Искључен, мораш 100 пута да му поновиш..

Одмах у почетку да се оградим, ово није научни рад, више је духовни осврт на свакодневне појаве у људском животу. Критика је дозвољена!  

Дакле, тема је бежање од стварности.

 Почео бих од пажње, под којом се сматрам и дешава ова тема, а она је способност човека да се фокусира на оно чиме се бави. Пажња је продужено стање које називамо концентрацијом, јел.. Чим отворимо Св.Писмо убрзо проналазимо савете о пажњи да "пазимо", са пажњом да се опходимо.. Вонмен, униније!.

- Пазите да не заборавите завет Господа Бога свог, који учини с вама;

- Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати.

- Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде,

- Пазите да вас ко не заведе,

- Пазите, дакле, како слушате;

Блаженопочивши вл. Атанасије(Јевтић) увек је говорио о пажњи; "пажња је љубав, пажња је став љубави према другоме, па и кад је грешан..то је начин на који Христос воли човека, пажња је пола спасења".

Савете о пажњи наћи ћемо готово у свакој духовној књизи и то нам казује да духован живот не постоји без пажње. Дакле потребна нам је пажња да би препознали сопствене навике и боље сагледавали нашу несавршеност и свет око нас.  Тема о пажњи је свима позната, cви знамо како је тешко усмеравати пажњу. Хајде да видимо шта треба да мењамо, да покушамо, да уложимо напор, мало подвига да се сви поправимо.. 

Стасавањем нових генерација, многи родитељи недовољно васпитавају своју децу  да не "примају све к срцу". Истовремено, не охрабрују их дa буду чврсти и храбри. Видимо да се негују разне небитне вештине и способности на мобилним телефонима и сличној техници. Ако би дете заплакало за ситницу, родитељ би одмах удовољавао захтеву и обећавао неку пријатност ако не плаче. 

Каква нам је свакодневица? Препуна обавеза, која тражи велику пажњу. Дневни задаци су често компликовани, над некима би могао да заплачеш од муке, баш као дете.  Али одраслој особи је потребна друга врста утехе, иако би било много лакше исплакати се. 

У недостатку искуства, пажње и храбрости појављују се компликације, нормално је да се појаве нисмо свезналице. Једино можда каста паметњаковића.. Компликације су јако стресне, стрес лако прераста у нервозу, ако се стање не решава и задржи, оно прераста у трајни проблем. Трајни проблем ствара муку, мука убрзо акумулира нетрпељивост и раздражљивост. Раздражљивост подиже висок притисак који почиње да притиска људе око себе, смењујући се из сукоба у разне обрачуне, међуљудске лоше односе који се ко зна како заврше, од којих је најлакше побећи.

Савет из Св.Писма вели; "гневите се али не грешите,"!(Еф.4.26)

Св. Јован Лествичник опомиње на срџбу, он вели; Срдит човек је добровољни падавичар(епилептичар), коме падавица прелази у навику. Навика га тада против његове воље растрже и злоставља. Срдитост је знак гордости". 

Треба признати да суочавање са проблемима није лако, већина гледа како кукавички да усмери пажњу како да побегне. Многи лакоћом пребацују обавезу на друге и беже у комфор разне фантазије. Лакши је имагинарни свет, прво лажеш себе па онда друге, филозофираш да си добро и како је све потаман. Сусрет са реалношћу је шок, крут, груб и сав од борбених повреда . Дотичући се теме о кукавичлуку која је већ писана(овде), бежање од проблема је сестринска тема куквичлука. 

Трошимо пажњу, на тевеу, слушамо разне вести невоље, непотврђене изјаве, шпекулације и незадовољство животом постаје свудаприсутно.  Већина од проблема и непријатности гледа само како да се муке ослободи и побегне, али где, куда? 

 Отуда трпљење свакодневице можемо назвати подвигом! Господ саветује у Јеванђељу да изабереш трпљење као начин спасења (Лк.21.19). Треба добро обратити пажњу на овај савет. Ако се присетимо наших пређашних грешака, већина су настала у стању нетрпељивости. Већма се управљамо жељама и како се тренутно осећамо. Ако нам друштво прија, схватамо да су то пријатељи, ако нам не пријају онда су непријатељи!? А да ли је то тако?

 Ко год је стасао у детинству коригован прутом и шибом, врло добро зна како је то било непријатно.  Било нам је спасоносно, јер ипак смо спречени да ексер ставимо у утичницу.. “Ко жали прут, мрзи на сина свога; а ко га љуби, куди га за времена”. (Приче.Сол 13,24)

У старечнику се вели: "Строгост је милост"

Видимо људе у различитој старосној доби зараженим од унинија, замишљене, затворене у себе, искључене, проводећи тежину времна у самоћи.  Деца од малог узраста, школарци, тинејџери, омладина, људи у браку, удовице, средовечни и старци свих занимања, профила и служби. Зашто се појављују такве ствари?

Посебно место ове теме је незаобилазно "одсуство" пажње, које називамо фантазирање, сањарење. То стање је претеча искључености и жеља да се побегне од проблема. Свако од нас зна некога ко воли да се хвали сопственим успехом у животу, својом памећу, стеченим новцем, мудрошћу и др. Не мањка ни цитирање самог себе, асоцирање на давање добрих савета и поука другима.  Истовремено, та иста особа никако да нађе посао, оформи породицу, окане се кладионице, алкохола и траћења времена на ствари које га и не занимају.. Униније. Често је убеђен да је разлог његовог неуспеха нечије злобно "гатање" које му се подмеће и да баш због тога нема среће у животу. Дакле, видимо велику количину расуте пажње. 

Нова техника нам показује реалност количине сањарења. Траћење времена на бескрајни емитерни програм тевеа, интернет забаве који ту навику само удуплавају.. У чаробном свету кладионица и забавних видео игара, стиче се осећај да се ипак може бити успешнији, прикупљајући поене, бодове и фиктивне зараде. Истина, није лако одупрети се новој генерацији дигиталних светова који су у танчине разрађени и чији пејзаж даје "осећај стварне могућности" реално је заразан и острашћен. Свет казина је посебна планета, за те људе се треба молити.. Социјалне и друштвене платформе су ратна зона, место за бесконачну свађу и препуцавања.. Ту никоме не требају докази ставова и валидност сведочења, свачији написани текст је сама истина. Потпуно је небитно да ли особа која коментарише садржај типка иза затворских решетака, болнице, установе или дивље шуме. Потреба осуђивања, клеветања и оговарања је ту задовољена насладом. Дакле, паралелни свет се појављује као идеалан за бежање и ево, технички је изводљив.

  "Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе.
Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. 

Св.Јован Лествичник 6.век

Видимо да људи чине људске ствари и у 6.ом веку као и данас, разлика је само техничке природе.. Но, вратимо се теми бежања..  

Проводећи време у свету маште човеку наизглед постаје лакше по питању проблема, отуда су се појавиле и разне зависности. Ко би нормалан прекидао  забаву и вратио се тешким проблемима. Отуда и мањак жеље код људи да се исцеле од зависности. Виртуелност данас и доминира због тога.

Свет маште је нормалан за дечији узраст, то је заједничка дисциплина свих генерација. Такође и креативног стваралаштва. Сви смо као деца били пирати, каубоји и некакви хероји из домаћих приповетки. Негде сам читао да маштовитије дете касније у зрелости постане одличан мајстор свога заната, охрабрен да је сваки проблем решив. Видимо ту резултате позитивног сањарења у стваралаштву, корисним за све. Многи су маштали о неким пројектима, како би изгледали у блиској будућности, често је то била велика  мотивација да се иде напред. Дакле, сањарење може да буде корисно, али постоји и штетно, претерано које омета свакодневицу.

Као нпр. загорео ручак, пропуштени заказани термин, лет авиона, аутобус, воз, полупане чаше и тањири који сами испадају из руке, разна кашњења на посао.. Сањарење..

Усагласити се са изреком старца Тадеја; "Какаве су ти мисли, такав ти је живот", звучи као савршен одговор!

Дефинитивно, осуђивати људе којима се ово дешава није никаква памет ни мудрости, лако је исмевати некога ко још није изградио своју храброст. Тежина ове теме је; да ли смо у стању да прихватимо такве људе? Можда би нам такав и рекао, не осуђуј ме, помози ми, тешко ми је.. 

Теби који га осуђујеш, решење је да га прво прихватиш, као човека, ако не због себе и своје нарцисоидности, због Христа! Пажљиво види одакле потиче такво стање код њега и разлоге, и најбитније од свега да пројавиш своју љубав. Љубављу се све обновља, све везе које су се негде прекинуле. Ова тема је за самокритичко сагледавање. Можда и сам доприносим томе стању, и како?

"Пажња је начин на који Христос воли човека" Вл.Атанасије Јевтић

Кад се неко удаљи од нас он тад не осећа нашу присност, зато то и чини!  Удаљио се, јер осећа да је непожељан, сувишан, дато му је до знања да око њега стално има перипетија. Можда је одустао од нас? Дуго је покушаво да са нама нешто подели, каже, а ми смо га подценили. Сматра да га уопште не чујемо, јер толико пута је покушао. Никад његову реченицу нисмо саслушали до краја, прекидали смо је, јер смо мислили да то што хоће да каже је бесмислено. Ћутке, прихватио је наше игнорисање и на крају заћутао. Схвата да са нама нема договора, и да разговор са нама нема вајде. Никад се његов предлог није уважио. Док смо на њега викали и дерали се, савладао је технику како да искључи свој мозак и не реагује на псовке, наше претње и простачко вређање. Промакло нам је такође да је стекао сопствене приритете, јер нису више заједнички. Отуда и реагује, откуд баш сада се дешава нешто битно, кад имам свог "пречег" посла. Дакле, у оваквим примерима видимо да је проблем у  недовољном поклањању пажње! Да ли се зато појавио синдром "мозга на паши"? Када исцрпљени дозволимо себи да наше мисли комфорно лутају негде након дужег ограничења?

Ако човек не може да се изрази и избори за себе, он дефинитивно има довољно простора у машти и тишини сањарења. Таква особа ће послушати, али "стање сањарења" и мозак на паши, му неће дозволити да буде више од пасивног следбеника.  Сарадња са њим на послу се састоји у томе да му неко сваки час говори уради ово, сад оно, затвори врата за собом, однеси ово, подигни ово, спусти овде. Дакле, савет дана гласи; прво што треба да радите, "обуците се слојевито у трпељење" за активност коју сте планирали да обавите са таквом особом..  Сарадња се састоји у поверењу и сигурности коју им можете пружити или не.

Чашћу чините једни друге, већим од себе (Рим.12.9-10).

Ова стечена навика, ова зараза, има свој корен у недисцпилини и развоју грешности, што значи да је поправљиво покајањем које се налази у  самодициплини и подвигу, за њу треба храброст, ако је нема?! сигурно ће бити опет бежања!

Постоје разни облици и степени замишљености, искључености и сањарења, претерани, тежи и лакши облици који и чине разлику у јачини бежања од стварности, о томе стручнији могу да кажу.

 Бог је дао слободу воље, никога не можемо натерати ни на шта, сем терором физичке присиле и принуде која само рађа бунт, као природну реакцију на команду и контролу. Осећај веће контроле ствара већи бунт, удаљавање, затварање у себе, бежање у разна стања унинија која после могу да се понаособ прате према "називима греха".. дужност је поменути и расејаност која пројављуј жељу да се не оптерећујемо, искључиво само са сопственим занесењаштвом.  

Наше је само да се спремно ухватимо у коштац са проблемима, увек се предајући вољи Божијој и говорећи: „Господе, ја хоћу да будем истински слуга Твој, каквог ме желиш, али без Твоје помоћи мени је то немогуће остварити.“ 

из „На Божанској стражи“ 

Блаженопочивши Архимандрит Пајсије Хиландарац

Дакле, ширење ове заражености се дешава када је свесно дозвољавамо и својевољно јој се препуштамо. Решења су близу.. јер Господ је близу. Молитва развија пажњу, а истовремено и развијање заједнице са Богом и ближњима. Кад људи примете нашу промену, да имамо времена за њих, они ће све више времена проводити ван своје љуштуре, осетиће да припадају, да су прихваћени, поштовани и уважени. Ако пригрле и науче се подвгу, имамо од њих и нешто ново да научимо.

Гордост и сујета.

То су најдубље, најраспрострањеније и најпогубније болести од којих и потиче свако зло у човеку. Гордост је мајка свих страсти и грехова. Човека ништа не удаљава од Бога тако као гордост. Поред ње су и све њој сличне болести: самољубље, умишљеност, уображеност, егоизам, лицемерје и т.сл. Гордост није увек очигледна, али се њено присуство увек може наћи у многим поступцима. Човек који стражи над собом лако може да је приметити у себи, али не може увек да је опише речима и да измери њену дубину. Зато је сујета, као најближи слуга гордости увек очигледна. То је веома лукава страст, она као лопов или насртљиви цариник од сваке врлине, уопште од сваког људског поступка покушава да одреже свој део у корист гордости у славу самозадовољног човековог “ја”. Чини ли човек добро или лоше, лепо или ружно, сујета је увек је одмах ту и вреба – не може ли се из тога извући нешто хвалисаво, што храни болесно самољубље. И обрнуто: пре него што човек почне нешто да ради, он у себи увек расуђује: треба ли то да уради, како да уради, ради чега; и ево ту се гура сујета са својим погубним предлозима, лукаво изврћући добре жеље и подмећући уместо богоугодних мотива лажне – ради прослављања своје личности. Ако је човек почео да чини добро ради Господа сујета му шапуће: “Да, хајде, то је врло добро, а и људи ће о теби после добро говорити…” и ето, човек неочекивано почиње да се одушевљава собом и одједном снага почиње да надолази и човек више не примећује да је прихватио лукаву мисао, и труди се у своју славу, а не Божију. Баш зато је тако често наш Спаситељ и учио о тој страсти – и да се не треба молити јавно, да људи виде, и милостињу да треба давати тајно, и свако дело чинити пред Богом, а не пред људима. А тако је разноврсно дејство свих замки ове страсти да их је готово немогуће разоткрити. И као што пишу оци, само што се ослободиш једног повода за сујету, она га одмах проналази у супротном дејству – и тако, као код љуске од лука, скинеш једну, а испод је иста таква. Ипак, пошто је ова страст тако заразна и тешко се лечи с њом се треба најжешће борити, јер она уништава сваки човеков труд, често сав спољашњи живот хришћанина може бити веома примеран, веома ревностан, а изнутра сав изједен тим црвом, сав може бити основан на том лажном темељу (на песку) и цело огромно велелепно здање може да се сруши од лаганог ветра. И имај на уму, брате: у наше време ова страст је веома распрострањена међу хришћанима у виду лажне побожности, лажне ревности, човекоугађања, у виду ласкања и лицемерја. Зато, мотри пажљиво на своје срце и говори о греховима те врсте на исповести да не би заменио славу Божију за славу људску.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Зашто сам увек "ја" жртва !?

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи.. Ако се гушиш у "непрвди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости.
Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега".
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота ! "

Гервасије Агиорит

Tеософија илити сујеверје

Често у средину верника проничу и у њој се шире разноразна сујеверја, веровање у добре и лоше знаке, враџбине, гатање, разне јеретичке представе о тајнама и обредима. Слична сујеверја су у супротности са учењем Православне Цркве и служе да се разврате душе и угаси вера. У наше време је посебно распрострањено погубно учење као што је теософија (његов најпознатији правац је антропософија). Лица људи који се дуго баве такозваним окултним наукама, посвећена у “тајно духовно учење” имају тежак израз – знак неисповеђеног греха, а у души – болесно-наказно мишљење сатанске рационалистичке гордости о хришћанству као о једном од нижих ступњева спознаје истине. Гушећи детиње искрену веру у очинску љубав Божију, наду у васкрсење и живот вечни, теософија проповеда учење о “карми”, реинкарнацији, ванцрквени, и самим тим безблагодатни аскетизам. Осим непосредне штете по душевно здравље бављење теософијом, окултизмом и спиритизмом је тежак грех зато што је то покушај да се дрско провири иза затворених врата, да се проникне у тајну бића нецрквеним, заобилазним путем. Такве ствари обавезно треба исповедати уколико је онај ко жели да ступи на црковни пут и приступи Тајни Покајања у њима учествовао.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Ко је нетрпељив и раздражљив, није достојан да се назове хришћанином.

 

Наше самољубље и гордост нарочито се испољавају у нетрпељивости и раздражљивости, када не трпимо ни најмању непријатност коју нам намјерно или ненамјерно причине други, као ни препреке које нам праведно или неправедно постављају људи или ствари које нас окружују. Наше самољубље и гордост хтели би да уреде по своме, да се окруже свим почастима и лагодностима овог привременог живота, хтели би да се нашим наређењима брзо и без поговора повинују сви људи, па чак докле се распростире гордост и читава природа. Ко је нетрпељив и раздражљив, тај није спознао ни човечанство, тај није достојан да се назове хришћанином.

Св.Јован Кронштатски

Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот

Испољавање ове страсти многи људи оправдавају физиолошким разлозима, такозваном “нервозношћу”, која је последица патњи и неприлика које су их задесиле, напетошћу савременог живота, тешким карактером рођака и ближњих. Иако такви разлози често постоје, ипак не могу да служе као оправдање за ову, по правилу, дубоко укорењену навику да своју раздражљивост, срџбу и лоше расположење искаљујујемо на ближњима. Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот, доводе до свађа обично због глупости, изазивајући узвратну мржњу, жељу за осветом и злопамћење, озлојеђују срца добрих људи који се у принципу воле. А како заразно дејство има испољавање гнева на младе душе, разједајући у њима Богом дану нежност и љубав према родитељима! Ми можемо и дужни смо да осећамо гнев само према својим гресима и недостацима. Нил Синајски саветује да човек “буде кротак с људима, али борбен с непријатељем нашим, јер се у томе и састоји природно коришћење гнева, да бисмо се одлучно супротставило древној змији.” И још: “Ко не заборавља зло демонима није злопамтило према људима”. Чак и кад расправљамо о нечему то треба да чинимо без озлојеђености и гнева зато што се раздраженост одмах преноси на другог. Разлог за гнев је често уображеност, гордост, жеља да човек покаже своју власт над другим, да се разоткрије његове пороке заборављајући на своје грехе. Пре исповести треба да се сетимо: да не осећаш можда, брате, озлојеђеност према свом ближњем и да ли си се помирио с њим у срцу свом? Да ли си после увреде коју си некоме нанео изгладио грешку према њему, да није у његовом срцу остала бол и огорченост? Сети се и покај се за оно што си згрешио, и ако је могуће помири се с њим пре исповести, затражи опроштај од онога кога си ражалостио, а за оне које су те увредили помоли се желећи им добро од свег срца. Тамо где људи дуго живе заједно, нарочито у тесним условима, где су често једни поред других – ђаво уноси међу њих неслогу, мржњу једних према другима, рађа се стална раздражљивост, осуђивање, чак и одвратност и непријатељство. Све је то дело зле страсти. Човеку почиње да изгледа да се ближњи понаша потпуно немогуће, сви његови поступци му изгледају крајње наказни, изазивачки, непристојни. То је познато искушавање нечисте силе. Кад пронађе једну, било коју лако раздражљиву тачку у човековој души ђаво почиње стално ту да подбада и да клеветом и лажју подстиче на гнев све док не раштима све душевне струне тако да је душа увек спремна да се одазове на сваку гневну помисао – и нечисте силе на тај начин нашавши себи отвор на души убрзо у њу довлаче гомилу непријатељских осећања према брату и тако лако човека брзо доводе до самих наступа беса, односно до љуте мржње према ближњем. Због тога је важно да се на самом почетку прате такве непријатељске помисли, ситна раздражљивост и гневни испади – и да им се одмах стане на крај тако што ће их човек исповедити, и уколико постоји таква могућност, он треба често и јасно такве помисли да открије пред свештеником. А он речју, саветом лако може да помогне да се сличне мисли одсеку и да се спречи даљи развој болести. Међутим, крајње је некорисно сматрати да човек треба да се обрачуна с оним према коме се појавила оваква злоба – ђаво управо то и жели. Треба издржати до краја знајући прави извор тог зла. Јер, кад човек, подстицан злим духом срџбе негодује на ближњег и њега, а не ђавола и своју страст сматра за кривца, онда он, по речима отаца Цркве, личи на пса, којег људи гађају, камењем, а он се баца на њих, гризе их, а заправо не примећује онога ко га гађа. Дакле, та страст је данас веома развијена, а за њено лечење је потребно много пажње, борбе, честог исповедања, смирености пред ближњима, самопрекора, много молитава с метанијама за себе и за оне против кога се подигла борба у човеку. Истински хришћани, они који су свом душом желели да послуже Господу своме и тражили потпуно очишћење срца, - често су себи тражили или наставника или брата с тешким, строгим или чак раздражљивим карактером, да би, живећи поред њега стално морали да се смирују и да се кроз то науче кротости и незлобивости. Такви примери се често могу срести у житијима светаца.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести 

Јеротић о атеистима: Све ми се више чини да не желе да препознају своје грехе!

Владета Јеротић је истакнути награђивани српски лекар, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, теолог, свестрани ерудита и академик САНУ.

Своја размишљања о човеку, религији, животу, али и из стручне области објавио је у преко 30 књига. Многи га највише познају по његовим мислима о хришћанству, а о атеистима, Богу и кајању је рекао:

"Све ми се више чини да сви атеисти, па и агностичари са првенствено материјалистичким погледом на свет, не желе да препознају своје грехе, или, и када их препознају, не желе да се кају.

Богу се не можемо ни приближити без увида у своју слабост и грешност. Није Богу потребан тај увид, већ нама, људима. Он једино од нас очекује љубав као слободан људски одговор на непојамну и безграничну Божју љубав.

А до љубави не можемо никад доћи док смо горди, моћни, властољубиви и славољубиви, себични и довољни сами себи."



Преузето

Заблуда јоге

Индијска јога је учење које саветује прилично аскетски начин живота потчињен дисциплини – састоји се у управљању дисањем и у одређеним физичким позама које доводе у стање опуштености које поспешује медитацију у којој се обично примењује мантра или посвећена изрека која човеку помаже да се сконцентрише. Притом јога има духовне (!), и нипошто не само физичке циљеве, као што су достизање телесног здравља и лепоте. Онима који у наше време приступају бављењу сличним стварима се најчешће ништа не сопштава о натприродном већ само о здрављу, о физичком и моралном савршенству. Више од тога, све мистичко и култно се негира. Али се понекад, после извесног времена “напредним”, перспективним и поузданим ученицима открива езотеричко, тајно учење. Међутим, и такав “телесни” ниво јога вежби формира одређене духовне погледе и припрема човека за духовне доживљаје, за које до тада није ни претпостављао да постоје. Већина оних који се баве тим учењем остаје на нивоу егзотичних вежби, хиндуистичког жаргона и свести о свом значају у “космосу”. У тој последњој тачки сконцентрисане су све почетне тачке првобитног посвећивања: свест о сопственој важности је оно што се човеку сугерише, наравно, заједно с обавезном бригом за здравље, као и “љубав према људима” што је праћено учењем о некаквом апстрактном и магловитом “добру” и “моралу”. Међутим за хришћанина “свест о сопственом значају” представља испољавање сатанске гордости која пали и ни у шта претвара сваки добар почетак. У последње време све популарнија постаје такозвана “хришћанска јога” – покушаји да се методе јоге користе у “хришћанској” медитацији, да се човек учини “опуштеним, задовољним”, пасивним и “пријемчивим за духовне идеје и утиске”. Они који се њоме баве описују “необично осећање “мира”, “одлично расположење”, “еуфорију” (блаженство), “осећај потпуног здравља”, “задовољство које испуњава тело и душу и подстиче човека на духовни живот”, “лакоћу”, “повишени сензибилитет и подложност откривању личних односа између бога и душе”, “сладосну молитву која обузима читавог човека”, осећај трепетног очекивања додира “светог духа”, “осећање нарастајуће жеље за правдом, узрастањем, и приближавањем богу” и т.сл. Свако ко схвата природу прелести (духовне заблуде) схватиће да је у овим описаним осећањима присутно управо одступање од правог пута, скретање у страну секташких “хришћанских” искустава, чак до паганских: “иста тежња за “светим и божанствним” у осећањима иста човекова отвореност и спремност да буде “усхићен” неким духом, иста тражења не Бога, већ “духовних радости”, иста самоопијеност, које се схвата као “стање благодати”, иста невероватна лакоћа уз коју човек постаје “созерцатељ” или “мистик” и псеудодуховна стања су заједничке особине оних који су пали управо у варљиво мишљење о себи. Прелести се најчешће подвргавају савремени тражитељи духовних истина који су залутали с пута и препуни су гордости. Напади источњачког мрачњаштва на нас и његов успех много дугују овом лажном мистицизму. А колико су та лажна учења саблажњива за данашњу омладину, нарочито за оне који су користили дроге и којима су слична искуства већ позната.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести 

Прочитајте још: Православни поглед на јогу

Гневите се, прочитајте зашто!

"Немогуће је да се неко не разгневи на ближњега, ако се пре тога срцем  није узвисио над њим, ако га није понизио и ако се не сматра вишим од њега".

 Св. Ава Доротеј

Бити дрзак је страшно!!

...Заиста је страшна ствар када човек постане део масе, јер она данас кличе: Осана, а након четири дана: Распни га, Распни! Зато не узвикуј „ура“ и не аплаудирај тамо где влада неистина. Ако те питају како то знаш реци им: „моја савест  ми то каже“. Како да препознамо Јуду? Спаситељ је на Тајној вечери рекао: Који умочи са мном руку у зделу тај ће ме издати. Кад је ученик дрзак, онда он хоће да се пореди са својим учитељем и са претпостављенима, да заузме прво место, да се први лати чаше. Старији још нису ни почели с доручком, момче се већ облизује, већ се најео. Тако се рађа будући Јуда. Јуда је један од дванаесторице. Ако старији  нису сели за сто, немој ни ти. Кад старији седну након молитве седни и ти, тек кад старији узме кашику, узми је и ти. Ако су старији почели са јелом, онда почни и ти.

Архимандрит Алипи 

Из Несвети а свети

Старче, шта је гордост?

Један млади монах питао је старца: - Оче, шта је гордост?
 - Гордост је кад мислиш следеће: "Да би доказао да сам у праву, тј претпостављам  да сам могао бити у праву."

Дали "разлог" спречава људе да верују у Бога?

 Грех је оно што нас спречава да верујемо у Бога, а не разлог. Из тог разлога, ако кажете  атеисти да живи шест месеци према етици Јеванђеља, и они то уради, он ће постати верник а да то неће ни знати.

"Ја не верујем у Бога", обично би рекла опака и неморална особа. Нема особе која је морална, чедна, пуна врлина, итд а  да је у стању  са лакоћом да изговори: "Нема Бога!"

Старац Епифаније (Теодоропулос)

Ето видиш да сам био у праву...

Полемика са смирењем
У једном селу живео је невероватни полемичар, који је полемисао редом са свим и сваким. Захваљујући својој невероватној упорности успевало му је да сваку полемику заврши у своју корист са речима „Ето видиш да сам био у праву“. На свако тврђење и сваку мисао он је увек налазио супротну. Будући горд због својих победа у полемикама чуо је једном да је у његово село код његовог пријатеља дошао један мудар старац.

„Ако успем да надвладам полемиком и тог старца, онда не само да ћу бити славан у свом селу, већ и у целој земљи“,- одлучио је овај занешењак и кренуо да тражи мудраца. Дошавши у кућу у којој је гостовао мудрац он замоли да му дозволе да разговара с њим. Када су га довели код старца, рекао је гордо: „Мудрац, наслушао сам се о твојој мудрости али без обзира на то уверен сам да сваку фразу коју изговориш могу да оспорим и докажем да сам ја у праву“.
- Да, у праву си – старац је одговорио мирно.
- Не, нисам у праву, - кроз плач је узвикнуо споритељ…и престао.

Чудна глад!

Један отшелник је дошао да се жали старцу да сваки дан од девет сати ујутру у свом отшелништву осећа чудну глад. Док је био раније у манастиру могао је без напора да не једе по неколико дана.
Не чуди се томе, сине мој,- одговорио му је старац.- У пустињи нема никога ко би био сведок твојих постова и ко би те подржавао и хвалио. Раније ти је сујета служила као храна у манастиру, задовољство које си осећао због тога што су други видели твоје уздржање, за тебе је било слађе од јела.

Шта значи бити горд?

Горд човек никада не може да буде ни миран ни срећан. Горди човек се налази у конфликту са целим светом који га окружује, јер сматра да је управо он центар света, а пошто је немогуће да натера друге да верују у то, он се изнутра осећа увређеним и погођеним. Чак и ако горде људе на извесно време везује нека заједничка идеја, то је свеједно лабав савез. То је савез који ће се распасти и завршити непријатељством свих против свакога и свакога против свих. Надмен човек не може имати ни мира ни спокоја. Он је стално нерасположен, стално је раздражен, никад није задовољан.

Горд човек није у стању да поштује другог човека, јер је гордост лажна свест о свом умишљеном превасходству. Горд човек у дубини душе сматра да сви остали могу да буду само његови робови и да врше његову вољу. Горди људи су увек насилни према другима. Ово насиље може да се испољава у различитим облицима и различитим размерама. Веома често поприште таквог насиља постају односи измећу супружника. И у томе је један од разлога лабавости савремене породице: уместо савеза љубави она се претвара у непрестану борбу за власт измећу својих чланова, од којих је сваки уверен да ће бити добро ако он у својој породици постане наредбодавац и цар.

Горди човек наизглед може бити религиозан, али то је само наизглед, зато што срце гордог човека никада неће моћи ватрено и покајнички да се моли. Горд човек личи на болесника који је убеђен да је здрав. Такав човек ће се дубоко увредити ако му кажу да му прети смртна опасност од болести, иако ће се истовремено жив распадати од неке унутрашње гнојне ране или рака.

Да, свака страст, свака лаж, свако зло су од ђавола. Али је гордост најстрашније од свих зала за духовни живот, највеће уподобљење демону. Горди човек, чак, и своје способности претвара у зло. Зато је за гордог добро да нема никаквог талента. И Господ их често одузима од гордог управо ради његовог спасења. Постоји духовно стање које се назива прелест, када гордост доводи човека до помрачења ума и он себи приписује способности чудотворца, пророка, духовника, прозорљивца итд. Људи који су пали у прелест споља личе на безумне, али сваки горди човек у суштини и јесте безуман, зато што је ван Бога - област таме и безумља, а горди човек излази из центра живота, удаљава се од Бога. Зато свештеник, који има задатак да буде проповедник Јеванђеља, савршитељ Светих Тајни и духовни отац, највише треба да се брине о томе да код своје духовне деце искорени гордост.

 

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви