Први пут видим анђела како краде!?

 

Током ере комунизма у Русији, црква Божија је била прогоњена; нико није могао да иде у цркву да се крсти или венча као хришћанин из страха.

У једном руднику угља у Русији, пуно радника је радило, вадећи угаљ. Један од радника је био криптохришћанин и заједно са својом женом, која је била побожна хришћанка, одлазили су у цркву, која се налазила у скривеном подруму, и тамо су се молили.

Једног дана дошло је до експлозије и отвор рудника угља се урушио, заробивши седамдесет радника унутра.

Стручњаци су рекли да су сви погинули и да нема шансе да неко преживи јер су цеви које су их снабдевале ваздухом пресечене.

Чим је хришћанска рударска жена сазнала, почела је, од дана када јој је муж умро, да носи свештенику који је служио у тајној цркви три дара, боцу вина, тамјан и угаљ, и три свеће како би свештеник могао да одржи помен за њеног мужа.

Петнаестог дана,  неки човек је среће жену на улици и каже јој: „Не носи приносе свештенику, јер данас није у цркви.“

И жена се вратила тог дана. Али је наставила да доноси потребне приносе свих осталих дана до четрдесетог дана.

У многим деловима Русије имају обичај да се парастос одржава сваког дана до четрдесетог дана од упокојења.

Све жене су почеле да протестују код надлежних служби и тражиле да им мужеве изваде из рудника угља како би их могле  сахранити.

Ископавања су почела и ископали су шездесет девет мртвих тела. Човек који је веровао у Христа је још увек био жив.

Када су спасилачке екипе стигли до места где се налазио, чули су како им говори: „Браћо, пазите, јер изнад мене је стена која ће се срушити.“ Били су запањени : „Како је могуће да неко живи на таквој дубини без ваздуха и воде четрдесет дана?“

Када је жена доносила прилоге у цркву, свештеник је видео да сваког дана недостаје један прилог, пола боце вина, уље, тамјан, угаљ и свеће. И свештеник је рекао: „Вечерас ћу пазити да видим ко краде прилоге ове жене.“

Сакривши се цркви, у једном тренутку, он види пламен висок три метра упаљен у светилишту, а унутар пламена се појављује прелепи анђео обучен у бело, узима принос, вино, уље, угаљ, тамјан и свеће и одлази! А онда се појављује свештеник и каже:

„Ово је први пут да сам видео анђеле како краду.“

Анђео је одговорио: „Не крадем их, али ћеш касније сазнати где их носим.“

Када су спасиоци пронашли преживелог,  видели тридесет девет полупоједених приноса, уље, свеће, полуспаљен тамјана и боца вина.

И питаше га;

„Шта је све ово, ко их је довео овамо?“

А хришћанин рече: „Када се првог дана догодила експлозија, скоро сам погинуо.“

Али другог дана дође човек обучен у бело, држећи крст у једној руци, а кесу са прилозима, вином, свећом, тамјаном и уљем у другој, и понуди ми хлеб да једем и вино пијем, и када га је благословио, било је тако укусно да никада нисам јео укуснији хлеб.

Онда је упалио свећу и ја сам имао светло, а када је упалио ћумур и тамјан, цело место је испунило свежим ваздухом и могао сам да дишем.

То се дешавало сваког дана и ноћи док ме нист пронашли,  имао сам сат и схватио да је прошло четрдесет дана.

Али једног дана скоро сам умро, јер овај невидљиви човек није дошао, а када је дошао следећег дана, питао сам га: „Зашто ми јуче ниси донео жртву?“ Скоро сам умро.

И он ми одговори:

На путу се појавио ђаво у људском обличју, зауставио твоју жену и рекао јој да свештеник није у цркви, а она му је поверовала и вратила се, а ја нисам имао ништа да ти донесем, јер није донео потребне ствари за твој помен.

И наставио ми је да говори: „Ја сам анђео Господа Бога Сведржитеља и послат сам да те сачувам у животу, јер имаш побожну жену и да комунисти, који су протерали Бога из твоје домовине, сазнају да је Бог Живот и Васкрсење и ко год верује у Њега никада неће умрети.“

О овом догађају је писано у европским новинама .

Руске атеистичке новине су то заташкале као да се ништа није догодило.

Али усмена предања се проширила међу многима и храбри су поново почели да иду у цркве, јер су схватили да је боље бити са Богом него са несавршеним и штетним теоријама.

Овде, драги моји хришћани, видимо да парастоси не користе само душама које су на небу, већ користе и живима.

Јер, ко год служи парастосе за своје преминуле рођаке, сведочи да верује у Бога и у постојање душе, и доћи ће дан када ће наћи велику милост од Бога.

Зато увек треба одржавати парастосе, не морају бити луксузни, довољан је тањир пшенице. И у луксузном и у једноставном окружењу, молитве ће се читати.

Ако читате житија светих, видећете да је Бог многим "очевима" кроз визије показао да парастоси користе душама на небу.

Ако је душа у паклу, мучење престаје за време трајања парастоса и њено стање се побољшава. Ако је душа у рају, онда Бог претвара молитве свештеника и хришћана у дарове.

И крунише душу радошћу и весељем, и онај који обавља помен има име записано у књизи живота да би био награђен на дан праведног суда и одмазде.

Верски туризам шанса или заблуда!?

Људи често не дефинишу сопствене поступке, покрете и пориве у своме животу, између осталог и свој духовни пут. Зато сматрам да се треба осврнути на ову тему, како и на какав начин га схватити и разумети.

 Мање више, сви имамо  искуство у посети неких места након чега смо обогатили своје знање, искуство и преображај.

 Реч „туризам“ потиче из енглеског језика: tour, што у преводу значи „задовољство путовањем . Отуда Туризам као путовање има првенствено рекреативни смисао, са услугом разних рекреација, зависно од врсте и  остваривања жељеног циља. 

Краће објашњење би било да је то "услужна индустрија", која има садржаје већег или мањег броја, са разрађеним системом транспорта, угоститељства смештаја, хране и пића, обилазних рута, сувенира, осмишљеним системом осигурања и безбедности за туристе и сл.. Прво регистровано  организовано туристичко путовање је забележено тек у 19.веку.  Изнајмљена је цела жељезничка композиција за 500 путника којима је обезбеђен чај и музика. Неке секуларне државе сматрају туризмом једну од најважнијих привредних грана, која им ипак, доноси највећи новчани профит.

Постоје разни облици туризма, колико сежу и људски интереси..

.

Какве сад везе има вера са туризмом?

Рекло би се да појам "верски" има уопштено значење, туристи било које вере и вероисповести одлазе да се поклоне и посете значајном месту за њих, нас специфично занима хришћанско-православно, које називамо ходочашћем.

          Реч ходочашће долази од грч. речи ходос што значи пут, и односи се на путовање верника на одређена места.

  "Верски туризам" дође као савремена кованица која се намеће поимању "ходочашћа", јер ипак, за трговца је ходочасник -  само туриста! Он подпада под удео његовог  смештаја током боравка на ходочашћу... Са друге стране, "маркетинг" старајући се о сопственој добити сматра да су вера и туризам у овом случају у потпуности "помирени". А да ли је тако?

 Не треба дозвољавати да се верски туризам ставља у исти ранг са ходочашћем, оно је у многоме неупоредуво са њим, треба то разјаснити.

 За разлику од туризма оно датира из првих вјекова. Хришћани су од првих векова практиковали поклоњењу Светој земљи, гробовима мученика, поклоњење њиховим моштима, молитвено и са поштовањем. Посете Светој Гори такође и другим светим местима вековна је пракса која траје до данашњих дана.

       Ходочашће је узвишен животни моменат код верника, превише је интиман, носи у себи унутрашњој борбу са самим собом, побуђен побожношћу, исконским поривом и потребом за Богом.

 Нпр. Васкрс у Јерусалиму, када сви учествују у свештеном моменту силаска благодатног огња, који је предходио усрдним молитвама, богослужењем.. Дакле, верни се богослужбено сусрећу са Св.огњем који силази само тада. Тај простор и та свештена комуникација и додир, остаје дубоко урезан у души верника заувек. 

Дакле, ходочашће је првенствено богослужбено учешће, сусрет са светињом, откривањем духовне истине, поклоњење светитељу, доживљај  израза своје дубоке вере, често, само једном у животу.

Познато нам је свима путовање Св.Саве у Свету земљу, знамо сви, каквом користи смо се као народ обогатили.

Дакле ако овај духовни израз занемаримо, ходочаће добија облик забавног парка и вашариште.

Ситуација на терену..

Разне туристичке агенције на веб страницама изобилују понудама, у много случаја без довољнe припреме организују посете многим црквама и манастирима.

Честа је појава да се због различитости у намери и мотиву путовања међу путницима нађе врло мали броја ходочасника у односу на бројност знатижељних туриста.

На нивоу Цркве постоји свештенство које не доживљава ходочашће као своју мисију, нити ставља акценат на њу. Видимо у појединим примерима одређене епархије које активно организују садржај ходочашћа.     

Свакако да се на ову тему може много коментарисати, теолошки посматрати да ипак масовни туриста није ходочасник .. Да оно што верник у души чува као вечну вредност, туриста селфијем настоји да меморише на друштвеним мрежама као похвалу својим излетом.

Могуће да не дефинишемо сопствене поступке зато што се налазимо у сазревању, мењамо се и као личност, обогаћујемо се духовним искуствима која нас чине час ходочасницима, час усред расејаности - туристима, ..

Уколико нам је дестинација небо све се мења.

                                             О ХОДОЧАШЋУ

"Зашто чинити оно што нас неће учинити блаженима, нити ће нас приближити Царству небеском”.  Господ није заповедио путовање у Јерусалим као добро дело… „И шта ће више добити онај који пребива у тим местима! Као да Господ све до сада у њима телесно борави; или као да се од нас удаљио; или као да Дух Свети изобилује међу Јерусалимљанима; или као до нас не може доћи… Промена места нам не приближава Бога. Ма где да се налазиш, Господ ће доћи у тебе уколико обитељ твоје душе постане достојна да се у њу усели Господ и ходи… Уколико је, пак, твој унутарњи човек пун лукавих помисли, неће ти помоћи чак ни ако се будеш налазио на Голготи, или на Маслинској гори, или под храмом Васкрсења: ти ћеш бити веома далеко од примања Христа, исто као и сваки онај који није исповедио ни зачетак вере”… И обратно, „у срцу оног ко заиста има Бога, налази се и Витлејем, и Голгота, и Јелеонска гора, и Васкрсење”. „Шта ћеш ново сазнати у Јерусалиму”, пита Григорије. „Да је Христос који се јавио истинити Бог! Па, ми то исповедамо и пре него што смо отишали на то место. И после путовања наша вера се није ни повећала, ни умањила. О очовечењу кроз Дјеву ми смо знали и пре него што смо били у Витлејему. И васкрсењу из мртвих ми смо веровали и пре него што смо видели гроб. Да је заиста било Вазнесење ми смо исповедали и пре него што смо видели Маслинску гору”. 

Св.Григорије Ниски (4.век)

Та размишљања су веома карактеристична за светог Григорија: важније је „из тела путовати ка Господу, неголи из Кападокије у Палестину"

                                                                         

О узимању благослова, претерана присност, улизивање или преношење стварне силе?

Главни посао свештеника јесте исповест и проповед, пошто управо ове свештене радње помажу проницању у душу и срце хришћанина и у душама и срцима рађају промене набоље. Али, свештеник почиње од благослова. Да ли је на брзину дао благослов или са свештеним страхом, да ли је призвао име Божије или је само нацртао крст у ваздуху – у свему томе се већ види какав је свештеник.
Ове једноставне и тачне мисли сам прочитао у давна времена док сам учио богословију, а припадају професору Кијевског теолошког факултета пре револуције Певницком. Свештеник почиње од благослова.
Све што је свето може се изродити и изгубити снагу у случају неправилне употребе. Благослов клира од стране мирјана који га примају (или у другом случају од архијереја – свештенику) може се претворити у аналог „’бар дан“ у сусрета нижег и вишег. Људи виде владику, мало повију леђа и уместо поздрава – „благословите“. Заиста тако и бива: кажемо „благословите“, а подразумевамо – „’бар дан. Што нам је драго да вас видимо!“ А често се дешава да онај ко даје благослов само маше руком по ваздуху и дозвољава да га људи пољубе у руку. Ово посебно пада у очи тамо где има много клира и црквеног народа: у богословским школама, у епархијским управама, у црквеним продавницама, у великим манастирима и др. Тамо се чешће него игде дешава штетна стилизација православља због журбе, вреве и смесе претеране фамилијарности и улизивања. Притом, што се тиче благослова нема заправо „благог“ + „слова“ (речи), односно дешава се да се никакве добре и свете речи уопште не изговарају. Све се дешава на нивоу манипулација и имитације целива. Међутим, Свето Писмо од самог почетка као један од облика служења свештенства наводи – благосиљање народа, а сам благослов подразумева изговарање наглас светих речи. „Благосиљајте синове Израиљеве, говорећи им: Нека те Господ благослови и сачува!
Нека те Господ погледа светлим лицем Својим и нека ти се смилује!
Нека окрене Господ лице Своје на тебе и да ти мир!
Тако нека призивају име Моје на синове Израиљеве, и Ја (Господ) ћу их благословити“ (4 Мојс. 6, 23-27).
Благослов је спојен с преношењем стварне силе. Он је у стању да моћно утиче на живот оних који су примили благослов. За то су знали Јаков и његова мајка, који су уз помоћ лукавства задобили благослов као за првенца, од Исака, чији је вид ослабио. Кад је отац млађем дао пуни благослов, поменувши небо и земљу, хлеб и вино, покорност браће и остало, дошао је Исав – прави првенац. Сазнавши за лукавство, Исак „задрхта веома великим трепетом“ (1 Мојс. 27, 33) и рекао је да ће онај, кога је управо благословио „и бити благословен“ (!). Очигледно, овде се не ради о једноставним речима које се могу изговорити, а затим се могу повући и поново упутити другом. Сви учесници у догађају то одлично схватају, зато не дрхти само Исак, већ је и Исав „подигао громки и врло горки плач“ (1 Мојс. 27, 34). У одговор на молбу Исава да благослови и њега отац ћути, као да више нема шта да каже. А затим благосиља и старијег сина, као извесним остацима жељених добара, ситним мрвицама. Сва ова слика нам говори о снази родитељског благослова, о предаји стварне силе. Тако и ми данас, на пример, живимо под окриљем Нојевог благослова који се остварио: „Нека рашири Бог Јафета и нека се усели он у шаторе Симове“ (1 Мојс. 9, 27).

 Очигледно да Европљанин није постао „светски човек“ и да је добио приступ молитвеном општењу са живим Богом у Христу зато што је то случајност или плод техничког напретка, већ зато што је то испуњење предсказања, које је истовремено и благослов.
Примере мноштва благослова који могу бити изговорени заједно или одвојено налазимо у чину причешћивања болесника код куће. Тамо се између осталог каже:
„Господ Бог премилостиви смиловаће ти се. Господ Исус Христос нека ти да свако добро за које молиш. Господ Свемогући нека те избави од сваке напасти. Господ нека те научи. Господ нека те упути. Господ нека ти помогне. Господ нека те спасе. Господ нека те заштити. Господ нека те очисти. Господ Бог Исус Христос нека те помилује у Судњи дан и нека те благослови у све дане живота твог.“ Као што видимо, ово су благослови, који су по духу и форми истоветни с онима који су наведени у књизи Бројеви. Управо овакво призивање Бога доликује свештеном чину.
Сведочанства силе благослова су многобројна, пошто се рука Господња није скратила и није ослабила, да не може да спасава. Имао сам прилике да чујем многе приче верујућих људи о томе како је јако на њих деловала благодат после разумно узетог благослова. Људи су молили конкретан благослов за далек пут, за учење страног језика, за чување додатних постова по завету, за трпљење животних невоља и друго, и благослов који је дат у одговор на такву молбу постајао је извор снаге и помоћи.
Сам клир се замара од уобичајеног „махања руком“ и то је јасно. Још је Лесков истицао да наши архијереји не могу проћи улицом понекад, и не смеју изаћи међу свет – измуче их с благословима и дотрачавају са свих страна. Али ако мирјанин приђе и каже: „Именом Господњим, благослови, владико,“ и у одговор чује Христово име изговорено са свештеним страхом, обојица ће се осетити као учесници неке Тајне, управо дејства благодати која освећује приликом призивања Господа.
Мирјани такође могу да благосиљају, посебно кад се ради о односима између родитеља и деце. А и дирљива прича о сусрету Зосиме и Марије нам такође говори о многом. Он ју је замолио за благослов, јер је у њој видео живи сасуд Светог Духа, а она је њега молила за благослов пошто је он – свештеник и мушкарац. Тако су се савијали све ниже и ниже ка земљи понављајући само: „Благослови, благослови.“ Напокон је Марија изговорила благослов, али није рекла: „Благосиљам те,“ већ је благословила Бога, Који жели да се сви спасу и спознају истину.
Напокон, рећи ћемо и то да свештеник у храму никад не осењује људе крстом ћутке кад савије прсте у одређеном свештеном положају. Он увек каже: „Мир свима,“ или „Благослов Господњи нека дође на вас,“ или друге речи, али је то увек управо „благо-слов“, а не просто свештена гестикулација.
***
Много година је прошло откако сам у читаоници библиотеке Кијевске богословије наишао на стару књижицу Палицког о пастирском богословљу пожутелих и трошних страница. И из ње се данас сећам само тога да су исповест и проповед најважнији пастирски послови и да свештеник почиње од умећа да даје стварни благослов.


Протојереј Андреј Ткачов

Да ли се смеју радити послови на црквене празнике? Укључити веш-машина, чистити..

Често добијам питања да ли се смеју обављати кућни послови на црквене празнике? Да ли се се укључити веш-машина, почистити стан, опеглати одећа? Одговор гласи: Да, сме.

У већини случајева, уверење да се не смеју обављати кућни послови на црвено слово произлази из сујевјерја, а не из истинског поштовања према светитељу или празнику који се тога дана прославља.

Ако је уистину посреди поштовање, онда би оно требало да се исказује пре свега одласком на литургију, молитвом или, рецимо, избјегавањем оговарања и псовања, а не да се сведе на пуко укључивање или неукључивање веш-машине.

И овде је - као и у случају погрешних уверења о којима сам раније писао и говорио - реч о замени теза и померању тежишта са суштине на форму.

Заиста верујем да Бог не гледа на то ко је шта укључио, искључио или помакао. Њега много више интересује како се односимо према другима - ближњима и даљнима, интересују га наши осећаји, намера и воља.

Исто тако је занимљиво моје сећање на детињство, кад су у мом селу људи одмарали од пољских послова. Тог дана празника нису ишли у цркву, него су играли карте и свађали се док играју карте.

- На Светој Гори, колико се сећам, а и у манастиру у ком сам живео код владике Атанасија, ми бисмо после службе, ако је литургија, наравно, на празник и на црвено слово, ручали, а онда бисмо радили. Ишли смо на своја послушања. Дакле, рад сам по себи никад не може бити зло. Међутим, непоштовање празника и светитеља којег тог дана празнујемо огледа се у томе шта ми мислимо и куда су упућене наше мисли и наша дела, а не на то да седимо и ништа не радимо - објаснио је владика.

Извор

О онима који излазе из Цркве пре завршетка службе Божије

Неки не приступају ( причешћу) с трепетом него с гужвом, тискајући један другога, пламтећи гневом, вичући, грдећи, гурајући свога ближњег, пуни метежа. О томе сам ја често говорио, и нећу престати говорити. Зар не видите, какво благочиније влада на олимпијским (незнабожачким) играма, када распоредитељ пролази по игралишту, с венцем на глави, оденут у дугачку хаљину, држећи у руци штап, а викач објављује, да буде тишина и ред!

 Није ли ружно, да тамо где ђаво торжествује, бива таква тишина, а тамо где Христос призива к Себи, бива велика ларма? На игралишту ћутање, а у цркви вика! На мору тишина, а у пристаништу бура!… Кад си позват на обед, ти не смеш изаћи пре других, макар се и пре других наситио, а овде док се још одиграва страшна тајна Христова, док још траје свештенодејство, ти у самој средини остављаш све и излазиш! Како се то може опростити? Како ли оправдати? Јуда причестивши се на последњој вечери оне последње ноћи, брзо је изашао, док су још сви остали били за трпезом. Ето чијем примеру следују и они који журе да изађу пре последњег благодарења!“ 

(Из Беседе на Богојављење)

Св.Јован Златоусти

Pелигиозност код маловерних je тесно повезана са естетским и сентименталним емоцијама

Овај грех је најраспрострањенији, понекад маловерје прелази у
потпуно безверје, иако човек који болује од њега често и даље посећује службе Божије и
прибегава исповести. У таквом стању маловерни не одриче постојање Бога свесно, али
ипак сумња у Његову свемоћ, милосрђе или Промисао. Својим поступцима, навикама,
читавим начином свог живота он противречи вери коју исповеда речима. Такав човек се
никад не удубљује чак ни у најједноставнија догматска питања, бојећи се да не изгуби
наивне и често нетачне и примитивне представе о хришћанству, које је некада стекао.
Претварајући Православље у националну домаћу традицију, у скуп спољашњих обреда и
гестова, или га сводећи на наслађивање предивним хорским певањем, светлуцањем свећа, односно, на спољашњу лепоту, маловерни губе оно најглавније у Цркви – Господа нашега Исуса Христа. 
Код маловерних је религиозност тесно повезана са естетским, страсним и
сентименталним емоцијама: она се лако прилагођава егоизму, сујети и сентименталности.
Људи овог типа траже похвале и добро мишљење духовника о њима. Такви људи се на
исповести често жале на друге, желе да покажу своју “праведност”. Од сладуњаво-
лицемерно “побожности” они лако падају у раздражљивост и гнев према ближњима.
Такви “праведници” који не виде у себи никакве грехове, често према онима који
их окружују испољавају бездушност, егоистични су и лицемерни, живе само за себе,
сматрајући да је уздржавање од грехова довољно за спасење. Уопште, религиозно
самозадовољство и самоспокојство јесу главни показатељи удаљавања од Бога и Цркве.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна Исповести

За многе људе црква је постала друга кућа

Због чега треба ићи у цркву

У стара времена су сви путеви прављени тако да су водили ка храму Божијем. Људи су схватали да пут који не води ка цркви, не води никуда. Цркве су биле главне архитектонске доминанте и највећи украс свих руских градова и села. У безбожна совјетска времена цркве су рушене или скриване иза многоспратница, како се не би виделе са главних улица и важних аутомагистрала. У нашој секуларној епохи архитектонски доминанти градова и села постају банке, канцеларије, телекомуникациони торњеви и трговачки центри. Цркве се углавном налазе негде на периферији, у предрграђима, где обични парохијани тешко могу да дођу. Али без обзира на све непријатности, недељом и празничним данима све градске цркве су пуне народа. За многе људе су цркве постале друга кућа. Они просто не могу да замисле свој живот без посете цркви где се кроз Тајну Покајања чисте од грехова, причешћују Светим Христовим Тајнама, задобијају благодатне с наге за свакодневне послове, посредством молитве опште са Богом. Али не мали део народа пролази поред храма Божијег, сматрајући посету њему излишним, узалудним губитком драгоценог времена. Неки људи чак смело говоре да им је “Бог у души” и они немају обавезу да одлазе у цркву и престоје тамо дуге службе тим пре што ништа не разумеју црквенословенски. Могу ли се ти људи некако убедити у неопходност да посећују храм Божији? “Јер, у беззакоњу сам зачет и у греху роди ме мати моја” (Пс. 50, 7) Нема човека који би проживео свој живот и не сагрешио. Сваки човек долази на овај свет с грехом. Грех већ код деце може да се пројави веома снажно. Блажени Августин у својој књизи “Исповест” пише: “Деца су невина по својој телесној слабости а не по својој души. Видео сам и посматрао ревносног малишу: он још није говорио, али је с тугом гледао на свог брата бебу…”. Ко кроз Тајну Крштења и хришћанско васпитање не посече корен греха који живи у њему, код њега онда грех задобија у одраслом добу велику рушилачку силу. Страсти које проистичу из првородног греха најпре душевно а затим физички убијају свог поседника, стварајући прави пакао за људе који га окружују. Зар се тако не формирају људи за које у животу нема ничег светог – лопови, диктатори, насилници, убице? Велики број људи је способан да осети да су грешни. Своју грешност најтеже спознају људи који споља напредују у животу и који како се њима чини немају посебних проблема у животу. Такође тешко да себе могу да виде као грешнике они који због неких животних проблема као слабог здравља или сиромаштва сматрају себе погођеном судбином. Мали број њих су способни да слично јеванђелском блудном сину уђу у себе и увиде у чему је истинска трагедија њиховог живота. “Срце чисто ми саздај Боже и дух прав обнови у мени” (Псалм 50:12) Сваки грех с којим се човек не бори већ му попушта, раздваја људску личност на делове. Човек губи целовитост душе и тела и лишава се целомудрености. То јест он није способан да прими околни свет у његовој свеукупности и не може да проникне у суштину ствари. Он расуђује само површински. Чак и предивно систематско како га не с правом називају “више образовање” није способно да дарује човеку ту целомудреност. Није ли то узрок што човек многе појаве из околне реалности прима једнострано, често прелазећи из једне крајности у другу. За њега је бело – црно, и обрнуто. Како каже народна пословица: “Свако суди по мери своје изопачености”. У Цркви се кроз учешће у Тајнама човек привија Телу Христовом и постепено задобија целомудреност која је према мишљењу преподобног Јована Лествичника свеукупност свих врлина. Кроз борбу са својим страстима човек поново задобија изгубљену способност да прониче у суштину ствари, а не само да површински расуђује. Он очишћује у себи грехом помрачен лик Божији. О томе предивно сведоче многе генерације православних светитеља, међу којима је било познатих и сиромашних, здравих и болесних, учених и обичних људи, али који су очистивши покајањем лик Божији у себи, силом благодати Духа Светога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, заустављали природне стихије, просвећивали јевандјелском проповеди читаве земље и народе. “Уклањај се од зла и чини добро; тражи мир и следи за њим” (Псалм 33:15). Сви људи чак и они најсуровији понекад се у животу труде да другима учине неко добро дело. То је клица заложена у човековој природи. Добро знају да чине и Јудеји и муслимани, и многобошци, и отворени безбожници. Пред хришћанином стоји задатак не само да не греши и не само да чини одређена добра дела, већ да се у потпуности унутрашње преобрази. Он је позван да научи да чини добро не само људима који могу да му узврате добром, већ и онима који му не желе добро па чак и отвореним непријатељима. На то призива хришћане Сам Господ: “Чули сте да је казано: љуби ближњега својега, и мрзи на непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; да будете синови Оца својега Који је на небесима; јер Он заповиједа своме сунцу, те обасјава и зле и добре, И даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какову плату имате? Не чине ли то и цариници? И ако Бога називате само својој браћи шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви дакле савршени као што је савршен Отац ваш Небески” (Мт. 5, 43-48). Како да заволимо своје непријатеље? Неће ли притом пострадати наши интереси и интереси људи који нас окружују? То може да се деси само у том случају када по својој малодушности, пристрасности или користи покријемо беззакоње које може да наштети нашим ближњима. У свим осталим случајевима када опраштамо нашим личним непријатељима, ми самим тим не дозвољавамо да се развијају страсти гнева и непријатељства око нас. Човек не може да заволи своје непријатеље без помоћи Божије благодати. Она се из преизобилних извора у првом реду може црпети у цркви. Главни циљ хришћанског живота се према речима преподобног Серафима Саровског састоји у стицању Божије благодати. Човек који задобија силу благодати Божије, око њега се спасавају и задобијају душевни мир хиљаде људи. Такав човек чини добро не од случаја до случаја или када му је то угодно, већ добродетељ (чињење добра) постаје суштина његовог живота. Такав човек у каквој год тешкој животној ситуацији да се надје, понаша се тако да не само да не жели да због њега нико други не пострада, већ и да ти други добију што је могуће више добра. Хришћанин у сваком човеку, чак и у највећем грешнику и последњем неваљалцу, труди се да види лик Божији, и због тога он друге људе више хвали, него што осудјује и негира. Он често сматра да је боље да сам умре, него да због њега пострадају други људи. На основу овога постаје јасан подвиг мученика и исповедника, који су без обзира на страшна мучења сачували верност према Христу, као и своје врлине. Јер како пише свети мученик Јустин Филозоф, они “нису хтели да живе обманом”. Тада постаје разумљив и подвиг преподобних отаца, који су ради стицања благодати и духовног преображаја, узимали на себе изузетне подвиге молитве и поста. Разумљива је и ревност тих људи, који без обзира на све своје обавезе и значајну удаљеност цркве од њхових кућа, вредно налазе пут ка њој сваке недеље и празника. Дакле, људска природа је заражена отровом првородног прародитељског греха, а то значи да је више сколна злу неголи добру. Човеков задатак је да се кроз Тајне Крштења, Покајања, Евхаристије и друге не само исцели од те болести, већ и да уз помоћ Божије благодати преобрази своју људску природу, учини је добром по суштини, несклоној према злу и самим тим да се уподоби сведобром Богу. Неко то достигне у детињем узрасту, неко у – зрелом, а неко тек у дубокој старости. Хришћани једни другима празником и на јубилеје говоре “Многаја љета” не зато да би се што је могуће дуже насладјивали добрима овога света, већ да би било више времена за покајање, исцељење и духовни преображај трулежне људске природе. С тим циљем, без обзира на велику заузетост код куће и на послу, без обзира на то што су се цркве у нашем секуларном свету нашле на периферији градова и села и значајно су удаљене од наших кућа, треба да се трудимо да налазимо пут ка њима. Коментари: 1. У већини сеоских слика је мање срећна цркава, где се недељом и празницима окупља свега 20-30 старијих верника. Нажалост ни данас још увек није прекинут процес изумирања села који је почео још у совјетско време. Већина младих људи који се рађају на селу, због недостатка посла или неумећа и нежеље да раде тешке физичке послове организују свој живот у граду. 2. Августин, епископ Ипонски. Исповест. Књига 1, глава 7, стих 11. М., 2003. 3. Није случајно да у свим јеретичким секташким и нехришћанским религиозним друштвима Тајна Исповести не постоји или је сведена на примитиван ниво. У католичнаству например Исповест се практикује, али се акценат не ставља на скрушености срца, већ на задовољењу Божије правде. На тај начин се у односу човека са Богом не успостављају синовски, већ правни односи, који мало доприносе унутрашњој духовној промени човека који се каје. 4. С тачке гледишта аскетске користи, у периоду стицања образовања код младих људи се на неко време зауставља развијање порока. Према томе, како пише свети Григорије Палама, посебно је оправдано стицати образовање у периоду младости, када су младалачке страсти веома присутне. Али с друге стране стичући богата знања треба се увек сећати речи светог апостола Павла да знање надима. Понекад неки људи под велом многих знања, слично старозаветним књижевницима, вешто крију своје страсти с којима не желе да се боре. 5. У манастирима Кијево-Печерке Лавре се чувају свете мошти најразличитијих људи: војника, лекара, епископа, иконописаца, кнезова, летописаца, просфорника. Истог дана например 9.новембра Црква празнује преподобног Нестора Летописца, чије мошти се налазе у Ближњем манастиру и преподобног Нестора Некнижног, чије су мошти у Даљем манастиру Кијево-Печерске Лавре. Самим тим Црква подвлачи да су писмени и неписмени, богати и сиромашни, познати и обични људи, исти пред Богом. Оно најважније што Господ цени код људи је чистота и целомудреност душе и тела, и то колико су се они уподобили Њему у љубави, милосрдју, кротости, смирењу, састрадању. 6. Свети руски кнежеви Борис и Глеб у XИ веку, свети Царски Мученици у XX веку су се предали на мученичку смрт да спрече заливање целе Руске земље братоубилачком крвљу. Иако се братоубилаштво није могло у потпуности избећи, ипак су његове размере значајно умањене. Да није било жртвеног подвига многих генерација светих руских подвижника, Русија одавно већ не би постојала. 7. Варају се људи који кажу да није важно у коју цркву иду: православну или католичку, канонску или неканонску, јер је Бог један. Народна пословица каже: “Цркву не чине брвна, већ ребра”. То значи да све што се дешава у храму Божијем бива делотворно и спасоносно само уз истинско живо човеково саучешће. Уколико је човеку свеједно у коју цркву иде, онда он прима само једну лепу спољашњу форму црквених обреда и Тајни, без унутрашњег живог учешћа у њима. 8. Узалуд данашњи комунисти приписују себи велике победе у економији, политици, астрономији, социјалној политици XX века. Те победе би у периоду државног терора биле немогуће уколико у позадини не би било хиљадугодишње историје Хришћанства. 9. Како се види из житија светих, што дуже човек греши у свом животу, то треба да буде дубље покајање ради исцељења грехом искварене природе. Преподобна Марија Египћанка је например 17 година живела у страшном разврату, а потом је цео свој преостали живот провела у пустињи, омивајући своје грехе сузама покајања. Што раније човек стане на пут покајања, то се брже опраштају његови греси и он доноси изобилније духовне плодове.

preuzeto sa http://www.russned.ru/stats/2685
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

На Свету Литургију донесите све ваше муке, туге и тешкоће

" Идите на Свету Литургију, шта год вам се дешава. На Литургији се свака човекова молитва прима! Зато што се на Литургији Сам Христос моли за нас и приноси Себе Богу Оцу, а Њега Отац не може да не услиши! Донесите све ваше муке, туге, тешкоће, мољења, и све пренесите Господу и услишиће вас. Нешто пре, нешто касније, али све што је корисно за вас /што није противно вољи Божијој/ добићете. "

Старац Тадеј

Душа која није научила да презре безначајно и житејско, неће моћи да се диви небеском!

Послушајте Херувимску песму "Иже Херувими", поју сестре Св.Стефана. Слава Богу за ово изузетно сестринство!!  

Херувимска песма

И пева се Херувимска песма: Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо као они који ћe примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја.[1]

Великим входом назива се низ песама, молитви и свештених радњи које врше литург и сабрани народ, а почиње Херувимском песмом и читањем молитве. Црква нас позива да се припремимо за дочек Цара славе, Који улази у свети Град, како би света ради био распет. Позива нас да заједно са Христом и ми кренемо путем мучеништва и да, заједно са Пресветом Матером Његовом и љубљеним учеником, и ми станемо уз Крст поред Њега.

У том часу (сада), каже се у Херувимској песми, оставимо сваку животну бргу, јер треба да дочекамо Цара над царевима. Започнимо излазак из света животних старања, како бисмо успешно извршили улазак у простор Христовог саможртвовања. Свештени Златоуст нас подстиче: "Мудраци изиђоше из Персије да би дошли да се поклоне Христу. Удаљи се и ти од житејских ствари и крени Исусу у сусрет".

Љубав према Богу је духовна сила која ће нам помоћи да се уздигнемо изнад пуке реалности овога света: "Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе да гледа оно што је видљиво чулним [телесним] очима. Јер, будући да је стекао друге очи, очи вере, он увек умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. Иако хода земљом, он као да живи на небесима... Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се успне до самог врха неба" (Свети Јован Златоуст).

Нестрпљиви смо да стигнемо на врх Голготе, те остављамо све животне бриге само да бисмо празновали Христов празник. "Јер истински празник је онде где је спасење душа, где је мир и слога, где нема ничега од овога света... Истински празник је онде где царује савршена мирноћа, спокојство, љубав, радост, кроткост."

У Христове руке полажемо свако житејско старање, или, боље речено, Њему предајемо сав свој живот. И Он носи наш терет и успиње се на Голготу. Он се стара за све што нам је неопходно у животу, као што нам и Сам каже кроз уста авве Исака: "Ако све своје бриге управите ка Царству небеском, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи."

Свештени Златоуст нас уверава да "душа која није научила да презре безначајно и житејско, неће моћи да се диви небеском." А будући да је и сам окусио небеску благодат, подстиче нас: Браћо, "нека нико са животним бригама, расејан, или пун страхова, не уђе у храм. Уђимо сви у њега оставивши све то напољу, пред улазом у храм. Јер улазимо у небеску палату, корачамо местима где севају муње."

Блаженог папа-Тихона управо на таква места пренео је његов анђео чувар у време Херувимске песме. На свом оскудном грчком, приповедао је руски јеромонах: "За време херувике анђео чувар подигне. После пола сата спусти." На крају таквог стања иступљења овај светитељ Божији би се уверио да се налази усред божанствене Литургије и да треба да настави са служењем. Када су га питали: "Старче, шта си видео и шта си чуо током тих пола сата?", одговорио је: "Херувими-Серафими славословили Бога!"

* * *

У пратњи анђелских редова, Господ улази у свети Град да би Се жртвовао. Црква нас подстиче да доживимо ову тајну прекомерне Христове љубави у савршеној тишини: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; Јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрили Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја.

Јеромонах ГРИГОРИЈЕ Светогорац
ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

Да ли чинимо грешкe васпитавајући децу?

Родитељи током  богослужења често имају неприлику и дилему како да поступе са својим немирним дететом. Питајући се, откуда да се дете баш сад понаша овако?  Будући да траје богослужење и да није умесан  моменат за опомене и васпитавање, родитељ често напусти храм  покушавајући вани да умири своје дете.
 Питање, да ли ће дете имати поштовања према богослужењу пре него што га доведемо у цркву првенствено зависи од родитеља. То се никако не постиже претњом пре уласка у цркву, него усађивањем таквог осећаја током заједничке молитве као и утицајем целе духовне атмосфере код куће. Деца која схватају да је долазак у цркву узвишени тренутак у животу њихове породице, постепено ће схватити потребу пристојног понашања у цркви.

Неки родитељи добро понашање током службе награђују слаткишима нпр. за одлично чоколаду, за осредње бомбон  док за неприхватљиво понашање не пружају никакву награду. Да би овај метод био ефекасан, родитељ  увек треба да се држи тог договора. Да ли је овај метод добар?
Децу учимо да се на један начин понашају у дневној соби и где да перу зубе, исто тако их учимо да се понашање на игралишту разликује од понашања у цркви. Кратко и јасно деца уче гледајући наш пример и пуно им значи што им кажемо, али... они врло добро виде како се ми сами према цркви опходимо. Никако не треба децу искључивати из yчешћа на св. литургијама зато што приреде непријатну ситуацију, напротив, што чешће. Потребно је пронаћи прави педагошки начин да им се објасни, да њихов немир не омета богослужење и пажњу осталих верника. Нису сва деца спремна да буду на богослужењу те је многим родитељима тешко да доведу малу децу у цркву.
Долазе разне породице, са малом децом, одраслима и бебама, сматрајући да је у тој доби њихов почетак духовног живота. Бебе често спавају, не смета им појање, ништа.. све док не проходају.

Ево неколико зрелих пактичних савета једне самоуке мајке која је ово поделила са нама након што их је стекла са неколицином своје деце која су одрастала у цркви.
У своме писму каже:

                     ..Мислим да сам лично много грешака чинила васпитавајући своју децу, стварајући много узнемирења у цркви. Могуће да су и неки људи излазили из цркве због моје деце и заиста ми је веома жао због тога. Гледајући на то сада, мислим да сам  нешто научила из својих грешака и желела бих пријатељски да поделим са осталим мајкама, неколико практичних савета ако су заинтересоване. Схватила сам да критике других људи упућене мојој деци нпр: " деца су твој крст  и мораш да их дисциплинујеш у Цркви." не само да нису од помоћи него замарајуће, јер ми заиста НЕ ЗНАМО ШТА ДА УРАДИМО СА ЊИМА! Оно што нам треба су неколико практичних савета. Ево неколико .

1. Нај важније - Молите се за понашање ваше деце Пресветој Богородици и другим светитељима свакога дана, ујутро и увече, једнако у цркви и код куће, колико год можете. Ово је уствари најлакши и најбржи пут. Врло брзо ћете приметити чуда која се дешавају!

2. Не носите пластичне играчке са децом у цркву, донесите мекане плишане.
 

3. На путу према цркви подсећајте децу да је Црква божија кућа и да због тога требају бити тихи.

4. Дете одвојите од његових вршњака, јер ће са њима да прича и да се игра. Објасните му да се игра и прича само када се изађе ван.

5. Не остављајте децу да плачу у цркви (иако је дете мало), уколико не престане након неколико секунди изнесите га ван док се не умири. 

6. Ако је ваше дете неуморно одведите га до икона, шапћите им имена светитеља, ако знате реците им нешто о њима.

7. Деца брзо губе пажњу, изводите их ван на кратко пазећи на најсветији део службе и причешће.

8. Када ваше дете напуни 4.године објасите му делове службе, о бојама одежде, о присутву светих анђела током певања Херувимске песме и реците им да када ми благодарећи певамо - оне песме које анђели певају Богу.. итд. Можете му шаптати све ово током службе, оно ће побољшати пажњу код детета.

 Ова листа би могла бити бесконачна, заиста. 

 Можда би неки родитељ могао додати још који савет који би нам био на корист свима.

Сигурно да постоје родитељи који би протестовали читајући ово писмо говорећи да њихово дете не воли да ради ово, нити жели то да учини.. Мислим да сви треба да упамтимо да пуштати децу да чине све што они желе може бити штетно. Како ће савлађивати животне околности кад крену у школу? Има толико ствари које ће морати да раде - које не воле! Мислим да учити децу да раде оно шта треба, иако то не желе уствари је само чинити им велику услугу.

Како се понашати у цркви!?

 неколико практичних савета...

Како се треба припремити за долазак у храм?
Цео човеков живот треба да буде стална припрема за долазак у храм. Припрема за сусрет са Богом. На који начин? Треба живети у љубави са свима; не мрзети, не завидети, не свађати се са својим ближњима. Само чистим срцем и душом можемо достојно изаћи пред лице Божије у храму.

Како се треба обући?
Када улазимо у светињу морамо бити што пристојније обучени. Одело мора бити свечано и озбиљно. Мушкарци улазе у храм гологлави, а жене, главе покривене са марамом. Неприкладно је у храм улазити у фармеркама, папучама, маицама, шорцевима, кратким сукњама, голих руку и слично. Треба избегавати шминку и руж, нарочито када је причешће.

Када треба доћи у храм?
Најбоље је у храм доћи пре почетка богослужења како се каснијим доласком неби ометала служба Божија.

Како се улази у храм?
У храм се улази са дубоким страхопоштовањем. На улазним вратима се мало застане, прекрсти се три пута и благо поклони према унутрашњости храма. Иде се тихо и полако, без разговора, ако се нешто мора рећи онда се говори тихим шапатом, никако гласно.

Како се пале свеће?
Свећа се целива, намени се зашто се пали. Помену се у себи имена живих и упокојених сродника.

Како се стоји у храму?
Мушкарци обично стоје са десне стране, а жене са леве стране у храму. Стоји се у ставу мирно, са рукама прекрштеним на грудима или спуштеним низ тело, благо погнутог тела и главе погнуте напред према олтару.

Како се моли у храму?
Молитве се изговарају у себи. Ко уме да пева, може и тихо певати како неби ометао хор или појца.

Како и када се крсти?
Крстити се треба побожно, правилно и полако. Треба пратити богослужење и дирекно пазити када се свештеник крсти, када се у песми или молитвама помиње Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети, тада се треба крстити.

Како и када се клечи?
Клечи се на оба колена, погнуте главе и тела напред. Клечи се онда када свештеник позове верне на клечење и када сам клекне.

Како се у храму ваља понашати?
У храму се не ваља шетати за време богослужења, причати и разговарати, нарочито гласно; не ваља се гурати, окретати, ометати друге на молитви, смејати се и тако даље.

Шта је исповест?
Исповест је Света Тајна у којој исповедамо своје грехе пред свештеником. Искреним кајањем, личном молитвом Богу и молитвом свештеника добијамо од Бога опроштење од грехова, уз труд и напор и настојање да више не грешимо.

Потреба и значај Свете Тајне исповести?
Као што водом перемо и чистимо своје тело од прљавштине, тако исповешћу перемо и чистимо своју душу, своје срце и свој ум. Зато је потребно што чешће иповедати се обавезно пре причешћа.

Шта је то Свето Причешће?
Причешће је најважнији и најсветији доживљај у животу човека. Хлеб и вино којим се причешћујемо су истинско тело и крв Христова.

Потреба и значај Светог Причешћа?
Причешћем се на духовни и физички начин сједињује са Богом. Без Бога и Божије помоћи у овом свету не можемо учинити ништа добро. Зато је причешће потребно исто колико и ваздух, вода, храна, здравље, живот..
 
Шта је то нафора?
То је хлеб од кога је део употребљен за припремање Светог Причешћа и који се после Свете Литургије дели вернима у храму. Тихо, полако и без гурања и нервозе, прилази се свештенику који дели нафору. Када се доће на ред, побожно се прекрсти, десни длан се прекрсти преко левога на коме свештеник даје нафору; целива се крст и рука свештенику и затим полако се креће према излазу храма.

Како се излази из храма?
Најприје се целива икона на средини храма, затим се, побожно и тихо  излази из храма. На вратима се поново окрене према унутрашњости храма, три пута се прекрсти и поклони (престолу Божијем) и излази напоље.

Извор