Пасош за рај

Ето, и ти имаш пасош за рај увек у својим рукама- то је покајање твоје!

Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђелски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. 

Св.Ава Јустин(Поповић)

Шта је вера?

Вера - ето највеће Благовести, казује нам прогледали слепац. Вера - то је духовно прогледати и Истиног Бога у телу угледати.
Ко није достигао религиозну раскрсницу знак је да га мученички проблеми нису посетили.

Св.Ава Јустин (Поповић)

Шта је идолопоклонство?

Идолопоклонство је ма кога или ма шта претпостављати Господу Христу. Па био то отац или мајка, брат или сестра, жена или деца, отаџбина или народ, човечанство или раса, херој или геније, анђео или арханђео, природа или надприрода. Или све то скупа. Јер све то скупа, без Господа Христа, прах је и пепео, смрт и смрад, јад и гад, мука и пакао.

Св.Ава Јустин Поповић

Када чујете звона, Господ нас зове к Њему

Када чујете звона са ове ваше Свете Цркве, говорите себи: ето, Господ нас зове к Њему, Господ нас учи: да будемо добри, праведни, свети, бесмртни и вечни. Господ нас зове на молитву, да се помоћу молитве очистимо од греха и зла и наоружамо Вечном истином и вечним добром, еда бисмо се могли одржати када ударе на нас невоље и муке и неправде овога света.

Свeти Јустин Ћелијски

Зашто је Господ постао човек?

  Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, - шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, - од чуда, од ове велике и свете тајне.
Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо! Али то није случајно.
Зашто је Господ постао човек? И зашто се Господ на данашњи дан преобразио! - Да покаже пут нама људима. Да је то пут нашег тела, нашег малог људског тела, које често не сматрамо ни за шта. Блато! Да, блато, а у том блату живи божанска душа, образ Божији, лик Божији, слика Божија. То је човек! Човек је слика Божија на земљи, образ Божији, и Господ је дошао у овај свет да се преобразимо ми људи, да преобрази образ тај што је у нама људима. Шта се десило са њим? Господ нас је створио по образу Своме, по слици својој- а људи хрле у грех.
А шта је грех? Грех је црни катран, - грех, то је црна фарба пакла! И човек држи грех у својој боголикој, богообразној души; уствари замазује душу своју црним катраном и губи лик Божији, губи образ Божији. Не види се да је човек божанско биће, не види се да је душа слика Божија, све је премазано муљем страсти, земаљском сласти, катраном, разним црнилом. Поцрнила је људска природа, поцрнила слика Божија, у човеку. Човек је, преко греха, почео да мала душу своју у слику ђавола. Јер грех, браћо моја, увек јесте слика ђаволова. И кад ми волимо грех, кад га држимо у себи, ми уместо слике Божије хоћемо слику ђавола у својој души. Ми преко образа Божијег што је у нама маламо мрачни црни смрдљиви лик ђавола.
У дивним црквеним песмама вели се да је образ Божији у човеку, слика Божија, иструлела од греха у човеку. Иструлела од греха у човеку! Као да имаш слику свог претка, па од дугог времена, од буђе, од влаге, покварила се, и ти јој не познајеш лик, не познајеш уопште. Тако бива и са душом људском: иструлио у гресима лик Божији, образ Божији иструлио у гресима, не познаје се.
А Господ дошао у овај свет да скине тај муљ са лика Божијег, са образа Божијег у нама, да преобрази тај образ који срља у гресима, да му да божанске силе, да светлошћу божанском опере слику Божију што је у души нашој, и да покаже: гле Марко, и ти Јоване, и ти Петре, и ти Јулијано, погледај, ти у души имаш слику Божију, ти си слика Божија на земљи! Пази како живиш! Ти си мало божанство у овоме свету, теби је Бог дао оно што ниједном створењу није дао.
А шта је то Божије у човеку, у чему се изражава? У памети, уму? Прво то. Ми смо добили од Бога ум, разум, велики дар, и наш разум је слика Божијег разума. Наш ум је слика Божијег ума; наша воља слободна је слика Божије воље слободне; наша доброта, наша љубав, све је то слика Божија. Човек добротом својом показује ту доброту божанску, што је образ Божији у души његовој. Човек, чувајући ту слику Божију, показује да је заиста он послан у овај свет да једино служи Богу Који га је створио боголиким.
И ми људи у овоме свету - ради чега смо? Ради тога да, ето, очистимо наш ум. Ум који је иструлео у гресима, ум који трули у гордости. Људи уображавају да су много мудри, много учени, заборављају на Бога, а то јесте тај страшни грех који разара ум. Безбожје, непобожност, неверје, то значи ум човечији се покварио, иструлео, престао бити слика Божија. А Господ дошао у овај свет да обнови ум човеков; да образ ума човечијег преобрази, да га врати слици Божијој; да буде прави образ Божији; да у њему буду божанске, чисте мисли.
Срце човечије. Да, и оно је по слици Божијој, по образу Божијем. Чисти срцем видеће Бога - вели Спаситељ. Да, а нечисти срцем кога виде? Ђавола! Јер, док не очистиш срце своје ти Бога видети не можеш. Обично безбожници су нечистог срца, и ништа божанско не виде у себи. А Господ дошао у овај свет и дао нам сва средства да очистимо срце своје од свакога греха, и да тако чистим срцем, као чистим оком, видимо Бога у свету и у себи. Бога у свету око себе, и у себи самом.
Зато је Господ дошао у овај свет да нам да средства и силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама.
Господ од нас тражи да променимо себе. Како? Светим врлинама. Када гордост помрачује лик Божији у човеку, онда еванђелско смирење светлошћу својом спира са душе сву гордост. Шта су свете врлине? Шта вера, шта љубав, шта молитва? То су, браћо моја, Божанске силе, Божанске силе које се лију из Сунца нашег, Господа Христа, и те Божанске силе, ти млазеви Божанске светлости перу нашу душу. Као кад хоћеш да опереш тело, ти га опереш водом, тако се душа пере светлошћу божанском, Светлошћу Божанском.
Питаш: где је та светлост? Ето, у вери. Шта вера чини с тобом? Вера у Господа Христа отвара ти и овај и онај свет. Човек хришћанин зна да над њим стоји Вечни Живот, Царство Небеско. Ето, вера шта чини! А човек неверник, човек безбожник, не види ништа изнад себе, не види онај свет, не види вечност, не види горе над њим вечно Небеско Царство, да је он позван да иде у то Царство својим животом на земљи. Тако, човек Христове вере мења цело биће своје, постаје и осећа се вечан, осећа се бесмртан. А човек без вере у Христа, нити осећа да је бесмртан, нити верује да је душа бесмртна, а то је најстрашније зло које може снаћи човека у овоме свету.
Молитва - какав млаз Божанске светлости! Какви зраци Божанске светлости. Молитва твоја, светлошћу својом пере душу твоју од свакога греха, од сваке страсти и ти се обнављаш. Свети Апостол Павле пише нама хришћанима и вели: "Свуците старога човека". А ко је то тај човек у нама? Он вели: Стари човек у теби саткан је од твоје мржње, пакости, гордости, гнева, од среброљубља, од оговарања, од псовки. Е, то су те мрачне силе које сачињавају старог човека, у мени и теби. И он нам наређује: "Обуците се у новог човека!
А какав је то нови човек? - Нови човек је онај који себе, вели свети Апостол, уподобљава Христу Богу, обличју Божијем. Труди се да душу своју уобличи у обличје Господа Христа, Који је ради тога и постао човек. И зато вели: Обуците се у новог човека! Како? Кроз свете врлине: љубав, молитву, пост, смиреност, кротост, трпљење, тиме се ствара нови човек у нама, тиме се обнавља лик Божији у човеку.
А човек је у овом свету, браћо, зато да испуни себе Божанским силама, да испуни себе Богом. Зато смо створени боголики, богообразни. Нас је Господ послао и спустио у овај свет да и тело и душу испунимо Божанством, Божанским силама, да живимо Богу и Богом, да зрачимо Богом. На данашњи дан Преображења Господ је показао кроз завесу тела свог да у Њему живи неприступачна Божанска Светлост, Која је заблистала из Њега, јаче од сунца, како се вели у Светом Еванђељу. Тако треба сваки човек да испуни себе Божанским силама, помоћу светих врлина, помоћу Светих Тајни, кроз свето Причешће.
Примаш свето Причешће - целога Бога примаш! Од светог Причешћа треба да зрачиш - чиме? Богом да зрачиш; да будеш богозрачан, да лијеш Божанску светлост из себе; да прогониш из себе сваки грех, а грех је тама, грех је помрачина; да душу своју непрекидно переш Божанском светлошћу, ум свој да чистиш Божанском светлошћу светог Причешћа. Ти ћеш сигурно тако очистити свој ум да ће он лити и точити из себе само чисте мисли, чисте жеље срца; опери срце своје Божанском светлошћу и оно ће да производи из себе свете жеље, племените жеље, добре жеље и неће дати места рђавим осећањима и расположењима. Зато бди над собом, труди се да сваки дан себе што више испуњујеш Божанским силама, Божанском светлошћу. А то ћеш чинити ако испуњујеш заповести Господа Христа, ако живиш по Његовом Светом Еванђељу. Гле, ти си прилично охол, поносит, горд; то је мрак, то је помрчина, то си ти већ унаказио лик Божији у себи. Пригрли смирење еванђелско, пуно је светлости Божије. Божанско смирење лије увек из себе Божанску светлост, и она пере душу од страшних грехова, спасава, такорећи, од пакла, од царовања ђавољег, и приводи Богу.
Данашњи Празник јесте празник сваког хришћанина, јесте подсетник. И још, извор силе! Ми празнујемо сваке године Свето Преображење - ради чега? Ради себе, ради нас. Славећи Господа, ми на данашњи велики свети Празник добијамо од Њега Божанске светлости, благодати Божије да себе заиста преображавамо непрекидно. А преображавамо себе када чистимо душу своју од грехова који су у нама. Сваки грех, као што рекох, то је мала слика ђавола, мали лик ђаволов. А кад задржиш грех у души својој или се, не дај Боже, заљубиш у неке грехе, заљубиш у неке страсти, о! душа твоја на шта личи онда?! Погледај мало боље, загледај се у своју душу, тада душа личи на ђавола.
Нека би Господ свакоме од нас дао силе и моћи и љубави, да чистимо себе од тог муља ђаволског, пакленог, да, спасавамо себе од тог дејства паклених сила. У једној дивној црквеној молитви која се чита пред Свето Причешће (данас је читана), вели се: "Ето, ја сам постао радионица ђавоља, срце моје је постало радионица ђавола". Како то? Како то, да срце твоје, брате и сестро, постане радионица ђавоља? Грех ради у срцу твоме, - ето, то је радионица ђавола! Кад се не бојиш од тих греха, псујеш рецимо, а не трудиш да се излечиш од те псовке, од тих гадних речи, па ти, ти - шта радиш? Шта радиш? Ти, ти сликаш, малаш лик ђавољи у својој души, а позван си да личиш на Бога, да се уподобљаваш Богу.
Цело Еванђеље Господа Христа, браћо моја, није ништа друго него уподобљавање Богу. Велики Светитељ Божији, Свети Григорије Ниски, вели да је "Хришћанство уподобљавање човека Богу". То је сав посао хришћана на овоме свету: да чиниш све чиме ћеш личити на Бога. А Еванђеље нам даје те силе, те мудрости, те науке, да заиста себе преображавамо из силе у силу и да уподобљавамо себе Богу. И данашњи свети празник, празнован и ове године као и сваке године, ето извор је те силе. Да се и ми трудимо да обновимо свој лик, који је иструлио у гресима, обновимо га светим врлинама, на првом месту - покајањем.
Гле, покајање је диван уметник, чудесан уметник који истерује из тебе грех, све грехе, и мала по души твојој лик Господа Христа, док га потпуно не измала; док човек потпуно христолик не постане, а створен је да то постане. Господ му је дао Своју силу кад је напуштао (при Вазнесењу) овај свет. Свака душа људска је христолика. Сваки је човек христолик још од рођења, сваки је човек христоносац, поготово у Еванђељу Господа Христа. Зато је Господ дошао и постао човек у овоме свету, да би смо и ми, ето, тај лик обновили у себи, испунили га Божанским силама, и зрачили Богом, и живели Богом у овом свету и оном свету, јер кад живимо еванђељском истином, а еванђелска истина је Божија Истина, Вечна Истина, онда и сами постајемо вечни. Ето вечне слике у твојој души: Божанска Правда, Божанска Љубав, све је то вечно. Божански Вечни Живот, све то Господ даје нама хришћанима, теби и мени.
И ми славећи данас чудесног Господа Христа, Његово Свето Преображење ми, уствари, славимо правог човека: јер прави човек је само Господ Христос - Богочовек Христос. Прави човек је онај који је боголик, који је богообразан, богосличан. Прави човек је само онај који је тело своје, душу своју испунио Богом, Божанским силама; и који живи Богу у овоме свету, живи ради Бога, и из овог света одлази у онај свет као Божији син.
Нека Благи Господ преко Богомајке, Светих Апостола, и свих Светих помогне свакоме од нас да се ослободимо од свих наших грехова, свих наших страсти; да поцепамо све те мрачне црне слике, ђаволске слике у нашој души, и да обновимо лик Божији, лик Господа Христа; да зрачимо Богом у овоме свету; да живимо Њему и у овом и у оном свету, славећи Га вавек као Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човекољубца, Који је Једини човеку дао бесмртност и Живот Вечни, дао му вечно блаженство кроза све векове. Амин.

 Св.Ава Јустин Поповић
Беседа на Преображење Господње
1966. године у манастиру Ћелије

 САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ I

Какав је труд иконописца?

Мило ми у Господу чедо,

На светом си и великом послу: учиш Еванђеље Спасово преводиш у боје, и изражаваш преко светих икона. А такво благовешћење је апостолски подвиг. Благо теби што те је благи Господ изабрао за свог апостолског благовесника. Богати себе што усрдније том светом уметношћу, еда ба Еванђеље твојих светих икона било потресно разумљиво и за најпростије и за најученије. Тако ћеш помоћи многе на њиховом путу спасења. Јер привлачећи их својим иконописним Еванђељем Господу Христу, Пресветој Богоматери, Светитељима Божјим, ти ћеш многе одушевити на разне еванђелске подвиге. И тако на сигуран начин изграђивати и своје спасење. У Цркви Христовој било је много светих иконописаца; данас их има. Шта је код њих најглавније? То што су душу своју претворили у око, у безброј очију. Свака врлина је око на души: молитва - око, пост - око, љубав - око, милостивост - око, целомудреност - око, смиреност - око, трпљење - око, свака света врлина по око. Да, свете врлине и јесу свете очи душе. Таква душа, по благодати Божјој, види и оно што је невидљиво, невидљиво у видљивом, као и невидљиво у невидљивим световима. Тако и ти, чедо моје мило, испуњуј душу своју врлинама светим, па ће свети иконопис спасавати многе, и многе. А преко њих и у нашој духовној породици. Благи Господ нека те сваког дана и ноћи ограђује светим Анђелима Својим, да ти налети демонских искушења не би могли души наудити ни савест успавати.

Хвала Господу што нас обасипа толиким милостима од стране сестара Гркиња и браће Грка (...) Због толиких милости Божјих према нама, не престајмо расти у свему ка Господу, непрекидно Му захваљујући на томе и молећи Му се за наше неуморне еванђелске добротворе - Хрпсточежњиве сестре. Међу њима - ти си већ у Царству небеском, јер си међу "мудрим девама". Свима њима - безброј метанија захвалности моје за сва неисказана добра која нам чине преко тебе. Посебна руковет метанија захвалности моје за уваженог и врло ми драгог професора твог, брата Василија. Учећи те светој иконописној уметности, он несумњиво мала непролазну фреску душе своје у неком величанственом нерукотвореном храму Божјем на небесима. Господа молим, у Господа се уздам: да свето иконописно Еванђеље Византијско, које будеш научила тамо, буде свима нама на радост, свима нама и овога и онога света. Зато, чедо моје мило, нека све у твоме раду тако буде молитвено и свето, да нам свим бићем својим порастеш у богонадахнутог уметника светог иконописја Православног, како би свако.м својом иконом водила и одводила душе наше у Царство Небеско. Никада не заборављај, незаборавно чедо моје: наука коју тамо учиш јесте подвиг еванђелски, јер преводити Свето Еванђеље спасења у боје, и тако служити спасењу људи, јесте посао еванђелиста, светог еванђелиста.

(...) Од Господа ти, чедо моје, просветљење и просвећење, да би што боље изучила уметност како се у боје хвата неисказана красота Лица Његова. Неописан, Он се дао описати узевши на Себе тело човечије. Он - "Неприступачна Светлост" сишао је мећу нас, постао приступачан нама људима, приступачан кроз "завесу тела". Изразити то у бојама - света је уметност: иконописање. То је нарочито уметничко подвижништво. Увек спасоносно за сваког иконописца, ако то с љубављу и с побожношћу ради. (.. .) Моја метанијска безмерна захвалност, чедо моје мило, за иконописни лик светог Дамаскина. Заиста, он је морао тако некако изгледати: као да једва задржава своју песничку и мисаону душу, да му се не отме из тела у њеном христочежњивом полету ка Сладчајшем Господу. Загледан у овај његов иконски лик, човек назире оне чудесне светове божанске по којима је кружила његова истинољубива мисао, окриљена безбројним крилима непрестане Христочежњиве молитвености.

Твој о. архим. Јустин

  

Св.Јустин Ћелијски, Писма

22. СВЕТО ИКОНОПИСНО ЕВАНЂЕЉЕ ВИЗАНТИЈСКО

Шта ћеш ти међу ђаволима..

Човек - ради чега је? Стоји пред тобом васкрсење из свих смрти, победа над свима смртима и над свима ђаволима. Човек који је безбожник стално је у тој далекој земљи. Човек си, небеско си биће, небеску душу имаш у себи - шта ћеш ти међу ђаволима, зашто си у паклу? Човече, ти си за Вечни Живот у Небеском Царству, позван си у све радости небеске! А ти, ти побегао од Бога!

Нека Благи Господ разбуди све безбожнике, све невернике; нека сваког удари громом небеске милости, громом небеске милости у савест, душу; нека се сваки разбуди и пробуди и крене у своју небеску отаџбину, на небеску гозбу међу свету браћу Небеску, Анђеле; нека тамо заједно са њима живи Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Правдом и свима вечним радостима небеским. Све то Благи Господ даје свима нама, дарујући нам кад треба покајање да савладамо све што нас одваја од Њега. А Он нас чека у Свој родитељски небески загрљај да се похвали пред Анђелима небеским и рекне:

"Овај син мој, ово чедо моје, беше мртво и оживе, беше изгубљено и нађе се".

Господе, Теби хвала за ово Свето Еванђеље, Теби хвала за ову Благу Вест, што си створио човека да може победити сваки грех, сваког ђавола. Теби слава и хвала, сада и увек и кроза све векове. Амин.


СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)
Део из 1. Беседе у Недељу блудног сина

1965. године у манастиру Ћелије

Богојављење

Бог се јави, браћо! И јави се Цар Бог, Вечна Тројица: Отац и Син и Дух Свети. Јавише се над овим грешним земаљским светом и у овом земаљском свету. Све што Бог може дати човеку то је Господ Исус Христос, а данашњи велики Свети Празник то је посведочио и потврдио. Данас сведоче не људи, не птице, него вода вода сведочи да је међу нас сишао Истинити Бог. То је Његово смирење.

Гле, да ли је то истина да се Бог јавио свету и то сам Бог, сва Света Тројица? Да, сведочи то вода, Освећена Вода. И гле, од тог бесмртног чуда које се данас десило, од откривења Свете Тројице, остала је Света Водица као живи знак, живи сведок да се заиста Бог данас јавио свету. Света Водица Богојављенска никад се не квари. Ето чуда за све људе, ето чуда за све безбожнике и за све вернике. Мртва вода толико је оживљења Богом да је постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овоме свету.

Гле, када је Бог мртву воду учинио бесмртном, бесмртним сведоком Својим, присуством у овоме свету како да не учини душу људску која је саздана по слици Божјој, Човек је зато и створен да буде Богојављење, да собом јавља Бога, да собом јавља све што је Божанско, да собом јавља слику Божију. Да, Бог и створи човека и створи сав свет да све то буде сведок Њега, сведок Вечне Његове Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечне Доброте. Да, Бог је и створио овај свет и свако створење у свету да буде живи глас и живи сведок, живи сведок Пресвете Тројице.

Али, шта се десило са човеком, шта се десило са овим светом? Човек је место Богојављења постао ђавојављење. Јер грех, шта ради грех? Уводи ђавола у овај свет, грех мој и твој уводи у нашу душу ђавола! Не треба се обмањивати ништа мање него ђавола. И тако је овај свет, кроз грех рода људско.г изгубио свој пут. Изгубио ону силу Богојављења. Све је потонуло у мрак, све је потонуло у немоћ, све је потонуло у смрт, јер грех је главна радионица смрти. Грех људски претворио је овај свет заиста у фабрику смрти, у воденицу смрти, и она меље, меље свако људско биће, и сатире га и сатерује га у смрт.

Зато је Господ и дошао у овај свет, браћо. Зато је Бог постао човек. Није постао птица, Њему би то много лакше било; није постао цвет, није постао љубичица, није постао ружа, није постао кротко јагње него је постао човек. Човек сав у гресима, човек сав смрдљив, човек сав окружен са свих страна творцима греха, ђаволима. Зато је нико мање до Бог дошао у овај свет, јер нико није могао спасити човека од смрти. Господ је узео на Себе смртно тело људско да га васкрсне из мртвих, да му да силе Васкрсења. Зато је Господ васкрснуо из мртвих и пре тога увек говорио: "Ја сам васкрсење и живот". Он, Бог Истинити, Који једини може победити и побеђује смрт. Заиста, ако се у икојем човеку јавио сав Бог, то је несумњиво у Господу Исусу Христу[2], односно Сам Бог, Сав Бог постао је човек.

Ради чега, ради чега је Христос постао човек, то нам објашњава и ту велику тајну казује Апостол Павле: Он је постао човек да бисмо се ми сви испунили Божанством Његовим, Његовим Божанством. То значи: Његовом Вечном Правдом, Његовом Вечном Љубављу, Његовим Вечним Животом, Његовом Вечном Добротом. Све је то Господ подарио човеку поставши човек.

Данашњи Празник сведочи да то заиста непрекидно бива у Цркви Христовој, у Цркви Православној. Света Водица, ето сведока, ето Богојављења! Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим, вечерашњим и сутрашњим, онда ти бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити бесмртном и некварљивом. Пре два три дана био један посетилац овде и говорио ми да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к'о да је данас узета са извора. Који је то разуман човек у свету који није то признао? Ево и данас, данас ћемо освећивати водицу, (а она ће бити Освећена силом Божјом).... и сила Божија који је на Јордану сишла на род људски, Цркву Христову, ето та благодат, тј. сила и данас освећује воду и чини је некварљивом. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства? 

 Како може ... о Светој Водици.

Ето, један професор у старој Југославији, Немац, који је живео међу нашом браћом на северном крају Југославије, професор хемије, покушавао је на све могуће начине да воду учини некварљивом, и није успео. Увек се вода кварила, за пет дана, десет дана, никако није успео. Кад је видео православне хришћане питао их је: шта ви радите на празник Богојављења? Они су му објаснили тај Празник и како се освећује вода. Он као професор хемије реши да и сам присуствује празнику Богојављења и освећењу Водице. И сам напуни флашу од те Водице однесе својој кући и остави да види шта ће се десити са њом. Прође седам дана вода иста, прође петнаест дана, прође месец, прође година дана, вода се не квари. Тада професор Немац одлучи да прими Православну веру и постане православни хришћанин. То је било за њега најочитији доказ силе Божије и чудотворства Божијег и истинитости Православне вере.

То што данас добија човек, добија људско биће, открива нам сав смисао намере људског живота, открива нам смисао бића. Ради чега је створен човек? Човек је створен да буде Богојављење да собом јавља Бога. Како, питаћеш ти? Тако што и ти, и сваки православни хришћанин, при крштењу добија те Божанске силе које су се јавила на Јордану... на данашњи велики Празник. Ето, човек се крштава, над њим се збива исто што се збива данас над Христом на велики Празник Богојављења. Отвара се Небо над њим, и он прима Божанску силу у себе, прима васцелог Господа Христа. Тако и вели Апостол Павле: "Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте". Та сила коју данас Господ даје с Неба понавља се увек у Светом Крштењу, у крштењу свакога од нас. Доказ опет Света Водица. Јер Водица у којој се крштава сваки човек, та Водица освети се и постаје некварљива, и у њој и њоме се крштава сваки човек и постаје православни хришћанин. Шта би после тога могао рећи хришћанин? Гле, то није ништа друго него Богојављење личности, бића људског које је дужно да јавља собом Бога, да открива свима собом Бога. А како и на који начин?

Када јавља Истину Христову, Љубав Христову, када живи по Правди Христовој, када живи у милостивости Христовој, када живи еванђелским животом. Зато, браћо моја, на свакоме од нас хришћанину је велика одговорност. Ми, ми смо дужни да целокупним својим животом објављујемо Бога, проповедамо Бога. Тешко нама ако то не испунимо! Тешко нама ако као хришћани заспимо у гресима, у гресима заспимо, у страстима. Тада ми не објављујемо Бога собом, већ супротно Њему, нечастивог ђавола.

Нека би Благи Господ чувао свакога од нас од тих грехова. Сваки непокајани грех, браћо, чини да човек постане објавитељ ђавола, објавитељ свега супротног Господу Христу. У овоме свету хришћани и јесу они који објављују сву истину о Господу Христу, сву истину о Тројичном Богу: о Оцу, Сину и Светоме Духу. Немојмо варати себе: Свако зло које ми чинимо, свака псовка коју изговоримо, свака рђава мисао, вуче нас и одвлачи далеко од Господа. Наше је да бдимо, да чувамо себе, да пазимо себе, и очи своје и уши своје и ум свој, од свега рђавога, од свакога зла. Јер ако тако не радимо тешко нама. Где смо онда? Да ли смо у загрљају Господа Христа или у загрљају ђавола?

Нека би Господ Бог чувао све нас од тог поклизнућа, од тог пада. А како ћемо сачувати себе од свега тога? Молитвом, постом, бдењем, милостивошћу, добротом, сваком светом врлином, јер свака врлина сједињује са Господом Христом и даје нам силе да чинимо и творимо Његове заповести. Зато сваки од нас мора да приморава себе на свако добро. Запамтите, браћо, у нама постоји сила која вуче ка греху, то је наша огреховљена слободна воља. Ми смо дужни да приморавамо себе на свако добро, да приморавамо себе на молитву ако је немамо. Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. Ако немамо љубави према посту, приморавајмо себе на пост, јер не заборавимо да се човек, људско биће, душа људска, најсигурније очишћава молитвом и постом. То је благовест коју је Господ објавио да се молитвом и постом човек очишћује од свакога греха, од свакога зла од свакога ђавола. Зато сваки од нас нека има ревности и силе, нека мисли на онај свет и онај живот, јер смо ми створени за Вечни Живот...

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа 4. на Свето Богојављење

1974. године у манастиру Ћелије

О псовању и хули

Хула и псовка на Бога, на Светога Духа Божјег није обичан грех, већ грех учињен са ђаволском упорношћу, злоћом и свесношћу. То је грех у коме се човек злонамерно изједначује са ђаволом: безочно псује и клевета Бога, печатом сатанске злобе запечаћује своје богоборство и духоборство. То је грех у коме се човек добровољно рађа од ђавола, и оца лажи чини својим родитељем (ср. Јн. 8,44). Хула је на Светога Духа свака псовка имена Божјег и светиња Божијих, вређање свесвете славе Божје. Упорно псовати значи хулити на Светога Духа, јер то значи намерно предавати себе ђаволу и бити ђавоиман, свесно се и непрестано противити Духу Светоме (ср. Д. А. 7,51). Зато се непокајана псовка и хула на Духа Светога неће опростити, ни на овоме свету ни на ономе.
Због неопростиве хуле на Духа Светога Господ Христос је изобличавао фарисеје, као и Свети Јован Крститељ (Мт. 3, 7): „Породи аспидини, како можете добро говорити кад сте зли ? Јер уста говоре од сувишка срца" (Мт. 12, 34). Овим речима Господ открива порекло и извор њихове хуле: зле речи и псовке и хуле само су род и поред злог срца и богохулне душе.
Иза зле мисли и зле речи и псовке стоји зло срце; иза злог осећања, иза злог дела, иза зле увреде и ругања, иза прељубе, иза убиства, и иза свих недела стоји зло срце човеково. Зато је псовање најбоље сведочење о томе какво је зло и хулно срце у псовачу.
Срце човеково је ризница или добра или зла. Главно богатство човеково налази се у срцу, богатство добром или злом. Из злог срца свог људи износе зло: зле речи и псовке о Богу, о Господу Христу, о Духу Светом откривају не само њихово зло, већ и злоимано срце њихово.
Све што је у човеку има вечну важност: и зло и добро. Човеково добро има своју вечност, а то је рај; и човеково зло има своју вечност, а то је пакао. Зато Спаситељ и вели: „Ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити" (Мт. 12, 36—37).
"Празна реч, вели Свети Јован Златоуст, јесте реч несагласна са делом, реч лажна, која одише клеветом; празна реч је и псовка и све оно што побуђује на гњев или на непристојан смех, што је срамно, стидно, непристојно".
Празна реч је свака она реч коју уста Христова не би изрекла. Свеправедни Господ дао је човеку власт да сам себи буде вечни судија. На Страшноме Суду, у присуству безгрешног Судије Христа, сваки ће човек речима својим, изговореним за живота на земљи, или оправдати себе или осудити.


Преподобни отац Јустин Ћелијски

Ништа важније од Божића! Зашто?

Ништа важније од Божића! Зашто? Зато што је Бог сишао у овај свет. А дотле, где је био? Ми смо Га отерали својим гресима са земље, не треба нам Бог. То сваки грех говори, хтео ти или не, јер сваким својим грехом ми одгонимо Бога са земље. Прво одгонимо из своје душе, а онда из целе историје рода људског. Што важи за тебе, то важи за све нас. Ми, ми изгонимо из душе своје, из срца свог, из савести своје све што је Божије, ако живимо у непокајаним гресима.

Чули сте данас Свето Еванђеље. Господ је назван у њему Емануил, што значи "С нама је Бог". Дотле, ко је био с' нама? Ђаво! Ђаво кроз грехе, кроз сваки грех, и мој и твој, и кроз свачији грех у роду људском. Никад не треба варати себе: ми сами или прогонимо Бога из себе, или Га уводимо у себе.

Зато је Господ и постао човек, зато је Он на Божић ушао у овај свет и јавио се као човек, да нам покаже шта треба да буде од човека на овоме свету и какав треба да буде човек. Није узалуд Господ постао човек. Није постао птица, није постао цвет, што је далеко лакше и пријатније и лепше за Њега, него је постао човек човек који је био сав у гресима, сав смрдљив, сав у ђаволизму и демонизму. Зато је постао човек да спасе човека од тога. Његово име Исус, значи Спаситељ. Спаситељ, од чега? Од грехова, од грехова људских, а кроз грех у овај свет ушла је и смрт, и ушао сваки ђаво. Зато без Господа Христа, без Божића Његовог, заиста род људски може стално за себе да каже: с нама је не Бог, но ђаво. С нама је Бог то је начело небеско, то је начело вере наше, начело Еванђеља. С нама је Бог у овоме свету. А досад Њега као да није било уопште. Није Га било у пуном смислу те речи. Чиме ми хришћани доказујемо заиста да је С нама Бог? Ето, Господ је оставио Цркву у овом свету. Шта је Црква? Свети Апостол Павле вели да је Црква духовно тело Његово, Он је Глава тога тела, а ми смо чланови тог Светог Тела, и разуме се органски сједињени са Господом Христом. И тако, сваки хришћанин који испуњује свете заповести Господа Христа, испуњује заповести еванђелске, увек може рећи са мном је Бог. Али, ако се хришћанин ода гресима, ако се не буде борио са њима, ако их не буде одгонио од себе, он је у сталном загрљају кога? Ђавола.

Тешко је било веровати људима да Бог може постати човек, ето, ради нашег спасења. Бог је заиста постао човек, и што је најважније, дао нам је сва средства да свако од нас када хоће сједињује себе са Њим, са чудесним Господом Христом, Који по смирењу Свом, по доброти Својој, ето, постаје човек губавац, смртник, сав опкољен људским гресима. Он узима грехе на себе да би нас спасао од њих. Зато је постао човек! Зато је добио име Исус Спаситељ!

У Цркви Христовој ми имамо сва средства потребна за наше духовно сједињење са Господом Христом. Ту су Свете Тајне и свете врлине. Свето Крштење кад се крштавамо ми се облачимо у Господа Христа, ми изгонимо све што је сатанско и демонско, одричемо се тога и предајемо себе Господу Христу. Шта је тек Свето Причешће? То је потпуно сједињење твоје са Њим, потпуно сједињење човека са Господом Христом. А вера, а љубав, а молитва, а пост? Све су то врлине помоћу којих се ми сједињујемо са Господом Христом.

Апостол Павле саветује хришћанима и вели и моли: "Нека се Господ Христос вером усели у срца ваша", вером. Не можемо ми све схватити. Оно што је Господ радио и што јесте; уствари, Бог је увек шири и већи и дубљи од сваког људског ума, од сваке људске мисли. Зато је Господ као сигуран пут ка Њему и дао веру, веру у Њега. А за веру није потребна велика школа, ни велика трговина, ни богатство, ништа. Само добра воља. Само добра воља да се верује у Спаситеља света Господа Христа. И онда свака врлина, и љубав, и молитва, и пост, све те врлине уносе у нас Господа Христа, уносе силе Његове Божанске, уносе животворне речи Његове, и ми заиста осећамо да је С нама Бог, и не бојимо се никаквог ђавола, не бојимо се никаквог греха.

Али, ако, не дај Боже!, ми хришћани волимо грех и живимо у греху и не боримо се против њега, тешко нама! Јер, како ћеш себе одбранити на дан суда, када изађеш из овога тела са душом вечном у онај свет? Како ћеш одбранити себе и рећи Господу Христу: Па ето, ја нисам могао да верујем у Тебе. А Он ће рећи: Зашто? Јер сам Сам Бог дошао на земљу, постао ради тебе човек, да би ти примио од мене оно што теби треба за сав живот, и за живот у овоме свету, и за Живот Вечни у оном свету. А ти, шта си урадио са мном у овом свету? Шта си урадио са мојим Еванђељем, шта си урадио са Светим Причешћем, шта си урадио са молитвом, са вером, где је све то? Изговара и одговора неће бити!

Али, ако нема изговора и одговора, чији смо у овом свету? Коме припадамо? Ономе коме служимо! Сваки грех уствари јесте служба, мрачна служба црноме ђаволу. Гњев, завист, пакост, немој мислити да су то ситне ствари и мале. Не, то су тако огромне страшне ствари да могу да те потопе у пакао и у смрт вечну. Ни један грех није мали, ни један грех не води Богу, напротив, сваки грех води ђаволу. И као што хришћанин може да реши да испуњује заповести Божије, тада Емануил: С нама је Бог; тако ми назови хришћани када грешимо и не кајемо се, не исповедамо се, не причешћујемо се, не молимо се Богу, не живимо по заповестима Еванђелским, ми уствари стално тврдимо једно: с нама је ђаво. Не дај, Господе!

Господ је дошао у овај свет, дао нам силе и снаге да заиста победимо сваки грех, и не само сваки грех, него сваку смрт, сваког ђавола, дао нам је Живот Вечни. Дошао у овај свет, узео на Себе тело људско, прошао кроз смрт и васкрсао телом из мртвих, узнео се на Небо и показао шта ће бити са твојим и мојим телом. Ништа мање од тога! И моје и твоје тело мора ући у смрт. Али као хришћани ми ћемо васкрснути по вери нашој у Господа Христа. На дан Страшнога Суда Господ ће нас васкрснути из мртвих и дати нам Живот Вечни! "Који верује у Мене има Живот Вечни", објавио је Спаситељ. Још овде на земљи има Живот Вечни. То јест: Господ је јачи од сваке смрти, од сваког ђавола, јачи од свакога греха, јачи за тебе и за мене. И кад смо са Њим, заиста када смо са Њим, ми јуначки побеђујемо.

Ми смо наоружани непобедивим оружјем Божијим. Тако је безброј Божијих Светитеља у овоме свету, који су победили сваки грех, сваког ђавола, сваку смрт и служили Господу Христу и вршили Његове свете заповести, свете врлине. Немамо изговора. И Светитељи су људи као и ми, и Светитељи имају пет чула као и ми: имају очи, уши, имају тело, па су ипак испунили Еванђеље Господа Исуса Христа; и показали и доказали да људско биће, да човек може испунити Еванђеље Господа Исуса у овоме свету, ако се труди, ако приморава себе.

Велики Светитељи Божији веле: "Хришћанин је онај који приморава себе на свако добро дело". Који приморава себе на свако добро дело, приморава цео живот свој. Нама се не иде да чинимо добро дело, нама се не иде да испуњавамо заповести еванђелске, то неке греховне силе у нама раде и одвајају нас од Господа. Зато морамо приморавати себе на молитву, ако немамо молитве. Морамо приморавати себе на милосрђе, ако смо немилосрдни. Приморавај себе. Када будеш приморавао себе, Господ ће ти дати у срце силу која ће заиста учинити да ти заволиш милосрђе, и заволиш молитву и пост, и сваку еванђелску врлину.

Безброј примера тога сваки Светитељ. Сваки Светитељ, неисказан див и јунак. Приморава себе на свако добро и израђује себе у боголику личност. Сви су Светитељу у Цркви Божијој дати да нам помажу увек, сваког дана. Црква сваки дан слави многе Светитеље. Ево, и данас славимо све старозаветне Праведнике и Оце. Велики и огромни скуп људи пуни животворне вере. Још пре Христа били хришћани. Какав стид и срам за нас када на дан Страшнога Суда Господ буде рекао: Ево, ви хришћани, погледајте, ово су хришћани били пре мене, пре него што сам ја дошао у овај земаљски свет. Колико вас хришћана, који сте живели после доласка мене у земаљски свет? Зато сваки од нас нека научи и приморава себе на оно што је еванђелско, на оно што је добро, еда би смо, браћо моја и сестре, зарадили Царство Небеско за овај мали пролазни земаљски живот. Какво велико благо, какав велики дар, какво велико богатство Господ нуди свима нама! За парче земаљског, ако искористиш еванђелски, ако искористиш по вери Христовој, за свако то мало парче живота добијеш Живот Вечни.

Нека нам Свети Старозаветни Оци и Праоци и Света Преподобна Мученица Евгенија, коју такође данас славимо, која је радосно пострадала за Христа, била узорна и света монахиња, нека би они сви помагали свима нама да и ми приморавамо себе на свако еванђелско добро, приморавамо себе на сваку еванђелску врлину, и тако заслужимо Царство Небеско у коме, дај Боже, да са Свима Светима, и данашњим Светитељима, славимо Чудесног и Јединог Господа Христа, Коме нека је слава и част, сада и увек и кроза све векове. Амин

 

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)
САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ I
 Беседа 3. у Недељу Светих Отаца
(Бадњи дан)
1973. године у манастиру Ћелије

Шта је мерило живота???

Пошто је Господ Христос највиша вредност као богочовечанска личност, то је Он као таква личност у исто време и највиши критеријум свих правих вредности. У овом свету никакво биће мање од Богочовека не може бити истинско мерило вредности када је највиша вредност-личност Богочовека. Не може бити мерило човек, јер је далеко нижа вредност од Богочовека. Тиме што је највећа вредност, Богочовек је најбољи критеријум свега Божјег и човечјег и у овом и у оном свету. Историја ове планете не зна ни за бољег Бога од Христа, ни за бољег човека од Христа. Богочовек је у исто време савршено открио Бога и савршено открио човека. Стога нема Бога мимо Богочовека; нити има човека мимо Богочовека.
Шта је истина? питао је Пилат оваплоћену Истину, и хтео ушима да чује оно што није очима видео, као да није једна и иста душа и из ушију његових слушала и из очију његових гледала. У ствари, Богочовек Христос је истина не као реч, не као учење, не као делатник, већ као свесавршена и вечно жива богочовечанска личност. Једино као таква Личност Он је и мерило Истине. Зато је Богочовек рекао за Себе не само: Ја сам Истина (Јн. 14, 6) него и: Ја сам Пут (Јн. 14,6) пут у саму Истину, мерило саме Истине, суштина саме Истине. Мерило Истине је сама Истина; а Истина је Богочовек Христос. Стога све што није од Њега, није од Истине. Ван његове Богочовечанске личности Истина је онтолошки немогућа.
У хришћанству, истина није дискурсивни појам, нити теорија, нити учење, нити збир учења, већ жива богочовечанска личност историјски Исус Христос (ср. Јн. 14,6.) До Христа, људи су наслућивали истину али је нису имали; са Христом, као оваплоћени Богом Логосом, вечна Божанска Истина сва улази у овај свет. Зато је и речено у пресветом Еванђељу: Истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1,17).
Шта је живот, прави, истински живот и мерило живота? - Опет личност Богочовека Христа, а не његово учење, одвојено од његове чудотворне и животворне Личности. Нико никада од људи није смео рећи: ја сам живот - јер је сваки смртан. А Богочовек је рекао: Ја сам Живот (Јн. 14,6). И с правом рекао, јер је васкрсењем победио смрт, и показао Себе вечно жива вазнесења на небо и седењем с десне стране Оца. Стога је Богочовек и Живот, и мерило Живота. Све што није од Њега - смртно је. У Њему живот има своју логосност и своју логичност, јер има своју божанску вечност. Као вечни Божански Логос, Он је живот и свеживот (ср. Јн. 1,4) јер је живот Њиме живот. Где Њега нема, ту се живот претвара у смрт, јер је Он једини који живот чини живим. Отпадање од Њега, који је Живот, увек се завршава умирањем и смрћу. Стога се у Њему, као Логосу и Логици живота, налази једино могуће логичко оправдање људског живота у категорији времена и простора.

Св.Ава Јустин Ћелијски

O xришћанствy на западу

Мартин Лутер

На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно је Богочовек сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Берлину. Тако је постао западни хришћанско-хуманистички максимализам који од Христа узима све, и западни хришћанско-хуманистички минимализам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у хришћанско-хуманистичком максимализму и у хришћанско-хуманистичком минимализму на место Богочовека стављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, његовог дела и његовог учења. Истрајно и упорно трудио се хришћанско-хуманистички максимализам да Богочовека замени човеком, док у догмат о непогрешивости човека Богочовек није заувек замењен непогрешно човеком. Јер овим догматом човек је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих апостола, и од светих отаца, и од светих васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске Цркве, овај максимализам је превазишао Лутера, творца хришћанско-хуманистичког минимализма. У самој ствари, први, радикални протест против једне, свете, саборне и апостолске Цркве треба тражити у западном хришћанско-хуманистичком максимализму, не у лутеранизму. У том првом протесту је и први протестантизам.
Не треба се варати: западни хришћанско-хуманистички максимализам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека, и то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени хришћанско-хуманистички максимализам, чије је основно начело спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризовани хришћанско-хуманистички максимализам, али лишен мистике, ауторитета и власти.

 Свођењем хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама богочовечанском, на човека, учињено је то да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанске религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо а на његово упражњено на земљи место постављен је његов заменик, Vicarious Christi. Каква трагична нелогичност: свудаприсутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству.

Св.Ава Јустин (Ћелијски)
О суштини Православне аксиологије и критериологије