Искључен, мораш 100 пута да му поновиш..

Одмах у почетку да се оградим, ово није научни рад, више је духовни осврт на свакодневне појаве у људском животу. Критика је дозвољена!  

Дакле, тема је бежање од стварности.

 Почео бих од пажње, под којом се сматрам и дешава ова тема, а она је способност човека да се фокусира на оно чиме се бави. Пажња је продужено стање које називамо концентрацијом, јел.. Чим отворимо Св.Писмо убрзо проналазимо савете о пажњи да "пазимо", са пажњом да се опходимо.. Вонмен, униније!.

- Пазите да не заборавите завет Господа Бога свог, који учини с вама;

- Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати.

- Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде,

- Пазите да вас ко не заведе,

- Пазите, дакле, како слушате;

Блаженопочивши вл. Атанасије(Јевтић) увек је говорио о пажњи; "пажња је љубав, пажња је став љубави према другоме, па и кад је грешан..то је начин на који Христос воли човека, пажња је пола спасења".

Савете о пажњи наћи ћемо готово у свакој духовној књизи и то нам казује да духован живот не постоји без пажње. Дакле потребна нам је пажња да би препознали сопствене навике и боље сагледавали нашу несавршеност и свет око нас.  Тема о пажњи је свима позната, cви знамо како је тешко усмеравати пажњу. Хајде да видимо шта треба да мењамо, да покушамо, да уложимо напор, мало подвига да се сви поправимо.. 

Стасавањем нових генерација, многи родитељи недовољно васпитавају своју децу  да не "примају све к срцу". Истовремено, не охрабрују их дa буду чврсти и храбри. Видимо да се негују разне небитне вештине и способности на мобилним телефонима и сличној техници. Ако би дете заплакало за ситницу, родитељ би одмах удовољавао захтеву и обећавао неку пријатност ако не плаче. 

Каква нам је свакодневица? Препуна обавеза, која тражи велику пажњу. Дневни задаци су често компликовани, над некима би могао да заплачеш од муке, баш као дете.  Али одраслој особи је потребна друга врста утехе, иако би било много лакше исплакати се. 

У недостатку искуства, пажње и храбрости појављују се компликације, нормално је да се појаве нисмо свезналице. Једино можда каста паметњаковића.. Компликације су јако стресне, стрес лако прераста у нервозу, ако се стање не решава и задржи, оно прераста у трајни проблем. Трајни проблем ствара муку, мука убрзо акумулира нетрпељивост и раздражљивост. Раздражљивост подиже висок притисак који почиње да притиска људе око себе, смењујући се из сукоба у разне обрачуне, међуљудске лоше односе који се ко зна како заврше, од којих је најлакше побећи.

Савет из Св.Писма вели; "гневите се али не грешите,"!(Еф.4.26)

Св. Јован Лествичник опомиње на срџбу, он вели; Срдит човек је добровољни падавичар(епилептичар), коме падавица прелази у навику. Навика га тада против његове воље растрже и злоставља. Срдитост је знак гордости". 

Треба признати да суочавање са проблемима није лако, већина гледа како кукавички да усмери пажњу како да побегне. Многи лакоћом пребацују обавезу на друге и беже у комфор разне фантазије. Лакши је имагинарни свет, прво лажеш себе па онда друге, филозофираш да си добро и како је све потаман. Сусрет са реалношћу је шок, крут, груб и сав од борбених повреда . Дотичући се теме о кукавичлуку која је већ писана(овде), бежање од проблема је сестринска тема куквичлука. 

Трошимо пажњу, на тевеу, слушамо разне вести невоље, непотврђене изјаве, шпекулације и незадовољство животом постаје свудаприсутно.  Већина од проблема и непријатности гледа само како да се муке ослободи и побегне, али где, куда? 

 Отуда трпљење свакодневице можемо назвати подвигом! Господ саветује у Јеванђељу да изабереш трпљење као начин спасења (Лк.21.19). Треба добро обратити пажњу на овај савет. Ако се присетимо наших пређашних грешака, већина су настала у стању нетрпељивости. Већма се управљамо жељама и како се тренутно осећамо. Ако нам друштво прија, схватамо да су то пријатељи, ако нам не пријају онда су непријатељи!? А да ли је то тако?

 Ко год је стасао у детинству коригован прутом и шибом, врло добро зна како је то било непријатно.  Било нам је спасоносно, јер ипак смо спречени да ексер ставимо у утичницу.. “Ко жали прут, мрзи на сина свога; а ко га љуби, куди га за времена”. (Приче.Сол 13,24)

У старечнику се вели: "Строгост је милост"

Видимо људе у различитој старосној доби зараженим од унинија, замишљене, затворене у себе, искључене, проводећи тежину времна у самоћи.  Деца од малог узраста, школарци, тинејџери, омладина, људи у браку, удовице, средовечни и старци свих занимања, профила и служби. Зашто се појављују такве ствари?

Посебно место ове теме је незаобилазно "одсуство" пажње, које називамо фантазирање, сањарење. То стање је претеча искључености и жеља да се побегне од проблема. Свако од нас зна некога ко воли да се хвали сопственим успехом у животу, својом памећу, стеченим новцем, мудрошћу и др. Не мањка ни цитирање самог себе, асоцирање на давање добрих савета и поука другима.  Истовремено, та иста особа никако да нађе посао, оформи породицу, окане се кладионице, алкохола и траћења времена на ствари које га и не занимају.. Униније. Често је убеђен да је разлог његовог неуспеха нечије злобно "гатање" које му се подмеће и да баш због тога нема среће у животу. Дакле, видимо велику количину расуте пажње. 

Нова техника нам показује реалност количине сањарења. Траћење времена на бескрајни емитерни програм тевеа, интернет забаве који ту навику само удуплавају.. У чаробном свету кладионица и забавних видео игара, стиче се осећај да се ипак може бити успешнији, прикупљајући поене, бодове и фиктивне зараде. Истина, није лако одупрети се новој генерацији дигиталних светова који су у танчине разрађени и чији пејзаж даје "осећај стварне могућности" реално је заразан и острашћен. Свет казина је посебна планета, за те људе се треба молити.. Социјалне и друштвене платформе су ратна зона, место за бесконачну свађу и препуцавања.. Ту никоме не требају докази ставова и валидност сведочења, свачији написани текст је сама истина. Потпуно је небитно да ли особа која коментарише садржај типка иза затворских решетака, болнице, установе или дивље шуме. Потреба осуђивања, клеветања и оговарања је ту задовољена насладом. Дакле, паралелни свет се појављује као идеалан за бежање и ево, технички је изводљив.

  "Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе.
Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. 

Св.Јован Лествичник 6.век

Видимо да људи чине људске ствари и у 6.ом веку као и данас, разлика је само техничке природе.. Но, вратимо се теми бежања..  

Проводећи време у свету маште човеку наизглед постаје лакше по питању проблема, отуда су се појавиле и разне зависности. Ко би нормалан прекидао  забаву и вратио се тешким проблемима. Отуда и мањак жеље код људи да се исцеле од зависности. Виртуелност данас и доминира због тога.

Свет маште је нормалан за дечији узраст, то је заједничка дисциплина свих генерација. Такође и креативног стваралаштва. Сви смо као деца били пирати, каубоји и некакви хероји из домаћих приповетки. Негде сам читао да маштовитије дете касније у зрелости постане одличан мајстор свога заната, охрабрен да је сваки проблем решив. Видимо ту резултате позитивног сањарења у стваралаштву, корисним за све. Многи су маштали о неким пројектима, како би изгледали у блиској будућности, често је то била велика  мотивација да се иде напред. Дакле, сањарење може да буде корисно, али постоји и штетно, претерано које омета свакодневицу.

Као нпр. загорео ручак, пропуштени заказани термин, лет авиона, аутобус, воз, полупане чаше и тањири који сами испадају из руке, разна кашњења на посао.. Сањарење..

Усагласити се са изреком старца Тадеја; "Какаве су ти мисли, такав ти је живот", звучи као савршен одговор!

Дефинитивно, осуђивати људе којима се ово дешава није никаква памет ни мудрости, лако је исмевати некога ко још није изградио своју храброст. Тежина ове теме је; да ли смо у стању да прихватимо такве људе? Можда би нам такав и рекао, не осуђуј ме, помози ми, тешко ми је.. 

Теби који га осуђујеш, решење је да га прво прихватиш, као човека, ако не због себе и своје нарцисоидности, због Христа! Пажљиво види одакле потиче такво стање код њега и разлоге, и најбитније од свега да пројавиш своју љубав. Љубављу се све обновља, све везе које су се негде прекинуле. Ова тема је за самокритичко сагледавање. Можда и сам доприносим томе стању, и како?

"Пажња је начин на који Христос воли човека" Вл.Атанасије Јевтић

Кад се неко удаљи од нас он тад не осећа нашу присност, зато то и чини!  Удаљио се, јер осећа да је непожељан, сувишан, дато му је до знања да око њега стално има перипетија. Можда је одустао од нас? Дуго је покушаво да са нама нешто подели, каже, а ми смо га подценили. Сматра да га уопште не чујемо, јер толико пута је покушао. Никад његову реченицу нисмо саслушали до краја, прекидали смо је, јер смо мислили да то што хоће да каже је бесмислено. Ћутке, прихватио је наше игнорисање и на крају заћутао. Схвата да са нама нема договора, и да разговор са нама нема вајде. Никад се његов предлог није уважио. Док смо на њега викали и дерали се, савладао је технику како да искључи свој мозак и не реагује на псовке, наше претње и простачко вређање. Промакло нам је такође да је стекао сопствене приритете, јер нису више заједнички. Отуда и реагује, откуд баш сада се дешава нешто битно, кад имам свог "пречег" посла. Дакле, у оваквим примерима видимо да је проблем у  недовољном поклањању пажње! Да ли се зато појавио синдром "мозга на паши"? Када исцрпљени дозволимо себи да наше мисли комфорно лутају негде након дужег ограничења?

Ако човек не може да се изрази и избори за себе, он дефинитивно има довољно простора у машти и тишини сањарења. Таква особа ће послушати, али "стање сањарења" и мозак на паши, му неће дозволити да буде више од пасивног следбеника.  Сарадња са њим на послу се састоји у томе да му неко сваки час говори уради ово, сад оно, затвори врата за собом, однеси ово, подигни ово, спусти овде. Дакле, савет дана гласи; прво што треба да радите, "обуците се слојевито у трпељење" за активност коју сте планирали да обавите са таквом особом..  Сарадња се састоји у поверењу и сигурности коју им можете пружити или не.

Чашћу чините једни друге, већим од себе (Рим.12.9-10).

Ова стечена навика, ова зараза, има свој корен у недисцпилини и развоју грешности, што значи да је поправљиво покајањем које се налази у  самодициплини и подвигу, за њу треба храброст, ако је нема?! сигурно ће бити опет бежања!

Постоје разни облици и степени замишљености, искључености и сањарења, претерани, тежи и лакши облици који и чине разлику у јачини бежања од стварности, о томе стручнији могу да кажу.

 Бог је дао слободу воље, никога не можемо натерати ни на шта, сем терором физичке присиле и принуде која само рађа бунт, као природну реакцију на команду и контролу. Осећај веће контроле ствара већи бунт, удаљавање, затварање у себе, бежање у разна стања унинија која после могу да се понаособ прате према "називима греха".. дужност је поменути и расејаност која пројављуј жељу да се не оптерећујемо, искључиво само са сопственим занесењаштвом.  

Наше је само да се спремно ухватимо у коштац са проблемима, увек се предајући вољи Божијој и говорећи: „Господе, ја хоћу да будем истински слуга Твој, каквог ме желиш, али без Твоје помоћи мени је то немогуће остварити.“ 

из „На Божанској стражи“ 

Блаженопочивши Архимандрит Пајсије Хиландарац

Дакле, ширење ове заражености се дешава када је свесно дозвољавамо и својевољно јој се препуштамо. Решења су близу.. јер Господ је близу. Молитва развија пажњу, а истовремено и развијање заједнице са Богом и ближњима. Кад људи примете нашу промену, да имамо времена за њих, они ће све више времена проводити ван своје љуштуре, осетиће да припадају, да су прихваћени, поштовани и уважени. Ако пригрле и науче се подвгу, имамо од њих и нешто ново да научимо.

Чревоугађање, прождрљивост отупљује укус за све духовно

Разним људима је потребна различита количина хране за одржавање физичке снаге – то зависи од узраста, телесне конституције, здравственог стања, од тежине рада који човек обавља. У самој храни нема никаквог греха, јер је то дар Божји. Грех се састоји у односу према њој као према жељеном циљу, клањању пред њом, и сладострасном доживљавању осећаја укуса, разговора на ову тему, у тежњи да се што више новца потроши на нове и раскошне ђаконије. Хришћанин увек мора да се уздржава од свега излишног, да се труди да све ради по мери, онолико колико је то неопходно и колико користи, а све оно што је прекомерно, и души наноси штету да одсече. Када се поштује мера у храни она служи да се човек поткрепи и даје му снагу за труд у славу Божију, за духовни и телесни рад, даје му снагу да се моли, да чини метаније итд. Лишавање себе неопходне количине хране, тј. неразумни пост исто као и прекомерност одузима снагу, спречава човека да одржава одређени, ритам свог живота који је користан за душу. Наслађивање укусном храном је веома штетно по духовни рад, оно отупљује укус за све духовно, развија сладострашће, жељу за сталним тражењем неких нових телесних осећања, а у душу се усељава осећање неког незадовољства “сивим” животом, човек почиње да очекује и да тражи нешто снажније и сензибилније, и то више не само у храни него и у другим испољавањима своје чулности. Зато од прождрљивости до распаљивања блудних страсти треба само мало. Због тога чревоугодије проузрокује и нарушавање поста, а то већ удаљава човека од Цркве, од Бога. Чревоугодник није способан да се бори са многим другим страстима, док је пост, напротив, оружје против многих страсти. Такође је грешно је ако човек заборави да се моли пре јела, нарочито због нестрпљиве жеље да што пре почне са јелом. Врло је штетно јести из досасде, очајања и доколице. Тешка страст која стоји тик уз прождрљивост јесте пијанство. Свако зна колико несреће ова страст свуда доноси. О томе колико је пијанство погубно по здравље, по психу, по односе с блиским људима – о томе много говоре и они који верују и они који не верују у Бога. Несрећа је у томе што човек који пије тешко може да избегне повод за пиће и да се клони алкохола, јер без пића у друштву не пролази ниједан догађај – ни мали, ни велики, ни радостан, ни тужан. Притом сви сматрају да им је дужност да пажљиво мотре на то да ближњи пије, јер се плаше да без тога неће бити “расположења”. Тако је и сад, и међу верницима, тим пре што је за сваког хришћанина вино нарочита супстанца, као хлеб и уље, који су освећени тиме што се често користе у богослужењу; чисто црвено вино и специјално испечен хлеб – просфора, служи за обављање свете тајне – Евхаристије. Због тога и на хришћанским празницима увек има вина и није грех ако човек мало попије како би се поправило празнично расположење, али су у наше време људи постали толико слаби, толико се не уздржавају, да се за празничним столом готово увек неко напије. Раније је чак и по манастирском уставу монасима било дозвољено да попију до две чаше вина за трпезом, али треба имати у виду то да су људи тада били много снажнији и уздржанији и да вино на њих није имало такво дејство. У наше време треба бити крајње опрезан, и кад човек зна да има слабост према пићу треба унапред да се припреми врло строго на то да се или уопште не дотиче пића или да поштује тачну меру. Сада се вино често пије и за време поста, што представља очигледно нарушавање, јер је у црквеним типицима јасно написано кад се у посту може употребљавати вино, а то је у случају неког празника. Запамти, брате, следеће: иако вино испочетка изгледа као врло фина, пријатна ствар и безазлена ствар демони веома воле да хватају слабе људе на ову удицу – често и једна чаша човека лишава будности и опрезности и ђаво већ припрема мрежу греха, у коју лако упада онај ко се чак и мало заборавио и опустио. Какве само безумне поступке људи чине у пијаном стању, често имају очигледне нападе беса, потпадају у потпуну зависност од злих духова, “играју како они свирају”, често их зли дуси доводе до самоубиства. Господ у Светом Писму директно говори да се пијанице неће спасити. Пијаница у вину тражи радост и весеље, хоће да се заборави, да избегне патње овога света, али сила у вину која весели и греје срце је слабо подсећање и слаба слика у поређењу с оном радошћу и духовним весељем којим се већ радује и весели свако ко истински верује и извршава заповести Христове. Благодат Божија коју шири јеванђељско учење испуњава сваког ко поштује реч Божију и живи због ње – то је вино које весели и опија и које води у Царство Небеско! Људи су у сва времена сматрали да најстрашнији грех представља нарушавање шесте заповести – убиство – лишавање другог човека највећег дара Господњег – живота. Исто толико страшан грех јесте самоубиство и убиство детета у утроби – абортус. Врло близу томе да почине убиство јесу они који у гневу допуштају себи тучу, наносећи другом ударце, ране, повреде. Тако греше родитељи који се сурово опходе према својој деци и туку их за најмању кривицу, па и без икаквог повода. Често у грех туче падају људи који прекомерно употребљавају вино. Тучњава је међу младима је постала уобичајена ствар, они често једни другима наносе озбиљне повреде, готово се убијају ни због чега или ради тога да покажу своју “мушкост”, да покажу своје “ја”. Али, зар је то храброст? Најчешће такви “јунаци” једноставно не умеју да угуше у себи страст, делују у наступу гнева и мржње, под утицајем сатанске злобе. Ми хришћани знамо да се права храброст показује управо у чврстом, стрпљивом и постојаном супротстављању страстима, непотчињавању њима. Ко је храбрији: они кротки, физички слаби, ћутљиви и покорни хришћани – младићи, девојке, мала деца, мајке, заједно са својом новорођенчади, који су без противљења ишли на муке ради Христа, добровољно се предавали мучењу, трпели нечувене поруге или оне “мушкарчине” које су за једну увредљиву реч спремне да ближњем разбију нос и да потегну нож због ситнице? Занимљиво је како би се такви људи понашали кад би били подвргнути мукама и кад би се од њих захтевало да се одрекну своје вере? Највероватније би се или одмах одрекли или би почели да проклињу оне који су их увредили, да шкргућу на њих зубима, да покушавају неког да ударе. А хришћани су се увек молили за своје мучитеље и џелате. Сад се често могу чути оправдања да у животу владају “вучји” закони и да кротост није увек корисна и могућа. Како се онда такве мисли слажу са хришћанским законом? Коме су онда упућене речи Самог Господа: “Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем” или заповест – када те ударе у десни образ, окрени и леви. За ове грехове су криви и они који друге подстичу на тучу, који трују људе сплеткама, лажним оптужбама и клеветом, који хушкају људе једне против других, који завађају блиске људе, они који уносе раздор у околину. Они треба да знају да чине ђаволско дело, јер и сама реч “ђаво” значи клевета. Неблаговремено указивање помоћи болеснику, ономе ко је на умору, равнодушност према туђим патњама треба сматрати за пасивно убиство. Нарочито је ужасан сличан однос деце према старим и болесним родитељима. На ово се односи непружање помоћи човеку, који је доспео у неприлику: бескућнику, гладном, човеку који се дави на наше очи, ономе кога бију или краду, унесрећеном у пожару или поплави. Али ближњег не убијамо само рукама или оружјем него и суровим речима, грдњама, ругањем, смејањем туђој несрећи. Свети апостол Јован каже: “Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица” (1 Јн. 3, 15). Свако је на себи осетио зла, сурова и отровна реч рањава и убија душу. Ништа мањи грех не чине они који младе душе лишавају части и невиности развраћујући их физички или морално, гурајући их на пут разврата и греха. Блажени Августин каже: “Немој да мислиш да ниси убица ако си ближњег навео на грех. Ти развраћујеш душу саблажњеног и крадеш од њега оно што припада вечности.” Позивати младића или девојку на пијанке, насилно опијати онога ко не пије, подстицати на освету због увреде, саблажњавати развратним призорима или причама, подсмевати се невиним, скромним људима, наводити на кршење поста, бавити се подвођењем, оставити стан на коришћење за пијанчење и развратне скупове – све је то саучесништво у моралном убиству ближњег.


Ахим Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Када блиска особа не види проблем

Kaда виде пијаног човека како се тетура улицом, многи људи пожеле да му помогну, али свесни да је то непозната особа за коју не знају како би у том случају реаговала, одустају и настављају даље „гледајући своја посла”. Сасвим је друкчија ситуација ако је то нека њима блиска особа – особа коју добро познају и за коју су емоционално везани. Потреба да помогнемо и олакшамо другоме управо се појављује у свом најинтензивнијем облику када је помоћ потребна особи са којом смо блиски, коју волимо и према којој осећамо припадност, тако да тада већина људи нуди помоћ.

Проблем наступа онда када друга страна, којој је помоћ потребна, не само да је одбија, него тврди да проблем не постоји.

Неко близак може претерано да пије алкохол, узима дроге, коцка се, и истовремено да тврди да све држи под контролом, да може да престане са датим понашањем, и да ће то сигурно учинити, али само онда када сам то пожели.

Исто тако, блиска особа може да покаже знакове неке озбиљне болести, али истовремено да негира да су ти знакови разлог за забринутост и да одбија да оде на преглед код лекара, тврдећи да ће „све то проћи убрзо”.

Још је теже када особа показује знаке неке душевне болести, а да не увиђа своје стање. У случају патолошке љубоморе, љубоморна особа по правилу не види своју љубомору као проблем, већ понашање особе на коју је љубоморна.

У свим овим ситуацијама блиска особа отписује или постојање проблема или његову важност или постојање решења. Због тога она не решава проблем који је другима очигледан и одбија сваку помоћ.

Када другима нудимо помоћ коју они одбијају, тада нас они не доживљавају као оне који помажу, већ као оне који прогањају и досађују. Зато је у оваквој ситуацији блиска особа, која покушава да помогне, разапета између одговорности за другога и последичног осећања кривице што не успева да му помогне и, са друге стране, лоших осећања која су резултат конфликата и немоћи.

Шта радити у таквим ситуацијама?

Познато је да не можемо силом натерати друге да нешто увиде или да се промене. Међутим, можемо да утичемо на њих. Ако смо ми као блиске особе важни тим људима, онда им је важно и то шта мислимо и то како се осећамо. Управо је ова емоционална умреженост некада главни разлог што је неко „прогледао” и почео да решава свој проблем. Када са другима комуницирамо из позиције поштовања, уз уважавање њихове воље и права на свој став, и када им такву поруку шаље већи број блиских особа, тада се повећава шанса да ће променити став и почети да решавају проблем. То је процес у коме треба бити стрпљив.

Зоран Милијевић

Исповест алкохоличара

У мојој породици нема верујућих. Моји дедови су били убеђени стаљинисти и тако су и умрли. Један од њих је радио у МВД-у, други у КГБ-у, и обојица су били пуковници. Моја мама је била – пуковник МВД-а, а отац је умро у 33-ој години, када ми је било 10 година.

Како било да било, али сам ја од самог детињства на овај или онај начин био у контакту са верујућим људима: била је то и комшиница у комуналном стану, и познаници, и познаници познаника. (Једном сам чак као младић проживео скоро месец дана при Цркви у селу Васкнарва, на граници Псковске области и Естоније, где је свештеник био отац Василије). И увек ме је код тих људи задивљавао њихов унутрашњи мир и осећање светлости и радости, која као да је од њих долазила.

Крстио сам се свесно са 27 година, али не могу да кажем да сам тог корака био свестан у свој његовој пуноћи и одговорности. Тај корак је више био интуитиван. Затим сам имао сусрете са многим и различитим људима, који су затим из неког разлога постајали верујући. У том смислу ме је живот наравно миловао: ти људи, с којима сам долазио у контакт у свом животу, су увек били “звезде” у овом или оном. Једни су били интелектуалци, други су имали велико срце, трећи… уопште, ја сам се дивио и радовао средини у којој сам живео – био је то светлећи хоризонт. Али то што су они постајали хришћани ме је доводило у ћорсокак. Нисам могао да схватим како и зашто своју висину треба обавијати у неку форму, стајати сатима на служби, крстити се, клањати се, када је и тако све јасно: Бог – постоји, ми у Њега наравно верујемо, па шта још треба?

Потом… Потом сам одједном схватио да пропадам тј. да почињем физички да трулим: почео сам да осећам смрад трулежи, који је долазио од мене. У то време сам постао прави алкохоличар, пио сам већ скоро 20 година (још сам и пушио), и све сам више повећавао дозе. У почетку, када сам био ђак, то је прво било пиво, па затим – вино, и на крају – вотка, - сваки дан! Изгубио сам породицу, тачније сам сам је уништио, па и посао, и радио сам само онолико колико ми је било довољно да имам за пиће. Затим сам тако пијан покушао да убијем жену, али су суседи позвали полицију. Тако сам се нашао у затвору. Тамо, када су ме једном изводили на рад, други затвореници су ме замолили да нађем нешто за читање. И тако сам једном чистећи једну просторију пронашао један орман и у њему ред књига у меком повезу. Узео сам не гледајући колико је могло да ми стане у руке и ставио за појас. Када сам се вратио у ћелију показало се да је једна од тих књижица била Јеванђеље – мала наранџаста брошура. И читајући тамо Јеванђеље осетио сам да се нешто десило: угледао сам себе пред Богом. Осетио сам хладноћу, мрак и самоћу живота ван Бога. Спознао сам свој пакао. То је када ти као папир ношен ветром, сматраш да си за живот, јер тако сам мислиш. Али она за живот не постоји, она чак није ни за ђубре, које сви чисте, па ни за ветар: он дува и тако и тако постојао папир или не. У том рекло би се живом папиру на ветру сам угледао своју смрт – не, не физичку смрт, већ смрт своје душе.

Затим… затим се десило нешто у шта ја не бих поверовао још годину дана. Престао сам да пијем. Сада не пијем ни грам и не пушим, поправио сам односе са сада већ бившом
женом (она се развела од мене), син се радује и очекује наше сусрете с њим, појавио се посао.

Не могу ни да испричам како сам дошао на оглашење последњи пут (почињао сам два пута, али нисам завршавао – све због вотке, како сам мислио).

Идем ја тако на перон (железничке станице где живим), и журим на посао. Гледам, тамо стоји један мој познаник, верујући човек, али мени лично несимпатичан, и ја тако нисам желео да са њим путујем до Москве… али, мислим, то што он хоће да буде хришћанин, подразумева прекорачити сопствени “закон” и бити у томе раван са њим. Тако сам му пришао:

- Здраво.

- Здраво.

- Куда идеш?

Показало се да путује на Покровку, у просторије Више школе, како би им помагао тамо око ремонта. Па, мислим, не би било лоше да одем тамо с њим и погледам како је тамо. Својевремено сам тамо урадио бели орман у тоалету, над порцеланском тоалетном шољом, али мислим: имаћу проблема на послу и питаће ме како сам смео да закасним. Па мислим можда неки други пут да одем тамо.

Путујемо ми тако путујемо и пред самом Москвом сам одлучио да пођем с њим на Покровку, а знам да ће на послу галамити, наравно, али мислим да ће разумети кад им будем објаснио шта је и како је. Идем ја тако с њим булеварем од “Чистих рибњака”  јутро је, сунце, и одједном ме је нешто смутило и ја сам окренувши се угледао Витју К. који је ишао укорак с нама: “Здраво А, - каже Витја, - дођи са нама на оглашење.”. (Мене је сећам се толико зачудило то што се он после толико година сећао мог имена!). Ја сам га упитао: “Када?” А он одговара: “Данас, дођи”. А то је био понедељак и тада отац Георгије води групу некрштених. И ја сам дошао.

1.03.99
А.Б

Превод с руског Радмила М

Hова година, празник пијанства или бесана ноћ испред ТВ?

Шта је ново у новој години?

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично.

Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу…Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ!На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.

Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.

Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“

Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.

Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.

Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!

И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Бонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.

Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић
Извор: Православие.ру

Попио сам пре исповести, да ли је она валидна?

Нисам био трезан на првој исповеди код свештеника, било је то да бих се охрабрио. Сматра ли се то исповешћу? 

Јуриј.

Одговор: Драги Јуриј!

Светим Тајнама треба приступити благочестиво и у чистоти – наравно тајна је обављена, али ипак би требало да се покајете и ради тога што нисте били трезни за време исповести. И запамтите: пијаном «храброст» не вреди! Свештеник је то вероватно приметио, али видећи ваше стање и узнемиреност, био је тактичан и имао разумевања.

С поштовањем, свештеник Алексиј Колосов.

Алкохол узрок превремене смрти

Алкохол је узрок више од половине превремене смрти у Русији

 Према подацима новог истраживања у формату «случај-контрола» чији резултати су данас објављени у међународном научном часопису «Лансет», више од половине свих смртних случајева међу радноспособним Русима проузроковане су употребом алкохола.

Истраживачи су анкетирали чланове породица 30.000 умрлих мушкараца и 20 хиљада умрлих жена у три руска града (Томск, Барнаул, Бијск). Истраживаче је интересовало коју врсту алкохола је током живота употребљавао умрли човек. Уз помоћ званичних извора они су такође разјашњавали узрок смрти. Резултат истраживања је показао да је 59% смртних случајева жена и 33% смртних случајева мушкараца узраста од 15 до 54 године узрокован употребом алкохола, при чему је већина тих случајева настала као резултат тровања алкохолом, несрећног случаја, насиља или болести, која припада једној од 08:00 групи болести тесно повезаних са употребом алкохола, например туберколоза, упала плућа, панкреатитис или болести јетре.

Руководилац истраживања у Русији био је професор Давид Зариџе, (Руски онколошки научни центар, Москва). Статистичка анализа се одвија под руководством господина Ричарда Пето, професора Оксфордског универзитета (Велика Британија), одељење за клиничка истраживања.

Према речима професора Зариџе, «здравље Руса је подвргнуто разорном дејству алкохола и дувана. Многи Руси умиру са 20, 39, 40 година од болести, несрећног случаја, насиља или самоубиства, проузрокованих употребом алкохола ».

Према речима професора Пето, «уколико ниво смртности у Русији остане непромењен, око 5% жена и 25% мушкараца ће умрети не доживевши 55 година због узрока који су директно или индиректно повезани са алкохолом. При спровођењу анализа бавили смо се искључиво питањем смртности а не питањима позитивног или негативног утицаја алкохола на одређене људе, породице или друштво ».

На смртност као резултат болести у Русији утиче и распрострањеност пушења: број случајева рака плућа међу мушкарцима (на чији развој утиче пушење, а не алкохол) у Русији је отприлике два пута већи него у Западној Европи или Северној Америци. Међу људима који су прешли 55 година, пушење, потпуно вероватно изазива више смртних случајева него алкохол, међутим како показује истраживање, у млађем узрасту алкохол у Русији је распрострањенији узрок смрти, него пушење.

Државна статистика потврђује да је данас општи ризик смртности међу радноспособним становништвом у Русији четири пута већи у поређењу са Западном Европом (пет пута већи међу руским мушкарцима у поређењу са мушкарцима из Западне Европе, а три пута већи међу руским женама у поређењу са женама из Западне Европе). Алкохол, и у мањем степену пушење вероватно представљају узрок тако велике разлике у степену превремене смртности у Русији и Западној Европи међу радноспособним особама.

Истовремено како у Западној Европи степен смртности опада током последњих неколико деценија највише као резултат прекида пушења, степен смртности у Русији међу особама између 15 и 54 године значајно варира. Он се много смањио 1985. године као резултат антиалкохолне кампање Горбачова када је употреба алкохола опала на четвртину, а потом двоструко порасла од 1988-1994. године, када је степен смртности достигао максимум, после чега се час знатно повећавао, час знатно опадао, остајући међутим довољно висок.

Према речима професора Пето, «када је продаја алкохола у Русији смањена на отприлике четрвтине, број смртних случајева међу радноспособним лицима брзо је смањен на отприлике четвртину. То потврђује да промена навика међу особама које су подвргнуте високом ризику смрти од алкохола, омогућава им да се брзо и практично у потпуности ослободе од тог ризика ».

Професор Зариџе додаје: «Таквих значајних варијација у степену смртности међу одраслим становништвом, које видимо у Русији, нема ни у једној савременој индустријској земљи света. Наше истраживање потврђује да су те варијације условљене углавном употребом алкохола и да је алкохол узрок више од половине смртних случајева Руса узраста 20, 30 и 40 година. Да у Русији није распрострањено толико пушење и велика употреба алкохола, степен смртности би био исто толико низак као у земљама Западне Европе и Северне Америке ».

У спроведеном истраживању коришћена је референтна група, која се састојала од мушкараца који су понекад конзумирали алкохол, али који нису пили више од 100мл чистог етанола недељено (например мање од литре вина или мање од 250мл вотке). У поређењу са њима мушкарци који просечно пију три и више полулитарских флашица вотке недељно (или њихов еквивалент у виду других напитака), имали су два пута већу шансу да умру од ове или оне болести, четири пута већу шансу да погину у саобраћајној несрећи, 06:00 пута већу шансу да умру као последица неког другог несрећног случаја, осам пута већу шансу да изврше самоубиство и скоро десет пута већу шансу да буду убијени. Што се тиче жена, њихова шанса за смртни случај је била још већа. Неки мушкарци, који су конзумирали већу количину вотке, пили су такође и течности које садрже алкохол, а које нису предвиђене за оралну употребу. Међутим висок ризик смртности у тој групи пре је повезан са употребом алкохола, а не са особинама неких отровних састојака у њему.

Оригинилан чланак: Alcohol and cause-specific mortality in Russia: a retrospective case-control study of 48,557 adult deaths. Published in «The Lancet» 27 June 2009. Vol 373. P. 2201–2214.

Превод Р.М.

Утицај алкохола на човека

Утицај алкохола на човека 
Алкохол је један од најопаснијих неприатеља човековог здравља. Злоупотреба алкохола представља узрок многих тешких болести, изазива превремено старење сам скраћује живот. Средња вредност обољевања мушкараца који злоупотребљавају алкохол је десет пута већа од вредности обољевања одраслог мушког становништва. Број смртних случаја која употребљавају алкохол је 2-4 пута већа од аналогног показатеља у целости. Животни век 15-17 година алкохоличара је краћи од људи који не пију.Затупљивање, срчано-васкуларна, желудачна, нервна обољења, старост  као и морална деградација су неизбежна судбина пијаница.
Алкохолизам уништава човека изнутра.Почећемо од главних центара људског организма - мозга самог нервног система. Виша нервна делатност се састоји од разнх међусобних односа надражаја сама инхибиција. Значај ихнибитора за велике ћелије мозга је од велике важности, Јер они имају заштитну ограничавајућу улогу.
Алкохол блокира процес инхибиције. Цовек без "инхибитора" постаје неприродно узнемирен, непријатан, брбљив. Добија лажан осећај лакоће кретања самог размишљања. У таквом стању он може да направи непромишљене поступке, и да избрбља нешто што не треба.
Приликом опијања нарушавају себи функције различитих делова мозга, Који управљају одређеним процесима. Тако например, чак и мала доза алкохола изазива нарушавање оштрине вида, слуха, способност за разликовање боја, оријентацију у простору.Када Алкохол доспе у крв, пре свега делује на срчано-васкуларни систем.  

Мале дозе доводе до појачаног рада срца, док веће дозе притискају зидове крвних судова Који напајају срце, да тако слаби њихово снабдевање.Статистички подаци су показали да су срчано-васкуларног болести система 22 пута заступљениј код људи који конзумирају алкохол него код људи Који не пију. Код оних који стално конзумирају алкохол срце се увћава, ја само да и то не сасмо код мршавих људих већ и код оних мршавијих.На дигестивни тракт алкохол има раздражујуће дејство. Његова висока концентрација изазива снижење желудачне секреције, упале желудачне опне, да неминовно води ка разним обољењима. Најчешће се Јавља хронични гастритис, колитис коме се придружују, хемороиди, чир на желуцу.Обољење дигестивног тракта код људи који конзумирају алкохол је 18 пута чесће него код оних који не пију. Као последица систематског конзумирања алкохола развија се хронични гастритис и  цироза јетре.
Алкохол делује негативно и на бубреге - У малим количинама он изазива појачано излучивање урина, а увећим може да доведе до тешких бубрежних обољења.
Алкохол има погубно дејство на дисајни систем. Упала плућа се  често јавља код алкохолоичара, и по правилу тешко пролази уз компликације. Познато је да алкохол уништава само плућно ткиво, изазивајући емфизему, гнојне бронхитисе, пнеумосклерозу саме друге болести органа за дисање.
Код људи који конзунирају алкохол често се јављају и полне болести, најраспрострањенија је импотенција, као последица тога љубоморне заблуде. Код многих алкохоличара долази до измене спољашњег лика, која се испољава у женском типу расподеле масноћа смањења длакавости лица (као код евнуха).
Жене чешће пију на журкама,  период између њих је чешће краћи него код мушкараца, дуже трају. Лечење жена алкохоличара је теже него лечење мушкараца.
Алкохол мења човеков спољашњи изглед, било да је то мушкарац или жена, примећује се превремено старење, боре,  губитак косе, зуба,  несигуран ход и дрхтање руку, "сиви" нос, плаво-љубичасти образи прошарани мрежом проширених капилара, као и неуредност у одевању.

Са руског Р.М.

Командирова прича

Запретили су ми да ћу бити најстрожије кажњен ако не оставим пиће. И тако бедник, узалуд сам покушавао да се уздржим, да се лечим, нисам никако могао да се ослободим те страсти. Једног дана док сам седео у соби и размишљао о свему томе, дође неки калуђер који је купио прилог за цркву. Свако је давао колико је могао. Када је стигао до мене калуђер ме упита:-Што си тако тужан? Поразговарао сам мало са њим и испричао му своју несрећу. Монах се сажали на мој тежак положај, па ми рече:-Иста ствар се догодила мом рођеном брату и ево како се он избавио од те беде. Његов духовник му је дао Еванђеље и наредио му да сваки пут кад буде осећао потребу да пије прочита по једну главу, а ако се жеља понови, нека прочита и следећу. Мој брат је почео тако да ради и после кратког времена страст за пићем је исчезла и ево већ 15 година како не пије. покушај и ти тако и брзо ћес видети користи од тога. Имам једно Еванђеље, ако хоћес, донећу ти га. - Шта ће ми твоје Еванђеље, кад ме ни сви моји напори, ни лекови нису могли задржати да не пијем. Говорио сам тако јер никад дотад нисам читао Еванђеље. - Немој тако, одговори калуђер. Уверавам те да ће ти помоћи. И стварно сутрадан ми донесе, отворио сам га, прегледао, прочитао неколико реченица и рекао: - Не треба ми; ништа се ту не разуме. Монах ме је и даље преклињао говорећи да се и у самим речима Еванђеља крије благодатна сила, јер је Сам Бог изговорио речи које су у њему записане. - Не мари ништа ако не разумеш, а само и даље читај пажљиво. Један светитељ је рекао: "Ако ти не разумеш Реч Божју ђаволи је разумеју и дрхте", а пијанство је без сумње дело злих духова. Још ћу ти рећи и ово: Свети Златоуст пише да се демони плаше чак и куће у којој се чува Еванђеље и није им лако да ту нападају човека. Узео сам Еванђеље, ставио га у кофер са осталим стварима и убрзо сасвим заборавио на њега. После неког времена осетио сам потребу за алкохолом - умирао сам од жеље, па отворих кофер да узмем новац и отрчим у кафану. Поглед ми паде на Еванђеље. Сетих се свега сто ми је калуђер рекао, па га отворих и почех да читам прву главу по Матеју. Прочитао сам је до краја и ништа нисам разумео, али сетио сам се да је монах рекао: "То ништа не мари, само и даље читај пажљиво". Хајде, рекох, да прочитам и другу главу. Почех и већ ми се учини разумљвије. Хајде и трећу - нисам још ни почео да је читам кад зачух трубу која је свирала повечерје.  

Сад више нисам могао да напустим касарну, тако те вечери нисам пио. Сутрадан по устајању када сам пошао да потражим вина помислих: да опет прочитам једну главу из Еванђеља па да видим. Прочитао сам је и опет нисам отишао у кафану. И следећег пута када сам осетио жудњу за алкохолом, опет сам узео да читам и било ми је лакше. Ово ме је охрабрило и кадгод бих осетио жељу за пићем чеитао сам по једну главу. Уколико је време више пролазило мени је било све лакше. На крају, када сам завршио сва четири Еванђеља страст за алкохолом је потпуно исчезла и ја сам омрзао сваки алкохол. Ево већ 20 година како не узимам никакво јако пиће. Цео свет се чудио мојој промени. После три године поново су ме примили у официрски чин. Чак сам и напредовао и постао командир. Оженио сам се - имао сам срећу да наиђем на дивну жену. Стекли смо нешто иметка и сад, Хвала Богу, некако живимо, помажемо сиротињу колико можемо. Имам сина који је већ официр-красан момак. Од како сам оздравио заклео сам се да ћу сваког дана, читавог живота, прочитати по једно од четири Еванђеља без обзира на друге послове. Тако сада и радим. Кад сам много заузет и кад сам уморан ја онда легнем и замолим жену или сина да ми читају Еванђеље. Тако ја не одступам од свог правила. Из захвалности у славу Божју дао сам да се ово Еванђеље опточи сребром и увек га носим на грудима. Хвала Богу.

 Владан Новаковић...

Муж не долази из кафане

Жена једног лекара инвалида била је очајна јер њен муж беше стекао врло рђаве навике. После рада у болници, одлазио би у кафану, а враћао се кући после поноћи; по читав дан остављао је њу и децу саме, тако да га скоро нису ни виђали. Она је протестовала, грдила га, а он је узвраћао тако што се кући враћао све касније. Жена није видела излаза. Чула је негде за старца Порфирија и похитала да га посети. (...)

Кад је изашла из Старчеве келије, лице јој је блистало од радости. Испричала нам је како јој је

Старац све открио и рекао: "Видим да је твој муж добар човек, али има комплекс због своје инвалидности; остаје ноћима у кафани да би то заборавио. Пошто му ти стално пребацујеш, он не жели да дође кући до касно у ноћ. Што се више жалиш, он све касније долази кући. Одсад чини супротно. Што он више буде каснио, то се ти више за њега моли, више га воли и двори. Тако ће се он постепено мењати, и све више ће га привлачити његова кућа, жена и деца. И твој проблем ће тако бити решен".

Она оде својој кући, верно спроведе у дело све што јој је Старац рекао, и убрзо поново придоби свог мужа.

Старац Порфирије Атински