Петрина песма о Св.Георгију

Св.Георгије (Ђурђрвдан)

Млади јунак, трибун царски,

призна Христа и пред власти.

На муке га цар постави

да му веру ту забрани.

Диоклецијан му стави много мука,

ал га штити Божија рука.

Бог му даје брзо исцелење.

Кад видеше људи, примише крштење.

Свети Ђорђе као јунак прави

кад пред војском он се представи.

Коња бела млад јунак јаше,

а каишом око струка паше.

За каишом сабља окачена,

око врата долама црвена.

Копље му је стало у десницу

држи чврсто, стегао песницу.

Кожне чизме стале у узенгије,

мили Боже, јунак диван ли је!

Коса му је као бела свила

к'о да му је одгојила вила.

Очи лепе, а румено лице,

складно стоји наспрам две вилице.

Грађа му је као у јунака,

достојно га отхранила мајка.

Свети Ђорђе заменио царство,

баци земно, а пригрли небеско прекрасно.

Када Ђорђе преко неба језди,

сија јасно, налик је и звезди.

Поштујте га, људи! Позовите гласно!

Нека помогне док још није касно!

У слави ће похитати часно.

Александра царева жена,

призна Христа, бива прекрштена, 

па због тога одмах убијена.

И многи су пострадали часно,

што су веру прихватили јасно.

Красно име, красна слава,

ко је слави, тога спасава.

Кад се преци прекстише,

заштитника тада примише. 

Тад се прима печат Оца, печат Сина,

печат Духа са висина.

Обећање своје дајеш

да га љубиш а не кајеш.

Георгије, славо моја,

ја сам сада слушкиња твоја!

Заштита си моја мила

куд год кренем и где била.

Од злог ме увек брани

и са хлебом ти ме храни. 

Потомци су славу дали

и сви су те они звали.

Кад си коме затребао, 

брзо си се одзвао

и помоћ си увек дао.

Петра Тегелтија

Из књиге Бисери Спасења  

Шта је крсна слава и како је треба славити?

Шта је крсна слава? Шта добијамо ако славимо? Како треба славити, како је правилно?

ОДГОВОР:

    О крсној слави се код нас у новије време доста писало па ипак, још увек је много оних који недовољно знају сав смисао и значај Крсне Славе, јер те публикације не стижу до свих верника. То доказује и горње питање, због чега ћемо покушати да још једном осветлимо то питање са посебног аспекта, ма и у најкраћим цртама.

    Већ је мање више познато, и то се често понавља, да је СЛАВА једна од битних одлика нас православних Срба. Јер други народи (Грци, Бугари, Руси) углавном славе своје имендане, тј. оног светитеља чије име носи, (они углавном деци на крштењу дају светитељска имена), па у једној породици годишње буде онолико "слава" ко-лико чланова породица има. Те славе (имендани) ни издалека не личе на наша Крсна Имена. Њихово "славље" је углавном у томе да се слављеник на тај дан ПРИЧЕСТИ светим Телом и Крвљу Господњом, да мајка спреми мало бољи ручак, и евентуално да детету дођу у посету неки његови школски другови, који ће бити послужени колачима.            

    Други је случај са нашом СЛАВОМ. Ово је већ једно веома свечано домаће славље, које се дочекује једном у години, и у њему учествују сви чланови породице. Припреме за славу трају данима, па и седмицама (кречење куће, чишћење, набавка потребних намирница и тд). Светитељ који се слави, заштитник је целога дома и свих његових чланова, те се стога посебно поштује. Можда и због тога што је он не само наш посредник и молитвеник пред Богом нашим, него и што служи као једна жива спона са свим нашим породичним прецима од времена примања хришћанства, са којима нас повезује у једну живу породицу, која траје стотинама и хиљадама година. Јер, опште је прихваћено мишљење да Срби славе онога Светитеља на чији су дан наши преци примили свето Крштење, што потврђује и сам назив - Крсна Слава.

    Ту традицију православни Срби су чували и очували кроз сву своју мукотрпну историју, чак и у време тешког и мрачног турског ропства, па и у најтежим условима - у рововима на фронту (у току I Светског рата). Тек у новије време, од 1945. године, па на овамо, многи Срби су, нажалост, изневерили ту своју вековну традицију, па су ради "сналажења" и "незамерања" безбожној власти, ради напредовања на послу и положају, ради неке материјалне користи и славе људске, напуштали своје Крсне Славе, гасили славске свеће, лишавајући тиме своју децу незаменљиве и топле домаће радости, која је увек о слави присутна, а себе и свој дом благослова Божијега.                                                           

    Срећом, времена се мењају. Многи данас покушавају да повежу покидане конце своје прошлости и своје традиције. То не иде увек лако. Али, ако се жели, све се може надокнадити. Важно је стећи добру вољу и жељу да се вратимо својим коренима, без којих нам нема будућности.

    Шта, дакле, добијамо ако славимо? Све оно што губимо ако не славимо, о чему је већ понешто и до сада речено. А најкраће могли бисмо казати: Добијамо осећање сигурности, осећање да нисмо случајна појава у овом свету, него да имамо своје корене у нашим прецима. Добијамо у нашем Светитељу кога славимо сигурног заштитника и молитвеника пред Богом, коме се некако непосредније обраћамо у молитвама, као "некоме своме". У њему имамо верног путовођу и учитеља како у овом свету треба да живимо да бисмо постигли своје људско назначење, и постигли душевно спасење, кроз сједињење са Богом нашим и обожење. Стога се Светитељ најбоље прославља ако се угледамо на његов живот и трудимо се да га подражавамо у његовим врлинама, којима је он Богу угодио.

    Све то и много другог неизмерног блага духовног добијамо ако је наше прослављање Крсног Имена онако као треба да буде. А треба да буде онако како је света Црква прописала и како нам је од старих остало. Дакле, да бисмо правилно прославили своју Крсну Славу, шта је потребно?

    Најпре, благослов Божји, који нам у кућу доноси слуга Божијег олтара - наш свештеник, када на неколико дана пре Славе долази у кућу да нам освети славску ВО-ДИЦУ. Са том водицом треба замесити славски КОЛАЧ, од чистог пшеничног брашна, квасца и соли, без икаквих других додатака (млека, јаја и сл), јер то треба да буде онај наш насушни хлеб, којег смо од Бога добили, и коме исти приносимо на жртву у славу и част нашега Светитеља.

    Поред Колача, за славу се спрема и кољиво - СЛАВСКО ЖИТО. Уствари, кувана пшеница која се припрема са разним другим плодовима (шећер, ораси, суво грожђе и сл.), а које свештеник на дан Славе освећује посебном молитвом, којом приликом врши и резање славског колача. Много греше они верници који славе светог Пророка Илију или светог Архангела Михаила не спремајући славско жито, јер сматрају "они су живи" и то њима не следује. То је плод само дубоког непознавања значаја и смисла славског жита. То жито није исто као када спремамо жито за покој душе нашим драгим умрлим сродницима, над којим свештеник врши парастос. Славско жито се приноси у славу Божију, у част Светога (који се слави) и у спомен оних наших драгих сродника "који преминуше у благочестивој вери", а никако за покој душе Светитеља. Према томе, жито следује било која слава да је у питању.                                  

    Приликом тог обреда (у Цркви или дому), поред Колача и Жита, потребна је још чаша црвенога ВИНА и славска СВЕЋА, по могућству од чистога воска.

    Потребно је још да на дан славе домаћин или неко из куће обавезно присуствује у Цркви светој Литургији, и да се на њој причести, припремивши се најпре за то онако како је прописано.                                   

    На дан славе у дому се са изузетном радошћу дочекују гости: сродници, пријатељи, али и сваки путник - намерник, јер тога дана врата дома никоме нису затворена. За госте се припрема традиционални славски ручак (или вечера, како је где обичај), али увек саобразно дану и времену. Ако је дан посни (среда или петак) или пак период вишедневног поста, ручак се састоји обавезно само од ПОСНИХ ЈЕЛА. Нажалост, у новије време има не мали број оних који, да би госте што боље "дочекали" и "угостили", нарушавају тај свештени поредак. Но тада, они у самој суштини не славе, него припремају ГОЗБУ, којом свога Светитеља и самога Бога - руже. Таквима је много боље не славити, јер гозбу могу спремати у свако доба године, када се црквени поредак не нарушава.

    Има и других ружних обичаја који прате Славу. То је неумерено коришћење алкохолних пића, што доводи до ружних речи, неприличних разговора, псовки, па чак и туче међу гостима, као и ружни обичај пушења поред славске свеће и славске иконе. Све то оставља на посматрача ружан утисак, а у души како домаћина, који то дозвољава, тако и оних који то чине, тежак грех. Нека нас Господ и Крсна Слава од тога сачува.                                         

Мир ти и радост у Господу.

Из књиге

Практична веронаука

Прослављенa слава Епархије бихаћко–петровачке Сабор Срба Светитеља

Крсна слава наше Епархије – Сабор Срба Светитеља прослављенa је на начин како то доликује и приличи – торжествено. Из разлога што је Недјеља Сабора срба светитеља пала на празник Усјекновења главе св.Јована Крститеља,  прослављање Крсне славе помјерено је на дан раније, тј. у Суботу, 10.септембра. Ове године Крсна слава је прослављена у Шипову код храма св. Јована Крститеља. Свету архијерејску литургију служили су Преосвећени архијереји: осечкопољски и барањски г.Лукијан, који је и началствовао на светој литургији, г. Теодосије, рашко-призренски, г. Давид, стобијски из Архиепископије Охридске и домаћин славе г. Хризостом, бихаћко-петровачки,  са 12 свештеника и 4 ђакона.

Слава наше Епархије окупила је многобројне епархиоте из свих Ц.О-на и парохија, али исто тако и многобројне пријатеље епархије и епархиоте других епархија. Посебно треба поменути организовани долазак вјерника из Маркушице из Епархије осечкопољске и барањске, који су предвођени својим парохом протојерејем-ставрофором Добривојем Филиповићем дошли на нашу Крсну славу.
На крају свете литургије благословљено је славско жито и преломљен славски колач. Након датог отпуста све је поздравио и свима честитао крсну славу домаћин Преосвећени владика Хризостом, а  потом је бесједио Преосвећени Владика Теодосије, рашко-призренски. Око 12,00 часова у новом Епархијском духовном центру ''Патријарх Павле''  у Шипову отворена је изложба умјетничких радова нашег еминентног сликара и графичара г. Ракита Михаила из Бања Луке. Изложбу је отворио и благословио Преосвећени Владика Хризостом, а све присутне поздравио је и сам умјетник г. Ракита.
Након отварања изложбе и послужења високих гостију и узваница у Духовном центру одржана је духовна академија и културно-умјетнички програм на којем је високопреподобни архимандрит Серафим Кужић, настојатељ Манастира Рмња, говорио у поводу 20-годишњице архијерејске службе Преосвећеног владике Хризостома. У програму духовне академије учествовали су: Свештенички Хор ''Роман Мелод'', КУД-ва из Шипова и  Мркоњић Града, те народни гуслар са Мањаче. На крају ове духовне академије високопреподобни игуман Сергије Карановић, Предсједник Епархијског одбора за припрему и организацију крсне славе у име свог свештенства и свештеномонаштва уручио је Преосвећеном Владици Хризостому поклон – архијерејску мандију, а поводом његове архијерејске 20-годишњице. Примивши поклон Преосвећени се захвалио свом свештенству у вјерном народу и позвао све на ручак.
Својим присуством и учешћем у пролављању Крсне славе Епархију су, између осталих, почаствовали: г. Пударић Светозар, Потпредсједник Федерације БиХ-не; г. Турањанин Јово, Диретор Секретеријата за вјере Владе Р.С.; г. Јурић Дарио, Министар просвјете и образовања Унско-Санског кантона; г. Андреј Мамонтов, Министар правосуђа Унско-Санског кантона, начелници општина Мркоњић Града и Шипова  г-ђица Аничић и г-дин Малиновић,  и други. У току ручка Преосвећени Владика Хризостом је поново поздравио све присутне и захвалио им што су се одазвали позиву и радост празника-Крсне славе -  подјелили са њим и са његовим епархиотима. Потом су Преосвећеног Владику Хризостома и све присутне поздравили: г. Турањанин Јово, Преосвећени Владика Лукијан, осечко-пољски и барањски, стобијски г.Давид, Министар г.Јурић, начелник Општине Шипово г.Малиновић.
На крају треба још једанпут рећи и нагласити да је овогодишња Крсна слава Епархије бихаћко-петровачке, уосталом као и свих претходних година, прослављена на начин како приличи и доликује овој епархији и њеном народу.
Богољуб-Р.

Канонизована нова светитељка у Украјини!

Света Евтропија (Исајенкова) Херсонска
 
Дана 9. августа 2011 Украјинска Православна Црква прославила је локалну Светитељку, Св. Евтропију Исајенкову из Херсона на Криму. 

Мало се зна о детињству Св. Евтропије, она је пореклом из Херсонског региона и рођена је 24. новембра 1863 од родитеља Леонтија и Агате. Зато што је рођена на празник Св. Катарине, то је и било њено цивилно име пре монаштва.
У узрасту од дванаест година послата је у оближњи Алексовски манастир на школовање, овде је да је научила да воли молитву и учење светих списа. Одлучивши се да постање монахиња пострижена је у манастиру и добила је име Евтропиа, по Св. Евтропији Александријској (30. октобра). Њена монашка послушност било је појање у хору и читање. За друге, она је била позната по љубазности и скромности.
Св.Евтропиа сведочи о цветању и развоју манастира, о изградњи величанствених цркава и школа за сирочад. Али и скоро револуцију, грађански рат, глад, разарања, и најгоре - безбожне снаге комунизма прекинуле су монашки живот монахиња. Манастир је укинут, цркве затворене, монахиње расуте. Св. Евтропија, као и многе друге монахиње из манастира, отишле су у Херсон. Тамо су се населиле у Киндииској области код цркве Рођења Пресвете Богородице. За то време она је зарађивала за живот од шивења јоргана. Она и монахиње су често ишле у цркву да се тамо моле, али 1938 су је затворили и они су били приморане да се моле у ​​приватној кући. Када су Немци и Румуни дошли у Херсон 1941, црква је поново отворена.
Многи људи су посећивале Евтропију и она је на крају постала позната по дару прозорљивости и посвећености молитви за упокојене којима нико није имао да служи сахрану или помен због Совјетског затварање Цркве. Бог јој је откривао имена упокојених, како би могла да се моли за њих. Празан комад папира код њеног кревета ноћу би био пун имена до јутра  да се моли за њих. Многи би је посећивали, чак и из велике раздаљине, тако да је двориште њене куће увек било пуно. Духовна деца сведоче да је она носила окове на ногама а у рукама  увек Св.Писмо које је читала свакодневно. Иако је добијала многе поклоне од људи, она је само живела од бесквасног хљеба и свете воде, а све остало је давала онима којима је то било потребно. Како се приближила својој кончини, њена духовна деца су је питала коме они сада да иду за своје духовне  потребе; Евтропија је одговорила да јој они дођу на гроб као да је међу живима.
Када је починула 29. марта 1968 била је у дубокој старости  са 105-година. Сахрана је одржана у цркви Рођења Пресвете Богородице са хиљадама присутних. Сахрањена је на Киндинском гробљу . На њеном гробу многи су добијајли њену благодатну помоћ и исцелење. Њене свете мошти сада почивају у Катедрали Св. Духа у Херсону. 

Извор: