Прилазе исповјешћу, а не желе да се избаве од греха..

 Има оних који пристипају исповести само да би поново били удостојени Причешћа. Такви не желе толико да се избаве од греха, колико да изнуде од свештеника да их причести, али се тиме савест не чисти од кривице, већ и самог свештеника увлаче у грех, зато је речено: Не дајите светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње; тј. нечисти дуси недостојни су Светог причешћа.

Св.Амвросије Милански

Шта је потребно знати у вези причешћа?

    Приликом примања светих Тајни понеки верници не знају како тачно треба да поступе. Зато бих поставио неколико конкретних питања у вези са тим. Треба ли да се прекрстимо када приступамо светом Путиру? Треба ли да целивамо Путир после причешћивања? Треба ли да честитамо једни другима што смо се причестили, да се рукујемо и љубимо, као што видех да то понегде чине? Ко треба да стане први у ред за Причешће: Новокрштени? Деца? Одрасли? Шта је још потребно знати да би се овај свети чин извршио како заслужује?

ОДГОВОР:

    Већ смо раније констатовали ту жалосну чињеницу у нашем Србском народу "да многи не знају како се у цркви на богослужењу треба владати (када и како се треба крстити, метанисати, палити свеће и тд), па наравно, и како треба приступати "светим Тајнама",то јест светом Причешћу, што и јесте главна тема овога Вашега питања.

    Одговорити детаљно и исцрпно на све у питању истакнуте моменте, значило би настојати строгим прописима "оковати" не само ову Свету Тајну, него и лишити човека његовог природног израза и слободе у понашању. А то Православна Црква, која је царство слободе и духа, никада није чинила, јер је то страно њеном бићу. То пак не значи да Црква трпи и толерише јавашлук и хаотично стање у своме животу, као и неконтролисано понашање своје верне деце. Не! Напротив, она даје и прописује основне смернице, оквире, правила, у границама у којим се појединци ипак крећу слободно. Као у питању језика. Постоји граматика и граматичка правила како се правилно пише и говори, али ипак сваки појединац се њима слободно користи. Отуда толики правци у књижевности, стилови и облици књижевних остварења. Живот је много шири и дубљи од свих прописа, и он се ни у какве строге калупе не може стрпати. То важи на свим нивоима живота, па и у Цркви.

   Ипак, пар корисних савета (никако правила и прописа) у вези Ваших конкретних питања неће бити на одмет, због чега их ми даље и наводимо. Не онако како је то неко негде "прописао", него како је кроз Предање Цркве до нас дошло, као и на основу личног искуства и расуђивања. Но и то што будемо рекли, не бих желео да се схвати (и прихвати) као неки "строги прописи", него само као нужна упутства, савети, смернице.

Дакле: Треба ли да се прекрстимо када приступамо светом Путиру? - Зависи како осећамо, како смо себе верски образовали. У ранијем одговору о знаку часнога Крста, рекли смо да су верници у старо време (па и у нашем народу до недавно) осењивали себе знаком Крста у свакој животној прилици, при сваком делу, на сваком месту. Сасвим је, дакле, разумљиво да треба то да чинимо и када приступамо најсветијој Тајни светом Причешћу. Али то треба чинити мудро и опрезно, још док се приближујемо свештенику. НИКАКО у непосредној близини, испред саме Чаше, јер нам се може десити да неопрезно, или због гужве, руком закачимо или ударимо у свети Путир, те пролијемо свето Причешће. А то је тежак и велики грех. Зато свештеник опомињући и призива: "Са страхом Божјим... приступите".               

    Исто би то важило и за питање:Треба ли да целивамо свети Путир после Причешћа? -Треба, јер је то израз наше љубави и благодарности Господу што нас је удостојио да нам преда Себе у светом Причешћу, да се сједини са нама и кроз то нам дарује живот вечни. Но и то чинити само када нам прилике (и свештеник) то дозвољавају, јер само по себи то није и обавезно, поготову у данима када има велики број причасника, где увек има неупућених, непажљивих и неспретних, па би настојање да СВИ целивају свету Чашу сигурно довело до непредвидивих и непожељних последица. Зато је у свему потребно расуђивање и опрез, о чему нарочито свештеници морају да воде рачуна.       

    "Руковање и љубљење" међусобно после светог Причешћа, као израз радости и "честитања" што смо се причестили, нема никакве основе у освештаном црквеном Предању и вековној пракси Цркве. То је новији "изум" у неким срединама, који се често може злоупотребити и извитоперити, као што и бива. Та "честитања" помало нас међусобно утврђују у сујети и гордости, јер их често (макар и несвесно) доживљавамо као тобоже потврду наше достојности.                        

     Што се пак тиче поретка и реда "ко треба да стане ПРВИ у ред за Причешће", питање је без суштинског значаја и предањског корена, као и претходно. У пракси је, пак, углавном свуда (а и то зависи од умешности свештеника и верске свести појединаца), да се најпре причешћују деца (уколико се напред налазе). Умесно би било (а не по неком правилу или пропису) ако има новокрштених душа, којима је то прва Причест,да се они најпре и причесте,што им унапред свештеник треба да објасни и одреди место где да стоје за време свете Литургије. Најчешће је, пак, пракса (то не треба ни мењати) да се причешћују онако како се формира ред од самих верника. Најбитније је да се то обави без гурања, галаме и унутрашњег гнева. Што дубље будемо поимали значај ове свете Тајне, то ћемо се пристојније и понашати при примању исте, и никада нећемо настојати да се гурамо напред, нити пак, да пошто пото останемо задњи. Онде где се задесимо у реду, ту смирено и приступамо светој Чаши.

    У вези ове свете Тајне још би требало знати и додати да припрема постом за малу децу није обавезна и да се деца (до 7 го дина) треба и могу стално причешћивати чим буду крштена. Наравно, од 4, 5 године потребно их је постепено привикавати на неку врсту поста и припреме. Пост за одрасле (као нужна припрема, о чему је било више говора у претходном одговору), поред уздржавања од мрсне хране и уља, подразумева и уздржавање од коришћења било које врсте алкохолног пића, као и апсолутни пост (ништа не узимати у уста) од поноћи до момента причешћивања наредног дана.

    То би укратко била само једна прегршт практичних упутстава, што ни издалека не исцрпљује сва питања, интересовање и случајеве који се у животу Цркве и појединца могу појавити у вези ове свете Тајне. Али, живећи Црквом и у Цркви, практикујући свете Тајне и свете врлине, мићемо постепено узрастати и у поимању свега онога што се у Цркви збива и дешава, богатити своје духовно и животно искуство и постепено напредовати и узрастати док не достигнемо сви у "човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4,13).

Нека нас дух смирења у томе води и руководи.                                         

Мир ти и радост од Господа.

Из књиге
Практична веронаука

Старче, да ли магија увек успева?

Да би магија успела, човек треба ђаволу да да повода. Треба, значи, да му да озбиљан разлог и да није заштићен покајањем и исповешћу. Чак и лопатама да бацају магије на онога ко се редовно исповеда, оне се не примају, не успевају. Јер када се човек исповеда и има чисто срце, не могу магови да делују заједно са ђаволом и не могу да му нашкоде.

Једном је у колибу дошао неки средовечни човек, са таквим изгледом... Чим сам га, још из далека, видео, било ми је јасно да је под утицајем демона. "Дошао сам да ми помогнеш", рече ми, "помоли се за мене јер већ има година дана како трпим ужасне главобоље, а лекари ништа не могу да нађу" "Имаш демона", кажем ја њему, "зато што си ђаволу дао повод да те напада." "Нисам ништа учинио", каже он. "Ниси учинио ништа?" - кажем му. "А зар ниси изневерио једну девојку? Е, она је отишла и бацила чини на тебе. Иди и затражи опроштај од те девојке, после тога се исповеди, а ја ћу да ти очитам молитве за изагнање демона, па ћеш поново бити здрав. Ако ти ниси схватио свој грех и ниси се покајао, сви духовници на свету да се окупе и да се помоле, демон неће отићи." Када дођу такви људи, са таквим ставом, разговарам са њима сасвим отворено. Њих треба продрмати да би дошли себи.

Један други ми је рекао да његова жена има демона. Непрестано прави невоље по кући. Устаје ноћу, буди их, прави по кући дармар. "Да ли се ти исповедаш?" Питам га. "Не", каже он. "Вероватно сте ђаволу дали повода", кажем, "то се не дешава из чиста мира." Напослетку смо открили да је био код једног хоџе који му је дао нешто да попрска по кући за срећу, како би му посао ишао боље, а он томе није придавао никакав значај. Тако се ђаво уселио у његову кућу.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

Објасните ми шта је Свето Причешће и шта њиме добијамо?

    Ја сам скоро крштена и многе ствари у Цркви ми још нису довољно јасне. На пример, чула сам да је Свето Причешће "најсветији тренутак" у животу православног хришћанина. Објасните ми шта је Свето Причешће и шта њиме добијамо. Желела бих да ми ово најважније питање постане потпуно јасно.

ОДГОВОР:

    Смирење треба да је основна врлина сваког православног хришћанина. Она је основ и темељ читаве зграде нашег спасења коју градимо целог живота. Ви, иако почетник у вери, ту врлину показујете још у самом почетку Вашег питања, признањем да Вам "многе ствари у Цркви нису још довољно јасне". Јер смирење и јесте познање свога несавршенства, свога незнања, и своје немоћи. Значи, на добром сте путу да постанете добра хришћанка. Ако се правилно схвати Крштење, као духовно рођење, онда је ово друго сасвим природно. Вама тек предстоји узрастање у вери и у познању Сина Божијега.

Ваша жеља да "одмах" схватите и појмите сав значај Светог Причешћа, колико је узвишена, толико је и смела. Ако је Крштење, као што рекосмо, рођење за духовни живот, Причешће је савршенство и круна тога живота. Између та два момента уризничено је сво богатство и раскош хришћанских истина и хришћанских врлина. Оне се освајају и усвајају постепено, неприметно, онако као што дете неприметно расте и узраста у зрелог човека. Без свега тога тешко је потпуно схватити и појмити Свето Причешће и његов значај за нас. Ипак, покушаћу да што је могуће краће и простије удовољим Вашој племенитој жељи и објасним колико је то речима могуће учинити.

    Метод "познања" (стицања знања) у Православљу је опит, лично искуство. Чувши од Филипа вест о појави Христа Месије, и то из Назарета, Натанаило изражава отворену сумњу питањем: "Из Назарета може ли бити што добро"? Филип му на ту сумњу кратко и једноставно одговара: "Дођи и види" (Јн. 1, 46).    За време причешћивања верника најчешће се за певницом поји: "Вкусите и видите јако благ Господ", што значи да само учествујући активно у тој заиста најсветијој тајни, можемо схватити и осетити "шта је Свето Причешће".

    То сазнање, стечено опитом, није могуће пренети другоме путем речи (усмене или писане, свеједно).Стога, све даље што будемо изнели као одговор на Ваше питање може у најбољем случају задовољити само Вашу интелектуалну страну.

    Дакле, Свето Причешће јесте најсветија Тајна коју је Господ Христос установио и својој Цркви у наслеђе оставио. Та света тајна је установљена на Тајној Вечери, непосредно пред Христово страдање и распеће на Голготи. На тој после-дњој пасхалној вечери, Христос је, поред осталог, благословио хлеб и вино, назвавши их телом својим и крвљу својом, разделио својим Ученицима и Апостолима (Мт. 22, 26-28), и заповедио им да и они то убудуће чине (Лк. 22, 19).

   Та света Тајна, у којој ми под видом хлеба и вина примамо само истинито Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа, назива се свето Причешће или Евхаристија. Она је била и остала средиште и срце свих Тајни Божијих у Цркви. У свим другим светим Тајнама постајемо заједничари и причасници нетварних енергија Божјих, које се једним именом зову "благодат Божија", а која нам је неопходна за узрастање у духовном животу, док у светом Причешћу постајемо причасници самога Тела и Крви Богочовека Христа, примамо га целосног у себе и сједињујемо се са Њим на најприснији и најсавршенији начин.

    Без Светог Причешћа Телом и Крвљу Господа Христа нема хришћанског и духовног живота. Они који се достојно Причешћују осигуравају себи бесмртност и вечни блажени живот. Кроз Свето Причешће православни хришћанин стално обнавља свој савез са Господом Христом, и свој завет Господу Христу дат у светом Крштењу. То ми чинимо и као појединци и као "Народ Божји", "Нови Израиљ". Света Литургија, на којој се причешћујемо, продужетак је оне Прве Тајне Вечере, и њено непрекинуто присуство у свету.                  

    Иако је Христос свету Тајну Причешћа установио при крају свога домостроја спасења људи, Он је о њој раније често говорио и напомињао је. Једном приликом рекао је присутним Јеврејима: "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53), а затим продужио: "Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни" (Јн. 6, 54). То је оно што ми добијамо светим Причешћем и од светог Причешћа. А живот Вечни? Шта је то? - То је оно што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а што Бог уготови онима који Га љубе.

    Међутим, кроз свето Причешће ми не само да добијамо ова неизрецива и вечна духовна блага него и постајемо заједничари у Христовом животу, смрти, али и у слави. Јер Он је даље рекао: "Ко једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему" (Јн. 6,56). Постајемо, дакле, сутелесници Христови и сунаследници са Њим његове вечне славе и блаженства, јер нас Он на тај начин усиновљује Оцу своме и Богу нашем.

    У светом Причешћу остварује се неизрецива тајна. Као што деца, узимајући млеко од својих мајки, уствари се хране телом и крвљу својих матера, и тако расту, тако и ми у светом Причешћу узимамо Тело и Крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају. Рекли смо овде "наше душе", јер тела наша су од земље и хране се земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном јер је Христос и рекао: "Ово је хлеб који сиђе с неба" (Јн. 6,58).

    Из реченога је јасно да је неопходно да се причешћујемо ради узрастања у духовном животу и задобијања вечног и блаженог живота. Међутим, како треба да се причешћујемо, како да се за причешће припремамо да би нам оно уистину било на "исцелење душе и тела и на живот вечни", а не "на суд или на осуду", као и многе друге практичне појединости у вези светог Причешћа, сазнаћемо из следећа два одговора.
Из књиге "Практична веронаука"

Како и када треба да се причешћујемо?

Како и када треба да се причешћујемо светом Тајном Тела и Крви Христове?

ОДГОВОР:     

    Искрено се радујем да и данас, у времену нашег великог моралног, духовног и националног посрнућа и пада, постоје душе које су заокупљене вечним питањима из области духовног живота. То је знак да је жив Бог наш и да је жива душа овога народа. Нажалост, још увек је неупоредиво већи број оних који се муче и које муче само овострана, материјална, земаљска питања и проблеми. Али, Христово стадо је увек било у мањини. Није чудо што је тако и данас.          

    Ваше, пак, конкретно питање: "како и када треба да се причешћујемо..." захтевало би читаве томове да би се на њега исцрпно одговорило. Ја ћу, пак, настојати да останем у границама досадашњих одговора, и да изнесем само оно што је најбитније.                                        
 Будући да је свето Причешће најсветији и најважнији моменат у човековом животу овде на земљи, јасно је да се том моменту не може приступати без одређене и свестране припреме. Питање, пак, припреме за свето Причешће је јако девалвирало у нашем народу. Уврежило се из наше прошлости мишљење да је за причешће "довољно постити недељу дана", схватајући притом пост "искључиво" у физичком смислу, као уздржавање од мрсне хране. И само то, и само толико! Но такво схватање је у основи погрешно. Када то кажемо, не сматрамо да је такав пост непотребан. Напротив, сматрамо да је он, сам по себи и сам за себе, недовољан.      

    По учењу православне Цркве, човек је биће састављено од душе и тела. Када се причешћује, чини то као целосно биће, као једна, јединствена и непоновљива личност саздана по своме прволику - Богу. Отуда следи да и припрема за свето Причешће мора бити двојака: духовна и телесна. Телесна припрема се састоји у горе наведеној врсти физичког поста. Духовна, пак, припрема, која је много важнија (јер је и душа неупоредиво важнија од тела), састоји се, пре свега, у "духовном посту", у избегавању у току припреме свакога греха и свакога зла (у мислима, речима и делима), а затим, у очишћењу "душе и тела" у светој Тајни покајања и исповести од свих раније учињених греха. Без ове духовне припреме, на основу само телесног поста "од недељу дана" (или било колико), нико не би требало да приступа светом Причешћу.

    Долази сада тежи део вашега питања, одредити "када се треба причешћивати"? На то директно и конкретно питање није могуће дати јединствен и конкретан одговор. Не зато што га не знамо, него зато што такав одговор не постоји. Нигде и ни од кога није одређено ни записано када и колико често се треба причешћивати, јер се та и таква питања никада нису одређивала паушално, према свима једнако. Јер, као што рекосмо, сваки човек је личност за себе, и он, као такав, ступа у лични однос са Богом својим у светом Причешћу. Не као јединка, као "једна сламка међу вихорови", него као члан и део Тела Христовог - Цркве свете православне. Управо стога ни он сам, ма колико паметан и образован био, не може да "пропише" себи типик када и колико често треба да се причешћује.     

    Ипак, постоји једно правило које нам може помоћи у решавању овога, веома важног питања из области духовног живота. Тајна је у томе да сваки верни члан Цркве Божије, који жели да се труди на своме спасењу, неопходно треба да има свога духовника (не само ради исповедања грехова), духовног оца који га духовно рађа и руководи на путу спасења. Без духовника није могуће безбедно проћи пут спасења и стићи своме назначењу - сједињењу са Богом или обожењу.           

    Па као што човек може имати само једног телесног оца, тако може имати и само једног духовног оца коме ће се поверити и предати на духовно старање и руковођење. Без њега ни један духовни (чак ни животни) проблем не можемо и не смемо решавати. Ако постоји здрав тај духовни однос између духовног оца и духовног чеда, онда је духовник тај (и једино он) који је властан и надлежан да процени према нашем духовном стању, ревности и труду, када и како често можемо и смемо да се причешћујемо, као и то како смо дужни за причест да се припремамо, било у посту или ван поста.

    Сасвим је разумљиво да, ако један духовник има више духовне деце (а обично их има), он нити хоће, нити може свима прописати исто правило по питању светог Причешћа, него свакоме аналогно према његовом духовном стању. Исто онако као што лекар у болници има много болесника, па не може свима преписати исти лек и исти третман лечења, него свакоме према његовој болести. А да би знао шта стварно коме треба дати, мора најпре доћи до тачне и јасне дијагнозе болести за свакога од њих.

Да до ње дође, лекару највише помаже сам болесник, излажући му подробно историју и ток своје болести, и описујући тачно где га и како боли. Без ове болесникове помоћи, ни најбољи лекар, ни најсавременији апарати нису у стању да утврде право стање болесника и да доведу до успешног излечења.

    Исто тако духовнику једино можемо ми помоћи да успостави тачну дијагнозу нашег духовног стања, на основу којега ће одредити шта је за нас спасоносно, тј. када и колико често можемо и треба да се причешћујемо. Да бисмо му то омогућили, ми према духовнику треба да испунимо три основна предуслова. То значи:

    1. Имати пуно поверење у духовника,

    2. Бити потпуно отворен и искрен пред духовником, и            

    3. Имати пуну и апсолутну послушност према духовнику.

    Ови предуслови су међусобно узрочно повезани и условљени јер један из другог извиру. Ако један од њих недостаје или није потпун, нису могућа ни друга два, и тада духовник (ма како велики и чувен био) не може нам помоћи у делу спасења.

    Стога, у великој су заблуди и ходе клизавим путем сви они који на основу једног разговора, или предавања "да се треба што чешће причешћивати", да је то исправно и "по светим Оцима" и тд., узимају слободу да сами себи одређују "рокове" причешћивања, да се "угледају" на друге и томе сл., па масовно иду на причешће "сваке недеље" (или чак: сваке литургије), независно од припреме за ту најсветију Тајну, на сметње које евентуално код њега постоје за свето Причешће.            Такви сами ходе путем спасења, без вође и без духовника, те раније или касније, падају у разноврсне заблуде или прелести (како се то стручно назива), јер им свето Причешће не бива "на исцелење душе и тела", него "на суд и на осуду". Код тебе да не буде тако!               

Мир ти и радост од Господа.
Из књиге
Практична веронаука

Узнемирује ме то што се причешћу сви из исте кашичице..

Мене узнемирује питање о Причешћу. У цркву сада иду сви: верни и неверни, клошари и донедавни робијаши. Свет је толико постао инфициран да је туберкулоза стекла отпорност на најјаче лекове, па чак ни најмоћнији антибиотици на њу не делују, а да хепатитис, дизентерију итд ни не спомињемо. Ми, пак, на причешћивање носимо малу децу, идемо и сами, те сви примамо из једне кашичице коју свештеник све до краја чак ни не спушта у Чашу са Причешћем. Шта да се ради?

Атеистицка пропаганда је протеклих година тврдила да Св.причешће, иконе и друге црквене светиње преносе заразу. Уосталом, она је тврдила да ни Свемогућег Бога нема ...

Као прво, историја не познаје ни један једини случај да се неко од оних који су се причестили из једне Чаше разболео од хепатитиса, туберкулозе, итд.. Истовремено, познато је мноштво случајева када су насмрт болесни људи после причешћа добијали потпуно оздрављење. У књизи "Свети Јован Чудотворац", која описује живот и чуда светог Јована (Максимовића), спомиње се случај када је човек болестан од беснила пљунуо у Свето причешће, након чега је владика Јован узео Свете Дарове, употребио их и при томе му се ништа лоше није десило.

Као друго, Црква се према онима који желе да приступе Светој Часи не односи без разлике. Пред Причешће се верници обавезно исповедају и после исповести свештеник доноси одлуку може ли дотични човек припустити причешћу или не. У евхаристијској Чаши налази се Тело и Крв Христа, који је исцељивао губаве, бесомучне, узете. Страшно је и помислити да човек који себе назива хришћанином сумња у то да је Христос "исти јуце и данас" (Јев. 13, 8).

 Одговор духовника

Са руског А.

Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће?

Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље?

„Правило тродневног поста пред причешће ни у каквим канонима и правилима Цркве једноставно не постоји. Постоји традиција, која се формирала при Синодалној епохи, када су се људи јако ретко причешћивали. Тада су постојали разни рокови поста: три дана, три недеље, например. Данас, за човека, који живи квалитетним црквеним животом, нарочито ако он пости постове које је Црква установила, (а њих, као што знате, у нашем календару, довољно много), нема потребе налагати оном који жели често да се причешћује, некакве додатне постове.“ Затим је додао, да то питање верник треба да реши са својим духовником.

Са духовником такође је неопходно размотрити и питање о исповеди пред причешће, приметио је он, и са своје стране дао важна појашњења. Према његовим речима, у данашње време у РПЦ „постоје различите парадигме: постоји општа исповест, мада то, наравно није норма, исповест мора бити лична“. Ипак, у савременим условима, питање о међусобним односима исповеди и евхаристије – „није сасвим једноставано.“

Многи схватају исповест као својеврсну „карту за причешће“, подсетио је митрополит Иларион на израз познатог богослова о. Александра Шмемана. Као резултат тога, недељом ујутро може се у храму видети чудан натпис: “Они, који се не причешћују, стоје за време Литургије у центалном делу храма, а они, који желе да се причесте, целу службу треба да простоје у бочном делу, где се врши исповед и у најбољем случају само у тренутку изношења Путира, ослобађају се таквог стајања у реду.“
Надаље, митрополит је приметио, да је причешће тесно везано са исповедањем управо у РПЦ, и да у другим Помесним Црквама таквих традиција нема. „Например, у грчким црквама, људи се, као по правилу, причешћију без исповеди, а исповед се претворила у ретку појаву“.

Али исповест није важна само ради тога да би се човеку допустило причешће“, наставио је архијереј. „Исповест је важна ради тога, да би човек спознао своје грехе, извео некакве анализе пред лицем Бога и пред лицем свештеника. Исповед, сама по себи показује на њега одређено преображавајуће дејство. Али исповед не сједињује човека са Христом, како се то дешава при Евхаристији – „Тајном над Тајнама.“
Уједно, он је подвукао да су све Црквене Тајне међусобно повезане, и не могу се „вештачки супротстављати“.

У својству карактеристичног примера био је наведен распрострањен однос ка Тајни јелеосвећења: „Например, неки људи мисле, да је потребно једном годишње помазати се јелејем, чак иако нисте болесни, зато што се у Тајни јелеосвећења опрашатају заборављени греси. А неки чак и сматрају да Тајна јелеосвећња „испуњава“ Тајну исповести! А то не постоји! Ако се човек исповедио од свег срца...онда, чини ми се , њему се опраштају сви греси, и свештеник у разрешној молитви управо о томе и говори. У томе се састоји исцељујућа и спасоносна Тајна исповеди. Али исповед, сама по себи, не може заменити Евхарстију, зато што Евхаристија као Тајна над Тајнама и средиште црквеног живота хришћанина, не замењује друге Тајне“, закључио је председавајући ОСЦВ.


Такође је постављено питање, колико је душеполезно одређивати забрану причешћа, епитимијом. „То је могуће у случају, ако је свештеник уверен, да ће таква казна уродити плодом, и као коначан резултат, приближити човека Богу, а не да га удаљи.“ А данас се често дешава, да човек, услед такве забране, налази испред могућности да оде од Цркве.“, рекао је митрополит Иларион.

Зашто треба да се причешћујемо?

Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?

- Кобила коју видите, - рекао је човек, - јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.

- Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.

Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:

- Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.

Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:

- Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.

Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа - па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!

Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.

У почетку IV века, када је преподобни Макарије Египатски још био дете, у једној источној римској провинцији живео је презвитер Епиктет. Због чистоте свог живота он је од Бога добио дар да твори чудеса: слепима је враћао вид, лечио је губавце и изгонио нечисте духове из бесомучних. Једном су му довели тешко болесну петнаестогодишњу девојчицу. Њен отац, угледни државни великодостојник, припао је ногама светог са молбом:

- Човече Божији, сажали се нада мном и не одбијај ме. Моја кћер јединица болесна је већ три године и не може да покрене ни један део тела. Помоли се за нас, сажали се над нама, јер и ми смо чеда Цркве Христове и просвећени смо светим крштењем.

Преподобни Епиктет прожео се састрадањем према несрећном оцу и усрдно се помолио Богу за његову кћер. Затим је болесницу помазао светим јелејем и она је одмах добила исцељење и сама стала на ноге. А њеном оцу, који је ликовао од радости и благодарио Богу за чудо, свети Епиктет је рекао:

- Ако хоћеш да у твом дому нико не буде болестан, ти и сви твоји укућани сваке недеље се причешћујте Божанственим Тајнама Тела и Крви Господа, претходно очистивши своје срце како ваља.

Какав закључак можемо да изведемо из наведених примера? Често и редовно причешћивање свети су сматрали неопходним условом за нормалан ток живота Хришћанина. Својим духовним погледом праведници су видели да удаљавање од Светог Причешћа неминовно навлачи на човека демонске нападе, разна искушења и телесне немоћи.

О значају Светог Причешћа за спасење душе нису говорили само поједини свети. Хришћанска Црква је од првих дана постојања захтевала од својих чланова често причешћивање Светим Тајнама и строго васпитно укоревала оне који нису испуњавали овај захтев. О томе се говори у Апостолским правилима и у канонским одлукама Васељенских Помесних Сабора.

Девето Апостолско правило и друго правило Антиохијског Сабора заповедају да се од црквеног заједничења одлуче Хришћани који без оправданог разлога напуштају Литургију пре њеног завршетка, а такође и они који се не причешћују, иако дочекују крај богослужења. Читајући ова правила неки наши савременици, који посећују храм једном годишње, могу да помисле: не треба да се плашимо одлучења јер обавезно стојимо до краја службе и причешћујемо се. Али такве вернике морамо да ражалостимо. Осамдесето правило Шестог Васељенског Сабора и једанаесто правило Сардикијског Сабора говоре о томе да сваки Хришћанин који без оправданог разлога одсуствује са недељних Литургија у току три седмице, треба да буде одлучен од Цркве.

Дакле, Црква је у давнини захтевала да се њени чланови, ако нема сметњи, сваке недеље причешћују Светим Христовим Тајнама.

Као што је познато, причешћу претходи напрегнута духовна припрема. Али зар у том случају није тешко причешћивати се Светим Тајнама сваке недеље? Разуме се, то је тегобно за оне који желе да уђу у Царство Небеско не оптерећујући себе много. Ипак дело спасења захтева од нас сталне напоре. А они треба да буду нарочито управљени на то да причешће постане центар нашег духовног живота.

Дело Светог Причешћа је дело живота, - учи свети Теофан Затворник. - Причешћивати се или не причешћивати се значи бити или не бити Хришћанин, живети или не живети у Христу. "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53).[2] Црквена историја познаје много примера који потврђују ову истину.

У Египатској пустињи близу града Диолка у давнини је живело мноштво монаха. Међу њима својом светошћу истицао се презвитер авва Амон. Једном је за време Литургије поред жртвеника видео анђела који је нешто писао у отвореној књизи. Пажљиво погледавши, презвитер Амон је приметио да анђео записује имена монаха који се причешћују, а да имена одсутних са Евхаристије брише. Подвижник је помислио: шта би то могло да значи? Његова недоумица решена је кроз три дана. Сви који су били одсутни са Евхаристије - умрли су. Вероватно је Господ сматрао да више нема смисла да на земљи живе Хришћани који су заборавили своје позвање.

Неко може рећи да је овај пример изузетан случај: кад би сви Хришћани који се ретко причешћују умирали, Црква би била крајње малобројна. Можда је, у ствари, презвитер Амон добио од Бога изузетно откривење ради назидања верујућих, али зар то ишта мења? Као прво, ако будемо избегавали причешће, и наша смрт може у потпуности да се уброји међу сличне нетипичне кончине. А друго, зар је наведени пример тако изузетан? Можда многи Хришћани ипак напуштају земаљски свет пре времена управо зато што заборављају једно од најважнијих дела свог живота. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише да су последице недостојног причешћивања то да су многи међу Хришћанима слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор 11, 30). Ако је то тачно у погледу оних који примају Свете Тајне не очистивши се од својих безакоња, онда је утолико пре то истинито у погледу оних који сасвим престану да приступају Причешћу.

Хришћани првих векова причешћивали су се веома често. Чак и у најбезизлазнијим ситуацијама, када није било никакве могућности да врше Евхаристију, они нису престајали да теже ка чаши Господњој.

Презвитер Лукијан, знаменити богослов из Антиохије, својом проповедничком делатношћу изазвао је јарост незнабожаца. По наредби владара источног дела римске империје Максимијана Галерија презвитер Лукијан је био бачен у тамницу 312. године. Без обзира на претње, тамо од њега нису могли да изнуде одрицање од Христа. Тада су џелати ишчупали из зглобова све кости мученикових руку и ногу и бацили га на оштре крхотине од глине. Будући непокретан на њима је одлежао две недеље. Шта је највише од свега презвитер Лукијан желео за то време? Исцељење? Не. Његова душа жудела је за Светим Причешћем.

Када се приближио празник Богојављења презвитер Лукијан и сви Хришћани који су били затворени с њим решили су да се причесте Светим Христовим Тајнама. Али стража је строго чувала затвор. Није било никакве могућности да се у тамницу достави све што је неопходно за Евхаристију и да се она саврши пред будним очима војника. Презвитер Лукијан је почео да се моли Богу за помоћ. И Господ је услишио његову молитву: верни су успели да, кријући од војника, унесу у затвор хлеб и вино. Али шта да чине затим? Јер у тамници није било ничега од прибора потребног за богослужење. И тада је свети Лукијан одважно рекао Хришћанима који су се са њим налазили у затворској ћелији:

- Станите око мене и будите црква, јер верујем да је жива црква боља и благопријатнија Богу од оне која је саграђена од дрвета или камена.

Када су га сви окружили, изговорио је:

- Одслужимо Литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. Зачуђени, Хришћани су упитали презвитера:

- А где, оче, да положимо хлеб ради вршења Тајне? Овде нема престола.

- Положите га на моје груди и имаћемо живи престо Живоме Богу - одговорио им је свети Лукијан, лежећи свезан на леђима.

После тога у тамници је на грудима мученика била одслужена Божанствена Литургија и сви сужњи су се удостојили да приме Свете Тајне. Они су били убеђени да ће баш причешће укрепити њихов дух да мужаствено поднесу предстојећа мучења у Христово име.

За време сурових гоњења у давнини сваки Хришћанин је био свестан да у сваком моменту може бити ухваћен и осуђен на смрт због исповедања своје вере. Зато су многи носили са собом припремљене (пређеосвећене) Свете Дарове и причешћивали се њима пред мучења и смрт.

Чак су и гонитељи запазили стремљење Хришћана да учествују у Евхаристији и извели су одговарајуће закључке за себе. Тако је у почетку IV века римски император Диоклецијан својим едиктом прогласио служење Литургије за преступ. На једном од процеса против Хришћана у Картагини проконзул Анулиније упитао је окривљене:

- Јесте ли учествовали у Литургији Хришћана?

- Ми смо Хришћани - смело су изјавили оптужени.

Желећи да Хришћане осуди због кршења императорског указа, а не само због њиховог имена, проконзул је бесно поновио питање:

- Не питам вас да ли сте Хришћани, него да ли сте учествовали у Литургији Хришћана?

- Ми смо Хришћани и, према томе, учествовали смо у вршењу Господње Тајне! - мужаствено су одговорили оптужени и додали:

- Ми не можемо да живимо без чињења Божанствене вечере. Потписујући указ, Диоклецијан је био уверен да Хришћани неће моћи а да не служе Литургију као и да се не причешћују, и да ће му зато бити лако да их ислеђује и осуђује на смртну казну. У томе је био у праву. Али, како су се измениле нарави! Кад би у наше време нови диоклецијани донели нови закон, запали би у неприлику јер би се већина такозваних "Хришћана" нашла ван сфере његовог дејства. Авај, некадашњег стремљења ка Трпези Господњој више нема.

Уосталом, хлађење наших савременика за учешће у Евхаристији има своје корене и у давнини. У IV веку по Христовом Рођењу у Римској империји хришћанство се од гоњене религије претворило у државну. Незнабошци су постепено били лишавани разних грађанских права, а затим су почели да их окривљују углавном за нелојалност према држави. А како су се незнабошци понашали? Такав преокрет у унутрашњој политици државе довео је до тога да су многи од њих почели да формално прихватају крштење. Временом се у Цркви образовао знатан међуслој људи, равнодушних према строгом духовном животу. Осећајући често причешћивање као терет, многи су почели да приступају светој Чаши све ређе и ређе. Општи духовни ниво начина живљења Хришћана приметно се снизио. Борба за строго држање црквених правила наилазила је на отпор псевдохришћана који су заузимали истакнуте државничке положаје.

Реакција на посветовњачење многих хришћанских заједница била је настајање монаштва. У IV веку ревнитељи некадашњег узвишеног духовног живота почели су да одлазе у пустиње где им нико није сметао да у пракси остварују идеале хришћанства. Један од тих идеала било је често причешћивање Светим Тајнама. Свети Василије Велики, један од оснивача монаштва, писао је у писму Кесарију: "Причешћујемо се четири пута сваке седмице: у недељу, среду, петак и у суботу, као и у друге дане ако бива спомен неком светом"[3]. Чак и пустињаци који су живели у осами, обавезно су једном седмично, у недељу, долазили у храм да би примили Господње Пречисто Тело и Крв.

Наравно, отшелници (пустињаци, испосници) који су се подвизавали далеко од људи, у унутрашњости египатских и синајских пустиња, нису могли тако често да посећују храмове. Ипак, и они су, не обазирући се на било какве препреке, настојали да о великим хришћанским празницима учествују у Евхаристији.

Блажени Јован Мосх у својој књизи "Духовни Луг" наводи следеће казивање авве Стефана. Једном је у Раиту он дошао у цркву на празник Тајне вечере. За време Литургије неочекивано су у храм ушла два потпуно неодевена човека. Очекујући узнемиреност међу присутнима на богослужењу, авва Стефан се обазрео око себе. Међутим, људи који су стајали у храму нису показали никакво негодовање или узбуђење: они једноставно нису приметили да су отшелници који су ушли - наги. Тада је авва Стефан схватио да је само њему Бог дозволио да види истински спољни изглед Својих угодника који у дивљој пустињи нису имали чак ни одеће. Запањен чудом, почео је пажљиво да их посматра. А они су, причестивши се, изашли из храма и кренули у правцу Црвеног мора. Сустигавши их, авва Стефан се бацио пред њима на земљу и рекао:

- Смилујте се и поведите ме са собом.

Зачудивши се што му је било дано да види њихову наготу, отшелници су одговорили:

- Ти не можеш бити с нама. Остани на свом месту.

После ових речи помолили су се за авву Стефана, а затим су пред његовим очима ступили на глатку површину Црвеног мора и ишли по њој док постепено нису нестали из видокруга.

Па и тако великим подвижницима и чудотворцима било је неопходно да се причешћују Светим Тајнама!

По милости Божијој нису остајале без причешћа ни оне Његове скривене слуге које никада нису напуштале пустињу - места својих отшелничких подвига. Свети Пафнутије, када се удостојио да види преподобног Онуфрија Великог и да разговара с њим, упитао га је:

- Оче, где и када се ти причешћујеш Христовим Тајнама?

- Анђео Господњи долази к мени са Пречистим Христовим Тајнама и причешћује ме суботом и недељом, - одговорио је преподобни и додао: - А анђео Господњи не долази само к мени него и к другим подвижницима овдашње пустиње, који не виђају лица човечијега. Он их причешћује и њихова срца се испуњавају неизрецивим весељем.

Свети Пафнутије је ускоро могао и лично да се убеди у истинитост ових речи. Доспевши у средишње области пустиње, он је срео четири младића одевена у овчију кожу. Пришавши ближе и пажљиво погледавши у њихова лица, запрепастио се изгледом младића: они су сијали необичном светлошћу и од њих је видљиво исходила благодат Божија. Свети Пафнутије је најпре помислио да то нису људи, него анђели који су сишли с небеса, али када су ступили са њим у разговор схватио је да су пред њим подвижници који су достигли светост. После неколико дана боравка код њих, упитао је:

- А где се ви причешћујете Божанственим Тајнама Пречистог Тела и Крви Христа Спаситеља нашег?

Младићи су одговорили:

- Ми се окупљамо заједно суботом и недељом ради тога, а пресветли анђео којега Бог шаље долази к нама и даје нам Свето Причешће.

Ускоро је наступила субота и подвижници су рекли Пафнутију да се и он припреми за причешће. После неког времена ваздух се испунио дивним миомирисом каквог свети Пафнутије није осетио ни једном у животу.

- Откуда он долази? - упитао је.

- Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама, - одговорили су подвижници.

Слуте Христове стале су на молитву за време које се сав простор око њих преплавио необичном светлошћу и они су видели анђела Господњег како силази с висине, блиставог као муња. Житељ неба стао је испред њих у обличју прекрасног младића са светом чашом у рукама. Пафнутије је од страха пао на земљу. Пустињаци су га подигли и довели пред анђела. Прво су се причестили пустињаци, а за њима и Пафнутије, обузет истовремено и трепетом и духовним усхићењем. Причестивши подвижнике, анђео их је благословио и узнео се на Небо. "А ми смо пали и поклонили се Богу, - сећао се после свети Пафнутије, - благодарећи Му за такву благодат. Велика радост испунила је наша срца, а ја сам био усхићен и мислио да боравим на Небу, а не на земљи".

Тако им је Сам Христос, Који је Својим следбеницима дао заповест: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6,53), на чудесан начин помогао да изврше ту заповест када су се ради духовних подвига удаљавали у пустињу. Господ никада није остављао без Светог Причешћа ни Своје истинске слуге које су живеле у свету, али из неких разлога нису могле да учествују у тајни Евхаристије. Ма колико висок духовни ниво достизали, њима је такође било неопходно да се често причешћују Христовим Тајнама.

На прелазу деветнаестог у двадесето столеће у Сергијевом Посаду живео је блажени Николај. У свом животу носио је тежак крст: четрдесет година је био болешћу прикован за постељу. У почетку је овај слуга Божији боловао у приватном стану, а затим су га пренели у манастирско сиротиште. Његови рођаци су умрли и није имао никога да се стара о њему - свима је био туђин. Блажени Николај је мужаствено подносио страдања и стално се молио. За необично трпљење и смирење Господ му је подарио дар прозорљивости. Десет година пре револуције у Русији Николај је предсказивао да ће цар напустити престо, да ће Тројице-Сергијеву Ларву затворити и све монахе растерати. У то време нико му није веровао и његове речи су изгледале чудне и бесмислене.

Овог чудесног слугу Божијег много година су причешћивали анђели. Они су ноћу долазили к њему у обличју монаха на челу са игуманом који га је исповедао. Да би Николај безметежно био у свом дубоком смирењу, Бог је скрио од њега Своју милост, и он је сматрао анђеле за праве монахе, мислећи: "Ето како се добро према мени односе игуман и братија. Дању немају кад, и ево, ноћу у празничне дане они теше мене многострадалног".

Једном се јеромонах из Лавре Зосима, дознавши да у сиротишту има болесника које много година нико није причешћивао, прихватио да их причешћује Светим Тајнама. Када је причестио блаженог Николаја, овај му је заблагодарио и поверио да га о великим празницима обично причешћују сам игуман и братија. Разумевши вољу Божију, отац Зосима му ништа није рекао.

Заволевши Николаја, отац Зосима је почео да га често посећује. Он је упознао са блаженим и своју слепу сестру Марију. Поседујући дар творења чудеса, угодник Божији ју је исцелио од слепила. Тек после смрти блаженог Николаја отац Зосима је испричао братији да су онога причешћивали анђели и да је то било чудо показано многострадалној души која је с великим трпљењем носила свој крст.

Достигавши духовно савршенство, блажени Николај је постао прозорљивац и чудотворац. Ипак, и њему је ради спасења било неопходно Свето Причешће. Заборављен од људи, није био остављен од Бога, Који му је слао анђеле са Светим Даровима.

Какве закључке можемо извести из свега горе изложеног?

1. Треба одлучно да рашчистимо у себи да је причешће Телом и Крвљу Господа Исуса Христа неопходно за наше спасење. Ако се не причешћујемо Христовим Тајнама редовно, онда нам чак ни велики духовни подвизи неће омогућавати да наследимо вечни живот.

2. Из црквене историје је познато да су се у почетку Хришћани причешћивали сваки дан, затим сваке недеље и да је постепено као минимална норма постало причешћивање једном годишње. Сада се многи који себе називају Хришћанима не причешћују ни по неколико година. То је страшна и опасна грешка.

3. Колико често треба приступати светој чаши у наше време? Идеал за сваког Хришћанина остају древна канонска правила.

Старца Јеронима Егинског (1883-1966), чувеног грчког подвижника, једном су упитали:

- Оче, колико често да се причешћујемо?

Не чешће од једном недељно. Када желите да једете, тада и једите - тако је и у духовном [животу]: када жудите за Христом, тада се причешћујте. Удубљујте се у смисао молитава пред Свето Причешће, оне ће вам помоћи да осетите скрушеност и да пролијете сузе. Без суза се не причешћујте.

У наше дане, као и у давнини, могуће је причешћивати се сваке недеље. Али за то је неопходна одговарајућа чистота живљења, свакодневно уздржање и непрестана жудња за сједињењем са Христом.

Како да поступимо ако нисмо достигли тако високо духовно стање? Преподобни Серафим Саровски је саветовао: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте у свим постовима и, поред тога, о дванаест празника и о другим великим празницима: што чешће, тим боље - не мучећи себе помишљу да нисмо достојни. Не треба пропуштати прилику да се што чешће користимо благодаћу дариваној у причешћу Светим Христовим Тајнама". Свети Теофан Затворник је поучавао: "Наша права мера је да се причешћујемо једном или двапут месечно".

4. Ако се често причешћујемо не треба да заборављамо да свагда треба да се веома озбиљно припремамо за Тајну. У Оптиној пустињи у периоду њеног духовног процвата сви монаси су се обично причешћивали пет пута годишње. Такво правило било је преузето из древног атонског устава. Зашто су се оптински монаси причешћивали релативно ретко? Они су постављали себи веома високе захтеве.


 ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Владика јегарски Порфирије о Светој Тајни Причешћа

О Причешћивању

"СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ"

Старац је био тужан што верујући с правом траже од свештеника да се у олтару за њих моли, док они у храму најчешће и не учествују у заједничкој молитви.

 Старац каже: "Ја износим Дарове, а они чак ни главу не погну. Вршим возглас: "Мирно стојмо ...", а они седе. Благосиљам их, а они брбљају између себе. Али, најтрагичније од свега је када се врши возглас "Пијте из ње сви ...", а Светој Чаши њих прилази веома мало. За свештеника је то велика туга ".
- Преподобни оче, да ли је потребно да се сви причешћују!
- "То не кажем ја. То каже Господ: "Сви!" (Матеј, 26, 27). Или, та реч можда има и друго значење, које мени није познато ...? У јерејској молитви постоје ове речи: "И удостој нас, Владико, да Твојом моћном руком даш Пречиста Тело Твоје и Часну Крв Твоју, и нама и свим људима". Наравно, ово се односи на хришћане, који нису под епитимојом. Они претходно од свог духовника треба да добију благослов за Свето Причешће.
Како ћеш да се отргнеш од свакодневнице без Божанственог Причешћа, без Христа? Дошао си у храм и пропустио најважније, Свете Дарове, а то је све. Теби је остала само нафора. Ти не знаш шта је то Свети Олтар? То је нешто најдрагоценије што постоји на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре - имају мању вредност. Свети Престо је несагорива купина. Ту силази Христос, ту обитава Свети Дух. Око Престола стоје свети Ангели. Величанствен, страшан, призор! Често сам се плашио и да дотакнем Свети Престо. И, стојећи пред овим Чудом, ти чујеш како парохијани, уместо да учествују у доживљају необичне Тајне, они шапућу и причају празне речи. А ко врши Богослужење? Да ли сам свештеник или пак јереј заједно са народом? Зашто кажемо "служба"? Онако како свештеник стоји у олтару, исто тако је народ дужан да стоји у храму. Сконцентрисано, прибрано, потпуно се предајући Богу. Ми се већ у тим тренуцима не налазимо на земљи. "Ви који сте Херувими и који се тајно молите ...", ми се, дакле, налазимо на небесима, пред Светом Тројицом. "Отложим попеченије ..."( Одбацимо земаљске бриге ..) (страсти *)...". Сви тада постајемо свештенослужитељи ... О, зашто нас Бог удостојава да то доживимо! Ако верујемо да се пред нама врши Велика Жртва, дужни смо онда да стојимо "са страхом Божијим". Ми треба да плачемо од среће што се Сам Бог спушта и из љубави према нама приноси Себе за жртву. Ако ми у то не верујемо, зашто онда долазимо у храм? Кога обмањујемо? Они, који не долазе у храм, искренији су. Да ли ти, брате, одлазиш на филхармонију? "
- "Да, Преподобни оче, ја волим да послушам добар симфонијски оркестар. Ту се одмарам ".
- "А да ли си чуо да тамо неко разговара? Сви ћуте, плаше се да ништа не пропусте. Шта има већу вредност? Музички звуци, који само одмарају, или присуство Светога Духа, Који спасава! Ако те краљ или председник државе позове по имену да приђеш да би од њега добио поклон, да ли му можеш окренути леђа и рећи: "Нећу!" Па зашто онда не прилазиш Христу, Који из Своје Велике Љубави Себе приноси за жртву због тебе, већ Му окрећеш леђа и изговараш безначајне речи. А, види, какве нам Он дарове даје? Самога Себе!

 У цркви морамо да ћутимо, да се концентришемо и да причамо само са Богом ... Да нам Господ да снаге да издржимо то Чудо. Па, заправо би, и свештеник и парохијани морали умрети, јер се налазе тако близу Тајне, која се на њихове очи догађа, тако близу сунца. Али, милостиви Бог нам јавља своју доброту и милост. Чуј и ужасни се! Он чак умире у нашем ништавилу ...".
Код ових речи из очију старца, тог истинитог служитеља Светих Тајни, потекоше сузе.
- "После Свете Литургије ти излазиш из храма испуњен миром, који се из тебе излива, док се та светлост прелива на све што те окружује. Ти у себи носиш Христа. Ти си постао Богоносац. И све се ово садржи у рецимо једне свештеничке молитве: "Дај нам да у понизности служимо Теби ...".
 
Превод: Танкосава Дамјановић