Може ли, ђаво враџбинама помоћи човеку више но сила и благодат Божија?

 Може ли, уистину, ђаво да враџбинама помогне човеку више но што нам помаже сила и благодат Божија?

Нека се зна да ђаволи немају никакву моћ да кога исцеле, да открију штете или злочинитеље. Они не могу никада да чине истинска чудеса, него само лажним утварама обмањују невернике и слабе у вери. Ову истину нам показује божански отац Јован Златоуст, казујући: "Зар не видиш да ђаволи нису могли да исцеле од шуљева и краста које беше Мојсеј бацио на Египат, чак ни врачаре и бајаче који њима служаху, па зар ће тебе исцелити? (Изл. 9, 11). И ако се ђаволи не смилују твојој души, како ће се ожалостити због бола твога тела? Ако се ђаволи труде да те изагнају из Царства Божијег, како ли ће те избављати од болести? То су подсмеси и бајке. Дакле, немој се, хришћанине, обмањивати, јер никада вук не може постати овца, нити ђаво икада постаје лекар. Јер лакше може огањ учинити да падне мраз, и снег да се време отопли, него ли да те ђаво истински исцељује" (Подела пшенице, стр. 324).

Дакле, када се ми разболимо или имамо неприлике, или нам се твори неправда, или имамо штете, или синове за женидбу, или друге тескоће у породици, немојмо више прибегавати помоћи ђавола и његових слугу, које су врачари и гатари, него у цркву да хитамо и код свештеника, на молитву и на пост, и намах ће нам помоћи Благи наш Отац, који нас је саздао, јер има милости према нама.

Страц Kлеопа

из књ.Велики је Бог

Да ли се смеју радити послови на црквене празнике? Укључити веш-машина, чистити..

Често добијам питања да ли се смеју обављати кућни послови на црквене празнике? Да ли се се укључити веш-машина, почистити стан, опеглати одећа? Одговор гласи: Да, сме.

У већини случајева, уверење да се не смеју обављати кућни послови на црвено слово произлази из сујевјерја, а не из истинског поштовања према светитељу или празнику који се тога дана прославља.

Ако је уистину посреди поштовање, онда би оно требало да се исказује пре свега одласком на литургију, молитвом или, рецимо, избјегавањем оговарања и псовања, а не да се сведе на пуко укључивање или неукључивање веш-машине.

И овде је - као и у случају погрешних уверења о којима сам раније писао и говорио - реч о замени теза и померању тежишта са суштине на форму.

Заиста верујем да Бог не гледа на то ко је шта укључио, искључио или помакао. Њега много више интересује како се односимо према другима - ближњима и даљнима, интересују га наши осећаји, намера и воља.

Исто тако је занимљиво моје сећање на детињство, кад су у мом селу људи одмарали од пољских послова. Тог дана празника нису ишли у цркву, него су играли карте и свађали се док играју карте.

- На Светој Гори, колико се сећам, а и у манастиру у ком сам живео код владике Атанасија, ми бисмо после службе, ако је литургија, наравно, на празник и на црвено слово, ручали, а онда бисмо радили. Ишли смо на своја послушања. Дакле, рад сам по себи никад не може бити зло. Међутим, непоштовање празника и светитеља којег тог дана празнујемо огледа се у томе шта ми мислимо и куда су упућене наше мисли и наша дела, а не на то да седимо и ништа не радимо - објаснио је владика.

Извор

Tеософија илити сујеверје

Често у средину верника проничу и у њој се шире разноразна сујеверја, веровање у добре и лоше знаке, враџбине, гатање, разне јеретичке представе о тајнама и обредима. Слична сујеверја су у супротности са учењем Православне Цркве и служе да се разврате душе и угаси вера. У наше време је посебно распрострањено погубно учење као што је теософија (његов најпознатији правац је антропософија). Лица људи који се дуго баве такозваним окултним наукама, посвећена у “тајно духовно учење” имају тежак израз – знак неисповеђеног греха, а у души – болесно-наказно мишљење сатанске рационалистичке гордости о хришћанству као о једном од нижих ступњева спознаје истине. Гушећи детиње искрену веру у очинску љубав Божију, наду у васкрсење и живот вечни, теософија проповеда учење о “карми”, реинкарнацији, ванцрквени, и самим тим безблагодатни аскетизам. Осим непосредне штете по душевно здравље бављење теософијом, окултизмом и спиритизмом је тежак грех зато што је то покушај да се дрско провири иза затворених врата, да се проникне у тајну бића нецрквеним, заобилазним путем. Такве ствари обавезно треба исповедати уколико је онај ко жели да ступи на црковни пут и приступи Тајни Покајања у њима учествовао.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Истина о тесту са Острога или тзв. „хиландарском колачу”

Деведесетих година прошлога века делио се квасац за колач под именом „Амишки колач пријатељства“, а 1999. године под именом „Острошки хлеб љубави“. Такође 2003. године понавља се иста превара под именом „Хлеб пријатељства из Хиландара“. У последње време поново у Србији почиње да кружи квасац за тзв. „Хиландарски колач“. У манастиру Хиландару постоји пекара и у њој се пече обичан хлеб, углавном полубели или црни хлеб. Током мешења хлеба се користи куповни суви квасац у паковањима од по пола килограма, који се углавном набавља у Србији. Дакле, не постоји никакав „Хиландарски квасац“. Значи, током мешења хлеба у Хиландару као састојци за хлеб се користе: брашно, вода, со и обичан куповни квасац, понекад се смеса обогати семенкама неких биљака. Никада се у справљању хлеба у Хиландару не користи млеко и јаја.

Осим што се ради о превари народа када је у питању „Хиландарски колач“, веома забрињава и сам процес справљања тог колача, који представља читав ритуал. Колико смо обавештени, сам процес справљања тог колача траје 10 дана, уз коришћење млека и јаја. То нарочито православни хришћани треба да имају у виду, јер се справљањем и коришћењем тог „мрсног“ колача у време Црквом установљених постова, нарушава пост! Веровање да справљање овог „Хиландарског колача“ и ширење даље тог теста или квасца доноси срећу онима који га праве је чисто сујеверје и бесмислица. Назив „Хиландарски квасац“ или „Хиландарски колач“ нема никакве везе са манастиром Хиландаром, нити то потиче из манастира Хиландара.

Молимо православне хришћане да не примају „Хиландарски квасац“ и да не праве тзв. „Хиландарски колач“ и да тако спрече ширење злоупотребе наше велике светиње Манастира Хиландара.

Манастир Хиландар, 24. новембар 2009.

jерођакон Доситеј Хиландарац

Извор: www.hilandar.org

О гатању у божићну плећку

Пандорина кутија

"Паганизам - то није само љупка народна етнографија, гатања уочи Божића и праћење хороскопа. Паганизам је - пре свега! - реалност, духовна реалност. С њиме се не може само играти. Са њим се може и пропасти, погинути.

Паганство је робовање "празним и безвредним стихијама овог света": "Како се враћате опет на слабе и рђаве стихије којима опет изнова хоћете да служите" - уразумљује Галате Св. Апостол Павле (Гал. 4:9).

Паганство није поклањање ђаволу (поклањање ђаволу је већ прави сатанизам). То је поклањање ономе што није Бог. Поклањање савести. Поклањање нацији. Поклањање уметности. Поклањање здрављу. Богатству. Науци. Прогресу. "Општељудским вредностима". Космосу. Самом себи. Данас је пред богословљем нови изазов - пагански. "Паганство је религија болесног човечанства и болесне природе. Али у исто време то није привиђење, нити превара, већ религиозна стварност" - писао је Сергеј Булгаков..

       Преузето из 
Стаклене очи Индије
   Ђакон Андреј.К

У нашим крајевима заступљено је гледање у плећку божићне печенке. Иако је гатање у плећку познати пагански обичај од давнина, најбољу технику тумачења  увек имају врачаре, као. За Божић у кући богобојжљиви домаћин након обилног и традиционалног ручка обавезно ће зракнути у плећку "шта ли каже плећка"?  Занимљива је констатација да такав  домаћин уопште не разуме, да то што чини није хришћански, него више то доживљава као обичај, или занимацију. 

Светозар Ћоровић је описао у "Божићној плећки" домаћина Митра Глухаћа који угедавши црну пјегу на коски плећке, схватио као знак његове скорије смрти, те се одмах почео опраштати са свима. Исплакавши се са породицом, пошао је враћати дугове и мирити се са људима којима се замерио. Наравно, није умро. Зато је и Светозар Ћоровић усмерио пажњу на тај догађај. Поруке плећке увек су по правилу негативне и очекују се вести о злу, смрти, рату, болести у кући, и генерално ничему добром...Знали смо да ће све онако бити, како плећка каже ....
 Можемо ли као православци-хришћани седети на две столице? Веровати у Бога или у све и свашта..

 Шта је у ствари гледање у плећку?

Гледање (гатање) у плећку поједини људи вежу за обичај, готово да ту врсту гатања и не доживљавају као грех, јер то се чини ипак, на велики хришћански празник.  "Гледање" се у неким крајевима редовно обавља, док у некима не знају да постоји.
Гледање у плећку није хришћански обичај, иако га поједини "хришћани" чине, он заиста нема никакве везе са празником Рођења Христовог.  Уопштено, никакво гатање нема везе са Православљем. Гатање у плећку је нажалост само опогањење тог радосног дана и целог тог домаћинства у којем се то чини. Након поста, молитава на божићном јутрењу, Св.Литургији, причешћу, угодном породичном ручку, да уследи магијско гатање?! 

 Боже сачувај, спашавај...Уместо наде у Бога, надати се у крпице, лонце и коске.. Како је то жалосно. На овај свети дан Господ је из љубави према човеку, дошао у свет, нама, свима у сусрет.

 На листи магијских ритуала и врачања овај "обичај" се  зове СКАПУЛОМАНТИЈА.  Постојао је у традици старих кинеских династија који су гледали у пукотине плећне лопатице након гријања на ватри. Ова врста гатања се појављује и код старих римљана и опстала је све до данашњих дана и данашњих "римљана".
Срећа је да се поред осталих гатања као нпр. из животињске утробе и сличних грозних ритуала на нашем подручју највише задржала плећкина мистерија. Колико ће даље опстати, зависи од нас, наравно и оних који традиционално верују у "плећкине дојаве".
Неопходно је избацити ово гатарско дело, довољно је да домаћин на Божић након ручка прескочи тај део, радује се празнику, прекрсти,  и заблагодари Богу за све.

Који су узроци привлачности магије?

 

Проучавајући феномен магије и колективну хистерију за њом, рађа се једно питање: који су узроци привлачности магије?

После пажљивог и детаљног испитивања долазимо до закључка да су разлози, углавном, следећи:

 

1. Жеља да се спозна непознато и будуће. Сваки човек има жељу да упозна свет који га окружује. Овај порив је природан и спонтан. Ова жеља се манифестује у разјашњењу тајни живота. Човек хоће да зна шта га чека у будућности, да ли ће савладати препреке живота итд. Тако прибегава магији која му нуди много што-шта.

Што се тиче предвиђања и предзнања, демонске силе могу да знају само последице природних закона; као што један лекар може да зна даљи развој једне болести, или један метереолог предвиђање падавина.

Само Бог који „испитује срца " зна тајне и будућност. Демони као истанчани духови могу познавати само садашњост, али не и будућност, која зависи од промисла Божијег и свеукупног стицаја околности и човекове слободне воље.

 

2.            Бол и болест. Многи, од искушења која су их снашла и разочарани у науку, прибегавају магији с надом да ће се излечити. Други, опет, исцрпе прво сва могућа средства али на крају оду неком врачару који им обећа брзо и ефикасно излечење. Тако, бол уместо да их приведе Богу, удаљује их од Бога.

Ма колико разумевања имали за ове људе, ипак их морамо упозорити на опасности које магија собом носи.

3.   Жеља за контактом са мртвима. Они који су изгубили блиске особе имају неугасиво жељу да поново успоставе контакт са њима, да чују њихов глас и сазнају нешто о њиховом стању и положају. Магија и ово обећава. Спиритизмом се производи утисак да се стварно чује глас умрле особе. А у стварности то су гласови злих духова који имитирају глас умрле особе.

4.   Радозналост. С обзиром да се данас много говори о магији, то изазива радозналост код знатижељних особа које имају склоност ка мистици и опробавању другачијег начина живота и искуства. Нарочито их привлаче магијски символизам и обреди.

5.   Осветољубивост. Из жеље за осветом многи прилазе магији плаћајући великим свотама, само да виде како пати човек с којим имају нерашчишћене рачуне.

6.   Несигурност и стрес. Савремени човек живи једним животом пуним оптерећења, јер је и друштво у ком обитава такво. Из жеље да се ослободи таквог живота он прилази магији. Међутим, магија не само да га не ослобађа тако нечег, него му још више одузима вољу и наркотизује га. „Ослобођење" у којем се губе осећања и иницијатива није право ослобођење.

7. Удаљавање од вере. Осећај духовне празнине одводи у духовне сурогате. У таквим ситуацијама магија се јавља као религијски феномен који замењује веру.

 

                                                                                                    преузето из Црква и магија

Епископ Николај Протопапас

 Са грчког превео:

Зоран Јелисавчић

 

Како Црква гледа на обраћање погађачима судбине и врачарама?

Како Црква гледа на обраћање својих “верника” погађачима судбине и разним врачарама?
Одговор:
Из само једног визуелног погледа на горње питање, где је реч "верника" стављена под знаке навода, дакле њихова верност Цркви се доводи у питање, већ је јасан одговор сам по себи. Али, да би наш коначни одговор на поменуто питање био потпуно основан на чврстим разлозима, неопходно је најпре изнети истину о врачарима и гатарима, о магији и сујеверју уопште, јер само тада ће нам и став Цркве бити потпуно јасан и прихватљив.
Сви облици гатања, врачања, бајања и сличних појава, као и магија и сујеверје у целини, оснивају се на вери, како код старих народа тако и данас, да се на тај начин може вршити контрола над природним силама, усмеравајући их ка испуњењу неког жељног циља. Та (не)дела врше људи (више жене) са личним способностима да се наметну (чаробњак, врачар, маг итд), који познају неке магијске формуле и призивања, а које прате извесним покретима или магијским радњама. Садржај тих магијских фраза и радњи био је строго одређен и предавао се с нараштаја на нараштај онима који су имали склоности да се баве тим ђаволијама. У сваком случају, феномен магије је стар колико и историја човечанства. Та појава налази се у свим ранијим заједницама иако под разним видовима. Не треба сматрати да магија има везу (или сличност) само са религијом, јер се она сусреће и у позитивним наукама, као и у свакој другој пројави живота. Магија, као што је речено, има најдубље корене, измишљена је и коришћена за позитивне и негативне потребе људи, насупрот религији, која увек изражава слободну људску жеђ за поштовањем Бога.
Магија је људска измишљотина, док религија има карактер откровења. Поред тога, циљеви и методи им се потпуно разликују. Код магије циљеви и методи не могу да имају, као код религије, добротворну улогу за целу заједницу, него само лични, користољубиви циљ.Магија је једна развијена вештина, која се предаје и учи, као нека "пранаука", те је она претеча не религије, већ, пре би се рекло, природних наука. У основи сваке магије присутна је апсолутна приврженост строгим законима.
Истраживати почетке магије није лако, јер се њени трагови губе у дубинама историје и ширинама географије. Психологија и схватање старих народа било је друкчије од нашег данас. Код провобитних људи на пример преовладава углавном несвесни елеменат у организовању живота. На основу неких пројава и појава можемо да опишемо магију, али то не значи да можемо и да је разумемо.
Познате су две врсте магија: бела и црна. Методи и извориште њихово су потпуно исти (савез са ђаволом), али им се циљеви разликују. Помоћу беле магије настоји се постићи нешто што се жели, а помоћу црне нешто штетно и погубно (за другога). У циљеве магије спада и наметање човекове воље природи, исправљање видљивих ствари као несавршених, спречавање погоршања разних појава и потчињавање свега онога што је противно жељи појединца или групе. Неретко магија има и осветнички карактер.
Истинска вера не трпи и не толерише никакве облике магије, гатања, сујеверја. Отуда, уколико слаби вера, утолико јача магија. Што се тиче хришћанства, искључује се свака његова веза са магијом, због његовог богооткривеног карактера и учења о љубави. Хришћанска чуда или разни празници и празничнк обичаји, не могу се повезивати са магијом, јер су то верске, а не магијске радње.
Магија има везе са идолопоклоничким схватањима. Због тога су се Пророци у Старом Завету огорчено борили против ње. Једнобоштво је сачувало Израиљски народ од магијске катаклизме, јер је магија била веома развијена и прихваћена од околних народа. Магија претпоставља знање неких одређених вештина (мешање карата, гледање у длан, шољу, гашење угљевља и тд). Ко се тиме бави, он је у служби одређених тајних природних и натприродних знања. Тежи испуњењу неких одређених потреба, које су у вези више са ђаволом него са Богом, иако при том они често користе и неке свештене предмете (Крст, иконе, свету водицу и тд). У суштини, Бог у магији није присутан.
Опште кризе појединих народа, како економске тако и политичке, веома погодују развоју појединих врста магије, појави у великој мери разних видовњака, погађача који читају судбине, лажних "спаситеља" и чега ли све не, који веома вешто користе прости и лаковерни свет и његову невољу да му се наметну. То видимо особито у српском народу данас у свеопштој кризи, када су са свих страна никли, као печурке после кише, разне мутиводе, исцелитељи, биоенергичари... А наш народ неупућен довољно (или никако) у познавање своје вере, постаје лак плен таквих варалица. У народу је присутна још једна чудна особина: што је једна ствар тајанственија, замагљенија и нејаснија, то је прихватљивија. Стога прост свет много више верује, и много лакше прихвата што лансира неки врачар (рецимо: Љубо из Мајдева) или нека бака на селу, него што каже света Црква преко свога свештеника, владике, патријарха. Нажалост, своју лаковерност многи скупо плате (не само новцем), не само неком материјалном штетом, него углавном, и најчешће, непоправивом штетом за своју душу.
Неко би могао приговорити да се и у религији често налази нешто што би, бар споља гледано, могло да личи на елементе магије. То може да буде тачно, али само на први поглед, јер све оно што се у Цркви користи и што вера дозвољава има сасвим други смисао. Тако рецимо, насупрот разним амајлијама које су у магији увек присутне, у хришћанству имамо Часни Крст и остале свештене предмете, који имају чисто духовни смисао, јер њихово благодатно дејство не зависи од личних вештина и способности свештеника, нити се икада користе за негативне циљеве.
Отуда је Црква осудила и осуђује било какав вид магије, или тајанствене вештине, предсказања и сујеверје. Такве појаве се сматрају нехришћанским и лишенима благодати. Магијска пројављивања немају никакве везе са безграничном љубављу и промислом Божјим, која се пројављује без разлике према свима и није изнуђена ни од кога. Магија значи ропство, док виши степен религије или вере означава слободу.
Магијске радње извршаване и пројављиване изван Цркве, Црква је увек осуђивала од времена Симона Мага (Види: Д. А. 8, 822) па све до данас. Чак и у Старом Завету постоје оштре осуде и забране таквих појава, а ако би се нашли људи који се баве тим недозвољеним радњама, осуда је била веома оштра кажњавани су смрћу: "вјештици не дај да живи" (П Мојс. 22,18).
Света Црква не само да забрањује бављење магијским радњама, гатањима и врачањима било које врсте, него и прописује оштре канонске казне за оне који се баве тим недозвољеним занатима. Исто тако Црква је веома строга и према онима који врачарима одлазе и од таквих "помоћ" траже. Они који одлазе и траже помоћ од врачара, видовњака, мага и тд. за задовољење неке своје жеље или страсти, или их примају у куће своје ради таквих радњи, Црква, према 83. правилу св. Василија Великог, осуђује на шест година одлучења (од Причешћа). Док према 65. правилу истога Светитеља, врачари, гатари и сви који им одлазе, потпадају под епитимију предвиђену за убице, тј. 20 година одлучења, зато што ови, као и убица, кроз призивање демона и магијске радње настоје да нанесу штету здрављу и животу другога. И други канони (61. канон Трулског Сабора, 36. к. Лаодикијског сабора и низ других) предвиђају углавном сличне казне. Међу њима је најстрожији 3-ћи канон светог Григорија Ниског, брата св. Василија Великог, који све оне који се баве разним магијским радњама, или се користе њима, изравњава са онима који не верују у Бога, и на њих налаже епитимију предвиђену за оне који су се драговољно одрекли вере Христове (апостате), тј. потпуно одлучење од Цркве, кајање целога живота, а причешће им дозвољава само пред смрт.
То је став Цркве кроз векове. Ако је данас негде друкчије, па се много штошта толерише, то је знак или недовољног познавања ствари од стране нашег свештенства, или мањкавост ревности у очувању чистоте наше свете вере православне. Овај кратки поглед на проблем врачања и гатања у нашем народу нека буде опомена свима онима којима је истински стало до спасења своје душе, како пастирима тако и верницима.
Мир Ти и благослов од Господа.

  Извор

Чујење гласова

Једна већ старија жена је почела да разговара са “гласовима”. “Гласови” су јој преносили разна сведочанства о свим ближњима, па и о другим планетама. Део тога што су говорили је било лажно или се није дешавало. Али моја познаница то није сматрала довољно уверљивим и наставила је да им верује. Време је пролазило. Она је почела да се лоше осећа. Очигледно су се сумње увукле у њену душу. Једном их је директно питала: “Зашто ви често говорите лаж?”, “Ми никада не говоримо истину” , - одговорили су “гласови” и почели да се смеју. Мојој познаници је позлило. Тада је пошла у цркву, исповедила се и више се никада тиме није бавила.

Изношење хране на гробове је погрешно!!

Чачак – Изношење хране на гробове предака је својствено многобожачким религијама, не приличи православним Србима, нити то данас ради иједан други народ на свету. Сутра, на Задушнице, на хумке почивших ваља понети жито, вино, свећу, тамјан и молитве, а све друго није у духу православља.
Ову поруку, дан уочи великог православног празника, понавља и Владе Капларевић, презвитер на служби у Чачку, који је теологију студирао у Москви.
– Верници у Србији акценат стављају на обичаје који су у вези са одласком на гробље и, уместо о молитви, размишљају о храни, пићу и цигаретама које ће изнети на гробове својих упокојених. Тако бацају велики новац на штету, не на корист предака. Црква и свештенство СПЦ небројено пута говорили су о овом феномену у Срба, али се још одржао – каже Владе Капларевић за „Политику”.
Свештеник подсећа да типик Јерусалимске цркве, као најверодостојније богослужбено правило које користи већина помесних цркава, прописује да се у одређеним данима посебне службе певају у храму, за покој, помен и спасење упокојених предака наших, свакако православних верника који су припадали заједници цркве и учествовали у њој. Тако је установљено да се обавезно четири пута годишње ове службе обављају у храмовима, у једну од субота пред сваки пост. Изузетак је велики (васкршњи) пост када се у другу, трећу и четврту суботу пева служба за упокојене. Суштина ових служби је заједничка молитва верника који су окупљени на светој литургији и на парастосу и који се моле за „покој, олакшање, блажену успомену и спасење душа“ верних који су се упокојили пре нас, доносећи кољиво (кувану пшеницу) и палећи свеће.
Међутим, у нашој традицији то је занемарено, а одржао се пагански обичај изношења хране и пића на гробове.
Како се у сећању на мртве опходе други православни народи? Капларевић добро познаје прилике и навике међу руским верницима јер је теологију, по благослову епископа жичког Хризостома, као московски студент завршио 2008. године у Духовној академији Преподобног Сергија Радоњешког. Затим је упућен у Тројице –Сергијеву лавру у Сергијевом посаду и ту, али и у Сретењском манастиру Пресвете Мајке Божије поред Кремља, проучавао богослужбене особености Руске православне цркве, што данас користи у приређивању неких богослужбених књига СПЦ.
– Код наше православне браће у Русији, највећој цркви после Јерусалима, Задушнице се обележавају искључиво молитвом. Људи се сабирају на литургији, доносе имена својих упокојених да би их свештеници поменули у молитви и сви после литургије одржавају парастос и пале свеће у храму, за покој душа и спасење. Веома је карактеристично да у градовима не посећују гробља већ се сабирају у црквама. На гробља иду углавном верници који живе у селима или мањим местима – истиче Капларевић.
Служе ли се храна и пиће на хумкама?
– Тамо нико не износи храну на гробља, чак ни кад су сахране. То би се у Русији сматрало као велико светогрђе јер за нас хришћане гробља су светилишта. Храна се може видети искључиво о Задушницама, и то после парастоса који се обавља, понављам, у храму. Након парастоса народ се окупи у трпезарији манастира или цркве и свако донесе понешто од хране, чиме се послуже уз сећање на ближње који су сада у милости Господњој.
Свештеник препоручује и нашим верницима да сутра дођу у храм, упале свеће и донесу имена упокојених предака и кољиво које ће свештенство освештати на парастосу за покој душа, па тек онда да оду на гробље. Он саветује да се храна остави код куће а на гроб донесу свеће, кадионица и тамјан. Ко је у прилици, може позвати и свештеника да очита помен и прелије гроб вином.
– Све остало је сувишно. Апсурдно је да се у 21. веку понашамо као да је учење Цркве мит и да више верујемо у паганске обичаје него у спасење душа наших сродника и нас самих. Сведоци смо тога, нажалост небројено пута, да се задушни дан претвори у пир неумесних људи који, због својих слабости, на гробљу изгубе страхопоштовање према овом месту па на хумкама, уз храну и пиће, пале цигарете поред свећа, збијају шале и непримерено се понашају. То свакако није на корист нашим упокојеним прецима а понајмање нама самима – наглашава презвитер из Чачка.

Г. Оташевић

Извор

Хришћани се не баве биоенергијом!

Хришћанима је такође забрањено и лечење такозваном "биоенергијом", применом "биопоља". Ко су ови самозвани "исцелитељи"? Каквом силом они делују? Да ли су они можда свети људи, пуни благодати? Не! Већина њих уопште не иде у цркву, не причешћује се, не исповеда се. Многи од њих нису Хришћани и воде потпуно световни, а понекад и порочан начин живота. Каквом онда силом они исцељују?

Од Светих, као што знате, исходи нека унутрашња светлост, и на икони је ова светлост приказана у виду златокруга који светли; али од мрачних сила излазе црни зраци и због тога и демон као да је окружен мраком. Демон није изгубио своју анђеоску силу, само што ова сила више не служи добру него злу.

Ове чудне "сеансе исцељивања" као да наказно копирају чуда Христа и светих људи. Још је Василије Велики говорио: "Демон је мајмун Бога," јер демон покушава наказно (он другачије ни не може) да понавља и уједно да изнутра исмеје оно што су чинили Свети. И они који иду код такозваних исцелитеља остају "дужници" мрачних сила које ће у своје време тражити од њих да им врате овај дуг.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

Постоји ли магија?

Да ли магија заиста постоји? Чијом силом магови, врачари и чаробњаци делују? Како Црква штити своју децу од сила зла? Пред читаоцем је поглавље које даје православни одговор на питање магије. Пре свега, ту је обимни и упутни текст руског архимандрита Леонида Кавелина, затим примери из Живота Светих, беседа Светог Јована Златоустог против лечења враџбинама, чланак Владислава Тишченка о чудима баба Ванге и исповест једног православног Србина који је, пре него што је пришао Цркви, имао посла са врачаром...

Основни став Православне Цркве јесте: магија постоји. Силе озлобљене људске воље удружене са демонском силом могу чинити зло другом човеку, под условом да тај човек није заштићен благодаћу Божијом. Магија нема никаквог дејства на оне који посте, моле се, причешћују Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, редовно се кају и исповедају код свештеника за своја сагрешења, који воде частан и честити хришћански живот. Свепобедни Богочовек је њихова заштита: силе демонске им не могу наудити...

И још нешто, нешто што заувек треба запамтити: нема "беле" и "црне" магије. Свака магија је злотворна. Да не бисмо говорили без аргумената, ево шта о најпознатијим маговима света, племенским шаманима Азије, вели Мирчеа Елијаде у својој студији "Шаманизам", описујући обред посвећења за мага у сибирском племену Јакута: "Након што га духови кизаберук стари шаман води свог ученика на једну падину или у неку равницу, облачи му шаманску одећу, даје бубањ и палицу и са његове десне стране ставља девет невиних младића, а са леве девет девица. Потом, обукав своју одећу, пролази иза кандидата за мага и изговара одређене формуле које овај понавља. Најпре захтева да се одрекне Бога и свега што му је драго, и да обећа да ћe читав живот свој посветити ђаволу, а овај ћe му заузврат испунити све жеље" (подвлачење наше - прим. прир.) Потом учитељ - шаман показује места на којима пребива зли дух...

Мислимо да је ово што смо рекли сасвим довољно да се схвати да је суштина сваке магије - служење ђаволу.

 ЧОВЕК ЈЕ ВИШИ ОД ЗВЕЗДА
Oкултизам, астрологија, магија
(ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА VI)

Савремено сујеверје

На први поглед се чини да се проблем предрасуда и сујевреја решава банално једноставно: рецимо, како обично: «То је лоше, браћо и сестре!» - И то је то ... Али те речи се изговарају у Русији још од времена равноапостолног кнеза Владимира. Пишу се књиге. Али, авај, немају сви навику да читају сличну литературу или уопште да читају, верујући више «усменим» изворима информација. Постојање предрасуда и сујеверја се не може објаснити само људском неписменошћу, већ је овде ствар много сложенија.

Богом откривена религија и митологијаУ историји човечанства се могу приметити два правца постојања религије - истинска религија, коју је створио Сам Бог, ради човековог спасења и општења са Њим; и лажна религија, коју ствара сам човек одвојен од Бога. Тежња ка богоопштењу је неопходни саставни део људског духа. Ако се та тежња остварује у Богом откривеној религији - човек задобија спасење. Пре доласка Христа Спаситеља у свет таква Богом откривена религија је била старозаветни јудаизам. Из Светог Писма знамо да су се сујеврја и предрасуде повремено и тамо сретале: то су и честа отпадништва у идолопоклонство, а у каснијем периоду предања стараца која је Христос осудио. Одвојена од Бога религијско-стваралачка функција, «ради у аутономном режиму» и језиком психолога се зове архетип религиозних представа. Та функција делује понекад масовно, понекад индивидуално, дуготрајно или краткотрајно. Како објаснити многовековно постојање тих по настанку старијих религија од хришћанства као што су хиндуизам, будизам, даосизам, Конфучијанство? Те религије су плод искључиво људског духа, али никако не Божанског откровења, а Бог не спутава људску слободу.Реч паганство («јазичества» на руском) проистиче од речи «јазик» - «народ, племе». Феномен паганства (народништва) треба разумети не само као одвојено узет култ и скуп његових пропратних теоријских представа, које се могу заменити хришћанским култом и на томе поставити тачка. Паганство прожима све сфере човековог живота и делатности, његов поглед на свет и тајне кутке душе. Чак и лишено религиозних елемената, паганство постоји, трансформишући се у идеолошке и социјалне форме. Посебно је присутно паганство на нивоу постојања и породичних односа. Оно је веома психологичко у смислу да оно представља стање душе без Бога. И управо овај чланак говори о том психолошком паганству, које постоји чак и унутар «црквене порте».

Ритуали и рудиментиЗаједно са паганством руку под руку иде магија. Магија је човекова тежња да себи потчини постојећи поредак у свету, и да примора сва видљива и невидљива бића да служе његовим интересима. Ево шта о томе пише о.Александар Мен: «За мага је радост мистичког богоопштења - празан звук. Он тражи само успехе у свакодневном животу - у лову, земљорадњи и борби са непријатељима. Тај антагонизам је остајао чак и онда, када је магија почела да се преплиће са религијом. Магизам очекује од Неба само дарове, Природу (укључујући невидљиве силе) жели да пороби, а у људском друштву доводи до зацарења насиља. Власт и народ се стављају изнад духа. Човек се утапа у род, подпадајући под хипнозу колективних представа ». На тај начин, онда када се Богом откривена религија заснива на љубави, магизам се гради на односима «ти-мени, ја-теби». Слични магијски односи се могу приметити код наших савременика. Да није тога не би се појавила ни пословица - «да гром не грми, сељак се не би прекрстио», или «без невоље нема богомоље». Људи, код којих Бог и Црква не заузимају важно место у животу, у тренуцима непријатности трче у храм, тамо пале најдебље свеће (као да је Богу угоднија што дебља свећа!) И покушавају да убеде свештеника у то, да су њихове невоље последица деловања локалних магова. Али то уопште не значи да је Православље за њих нешто попут последње инстанце - они ће се са тим истим успехом обратити «бабки» или егзотичном афричком шаману.Није ништа боља ситуација ни међу мирјанима, који мање или више редовно посећују Богослужења. За многе од њих ритуал не представља религиозни, већ психолошки појам. У психологији ритуала често постоје непроизвоиљна дејства, која обезбеђују стимулацију животних односа индивидуа, нпр. у једној цркви код Кијева неки локални верници сматрају да се у црквену порту може ући само на главна врата, а ни у ком случају кроз капију са друге стране цркве. Они не дају никаква објашњења за ова и слична дејства. Психолози би овакав обичај објаснили као ритуал, који његовим учесницима обезбеђује магијски престиж, а познаваоци религије би томе додали да се ту ради о табуу. Тешко је не сагласити се с тим.Горе смо споменули такозвану благочестивост свећа. За многе људе најелементарнији чин паљења свећа у цркви представља скоро саму основу њиховог «хришћанског» живота. (То је исто као када би човек који намерава да купи неки јувелирни предмет ограничио се само тиме да одврне у јувелирници кваку, и оде кући задовољан тиме што је добио). Не дај Боже да неко са стране дотакне или премести свеће које је он поставио! То ће моментално изазвати буру гнева и смућења, онај који је то учинио биће оптужен за магију и чак може да добије и пацке! Ствари не стоје боље ни са светом водом. Многи су далеко од вере да «кап освећује море» и због тога упорно захтевају од свештеника да у дане када се у црквама служе молебани са водоосвећења, да их «добро попрскају» како воду коју су донели тако и њих саме. Веру у невидљиво освећење душе благодаћу Светога Духа кроз Тајне Цркве ти псеудоправославне људи сматрају чисто психолошким самоумиривањем - тобоже полили су ме водом те ћу сад бити и здрав и греси ће ми бити опроштени.Нажалост ни многи представници духовништва нису ослобођени од сујеверја и предрасуда. Тако се зна да у неким селима постоји следећи обичај: када нека становница села треба да роди дете - свештеник трчи у цркву да «отвори Царска врата», како би тиме потенцијалној породиљи обезбедио срећан пород. Овде се види елемент такозване хомеопатске магије (подражајно) - Царска врата се богохулно асоцирају са жениним крилом. Познат је случај када је неки свештеник забранио својим парохијнима да се причешћују (!) На празник Преображења Господњег, мотивишући забрану тиме да се тобоже данас «ми сви причешћујемо јабукама» (?!) ».Неки свештеници забрањују причешћивање на дванаест Господњих и остале велике празнике без за то посебне мотивације - сви ви сте тобоже данас недостојни. Али они само заборављају на одговорност коју имају пред Богом за своју паству, јер је смисао и центар православне заједнице - Евхаристија, а не разне обредне ситнице. Овде треба напоменути речи које се упућују сваком постављеном јереју при уручивању Светог Агнеца: «Прими Залог овај, за који ћеш бити питан ...»Набројмо још неке сујеверице и предрасуде, које се срећу у савременом црквеном животу.

Геронтоманија - тражење «стараца». Узалуд многи савремени «трагаоци за старцима» сматрају да их руководе примери великог старчества из историје хришћанства. Стремљење многих православних ка духовном ропству и зависности од воље сумњивих «стараца» подсећа на времена када су у Русији после примања хришћанства на њеним просторима ходали разноразни магови, који су плашили људе још неутврђеним у вери гневом богова: лошом летину и болестима. Или Петровски и послепетровска времена, када су старообредни посланици позивали све да се склањају у скиту «од антихриста». На тај начин, алармирање и есхатолошка психоза су се могли непрекидно видети у историји у различитим варијантама и провоцирали су их «старци». «Старац» је - архетип многих народа, оличење мудрости, тајних знања: друид, шаман, тибетски лама итд Управо тај архетип приморава људе да траже «духовног надчовека», који супротставља себе и своју доктрину Цркви и Њеном учењу.

Технофобија - болест производа техничког прогреса. Носиоци тог вида фобије најчешће су стари болесни усамљени људи. Они сматрају да компјутери, банкомати, аудио-видео техника итд представљају «ђавоимани». Такви људи активно доприносе ширењу свакојаких гласина о скором крају света. Технофобија и Геронтофилија су међусобно тесно повезане. «Старац», страх од технике чипа са «печатом антихриста» иду обично заједно.

Ксенофобија - болест мимо страног и новог. Овај вид сујеверја захвата како мирјане, тако и духовништва. Кеснофобија се по правилу повезује са црквеним национализмом, као и са незнањем. Ево примера: неки свештеници и монаси забрањују читање књига познатих православних богослова, само зато што они немају руска презимена (Керн, Мејендорф, Шмеман, Блум). Непознавање историје Цркве и пуноће хришћанске традиције сједињене са етнофилетизмом приморавају мирјане и духовништва подвргнуте ксенофобији да у свему непознатом виде пројаве «непријатеља Православља» или нешто потпуно чудно у односу према Цркви, Коју они доживљавају сасвим уско - у оквирима само једне помесне Цркве, а понекада и манастира или чак парохије. Огромну недомицу изазива код ксенофоба чињеница да Православна Црква поштује међу ликовима Светих и неке римске папе. Неки свештеници се чак труде да замене реч «папа» речима «патријарх» или «епископ» као да је реч «папа» богохуљење, а «патријарх» и «епископ» - еуфемизми. На тај начин је «психологија ситног књижара» код ксенофоба заменила саборну (католичку) свест. Али ксенофоби не само да не знају историју древне Цркве, већ ни карактеристике духовних традиција других савремених Помесних Цркава, које имају право да се разликују од руске или украјинске традиције. Уверен сам да би се у традицијама и начину живота других Помесних Цркава нашло много тога што не би одговарало ксенофобима и што би они оценили као јерес и безакоње.

Некрофобија - страх од покојника и од тога што је са њима у вези. Већина сујеверја и предрасуда је повезана са сахранама. Тај првобитни магијски страх нема ништа заједничко са хришћанским односом према смрти. Људи који се баве врачањем, труде се да добију воду којом је окупан покојник, или траке којима су покојном везивали руке и ноге, у ништавној нади да ће им те ствари помоћи у њиховим богопротивне делима. За маговима не заостају ни рођаци нити покојникови пријатељи. После подизања ковчега, они подижу табурете на којима је он стајао, како нико од живих не би сео на њих: они вероватно сматрају да су ти табуреи способни да нанесу штету живима по принципу контагиозне (заразне) магије. Огледала и друге површине које одбијају светлост прекривају, како у огледалу не би угледали покојникову душу. Вероватно из истог разлога остављају чашу са комадом хлеба. На тај начин некрофоби виде онострано постојање људске душе у уско-спиритуалном аспекту. Покојникови суседи се често боје да носе венце, а они који су донели земљу у цркву ради «ванредног» опела боје се потом да ту земљу носе кући. Али се зато нико не боји да претвори помен у паганску даћу - с песамама и обилним алкохолом.Уверен сам да сујеврја и предрасуда има много више него што је то описано у овом чланку. Уосталом и то је довољно да би се извео неутешан, али истинит закључак - ми сви (свештеници, православни педагози, катехизатори, оцрквољени мирјани) треба да знамо да смо православни и да треба да живимо и делујемо као мисионари у многобожачкој земљи.Свештеник Дионисије ДунајевКандидат богословљаПревод са руског др Радмила Максимовић

Да ли се у манастирима осети позитивна"енергија"??

Питање валаамском монаху: Била сам са екскурзијом на вашем светлом острву. Енергија у манастиру је веома чиста и пуна љубави. Пошто нисам много упозната са енергијом човека, дрзнућу се да претпоставим…

Одговор: Ви сте у великој заблуди. Ми не верујемо у неку "енергију". Ми верујемо у Бога, не као енергију, већ као личност. И наше молитве нису пуњење енергије, већ обраћање Богу, Творцу васељене, као личности, као Оцу. Прихватајући учење о "енергијама", Ви се не обраћате Богу којем се ми поклањамо, већ губите своју душу, не схватајући то, и потпадате у потпуну зависност од демонских сила. Пишем Вам зато што мислим да то радите несвесно и да можете да се обратите к Богу.