Верски туризам шанса или заблуда!?

Људи често не дефинишу сопствене поступке, покрете и пориве у своме животу, између осталог и свој духовни пут. Зато сматрам да се треба осврнути на ову тему, како и на какав начин га схватити и разумети.

 Мање више, сви имамо  искуство у посети неких места након чега смо обогатили своје знање, искуство и преображај.

 Реч „туризам“ потиче из енглеског језика: tour, што у преводу значи „задовољство путовањем . Отуда Туризам као путовање има првенствено рекреативни смисао, са услугом разних рекреација, зависно од врсте и  остваривања жељеног циља. 

Краће објашњење би било да је то "услужна индустрија", која има садржаје већег или мањег броја, са разрађеним системом транспорта, угоститељства смештаја, хране и пића, обилазних рута, сувенира, осмишљеним системом осигурања и безбедности за туристе и сл.. Прво регистровано  организовано туристичко путовање је забележено тек у 19.веку.  Изнајмљена је цела жељезничка композиција за 500 путника којима је обезбеђен чај и музика. Неке секуларне државе сматрају туризмом једну од најважнијих привредних грана, која им ипак, доноси највећи новчани профит.

Постоје разни облици туризма, колико сежу и људски интереси..

.

Какве сад везе има вера са туризмом?

Рекло би се да појам "верски" има уопштено значење, туристи било које вере и вероисповести одлазе да се поклоне и посете значајном месту за њих, нас специфично занима хришћанско-православно, које називамо ходочашћем.

          Реч ходочашће долази од грч. речи ходос што значи пут, и односи се на путовање верника на одређена места.

  "Верски туризам" дође као савремена кованица која се намеће поимању "ходочашћа", јер ипак, за трговца је ходочасник -  само туриста! Он подпада под удео његовог  смештаја током боравка на ходочашћу... Са друге стране, "маркетинг" старајући се о сопственој добити сматра да су вера и туризам у овом случају у потпуности "помирени". А да ли је тако?

 Не треба дозвољавати да се верски туризам ставља у исти ранг са ходочашћем, оно је у многоме неупоредуво са њим, треба то разјаснити.

 За разлику од туризма оно датира из првих вјекова. Хришћани су од првих векова практиковали поклоњењу Светој земљи, гробовима мученика, поклоњење њиховим моштима, молитвено и са поштовањем. Посете Светој Гори такође и другим светим местима вековна је пракса која траје до данашњих дана.

       Ходочашће је узвишен животни моменат код верника, превише је интиман, носи у себи унутрашњој борбу са самим собом, побуђен побожношћу, исконским поривом и потребом за Богом.

 Нпр. Васкрс у Јерусалиму, када сви учествују у свештеном моменту силаска благодатног огња, који је предходио усрдним молитвама, богослужењем.. Дакле, верни се богослужбено сусрећу са Св.огњем који силази само тада. Тај простор и та свештена комуникација и додир, остаје дубоко урезан у души верника заувек. 

Дакле, ходочашће је првенствено богослужбено учешће, сусрет са светињом, откривањем духовне истине, поклоњење светитељу, доживљај  израза своје дубоке вере, често, само једном у животу.

Познато нам је свима путовање Св.Саве у Свету земљу, знамо сви, каквом користи смо се као народ обогатили.

Дакле ако овај духовни израз занемаримо, ходочаће добија облик забавног парка и вашариште.

Ситуација на терену..

Разне туристичке агенције на веб страницама изобилују понудама, у много случаја без довољнe припреме организују посете многим црквама и манастирима.

Честа је појава да се због различитости у намери и мотиву путовања међу путницима нађе врло мали броја ходочасника у односу на бројност знатижељних туриста.

На нивоу Цркве постоји свештенство које не доживљава ходочашће као своју мисију, нити ставља акценат на њу. Видимо у појединим примерима одређене епархије које активно организују садржај ходочашћа.     

Свакако да се на ову тему може много коментарисати, теолошки посматрати да ипак масовни туриста није ходочасник .. Да оно што верник у души чува као вечну вредност, туриста селфијем настоји да меморише на друштвеним мрежама као похвалу својим излетом.

Могуће да не дефинишемо сопствене поступке зато што се налазимо у сазревању, мењамо се и као личност, обогаћујемо се духовним искуствима која нас чине час ходочасницима, час усред расејаности - туристима, ..

Уколико нам је дестинација небо све се мења.

                                             О ХОДОЧАШЋУ

"Зашто чинити оно што нас неће учинити блаженима, нити ће нас приближити Царству небеском”.  Господ није заповедио путовање у Јерусалим као добро дело… „И шта ће више добити онај који пребива у тим местима! Као да Господ све до сада у њима телесно борави; или као да се од нас удаљио; или као да Дух Свети изобилује међу Јерусалимљанима; или као до нас не може доћи… Промена места нам не приближава Бога. Ма где да се налазиш, Господ ће доћи у тебе уколико обитељ твоје душе постане достојна да се у њу усели Господ и ходи… Уколико је, пак, твој унутарњи човек пун лукавих помисли, неће ти помоћи чак ни ако се будеш налазио на Голготи, или на Маслинској гори, или под храмом Васкрсења: ти ћеш бити веома далеко од примања Христа, исто као и сваки онај који није исповедио ни зачетак вере”… И обратно, „у срцу оног ко заиста има Бога, налази се и Витлејем, и Голгота, и Јелеонска гора, и Васкрсење”. „Шта ћеш ново сазнати у Јерусалиму”, пита Григорије. „Да је Христос који се јавио истинити Бог! Па, ми то исповедамо и пре него што смо отишали на то место. И после путовања наша вера се није ни повећала, ни умањила. О очовечењу кроз Дјеву ми смо знали и пре него што смо били у Витлејему. И васкрсењу из мртвих ми смо веровали и пре него што смо видели гроб. Да је заиста било Вазнесење ми смо исповедали и пре него што смо видели Маслинску гору”. 

Св.Григорије Ниски (4.век)

Та размишљања су веома карактеристична за светог Григорија: важније је „из тела путовати ка Господу, неголи из Кападокије у Палестину"

                                                                         

Душа која није научила да презре безначајно и житејско, неће моћи да се диви небеском!

Послушајте Херувимску песму "Иже Херувими", поју сестре Св.Стефана. Слава Богу за ово изузетно сестринство!!  

Херувимска песма

И пева се Херувимска песма: Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо као они који ћe примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја.[1]

Великим входом назива се низ песама, молитви и свештених радњи које врше литург и сабрани народ, а почиње Херувимском песмом и читањем молитве. Црква нас позива да се припремимо за дочек Цара славе, Који улази у свети Град, како би света ради био распет. Позива нас да заједно са Христом и ми кренемо путем мучеништва и да, заједно са Пресветом Матером Његовом и љубљеним учеником, и ми станемо уз Крст поред Њега.

У том часу (сада), каже се у Херувимској песми, оставимо сваку животну бргу, јер треба да дочекамо Цара над царевима. Започнимо излазак из света животних старања, како бисмо успешно извршили улазак у простор Христовог саможртвовања. Свештени Златоуст нас подстиче: "Мудраци изиђоше из Персије да би дошли да се поклоне Христу. Удаљи се и ти од житејских ствари и крени Исусу у сусрет".

Љубав према Богу је духовна сила која ће нам помоћи да се уздигнемо изнад пуке реалности овога света: "Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе да гледа оно што је видљиво чулним [телесним] очима. Јер, будући да је стекао друге очи, очи вере, он увек умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. Иако хода земљом, он као да живи на небесима... Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се успне до самог врха неба" (Свети Јован Златоуст).

Нестрпљиви смо да стигнемо на врх Голготе, те остављамо све животне бриге само да бисмо празновали Христов празник. "Јер истински празник је онде где је спасење душа, где је мир и слога, где нема ничега од овога света... Истински празник је онде где царује савршена мирноћа, спокојство, љубав, радост, кроткост."

У Христове руке полажемо свако житејско старање, или, боље речено, Њему предајемо сав свој живот. И Он носи наш терет и успиње се на Голготу. Он се стара за све што нам је неопходно у животу, као што нам и Сам каже кроз уста авве Исака: "Ако све своје бриге управите ка Царству небеском, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи."

Свештени Златоуст нас уверава да "душа која није научила да презре безначајно и житејско, неће моћи да се диви небеском." А будући да је и сам окусио небеску благодат, подстиче нас: Браћо, "нека нико са животним бригама, расејан, или пун страхова, не уђе у храм. Уђимо сви у њега оставивши све то напољу, пред улазом у храм. Јер улазимо у небеску палату, корачамо местима где севају муње."

Блаженог папа-Тихона управо на таква места пренео је његов анђео чувар у време Херувимске песме. На свом оскудном грчком, приповедао је руски јеромонах: "За време херувике анђео чувар подигне. После пола сата спусти." На крају таквог стања иступљења овај светитељ Божији би се уверио да се налази усред божанствене Литургије и да треба да настави са служењем. Када су га питали: "Старче, шта си видео и шта си чуо током тих пола сата?", одговорио је: "Херувими-Серафими славословили Бога!"

* * *

У пратњи анђелских редова, Господ улази у свети Град да би Се жртвовао. Црква нас подстиче да доживимо ову тајну прекомерне Христове љубави у савршеној тишини: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; Јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрили Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја.

Јеромонах ГРИГОРИЈЕ Светогорац
ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

Eмисија Духовници - Манастир Глоговац

У посети манастиру Бешка на Скадарском језеру

Пише:

Светлана Лајовић

МУРИЋИ – Да бисте дошли до Манастира Бешка можете само ако сте храбри, јер и сам пут до њега тјера страх у кости. Од Подгорице се путује до Вирпазара, а онда се скреће лијево и вози око 25 километара изузетно уским кривудавим путем усјеченим у стијене.

Мати Фотина

Поглед на језеро је нестваран и бајколик. Пролазећи поред ријетких насеља, закључујемо да је ту углавном настањено албанско становништво. Са јужне стране језера пружа се поглед на Румију, а недалеко се налази и граница са Албанијом. Код мјеста Доњи Мурићи спуштамо се ка плажи и чекамо да по нас дође нека од монахиња. Док смо чекали, небо је одједном постало црно и сви пецароши који су сједјели на обали у трену поспремише опрему и дадоше се у бијег, тако да смо размишљали да ли да се упустимо у ову авантуру или ипак одложимо обилазак Манастира за неки други дан. Међутим, као да не мари за олују која јој се толико брзо приближавала и муње које су сијевале свуда около, стојећи на чамцу, приближавала нам се монахиња Агатија, ведрог и насмијаног лица:

-Не бојте се – рече јасно и својом појавом нам поврати изгубљени мир. Док нас је возила исприча да је монахиња већ десет година, да је завршила енглески језик и како њени родитељи нијесу могли да разумију њен животни избор и одлуку да се овако посвети Богу. Ова смирена монахиња, која је ту дошла из питоме Војводине, рекла нам је да ништа осим Бога њеном животу није могло дати смисао.

Пристали смо баш у тренутку када је невријеме захватило цијело острво и утрчасмо у цркву да се склонимо од пљуска и олујног вјетра. Ту нас је дочекала игуманија Манастира, мати Фотина, иначе дипломирани психолог, родом из Сурдулице. Иако испод монашке одоре, њена љепота није могла остати сакривена.


Историја, сналажење

Игуманија поче да нам укратко објашњава поријекло манастира – Цркву Светих Благовијести је подигла Јелена Балшић, супруга зетског владара Ђурђа II Стратимитовића и ћерка кнеза Лазара. Јелена је била борац за очување православне вјере, а јој жеља била да јој мошти буду у Манастиру у Бешкој. Поред ове цркве налазила се и црква Светог Ђорђа коју је подигао Јеленин супруг Ђурађ II.

На излазу из цркве пљусак је био страшан, тако да једва стигосмо у конак. Ипак на путу до конака, могли смо видјети прелијепо уређен врт, са преко седамдесет стабала маслина, шипака, крушака и другог воћа, дивних ружа, рузмарина, лаванде и разног љековитог биља.

На питање какве су овдје зиме и да ли се дешавало да мјесецима не могу никуда из Манастира, мати је одговорила смирено да је било таквих периода, али да су оне спремне на све.

- Једном је била тако јака зима да два мјесеца нијесмо могле до продавнице, јер је пут био залеђен. Али познајемо знаке времена и рачунамо да дуго нећемо моћи у град, па донесемо чамцима све што нам треба – додајући да тренутно имају само један чамац, јер им је један однијела вода.

- Чамцима доносимо и грађевински материјал и храну и превозимо људе – уз осмијех ће ова весела игуманија. Поред Манастира монахиње имају башту са купусом, броколијем, парадајзом, паприкама, краставцем.

- То није довољно за нас 14, колико нас има у Манастиру, али опет за остатак се снађемо.

Монашки чин

Игуманија Фотина нам открива како је добила име.

- Име сам добила на самом монашењу. И то тако што док се митрополит молио и изговарао имена светих жена, када је изговорио име Фотина, ја сам осјетила диван мир и благослов – каже Фотина и додаје да се дјешавало да некамати Фотина нас испраца 300x225 Побједа у посјети Манастиру Бешка у Мурићима монахиња добије и мушко име.

Прича игуманија како је донијела одлуку да се замонаши:

- Ја сам завршла психологију у Скопљу и тада сам често обилазила манастире у Грчкој јер ме стално нешто вукло ка овом начину живота, посебно након крштења које сам обавила шест година прије монашења. Након завршеног факултета Фотина је радила у медицини рада, али хтјела је, како она каже, да Богу служи свим својим бићем – монашки пут се указао као једини могућ за остварење такве жеље. – Када је 1992. године митрополит прешао у Црну Гору и ја сам тада из манастира који се налази у близини Вршца, прешла у Ждребаник код Даниловграда, гдје сам провела пет година, а након чега одлазим у Манастир Дуга код Биоча и ту проводим седам година, да бих 2004. године прешла у Бешку.

Манастир

- Огромна је разлика била живјети у манастирима који су такорећи у цивилизацији и овом овдје. Дошла сам са још једном сестром, тако да смо нас двије саме живјеле у манастиру. Било је јако тешко, с обзиром да смо дошле у јуну, врућине су биле неподношљиве. Биле смо такорећи без пара, без ичега. Дрвеће није било засађено, па хлада није било нигдје. Пијаће воде такође није било ни тада, а нема је ни дан-данас, а пумпа за техничку воду се стално кварила. Морале смо да научимо да возимо чамце ,јер је то био једини начин да пређемо на копно. Шест година смо биле без струје и имале смо најезду скакаваца који су јели све што год бисмо посадиле. Од комараца није могло да се дише, због влаге која је изузетно велика и која је погодовала њиховом множењу. Било је и змија – додаје мати – али њих се нијесмо толико плашиле. Застрашујуће су биле и приче рибара да су ловећи по језеру угледали свакакве сподобе, па није нимало било пријатно када се све стиша, а ми останемо саме. Дешавало нам се да паднемо у малодушност, посебно када се годинама ништа није дешавало, није било помоћи ниоткуда, црквени живот није био активан као што смо навикле. Осјећала се нека негативна присутност у ваздуху, која је временом била све мања и мања јер смо се молиле. Помоћ је полако почела да пристиже, Манастир се обнављао и напокон је овдје успостављена једна оаза мира – присјећа се игуманија.

Мати прича да од 1670. до 2004. године није био плаћан порез за манастир.

- У том периоду су само отац Јефрем Табановић који је обновио конак, а након њега монахиња Анастазија живјели у Манастиру, који је скоро три вијека био ненасељен. Тако да смо први житељи Манастира након више од 300 година. Послије свега што сам прошла, навикла сам се наш Манастир и било би ми јако тешко да га напустим уколико бих морала. Знате, овај мир јако прија, иако спољашњи мир није неопходан услов унутрашњег мира – наводи Фотина.

мати Фотина у цркви Блоговјести 300x225 Побједа у посјети Манастиру Бешка у МурићимаРаспоред, завјети

У Манастиру постоји ред и дан је испуњен, тако да не може никоме да буде досадно – прича мати и објашњава: Устајемо у четири, молитва је у пет, након тога иде богослужење, па доручак, дневне активности, ручак, одмор, опет дневне активности, богослужење и и током дана су распоређени часови које похађају млађе сестре. У дневне активности спадају: сликање, шивење, превођење, кување, рад у башти, чишћење, кошење траве и за сваку од тих активности мора се претходно добити благослов.

- Дневне активности или послушање имају дубљу позадину, објашњава мати, а то је одрицање од своје воље јер ми у Манастиру дајемо три завјета: дјевствености или дјевичанства, послушања и сиромаштва.

- Трећи завјет се односи на то да се ништа не стиче за себе, већ се даје сиротињи или манастиру све што се стекне или наслиједи.

Интересовало нас је како се хране у манастиру, на шта нам је мати рекла: „Ми постимо четири поста годишње, тј. ускршњи, божићни, Петров пост и богородични. Поред тога у Манастиру је сваки понедјељак, сриједа и петак посни дан, а месо се једе само када одемо у госте, а риба нам је често на менију коју лови отац Николај из Манастира Морачник који се налази с једне стране нашег Манастира, док се са друге стране налази Манастир Старчева Горица, одакле нам долази отац Григорије да би држао код нас богослужење“.

Услов за монашење

Монахиња каже да су кушње нормална ствар и да су монахиње навикле да страже над својим умом и препознају мисао која им не долази од Бога.

- Због самог начина живота који подразумијева велика уздржања, имамо и побједу над мислима које долазе као искушење и које би нас узнемириле – каже игуманија и додаје да је пост, уздржање, исповиједање, причешће, оружје које помаже у борби против земаљских напасти. Уколико се ту попусти, одбрамбене снаге падају и човјек се предаје стихијама. Игуманија каже да јој најтеже пада то што је постављена на велики положај и самим тим осјећа велику одговорност за све монахиње у Манастиру.

- Овдје су све сестре са факултетом, неколико њих су завршиле енглески, неке економију, маркетинг, имамо сестру која је завршила екологију, обишла пола свијета, била спеолог, планинар,обишла Антартик, Гренланд, Тибет и замонашила се. Монахиње су из Србије, Босне, Русије. Да би се неко замонашио -прича мати – мора да прође најмање три године, по Уставу Српске православне цркве, а поред тога је важно да човјек у срцу схвати да је то његов избор, а не да се улази у овакав живот из погрешних побуда. Ја као игуманија посматрам искушенице да ли су зреле за овакву одлуку, да ли врше присилу над собом, да ли им је манастирски живот бијег од стварности са којом требају да се суоче. Многим искушеницама митрополит није дозволио да се замонаше, говорећи им да Богу могу да послуже тако што ће се остварити као мајке, иако њима то није било право – додаје мати. Дешавало се да људи који су били у браку а немају дјеце се замонаше након развода ако се установе да су им мотиви чисти.

Фотина

Рођена 1962. године у доба комунизма, времену које је било безбожно, у времену хипи покрета и источњачких филозофија, Фотина је испробала све и схватила да ништа од тога душу не сити.

- У то вријеме добила сам и своја кола, пропутовала свијет, вољела и била вољена, пробала и медитацију и све што се учинило интересантним. Једноставно, мој дух је био љубопитљив и све ме је занимало. Док сам студирала, монахиња Агатија 300x225 Побједа у посјети Манастиру Бешка у Мурићимасхватила сам да учим гомилу глупости и да је све то пресипање из шупљег у празно, али сам ипак завршила факултет. А онда сам се сусрела са једном здравом научном теологијом, која има своје основе, аргументе, која се заснива на откровењу Божијем и има чврсте доказе. Ја сам имала могућност да се удам и баш тада када сам била на прекретници живота, схватила сам да љубав коју могу да добијем од Бога је довољна да испуни све моје потребе, иако то многи нијесу могли да разумију, више се никада нијесам окретала нити сам икада жалила за оним што сам оставила – прича игуманија.

Молиоци

Фотина објашњава да је основни задатак монаха молитва, мада многе прате и дарови попут исцјељења, пророковања, чудеса.

- Знам и да су се након молитава у нашем Манастиру дешавала исцјељења и чудеса. У манастир долазе да се замонаше и они који су водили уредан живот, као и они који су све прошли и доживјели избављење и сад му служе и једни и друге. Разне су судбине монаха. Некада они који су прошли свакакве лоше ствари могу много више да помогну људима савјетом јер их разумију.

Фотина упозорава на данашње савремене покрете, јогу, гатања, хороскопе, алтернативне методе лијечења и апелује да се омладина чува од блуда.

- Млади људи су изгубили критеријуме и савјетујем им да не саде тикве са ђаволом, да не би жалили напосљетку. Основна мисија ђавола је да убиједи људе да не постоји, али Богу хвала за његову силу која побјеђује све.

На крају разговора, небо се неким чудом потпуно разведрило и могли смо безбједно назад.

- Е, нећете ми гладни назад, дуг је пут – повика Фотина и одведе нас у манастирску кухињу у којој је све предивно мирисало од куваног купуса, брокулија, печеног ражаног хљеба и колача. Уз благослов се опростисмо од ове дивне жене, која нас је позвала да дођемо опет. Сједосмо у чамац замишљени, сада много боље разумјевши тајну шта значи одрећи се земаљског ради небеског.
Крштење

- У ванредним ситуацијама и жена може да обави крштење под условом да је она крштена. Ако је неко некрштен, на мјесту гдје нема свјештеника и дешава се да умире, жена има право да обави крштење. То може бити и бабица у породилишту или мајка новорођенчета уколико се види да дијете неће преживјети. Али уколико преживи, свештеник треба ту особу да миропомаже – каже игуманија.




Извор

O искушењима савременог монаштва

Живот љубави и служења Беседа са схиархимандритом Јоакимом (Паром)

О. Јоаким са братијом

Схиархимандрит Јоаким (Пар) – о томе како се у Њујорку појавио манастир преподобне Марије Египћанке, о искушењима савременог монаштва и о томе због чега не желимо да видимо Бога у нашим ближњима.

Отац Јоаким је тренутно болестан и налази се на лечењу хемотерапијом у Њујорку. Молимо наше читаоце да се помоле за здравље овог изванредног свештеника.

– Оче Јоакиме, молимо Вас да нам испричате нешто о историји манастира преподобне Марије Египћанке који сте основали у Њујорку. Како је настала ова обитељ и ко живи у њој?

– Манастир се појавио због потребе. Некада сам почео да радим са заједницом бескућника – мушкараца и жена који су се опорављали од наркоманије и алкохолизма. Било их је око 150, већина њих је раније била у затвору. Заједница се углавном састојала од црнаца и Латиноамериканаца. И они нису били православни. То је било у Харлему.

Тамо сам живео и радио десет година. Нашао сам кућу у доњем кварталу Менхетна – један човек је као прилог дао новац за њену куповину. Био је потребан капитални ремонт куће: у њој нико није живео десет година и наркомани су је користили као уточиште, није било прозора, струје, грејања, недостајао је кров. Ову кућу смо купили 1993. године и људи су помогли да се она поправи – отворена је 1994. године.

Почели смо да примамо бескућнике – мушкарце и жене. Покушао сам да остварим присуство Православља у овом рејону. Код нас су долазили људи – нису били православци – са жељом да помогну. Онда су неки од њих изразили жељу да приме монаштво. То је било 1994. године.

У нашем крају се налазе многе социјалне службе – за бескућнике, за људе који пате од зависности од дроге – али ниједна од ових организација није давала осећај заједничког живота, припадности колективу. Све су то биле једноставно социјалне службе – установе, на пример, с програмом за детоксикацију.

Људи који су желели да нам помажу постајали су парохијани: тражили су место за молитву и постало је јасно да су били бескућници у духовном смислу. Постепено је почела да се ствара мала заједница. Наставили смо да радимо служећи бескућницима.

Наша кућа је била врло мала. Како се братство повећавало, а оно је бројало већ седам људи, испоставило се да је претесна: било је тешко живети и радити на тако малом простору, а такође су били тешки покушаји да се води и одржава монашки живот. Буквално смо се гурали. Онда смо почели да тражимо нову кућу с окућницом. Нашли смо место на три сата вожње од Њујорка, у планини – 150 акри (62 хектара) земље. То је било пре три-четири године. Купили смо стару фармерску кућу, обновили смо стари амбар који је пропадао. Овај амбар стар 273 године био је саграђен без изједног ексера, уз помоћ дрвених типлова. Преправили смо темељ амбара, поставили смо амбар на место – и претворили смо га у наш храм.

Сад у нашем братству има 11 људи који су дошли из различитих крајева. Бивши римокатолик са Филипина – јерођакон – дошао је код нас, постао је православац. Код нас има монаха из Порторика, Грузије, Украјине, Молдавије, Русије (из Сибира), из различитих крајева Америке. Најмлађи међу њима има 19 година, а најстарији 48. Постоји велика разлика међу браћом по нивоу образовања: већином су то људи с универзитетским дипломама, али има и оних који немају универзитетско образовање или је оно минимално. Наш живот је једноставан. Монаси ретко излазе ван зидина манастира – практично се стално налазе у њему.

– Како је организован живот у манастиру?

– Наш уобичајени дневни распоред је следећи (ако није време поста): од понедељка до петка ујутру служимо јутрење у 6:00, затим доручкујемо, у 8:30 разговарам с братством о духовном, монашком животу. После тога се разилазимо на послушања: увек има много различитих послова.

У подне читамо часове и синаксар, а затим ручамо. Касније – у 13:30 – опет идемо на послушања до 17:00. У 17:00 служимо вечерње, после њега вечерамо. У 19:30 је повечерје после чега монаси имају могућности да обаве келејно молитвено правило, да прочитају нешто и да се одморе.

 Сва браћа иду на сва богослужења. Ниједно послушање није изнад молитве тако да смо сви присутни на богослужењима. Увече понедељком, средом и петком служимо Свету литургију (ноћну): прво у 11 сати увече служимо јутрење, а одмах после тога Свету литургију. Затим се разилазимо по келијама на одмор.

Суботом и недељом неки од браће (обично један јеромонах и два монаха) одлазе у Њујорк како би служили у парохији у којој се говори на енглеском у патријарашкој цркви светог Николе у Њујорку. Наши свештеници се тамо смењују по реду.

Ето, такав је наш живот: тих и једноставан. Кад Американци-почетници први пут дођу код нас овакав живот доживљавају истовремено и као освежавајући и као узбудљив, пошто не личи на уобичајени ритам и циклус живота који су својствени свету. Тамо људи не знају шта да раде с временом које није нечему посвећено.

Трудим се да подстичем братију на молитву, на осамљеност, да наставе да се боре. Такође се веома трудимо да одржимо породичну атмосферу. Монаси одлично схватају: без обзира шта да учиниш свом брату – учинио си то Господу; схватају да за разноразне несугласице, осећаје раздражљивости и гнева нема места у манастиру и да човек не може да буде монах ако не види себе као слугу. То је једини модел који је човечанству дао Господ Исус Христос: како бисмо учинили оно што је угодно Богу Оцу и наследили Царство Небеско треба да будемо последњи у свему. Треба да служимо свима, треба да волимо све, да све молимо за опроштај, треба свима да праштамо. Иначе нећемо бити Његови ученици.

Због тога у нашем братству ништа није изнад заједничког живота и живота у љубави. Ако неко не жели сам да покуша да реши питање својих «расположења» или гнева – ја га приморавам да унесе промене у свој живот. Ми живимо као породица, веома смо блиски. Браћа се често исповедају, често се причешћују, воле богослужења и уопште воле јени друге.

Мноштво људи посећује наш манастир и често имам прилике да чујем исти коментар – али не знам како тачно да се односим према њему: «Ах, ово уопште не личи на манстир!» Питам: «Шта имате у виду?» И чујем: «Па, сви су тако дружељубиви, нема напетости у односима, сви се моле у храму, однос према ходочасницима је врло гостољубив и овде је тако мирно!»

Нико нема телефон (мобилни телефони код нас не хватају сигнал, пошто се налазимо у планини), нема телевизора, ништа нам не одвлачи пажњу, нико не прича сатима телефоном и не седи за компјутером, сви људи лично разговарају.

Извор наших прихода је прављење свећа, печемо просфоре за већину парохија у околини и за саборну цркву. Браћа праве бројанице, шију подраснике и одежде, али то за нас није бизнис. Не подносим бизнис у Цркви.

Више од бизниса волим борбу за опстанак, живот у једноставности и Бог увек даје оно што је потребно. Често браћа предлажу да у нашем манастиру отворимо црквену продавничицу, али ми се та идеја не свиђа. Имамо све што нам је потребно – људи су врло милосрдни према нама – и кажем да не желим да стављам цене на ствари. Ако људи желе – нека узму. Ако желе да оставе новац – нека оставе онолико колико сами сматрају да је потребно. Исто тако је све организовано и у парохији: ми немамо тацну за прикупљање прилога, свеће и просфоре се једноставно ту налазе. Људима се предлаже да дају неки прилог, али ако немају новца могу једноставно да узму свеће и просфоре. Људи често дају много више него што бисмо могли да их замолимо.

Ми не молимо за новац. Бизнис и монашки живот, бизнис и живот у Цркви... С једне стране, на извесном нивоу схватам потребу за бизнисом, али је то врло разорно по духовни живот. Уместо да човек у потпуности зависи од Бога он почиње да зависи од онога што може да учини. Често радимо много више од онога што је неопходно да урадимо и често живимо много комфорније него што би требало.

Навешћу пример. Питам братију за Божић: „Шта бисте желели да добијете на поклон, шта вам је потребно?“ Сви су одговорили: „Ништа нам не треба. Имамо све што нам је потребно.“
Стално понављам, сто пута дневно кад неко дође код мене у манастир и каже: „Оче, треба ми ово и оно,“ – а ја одговарам: „Не, теби то није потребно. Теби је потребно само једно: спасење. А ти желиш све остало!“ На томе се дискусија обично завршава: „Добро, није ми потребно то, није ми потребно!“ Трудимо се да живимо једноставно. Имамо много више него што нам је потребно.

Сви у манастиру треба да раде, да се труде, али пре свега – да се моле. Никад нико нема никакво оправдање или изговор да изостане са службе, - није важно чиме си заузет. Ако сечеш дрва – сиђи! Ако не можеш да сиђеш одмах зато што ће се оштетити ланац моторне тестере, боље је да се поквари моторна тестера! Ако спремаш вечеру и треба то да завршиш зато што другачије не можемо да вечерамо – принеси Богу жртву свепаљеницу! Треба да идемо на молитву.

Браћа сад то схватају и свој посао планирају тако да све стигну. То доноси радост свима нама.
Сви раде и ја радим. Моје главно послушање је спремање хране. То није увек лако зато што осим тога имам и много других послова и обавеза, али се трудим да распоредим време тако да стигнем да припремим храну за братију. То је једноставан живот! Нема ничег узбудљиво занимљивог. Ништа посебно не радимо, ништа не производимо, једноставно покушавамо да живимо ради Господа.

– А рад који сте обављали с бескућницима: да ли манастир сад има везе с тим?

– Схватили смо да би монасима брило врло тешко да обављају такав рад и да остану монаси. Прво је требало да се формирају, да сазреју за молитву и духовни живот. Зато што су борба и искушења били огромни: често смо наилазили на вулгарност, на неморал, алкохолизам, наркоманију, туче, музику. Сви ови људи су били људи које мучи свет. Све ово смеће су доносили у манастир, зато што смо живели у самом центру града. Свуда је било момената који одвлаче пажњу.

Ако си донео такву духовну одлуку да желиш Бога и само Бога и да не желиш свет, и ако си почео да живиш таквим животом – много је лакше супротставити се свету и можеш да радиш у граду с људима и света. Али ако у теби још увек постоји везаност за земаљске ствари, ако још увек волиш идеју овог света и ако те искушавају ствари које видиш, ако још осећаш слабост према материјалном и лако те искушавају блудне помисли, музика и храна – Њујорк није место на којем је за тебе корисно да се налазиш. То је као да се налазиш насред огромне пијаце, а да притом ниси јео читавих месец дана – пожелећеш да поједеш све. Зато сам рекао монасима док смо још живели у граду: ако желите да будете с оне стране улазних врата, а не с ове – нешто ће вас све време вући тамо (напоље, у свет). А ако заволите то да се налазите у манастиру, ако заволите његов унутрашњи живот – неће вас занимати ништа од онога што се налази ван њега.
За младе људе који тек почињу монашки живот то је претешко.

Данас има колосалних проблема с различитим облицима зависности. Већина сиромашних људи и бескућника у Америци постала је сиромашна и остала је без дома због неправилних потеза у свом животу или због психичких болести.

Ови неправилни потези могу бити: злоупотреба дроге; асоцијално, преступно понашање и као последица тога – затвор; неслога у породици. Међутим, у нашем друштву постоје различити програми за рехабилитацију. У Америци нико не остаје без хране: она је доступна свима. У принципу, није могуће остати у потпуности без крова над главом: за такве ситуације постоје специјалне установе.

Покушао сам да уредим да се радом с бескућницима баве мирјани. Испоставља се да је врло тешко служити ближњем и притом живети својим сопственим животом. Господ је дошао на ову земљу, оваплотио се и постао је у свему сличан нама осим греха. Захваљујући Његовом оваплоћењу сви смо се ми променили. Да је просто дошао и сео негде на планини и почео да говори људима шта треба да чине; да је све мењао уз помоћ чуда, а онда се враћао у сопствену кућу, ми се не бисмо налазили тамо где се сад налазимо. Зато сам убеђен: потребна је животна ситуација у којој човек живи с људима с којима ради, поистовећујући се с њима у свему осим греха. Раније, пре него што сам се физички разболео, браћа и ја смо се бавили служењем бескућницима иако је било тешко.

Братија са парохијанима

 Постали смо свесни да је Америци веома потребан монашки живот који се заснива на односима апостолске заједнице, где бисмо живели и не бисмо могли да избегавамо једни друге, где би наш живот био једноставан сваког дана. Овакав живот би доводио људе до свести о стварности, да ако не волиш уопште ништа немаш. Не можемо да се молимо без љубави. Не можемо да служимо ако не волимо. Ако не волиш самог себе – ниси монах. Позвани смо да постанемо Господњи ученици кроз делање истог оног што су чинили и они: треба да водимо једноставан живот, живот љубави и служења свом ближњем. И то је донело плодове.

– Која је по Вашем мишљењу данас најтежа духовна болест или извесна посебна навика која је својствена савременом човеку и која му смета у монашком животу?

– Ништа и никога не спречава да води монашки живот. Монашки живот је створен за грешнике. Све монашке заједнице и манастири које сам икада имао прилике да посетим увек су били пуни грешника. Они нису пуни светаца, већ су пуни грешника.

Једина препрека за претварање у живот свог унутрашњег монаштва јесте љубав према себи. Ако не можеш да превладаш своју опседнутост собом никад нећеш постати монах, чак никад нећеш моћи да постанеш хришћанин! У нашем данашњем свету све је усмерено на људско «ја», све је управљено на разоноду, на то да причини задовољство, на комфор. Све је повезано с оним што свет назива срећом за људско «ја», све је повезано с његовим задовољењем, причињавањем пријатности. То је у супротности с Јеванђељем! Господ каже: «Моје Царство није од овога света,» «будите у свету, али не од света,» «будите последњи,» «одреци се себе,» узми крст свој,» - све ове ствари су у супротности с културом савременог друштва. Јеванђеље је у директној опозицији с вредностима овог света.

Американци су у потпуности и стално свиме задовољни. Ево, долазимо у Москву, у диван град у којем има дивних ствари. У њему постоје сва материјална блага која би неко могао да пожели. Ево у чему је разлика између Њујорка и Москве, осим спољашње, видљиве ствари: ако у Москви, на пример, има по један примерак свега што је направљено и Ви, ако вам средства дозвољавају, можете да купите то – у Њујорку има хиљаду комада свега што је направљено и хиљаду различитих цена за исту робу. Човек је презасићен света.

У Њујорку почињеш у потпуности да зависиш од овог света, толико да никад не очекујеш да нешто не ради: знаш да по читав дан и ноћ кад изађеш из куће можеш да набавиш све што желиш. На крају постајеш толико завистан од спољашњих задовољстава да ти не остаје времена за унутрашњег човека.

С доласком у манастир све то престаје. Постаје бучан свет у теби, он тражи и жели разоноду, жели да обузме твој ум, да душа нема шта да каже. Отприлике годину дана после одласка из света код човека као да се дешава нека криза. Борба против зависности од љубави према сопственој „независности“, од љубави према комфору и против зависности од вештачких односа с људима.

Најтежи задатак је да човек научи да се односи према људима као према ближњима, а не с некаквом друштвеном љубазношћу која нема ништа заједничко с љубављу. Треба да научи да не испуњава свој ум разонодама, већ да тежи ка томе да заволи Господа Бога свим својим помислима, свим срцем. Треба да научи да не узима за себе, већ да даје другима. Да покушава да служи и да воли. То је огромна борба, зато што од детињства нисмо тако васпитани. Васпитани смо да нешто постижемо, да будемо успешни, да стичемо.

Американци нису људи бивања, већ људи од акције. Тако да кад им човек каже: «Треба да БУДЕШ; није важно шта радиш, важно је зашто то радиш,» то је читава промена животних поставки. То је тешко за већину оних који долазе. Тако да многи долазе да виде, али је мало оних који остају.

То је као кад човек дође у другу земљу кад је већ у неким годинама и све: његов језик, његове друштвене навике, везе, читаво његово понашање – испоставља се да је на новом тлу све туђе. Мора у потпуности да се промени и да постане нови човек. Врло је тешко то учинити ако не желите заиста да будете с Богом. Многи не могу да виде свог ближњег – виде само проблеме у човеку, личне особине, специфичности карактера. Борба се састоји у одговору на питање: да ли волим Бога у свом ближњем?

Или пак кажемо: «Желим да волим Бога, али не у овом паковању. Не ближњег! Не на тај начин!» - и онда губимо. У томе се састоји борба, духовна борба. Као увек, то је борба против гордости. Да бисмо видели Бога треба да постанемо смирени. Треба да заволимо да бисмо били смирени. За савременог човека који живи у свету љубав није главна компонента његовог живота. Љубав према себи – да. И задовољство, наслада. То су два човекова циља. Међутим, они уништавају човека. Зато се упорно боримо против тога, сваког дана. Свакодневно свако од нас учи духовну лекцију која се увек завршава питањем: како то да применим како бих побеђивао своје страсти? То је тешко.

– Оче Јоакиме, какав значај за савремено монаштво у Америци и уопште за православне хришћане имају наслеђе, књиге и радови оца Серафима (Роуза)? У Русији је он добро познат и многи људи су, укључујући и оне који су кренули монашким путем, читали његове књиге и налазили одговоре на многа питања, посебно на почетку свог пута у Цркви.

– Знате, пророк је ретко прихваћен у својој отаџбини. У Америци је било много духовних потреса. То је као супермаркет различитих религиозних токова: тамо има свега. Зато код људи влада велика збрка. Без преувеличавања: у Америци има преко 400 религиозних група које се називају хришћанима: православци, римокатолици, «православни» расколници који себе називају «правим православцима», римокатолици које себе називају «традиционалним римокатолицима», сви облици протестантизма – од традиционалног до безумног мормонизма, осим тога, ту су Јеховини сведоци и т.сл. итд. Осим тога, постоје различити облици источњачких култова: будизам, шинтоизам. Постоји, на крају, и сатанизам. Тамо има свега.
Због тога људи врло скептично реагују на оно што има везе с религијом.

Отац Серафим (Роуз) је чуо и видео реалност апостолског живота у идеалу Православља. Сви знамо да се Православна Црква састоји од крхких људи, али уједно знамо да је духовна пуноћа Божије Цркве – жива реалност Апостолске Цркве – још увек присутна код нас, овде је. Исти су благодатни дарови Светог Духа који су били показани у Педесетници, овде су – у Православљу – с истом силом као и тада и подједнако стварно.

Свети Дух је увек с нама. Христос нас неће напустити. Он је овде – ми се Њему не откривамо.

Ми узимамо Христову благодат, институционализујемо је, претварамо је у «религију», која гуши људе. Благодат је требало да нас учини слободнима, да нас учини сличнима Христу – савршеном овлаплоћењу Бога и човека у истој Личности. Међутим, то је ограничено нашим слабостима, тиме што предност дајемо симболизму и не користимо овај симболизам. Учимо се разноразним «-измима», учимо структуре, али их не оваплоћујемо у стварност.

Отац Серафим је то разумео. Пре монаштва је водио буран живот, много се борио са својим страстима. Био је одличан лингвиста, изузетан мислилац-систематизатор. Умео је да синтетизује и прецизно објасни врло сложене мисли и тврдње. Међутим, највише је жудео за унутрашњом реализацијом. Борио се са својим страстима, борио се за везу између човека и Бога.

Он је ову везу пронашао у Православљу и брзо је напредовао у духовном животу кроз велику аскезу, кроз невероватно послушање свом духовнику. Зато се отац Серафим склонио из кадра. Никад није говорио о себи, говорио је само о Христу и о томе шта Христос чини за сваког човека. Био је у стању да јасно говори о духовној борби, јер је опитно пролазио кроз њу. Није говорио о себи, како води ову борбу, већ је говорио о томе да је Христос свим људима дао сва средства за спасење.

Отац Серафим и отац Герман су били ученици и следбеници светитеља Јована Шангаског и Сан-Франциског. Заједно су основали братство преподобног Германа Аљаског које се прво налазило у Сан-Франциску поред храма. Касније су уз помоћ епископа Нектарија купили својину у планинама Северне Калифорније. Крај је врло пустињски и необично леп, високо у планинама. Живели су врло једноставно. Отац Герман је увек био врло дружељубив и до њега се лако могло доћи, ступао је у контакте. Имао је дар да убеђује тако да је било немогуће супротставити му се. Отац Герман је могао да надговори све осим Бога. Људи су му се врло често једноставно предавали. Многе људе је довео у Цркву и већина ових људи је остала у Цркви захваљујући оцу Серафиму. Отац Серафим је био молитвен човек. Живео је у малој келији у горњем делу манастира. Избегавао је људску славу. Имао је искушења од људи – ђаво увек прави проблеме.

У много онога што су чинили отац Серафим и отац Герман мешали су се људски его и разни људи – братство је претрпело многе несреће: одвајање од Заграничне Цркве, године које је братство провело у неканонској цркви... Људи су почели подозриво да се односе према њима. На њихово дивно сведочанство и труд бацили су сенку невоље, тешкоће и искушења.

Разлог због којег су, по мом мишљењу, радови оца Серафима имали такав одјек у Русији јесте то што се Русија дуго времена борила с одвратним појавама пале људске природе. Ваша земља се суочила с оним на шта је човек способан ако не ставља Бога у темељ – не говорим о појединим људима, говорим о одлуци друштва да искључи Бога из свог живота.

Два различита погледа. На пример, обојица се налазимо на путу и обојица кажемо да бисмо желели да пронађемо дивно место на којем можемо да предахнемо. За вас «дивно место» подразумева ресторане, ноћни живот, комфоран хотел, базен. А у мојој представи «дивно место» је прохладно месташце у планинама, с језером, где унаоколо нема никога, где би било времена за молитву. Обојица кажемо да желимо да се нађемо на «дивном месту», односно називамо то истим речима, али имамо потпуно различите појмове о томе.

У Америци смо изјавили да рачунамо на Бога, али су то само речи. Нисмо живели у репресивном друштву, већ у друштву које се у потпуности препустило задовољствима. Обе ове крајности – искуство Русије и искуство Америке – су унакажавале, уништавале људске душе. Отац Серафим је нашао излаз. То је оно што су Руси могли да виде док су се Американци још увек налазили у стању занемелости од прекомерног повлађивања својим жељама.

Са схиархимандритом Јоакимом (Паром)

разговарао је јеромонах Игњатије (Шестаков)
Фотографије са сајта http://mercyhousenyc.org/

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

Извор: Православие.ру

Чудотворне иконе Св.Георгија

 Икона светог Ђорђа у светом манастиру Зографу на Светој Гори

Тројица браће – Мојсеј, Арон и Василис – су 919. Године отишли на Свету Гору с намером да се замонаше. Подигли су три шатора у великој долини близу реке. Такође су изградили и малу цркву у близини, али су били скептични ком светитељу да је посвете. Припремили су даску на којој је требало да се наслика икона светитеља покровитеља те цркве, али је нису насликали јер нису могли да одлуче ком светитељу да је посвете. Када су отишли у цркву сутрадан, видели су икону светог Георгија насликану на дасци. Икона је била насликана у древном стилу. Ово чудо је био знак братији да је Господ желео да та црква буде посвећена светом Ђорђу.Тако су основали  и назвали Манастир Зограф, или Манастир Сликара, због чудесне пројаве иконе.

Све ово горе наведено представља историјат иконе пре њенене појаве у Манастиру Зограф. Икона иначе потиче из Манастира Фанунел у Лидану. Икона је пројавила многа чуда још од времена када је Евстратије био игуман манастира. Једног дана у присуству монаха, икона је сишла са парчета дрвета и нестала из њиховог видокруга. Монаси су били веома тужни због овога и мислили су да их је Господ оставио. Потом је игуман Евстратије видео светог Ђорђа испред себе и Светитељ му је рекао да не плачу због њега јер је он на Светој Гори. Игуман је испричао своје виђење и осталој братији. Евстратије је напустио манастир, и после одласка у Јерусалим, зауставио се и на Светој Гори. Тражећи икону у многим манастирима, коначно је доспео и до манастира Зограф. Када је ушао у цркву, видео је окачену икону али без ичега што би је држало. Остао је у манастиру све док остала братија нису дошла да виде чудо.

Икона је пројавила и следеће чудо. Владика Вотенон је посето манастир и почео је да сумња у сва чуда везана за икону. Показујући на икону, смејао се и рекао, „Је ли то чудотворна икона?“, ставио је прст на икону и он је ту и остао. И дан данас посетиоци манастира могу да виде прст окачен о икону.




Чудотворна икона Светог Георгија која је допловила морем из Арабије

Ова икона је нађена у луци манастира Ватопеда. Касније је откривено да је икона  првобитно дошла из Арабије. Игумани различитих манастира почели да тврде како и коме икона треба да припадне. Они су одлучили да ставите икону на леђима магарца. Магарац је потшао у попречним путевима између Свете Горе и Солуна. Договорено је да у који год манастир магарац оде с правом могу прихватити икону. Магарац је наставио пут ка манастиру Зограф. Након што је магарац днео икону тамо, угинуо је. Икона је постављена на леви стуб цркве, насупрот  друге чудотворна икона Светог Георгија.









 

 Трећи Икона Светог Георгија у манастиру Зографу

На трећем стубу Цркве Светог Ђорђа у манастиру Зографу виси трећа икона свеца. Ова икона је припадала владару Молдавије (Румунија), Стефану. Када год је ишао у борбу, Стефан је носио ову икону са њим. Након освајања Цариграда, Турци су дошли у земљу којом је владао Стефан. Он је одлучио да се бори против Турака унутар зидова града. Он је имао визију Светог Ђорђа која му је рекао да ће му Свети помоћи да буде победник. После битке, Стефан је дарово икону манастиру Зографу и дао много новца у да се улепша ово свето место.

Чудотворна икона Светог Георгија у манастиру Ксенофону на Светој Гори

Током иконоборачког периода, неколико војника који су палили иконе узели су икону Светог Георгија и бацили у ватру са осталим иконама. Када се ватра угасила, неки посматрачи видеше да ватра није спалила икону Св.Георгија него је оштетила само мало. Један војник извади свој мач и удари у лице Свеца. Крв истече из тог места а војници видевши то, толико се уплашише и отрчаше. Неки од сведока видевши ово чудо, узше икону и сакрише је од војника у случају да се врате. Одневши је на обалу мора и ставивши  је у воду помолише се  Светом да управи своју икону на место где ће наставити да чини чуда. Икона доплви у манастир Ксенофонт на Светој Гори.  Мрље од крви и  изгорела одећа светитеља се још увек могу видети на икони.

Женски манастир на острву Скадарског језера

Манастир Бешка

Манастир подигнут на острву Бешка састоји се од две цркве, старије посвећене Св.Ђорђу и млађе, Св. Богородице.

Прецизних података о градњи старије цркве нема али је могуће претпоставити да је њен ктитор био Ђурђе II Страцимировић-Балшић, те да је настала крајем XIV века.

Благовештењска црква

Ради се о већој једнобродној грађевини триконхалне основе са централном куполом, пространом припратом засведеном готичким, ребрастим сводом и великим звоником на преслицу. Мању цркву, посвећену Богородици је подигла за свој маузолеј Јелена Балшић, кћерка кнеза Лазара, жена Ђурђа II Страцимировића-Балшића 1440. године, како стоји уклесано изнад врата. Црква је малих димензија, једнобродне основе са благо преломљеним сводом , што су одлике храмова подигнутих у време Црнојевића.

Црква Св.Георгија

У цркви се налази и гроб Јелене Балшић. Манастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интензивна преписивачка делатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40.године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца и 1441/42.године Горички зборник.

Манастир је само по себи тихо место и по предању то је место које су Синајски монаси одабрали за своје уточиште кад су у великом покрету у XIV веку кретали на Балкан. Они су први успоставили монашке обитељи почевши од Топхане преко Морачника, Бешке, Старчеве Горице, затим до Бугарске и Источне Србије.

Принцеза Јела-Јелена Балшић

 Четврта кћерка кнеза Лазара и књегиње Милице, госпођа Јелена, се око 1386.године удала за зетског и приморског господара Ђурђа Страцимировића Балшића. После смрти мужа, априла 1403, заједно са сином Балшом III управља државом.

„Госпођа Лена“ како су је звали, поседовала је изузетну духовну обдареност и политичку чврстину. По много чему је била је слична свом брату деспоту Стефану. Сину Балши је учврстила мисао да је Зета нераскидиви део Српског царства, да се може ослонити једино на ујака Стефана Лазаревића.

Игуманија мати Фотина

Децембра 1411, удала се за Сандаља Хранића, господара Босне. Након његовог упокојења 1435.године враћа се у Зету и обнавља цркве које су страдале у оружаним сукобима. На острвцету Горици, на Скадарском језеру уздиже запуштену цркву Св.Ђорђа.

Манастирски конак

Поред ње гради 1440.године цркву Свете Богородице. Госпођа Јела наставља традицију благовјерних Немањића и свога светопочившег оца Лазара. Никанор Јерусалимски, духовник Јелене Балшић саставља чувени „Горички зборник“, у који уноси Јеленина писма и „ Повест о јерусалимским црквама“.

Пред крај живота посвећује се духовном животу, по угледу на мати Јефимију. Упокојила се крајем 1442.године или почетком 1443.године.

http://www.manastirbeska.com/