико не осећа увређеним, па ни они које не цене. У примитивним друштвима људи се попут мале деце ругају онима које презиру. Они и не знају да тиме што доказују да неко вреди мање, никако нису доказали да они вреде више.  

Зоран Миливојевић

 Извор

Како да се посвађамо?

Била једном два монаха, који су пуних четрдесет година живели у истом манастиру а да се ниједном нису посвађали. Једног дана први монах рекао је другоме:
- Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо?
Овај други је узвратио:
- Зашто да не? Око чега ћемо се свађати?
- Могли бисмо око овог хлеба - предложи први.
- У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради?
- Овако - рекао је први монах - Овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад?
- Задржи га - рекао је други монах.

Све бива- ако је Богу угодно!

Прича о уразумљењу једног мужа 
Живео један човек и једном се спремао да иде да ради у винограду и рекао је својој жени:
-Ујутру рано ћу кренути у виноград.
-ићићеш ако је Богу угодно, одговорила је жена.
- Угодно Богу или не, - одговорио је он, - ја ћу свеједно ићи!
Ујутру док је још био мрак, изашао је из куће и пошао ка свом винограду. Али напољу је био такав пљусак, да је морао брзо да се врати кући. Покуцао је на врата пре зоре:
-Ко је то? - Упитала је жена.
Ако је Богу угодно, одговорио је, - то сам ја, твој муж.

О баки црквењаку која је волела да попије..

Старац је веома пријатно приповедао о неким комичним случајевима, па је чак подражавао и гласове људи о којима је говорио. Навешћемо један такав случај.

"Нека веома проста старица служила је у једној цркви као црквењак. Имала је штетну навику да пије вино и то је, мало помало, постала њена страст. Тако је пила вино за Причешће, које су хришћани доносили на божанствену Литургију. Једном се догодило да у ормарићу уопште није било вина и старица је, ожалошћена, пошла према икони Пресвете Богородице на иконостасу. Почела је да Јој се моли, не приметивши да је свештеник у олтару:

'Пресвета моја Богородице, просветли неког хришћанина да ми донесе мало винца да попијем!"

Кад је тo чуо, свештеник је стао иза те иконе и из олтара рекао:

'Немој да пијеш вино, не треба да пијеш вино!'

Мислећи да јој то говори мали Исус, изображен како седи у крилу Пресвете Богородице, старица Му се обратила:

'Ти ћути, ништа не причај! Ти си мали! Ја са Твојом Мамом причам, ја молим Твоју Маму!'"

 

СТАРАЦ ЈАКОВ ЦАЛИКИС, ПРЕПОДОБНИ ДАВИД ЕУБЕЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ
ДУШЕ ХРИСТОВЕ