Ко поштује Богородицу као своју Мајку, она ће га заштитити

 

Ко поштује Богородицу као своју Мајку и Заштитницу, она ће га заштитити, и децу његову, и стоку, и сво имање његово. Имај свагда на уму и веруј да се Акатист и искрена молитва Мајке Божије спушта у твој дом, и каква год те жалост или невоља задесила, призови Мајку Божију свим срцем, и она ће сигурно доћи са својом брзом помоћи, својим светим и моћним молитвама.

Знајте да нема душе под небом која је положила наду у Мајку Божију и остала не постиђена до краја. Кроз своје молитве упућене Мајци Божијој имаћете мир, утеху, заштиту и уточиште у овом веку, а у тренутку смрти, неће вас напустити милост Мајке Божије.

И на Судњи дан Пресвета Богородица ће клечити пред Својим Светим и Најслађим Сином и Богом нашим Исусом Христом и рећи: "Господе Боже и Сине мој, ова душа је мучена и ако је сагрешила, али ме увек молила да Ти се молим. Опрости на њу и смилуј јој се. "

И тако ћемо молитвама Пресвете Богородице задобити милост и у садашњем времену, и у време смрти, и на Судњем дану. Амин за то.

Архимандрит Клеопа Илије

Пресвета Богородица - прототип монаха

У својој дивној беседи посвећеној ваведењу Пресвете Богородице у Храму и натприродан живот, којим је живела у Светињи над светињама, Свети Григорије Палама представља Пресвету Богородицу као прототип оних који у тишини (исихији) служе Богу монаха. 
" Пошто, дакле, Свечиста од почетка свог живота напусти те везе, удаљи се од људи, те пошто отиде од живота кривице, изабра за све невидљиви живот без дружења, обитавајући у Светињи над светињама. Док се тамо налазила, пошто се ослободи од свих материјалних зависности, она одбаци сваку везу, и пошто превазиђе и симпатију према телу, сједини свој ум, окренувши га њему самом, са пажњом и непрестаном божанском молитвом. И тиме, пошто постаде господарица себе саме и уздиже се над многоразличним мноштвом помисли, простим речима, изнад сваког облика, уобличи нови, неизрецив пут ка небу, који бих могао назвати умним ћутањем. Имајући свој ум привезан за ћутање, уздиже се изнад свих твари и боље од Мојсија угледа славу Божију и сагледа божанску благодат, која никако не може да буде доступна чулима, него представља свеблажено и свештено сагледавање доступно само чистим душама и умим бићима.
Пошто постаде причасник тог сагледавања, потом постаде, сагласно божанским химнографима, облак воде живе и огњенозрачна колесница Логоса.
" Али ко заволе Бога више од Ње, коју сада опевавамо? Али и кога је Бог заволео више од Ње? Које друго створење Божије је чистије од Ње, или једнако са Њом, или је макар приближно као Она.
Стога, пошто је тим најузвишенијим сагледавањима била посвећена у најузвишеније тајне и сјединила се на тај начин са Богом и уподобила му се, само Она од свих одвека праведних оствари надумну молитву Богу, нас ради, и сама је доведе до краја. То се збило због јер Она не само да стече узношење ума које превазилази сваку логику него га и употреби нас ради, и имајући смелост пред Богом оствари ово велико и више но велико достигнуће; јер Она не само да беше по обличју Божијем него и Бога учини по обличју човечијем, не само тиме што Га је зачела бесемено и родила на неизрецив начин. Она би уобличена божанском благодаћу (стога је арханђел и назвао благодатном), а сама даде Богу човечанску природу (зато је на благовестима чула поздрав: Радуј се').




Јеромонах Димитрије Григоријатски 

из МОНАШКА СХИМА, равноанђелски живот 
Значај свете тајне монашке схиме по светим оцима 

Анимирани филм Бјекство

Анимирани филм о Св.Георгију

Необично путовање Серафиме

Сјајан предлог за све љубитеље  анимираног филма,  Руски православни цртани филм који говори о девојчици Серафими, ћерки  свештеника. Радња се дешава за време Другог светског рата, када девојчица Серафима бива одвојена од породице и смештена у дечији дом. У безбожној средини је чека низ искушења, а у најтежим животним ситуацијама јој помаже Свети Серафим Саровски.
Погледајте

Да нисам познао Бога, мислио би да је Св.Богородица Бог!

Свети Дионисије Ареопагит описује безмерну радост, и блистање споља и изнутра, и неописано неко благоухање, које он осети у присуству св. Богородице, када је посети у Јерусалиму. У своме одушевљењу он каже, да кад не би познавао јединога истинога Бога, он би Њу, Свету Деву Марију, признао за Бога. Такав силан и необичан утисак чинила је на људе света Дева још за време свога телесног живота на земљи. Несравњиво већу силу и славу пак задобила је она после своје телесне смрти, када је вољом Божјом узвишена над ангелским силама. Њена сила долази од њене непрестане молитве Богу за верне, за све оне, који се њој за помоћ обраћају. Св. Јован Новгородски, кад се с народом молио њој за помоћ против непријатељске војске, познао је, да се и она у том часу са сузама молила Господу за њих. И Новгород је био чудесно спасен. Како је била болећива према распетоме Сину своме, тако је света Пречиста болећива и према свима невољницима, који се њој за помоћ обраћају. Може се рећи, да је сва земља покривена чудесима њене милости. У Београду и данас живи један кафеџија Ц. Ј, родом из села Лабуништа, иза Струге, кога је мајка као слепа довела у манастир Калишки, где је после молитве свештеникове над њим пред иконом св. Богородице, поново прогледао. Први инок у Почајеву видео је пламени стуб од земље до неба, и у том пламеном стубу видео је св. Богородицу. Она је стајала на једном камену, и на том месту, где је она онда стајала, отворила се целебна вода, која и дан данас помаже многим болесницима.

Св. владика Николај 

Пролог

Расуђивање за 08. Септембар 

Скорашња појава Пресвете Богородице у Ман. Ватопеду

Господин Панагиотис је недавно посетио Свету Гору,  био је у гостима у Манастиру Ватопеду. 26.Октобра. 2014 .године тражио је да се исповеди, оци у манастиру су му рекли да може да се исповеди тек сутрадан у Понедељак.

Следећег дана 27.Октобра у 04:00 ујутро када је почела јутарња молитва, сишао је до цркве и поклонивши се иконама заузео је своје место. Било је ту и других људи, стао је у стасидију крај које је већ седео човек али следећа до њега је била празна.

Чекао је стрпљиво, време ј пролазило и даље нико од монаха  му није прилазио да га одведе код  исповедника. Око 04:20 окренуо се и угледао је монахињу која била у претходно празној стасидији испред човек које седео до њега. Монахиња му се обрати речима „Чекај,с ве ће бити добро, исповедићеш се; не брини, сачекај“. Помислио је да велики манастири имају и понеку  монахињу у црквама.

Прошло је неко време и нестрпљиви човек је помишљао да оде и сам пронађе некога и да се исповеди. Било је 04:45 и спремао се да крене, закорачивши угледао је поново монахињу која му је прилазила, нежно руком га је додирнула за рамена и вративши га у стасидију говорила му:“ Рекла сам ти да се стрпиш и да сачекаш. Ево шестопсалмије се завршавају, монах ће доћи по тебе да те одведе код исповедника да се исповедиш.

Заиста, два минута касније монах му је пришао и одвео га до исповедника. Господин Панајотис није ништа говорио монаху који га је одвео исповеднику не желећи да испадне сумњив. Дошао је код исповедника, након кратког разгова  Панајотис је рекао: „ Срећом имате монахињу овде која ме је оснажила да се стрпим па сам сачекао“.

„Која монахиња, благословени? Ми овде немамо монахиње. Ово је Света Гора. Женама није дозвољен приступ овде, чак ни монахињама!“

„Али како, разговарао сам са њом двапут?“

„Разговарао си са нашом Пресветом и ниси то разумео моје дете.“

Исповедник га је замолио да је  опише, Панагиотис је рекао: „ Била је висока, око 30-35 година и веома лепа!“

Извор

Светогорска молитва

У троструко благословеној Катунакији дува пустињски поветарац молитве. Пре много година познавао сам тамо једног исихасту, старца Антимона. Подвизавао се у једној каливији која се налази испод заједнице Данијелита. Био је веома ћутљив. Његове речи су се готово увек односиле на непрестану умно-срдачну молитву:

"Молитва Исусова обожује човека, док га молитва упућена Пресветој Богородици припрема за то обожење", говорио је он.

"Пресвета Богородице, помози ми. Благословена моја Богородице, моја Богородице...", говорио је један монах. Његов глас је слатко одјекивао из дубине срца док је корачао стазом према скиту Свете Ане. "У Њу полажемо сва своја надања. Она је наша утеха, наша Мати и спасење нашег срца. Ако није тако, онда идемо путем за који не знамо куда ће нас одвести."

Старечник

Богородичино Јеванђеље

Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа“. Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђеље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.

Погледајмо први и уводни лист:

Света Небеса јавила су се преко анђела Јоакиму и Ани, да ће им се по молитви њиховој дати ћерка, коју ће сва колена земна и народи назвати благословеном. Шта видимо ту? Прво видимо молитву с надом, друго, услишење и јављење, треће, порођај престареле жене нероткиње. Три радости одједанпут, везане једна с другом. Радост је видети људе, који се моле Богу с вером и надом и просе од Бога нешто што целом свету изгледа немогуће и смешно. Радост је видети, како Бог и такве молитве чује и обећање даје. И радост је видети, како Господ не посрамљује молитве и веру и наду праведника, него им, заиста, на чудесан начин испуњава жељу насупрот природи, Он, Творац природе.
Ово је први лист Јеванђеља прве слушкиње Господње, лист богато осветљен небеском светлошћу и преукрашен. Ко овај лист правилно чита и разуме, испуниће се великом мудрошћу и примиће велику корист.

Посмотримо сада други лист.

Као трогодишња девојчица, Марија је предата Храму и посвећена Богу на служби - слушкиња Господња. И служила је верно и радосно, без плате и земаљске награде пуних једанаест година. То није била нека нарочита одабрана и префињена служба, него обична, сасвим обична. Она се састојала у шивењу и везењу и другом женском раду, па у ношењу воде издалека, на зими и на врућини, у чишћењу и прању, у дочекивању гостију, и слушању свештеника и левита и свију старешина црквених. Служба без ропта, чиста и света. Душа испуњена дубоким ћутањем, у којој је брујала непрестана молитва Богу. Та безропотна, молитвена и потпуно несебична служба, без ајлука и без икакве земаљске награде - није ли то други прекрасни лист из јеванђеља прве слушкиње Господње? Ева у Рају, била је госпођа којој су сва земаљска створења служила, па је ипак, отпала од Бога, испразнила се од благодарне молитве Створитељу своме, и у својој погорђености радије послушала ђавола него Бога. А, света Дјева Марија није била госпођа но слушкиња, верна и предана слушкиња Господња усред грешног света и светских саблазни. Нека сви гледају у овај јеванђелски лист, који је Богородица писала својом службом Богу пуних једанаест година, и нека осветљавају своју душу белином чистоте и сјаја сви они, који кроз цео свој живот само себи служе и кроз цео живот осећају се глупи као Ева, мрачни као мрачни демон, и несрећни као Каин. Ко правилно чита овај други лист Богородичног Јеванђеља, избациће древну змијурину из душе своје, препородиће се, просветиће се, и спашће се.

Трећи лист.

У Назарету јавља се велики архангел Божји Гаврил светој Деви Марији, назива је благодатном и благословеном међу женама и открива јој тајну Промисла Вечитога, да ће она родити Сина Божјег и Цара над царевима, чијем Царству неће бити краја. Како би се од ове нечувене почасти погордила Ева, госпођа Раја! Но, смерна Марија није се погордила. Она је осетила радост велику, коју јој је саопштио архангел Божји, али страх Божји закључавао је ту радост дубоко у срцу њеном. Радост са страхом - то и јесте, браћо, света радост, која никад није давала Светититељима Божјим да се избезуме и погорде сами собом. Највећу почаст од Бога свога они су примили с питањем, каква ли је служба везана с том почашћу? Примајући почаст, они су мислили не о почасти, но о служби. Прихватајући дар они су бринули о уздарју, о дугу своме према милостивом Творцу своме. Тако и Пречиста Богородица. Када је саслушала целу поруку архангелову, она је одговорила: ево слушкиње Господње! Нека ми буде по речи Твојој.
Ово је трећи лист Јеванђеља прве слушкиње Господње. Диван и предиван лист јеванђелски на коме је исписана смерност и света радост. Хиљаде и хиљаде људи у свету данас потребују ово Јеванђеље као хлеб насушни - многе хиљаде њих, који су од Бога примили почасти али, службу Богу одрекли; који су се даровима Божјим погордили као својим, те и не мисле о уздарју; који имају вулгарно задовољство али, немају свете радости, јер немају страха Божјег. То су тешки болесници, чије болесне душе леже у телу као у самртној постељи. Ако не узму благовремено лек, што им Света Богородица нуди Јеванђељем својим, тј. смерност и свету радост, умреће вечитом смрћу, из које неће бити Васкрсења. Прелистајмо даље.
Кад је праведни Јосиф посумњао у Свету Деву, кад је посумњао у част њену девојачку видећи је бремениту, она се није правдала онда кад је чула од архангела вест, какву никад ниједно женско уво није чуло, тако се и сад није устрашила од сумњичења и претњи Јосифових. Она је вршила своју дужност, држећи душу своју у дубоком ћутању, из кога је брујала молитвена музика, чујна само за Бога Свевишњега. А оправдање себе, своје чедности и невиности, она је остављала Богу да учини, што треба Бог је и учинио. Он је преко ангела Свога оправдао пред Јосифом слушкињу Своју (Мт. 1, 20).
Није ли ово, браћо, још један златни лист из Јеванђеља прве слушкиње Господње?
И не учимо ли се ми са овога листа, да не треба да се бојимо од људи онда кад Богу служимо? Нити да страхујемо за своју част онда кад ревнујемо за част Божју? Нити да се стидимо од људи онда кад сносимо нешто што је од воље Божје?
Прелистајмо и многе друге листове из Јеванђеља Пресвете Богородице, разумејмо њихова златна слова и поучимо се из њихових ћутљивих, но живих слика. Пастири и цареви заједно са ангелима, клањајући се Сину њеноме у пештери Витлејемској, а она то све слаже дубоко у срце и ћути; и ћутећи брине о детету своме како да Га повије и нахрани. У сваком тренутку славе он; тражи да испуни свој дуг. Исто тако, и у сваком тренутку страха и ужаса, она опет тражи само да испуни свој дуг остављајући све остало вољи Божјој. Када Ирод с мачем потражи Сина њеног, она слуша глас Божји, узима дете на груди и склања се у мрачни и далеки Мисир. Без страха од Ирода, но, са свакидашњим страхом од Бога Свесилнога. Када Син њен лије науку небеску као животворан дажд на осушене душе људске, она слуша и ћути као и други, више ћути од свих других. Када Он твори Божанска чудеса, када гомиле народа хрле за Њим као за својим Избавитељем и Спаситељем, када Га преузносе и хвале, она иде издалека са осталим побожним женама и брине шта ће она као мајка учинити за Њега, Свемогућега и Свебогатога. Када неко из гомиле викне пут Господа: благо утроби која те је носила, и сисама које си сисао - она се не јави и не рече: „Ја сам Га носила и ја сам Га дојила, него се кротко скриваше у гомили народа, мислећи само чиме би Му она могла послужити - Она, слушкиња Господња. Како чудесна опомена оним мајкама које своју децу кад ова добију оцену из некога малог знања школског, објављују као геније, као необичну децу, преко мере даровиту, пре времена зрелу, и тим безумним похвалама избезумљу своју децу и хране у њима црве самољубља и гордости! А, када та „генијална“ деца одрасту, па одрекну Бога, потону у неморал, и назову своје мајке простакушама онда те луде мајке грцајући у сузама, увиђају да су однеговале не геније, него ђаволе.
Но, застанимо на овом листу, на коме је представљено распеће Сина Божјега и распеће срца Богомајке, по пророчанству седога Симеона Богопримца (Лк. 2,35). Пастир је ударен, и стадо се разбежало. Но, куда би побегла она, мајка? Она стоји у ћутању и болу поред Крста. Својим присуством ту она сведочи да је то Син Човечији, Син њен и да Му је она мајка. Сваки болни трзај Распетога Господа понавља се унутра у души њеној као удар мача. Сваки Његов болни узвик тутњи у души не као одјек, но као громовни тресак. Но, она држи уста затворена и језик безгласан да душа нема куд изливати свој бол. Да би тако душа њена, претоварена болом, осетила сву тежину Његових крсних мука. Док разбојници урлају од болова, док се Син њен превија у смртним грчевима, док огрубели војници стоје равнодушно према туђим мукама и гледају само шта ће украсти или зграбити од имовине распетих, и док безбожни чопор јеврејских старешина својим церекањем и ругањем појачава ужасе и страхове великог безакоња, шта она ради? Она стоји уз Крст, сва предана вољи Божјој као и увек, са молитвеним брујањем у срцу, испресецаном огњеним мукама болова и са ћутљивим питањем: чиме ти може послужити слушкиња Господња, Сине мој и Боже мој?
О Мајко слатка! Мајко над мајкама! Како много и много ти служиш Богу и људима само стојећи ту покрај Распетога Господа! Пре свега, како много и много ти служиш вери православној, стојећи на том страшном месту? За увек тиме затвараш уста јеретицима свих времена, који ће лажно учити, да је Христос био привидан човек а не прави човек. Ако би био привидан човек, онда шта ћеш ти под Крстом на крвавој Голготи? Ако си ти Њега родила као привиђење, и ако си Га као привиђење носила у своме наручју, откуда би био толики бол у души твојој. Пречиста Јагњице Божја? Зашто би туговала за привиђењем? Ако је Христос привидан човек, онда само разбојници трпе страдање на својим крстовима, а не и Он, који је сишао да спасава разбојнике. Онда је привидно и ваплоћење Сина Божјега, привидно тело Његово, привидна мука, привидно твоје материнство, па најзад - о ужаса! - привидна и љубав Божја према људима. Сав овај збир богохулстава ти разбијаш у прах твојим присуством под Крстом Његовим и са крстом у души твојој. Због тога тебе јеретици не воле и не поштују, Богоотроковице. Због тога њима је мрско име твоје, као што смо им мрски и ми сви, који тебе, Богомајко, признајемо и прослављамо. А, ми те призивамо и прослављамо као првог личног сведока и стуб Вере Православне:
вере у истинито ваплоћење Бога Слова,
вере у Његову безграничну љубав према роду човечијем,
вере у Његову истинску жртву за спасење грешника,
вере у љуте ране на телу Његовом,
вере у изливену пречисту Му крв, и у праву смрт.
Ти си посведочила све ово, Одигитријо, својим страдањем под Крстом Страдалника. На твоје сведочанство позива се Црква Православна сваке среде и петка, певајући крстобогородице, спомињући твоје страдање, због Његових страдања, и твоја јецања, Јагњице Божја, за разапетим Јагњетом Божјим.
И уз то још - и уз ту неизмериву услугу вери православној, како још предивно чиниш услуге свакоме од нас појединачно, учећи нас каквом кротошћу треба да носимо крст свој при смртном растанку од своје деце, од својих сродника и пријатеља! С тихим болом, који стешњен у срцу распаљује нашу наду у Живога и Свемогућег Бога. Кротко као овца, стајала си ти под млазевима крви Онога кога си ти родила, без чупања косе, без кршења руку, без вике и запомагања. Твоја вера у победу Његове правде, није се поколебала ни у том часу згомиланих свих ужаса над твојом главом, када су злочинци бесно ликовали, када је сунце мркло и земља се потресла, о, најхрабрија од свих жена. Душа ти је сва била обучена у ризу бола претешкога, но бола пристојнога, уздржаног, девојачког - светога бола, који не тражи ничијег саучешћа осим Божјег, о, вечно смерна и вечно стидљива Девојко, Богоневесто.
Ово је браћо, Голготски лист Богородичног Јеванђеља, златан, презлатан. Тим листом утврђује се вера наша, ублажава туга, улева храброст, и повраћа девојачка стидљивост. Благо онима који духовним очима гледају Богомајку под Крстом на Голготи, и који умеју да приме цело Јеванђеље, које она својим присуством на оном страшном месту, и оном страшном часу пружа свету.
А сада се наднесите, браћо моја, над прекрасни лист Васкршњег Јеванђеља Богородичног. Пресвета Богомати знала је, поуздано да ће Син њен победити смрт и васкрснути из мртвих. Гле, она се научила од детињства веровати неколебљиво свакој речи Божјој. Она је знала да ће Он васкрснути, али, уколико је људима познато, она није прва сазнала о Његовом Васкрсењу из мртвих. Тај величанствени догађај, осовину људске историје, први су видели непријатељи Христови, и о њему су прво чули непријатељи Његови. Прво су стражари видели, и од ових су прво старешине јеврејске, богоубице, чули. Потом је дознала Блага Марија из Магдале, потом жене мироносице, међу којима је била и она, слушкиња Господња. При страдању на Голготи она је била прва и готово једина, но, при победи и слави Сина свога она је први сведок, но, или је сведочила у друштву других или позади других. Је ли то стид девојачки или Промисао Божија? И једно и друго. Васкрс Христов изазива код ње необуздану радост која трчи и виче и објављује и изазива завист, но, свету радост, то јест, радост стегнуту страхом Божијим, исто као некад у Назарету у разговору с архангелом Гаврилом. А, свемудри Промисао Божији баш је и хтео, да славно Васкрсење Спаситеља свето прво виде непријатељи Његови, па онда пријатељи, остављајући Мајку у позадини, да не кажу неверници: „То је Мајка Његова објавила свету“. Тако је васкршњи лист Маријиног Јеванђеља извезен златом Божје премудрости и окићен бисером њене девојачке кротости.
А остале листове Јеванђеља Богородичина, од Силаска Духа Светога на њу и на Апостоле, па до успенија њеног - ко ће прелистати и ко ће описати? Извесно је само то, да су сви ти листови препуни духовне силе и моралне лепоте. Гле, Света Богородица је била постала матицом Цркве на земљи по Вазнесењу Господа. Кућа светога Јована на Сиону била је као кошница, из које су једни мисионари царства Божијега излетели као вредне пчеле, праћени молитвом и благословом Богомајке, и у коју се, опет, други враћали препуњени медом искуства, и успеха сладосног страдања за свога Господа, да приме похвалу од Матице, похвалу и савет и охрабрење и моћ за нове подвиге. У непрестаном посту она се непрестано молила Богу за своју Цркву на земљи. И корист њених молитава осећала се близу и на далеко. Она је била све свима. Јеванђелистима била је јеванђелист, Апостолима сатрудник, мученицима самомученик, страшљивим храброст, храбрим весеље, целој Цркви душа, Матица и Мајка, За све новообраћене хришћане у свету, она је била најпривлачнија личност. Њу су сви желели видети као Христа. Њој се ходило на хаџилук. Богат и убог, учен и неук, праведан и грешан, сви жедни лица Христовога, путовали су к њој да се напоје као са живоносног источника. А она их је све примала са материнском благошћу и девојачком смерношћу. И свак је од ње излазио духом подмлађен, препорођен, утешен и очишћен, и одлазио дома са више одушевљења за Христа и са више чедности у души. Јер је она, зрачећи девојачким врлинама, преносила ове у великој мери на све оне који су јој се са духовном жеђу приближавали. Тако је она благодаћу Духа Светога, стварала многобројне девојачке душе, које су за њом отишле у Рај, по пророчанству великог пророка: приводе се цару девојке за њом... приводе се весело, радосно, уводе се у двор царев (Пс. 45). То што је Богомајка показала својим животом и свим бићем, изразио је апостол Павле речима, говорећи Коринћанима: „Јер вас обрекох мужу једном, да девојку чисту изведем пред Христа“ (II Кор. 11, 2), И, покајане грешнице постајале су душом девојке. И ми смо сви позвати да задобијемо душу девојачку, да будемо поново девојке, чисти и свети, слични Пресветој Деви Марији. То је циљ нашега труда на земљи. И само тако можемо се надати, да и ми уђемо у Рај у реду осталих девојака, које се непрестано приводе Цару небеском за Девојком Богомајком.
И тако, Јеванђеље Богородично не разликује се ни у једној јоти од Јеванђеља Христовог. Сва је душа њена Радосна Вест, сва Јеванђеље. Гле, њено Јеванђеље и није ништа друго, до упијено у њу и остварено у њој Јеванђеље Христово. И, мада је она као мајка дала Христа из себе, она Га је као хришћанина опет примила у себе као духовну стварност, тако да је могла рећи као апостол, и пре него апостол: ја више не живим него живи у мени Христос (Гал.2, 20).
Никад нико у свету није личио више на Христа Господа од Марије Богомајке, и не толико због тога што Га је она родила колико због тога што Га је она у себи остварила, и постала као жива слика Његова. То је и древни пророк, предак њен, цар Давид, издалека видео и прозрео говорећи: „Сва је красота кћери цареве унутра, хаљина јој је златом искићена“ (Пс. 45). А каква је друга и већа красота могла бити у њој осим Христа Живога у души њеној? Златом искићена хаљина, пак, јесте раскош од врлина, од добродетељи девојачких, у које је обучена царска душа њена. А сада, браћо, вратимо се к њој где смо је и оставили, на Сион, пред смртни одар њен. Заједно с апостолима приђимо к њој, целивајмо јој руку и поиштимо њен свети благослов. Али, узалуд она више није тамо. Ми смо одоцнили за много столећа да на земљи од ње примимо благослов, Господ Христос, окружен небеским силама, сам се спустио на Сион, узео њену свету душу и узео је у небеса, у највиша небеса, изнад херувима и серафима. Прва слушкиња Господња на земљи, постала је прва кћи Царева на небесима. „Предста царица одеснује мене“. Слушкиња Господња на земљи, кћи праведнога Јоакима и Ане, слушкиња у Храму јерусалимском, слушкиња у Назарету, у Витлејему, слушкиња у Мисиру, слушкиња Сина свога и Бога, слушкиња ангела и људи, и слушкиња и у страдању и у слави, слушкиња Цркве Божије на земљи, слушкиња Спасоносног Јеванђеља од првог до последњег дана свога живота на земљи - та слушкиња сада је Царица Господња на небу, са десне стране Цара Христа.
Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћју, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Коме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!
Богу нашему, Тројединоме, слава и хвала, а вама свима благодат и мир и здравље и радост и вечно спасење, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих. Амин.

Свети Николај Жички

О спољашњем изгледу Пресвете Богородице

По предању, заснованом на речима свештеномученика Дионисија Аеропагита и св. Игњатија Богоносца, св. Амвросије Милански у спису „О девственицама“ пише о Мајци Божјој: „Није Она била само Дјева телом, него и духом, смирена срцем, обазрива у речи, благоразумна, немногоречива, богомудра, не брза на речи, стално је читала Свето Писмо, била је неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи са људима као пред Богом. Њено правило је било: никога не увредити, желети свима добро, поштовати старије, не завидети другима, избегавати хвалисање, бити здравомислен, волети врлине.

Када је Она увредила родитеље и када је била у завади са сродницима? Када се погордила пред скромним човеком, подсмехнула слабоме, уклонила од сиромашног?

У Њеним очима није било ничег суровог, несмотреног у речи, ничег неприличног у делима: скромни покрети тела, тих наступ, глас уједначен, телесне очи биле су код Ње израз душе, отеловљење чистоте. Све дане Своје Она је посветила посту. Сну се предавала само колико је нужно, али и тада, како је Њено тело било смирено, дух је био бодар, понављајући у сну оно што је прочитано, или размишљајући о спровођењу у дело постављених циљева или, пак, планирајући нове. Из куће је излазила само у цркву и то у присуству сродника. Уосталом, мада је и излазила из свога дома у друштву других, најбоља стражза за Себе била је Она Сама. Други су чували смо тело Њено, а о Свом карактеру бринула је Она Сама…“

На основу предања, које је забележио црквени историчар Никифор Калист, Богородица је „била средњег раста или, како други сматрају, нешто виша од средњег, боја Њеног лица била је као боја зрна пшеничног. Њена коса је била светлосмеђа и мало златаста, бистре очи боје зреле маслине, обрве повијене и тамне, нос мало издужен, уста боје лица и испуњена слатким речима, лице није округло нити оштро, него некако издужено, шаке и прсти дугачки… У говору са другима чувала је уравнотеженост, није се смејала нити збуњивала, а посебно се никада није гневила… увек једноставна, без и најмањег притворства, без мекуштва. Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смирености. Хаљине Њене беху једноставне, без икаквих украса, као што то показује Њен свештени покров на глави који се до данас сачувао. Укратко речено, у свему Њеном беше присутна огромна благодат.“

У дневнику св. праведног Јована Кронштатског стоји записано да му се јављала Богородица: „На дан 15. августа, односно Успења Богоматере 1898. године имао сам част да у сну први пут видим лице Царице Небеске и слушам Њен најумилнији, блажени глас који бодри: Ви, најмилија чеда Оца Небеског! Тада осећајуци своју недостојност, гледао сам пречисти Лик Њен са трепетом и мишљу: Неће ли ме с гневом одгурнути Царица Небеска! О, Лик Њен пресвети и преблаги! О, очи чисте, добре, смирене, спокојне, величанствене, небесне, божанствене! Нећу вас заборавити, дивне очи! Још минут се продужило то јављање, затим је Пресвета нечујно ишчезла. Најпре је видех као да је на икони, а затим Она сиђе с ње и подиже се и оде.“

Зашто иконе плачу?

У Москви у једном од пензенских станова сваког дана се дешава чудо.
Обична арбековска вишеспратница, каквих у Пензи има на хиљаде, десетине хиљада. И сам стан је обичан. Али, ипак постоји нешто што овај стан издваја од других. То су иконе, много икона. Иако, искрено говорећи, и тиме данас тешко да можете некога да задивите: време је такво да те нико неће гонити ни за што, што си крстио дете, ни зато што си се венчао, што идеш у цркву, носиш православни крст ... Просто одмах се види да ли су иконе у кући моде ради или је то нешто тајанствено, знак непрекидног духовног општења са Богом.
У случају Нине Ивановне (име и презиме су измењени) је то знак нечег тајанственог. Она мало коме говори о чуду које се у њеном стану дешава свакодневно. Само духовним сестрама, и то далеко не свим. Али то је у њеном карактеру. Не прича много, уздржана је. Нина Ивановна се преобрази када прича:
- Ја сам то случајно видела. Почела сам да премештам кандило и шта сам угледала? Из ока Мајке Божије на икони "Достојно јест" је потекла суза! А можда то није суза, већ нека кап, крупна таква ... Угледала сам ту сузу и скоро заплакала: "Господе, зашто у мојој кући иконе плачу? Ја не желим да оне плачу! ". Узела сам ватицу, натопила је светом водицом и обрисала ту кап. Ватицу сам сачувала као светињу. А ујутру сам већ специјално тражила да нема нове сузе. И шта сам видела? На разним местима сам видела ситне капље, које су светлеле као брилијанти. Господе, то је чудо! Због чега ми је то дато? Какав је то знак?

(Овде је умесно направити дигресију, да би се читаоцу објаснили неки детаљи ио икони, ио њеној власници.)
Та икона има два назива: "Достојно јест" и "Свемилостива". Пресвета Богородица има стотине иконописних ликова: на овом је насликана са Богомладенцем Исусом, Који у рукама држи свитак са речима православног исповедања Мајке Божије. Натпис гласи: "Дух Господњи је на мени, њега ради помаза Ме".
Оригинална икона се налази на Светој Гори, у Карејском манастиру, који је основао цар Константин Велики 35 године. Интересантна је историја њеног прослављења. Једном је у келију код једног послушника дошао неки монах, и када су сви заједно почели да певају пред иконом Богомајке "Часнију од херувима ...", монах је рекао: "А ми овако величамо Мајку Божију:" Достојно је заиста блаженом звати Тебе Богородицу ... ", а после додајемо:" Часнију од херувима ... ". Послушник је био у таквом умиљење, да је замолио госта да напише песму. Али у келији није било ни оловке, ни папира. Тада је гост насликао песму на камену, који је био као восак под његовом руком. Гост се представио као Гаврило и постао је невидљив. Монаси су сазнавши за то и угледавши камену плочу почели од тада да певају нову песму. А икона пред којом је тај Архангелски поздрав био испеване је названа "Достојно јест".
"Бајка!" - Рећиће неко. Али онда је бајка и то што се дешава са копијом те иконе у стану Нине Ивановне. Икону су јој поклонили. Обична, икона фотографија. Али домаћица свако јутро налази на њој нове капљице - брилијанте. И то није бајка, већ стварност. Оне су свуда: испод очију Богомајке, на ореолу, испод руке, на свитку, на одежди Богомладенца. А на прсту Мајке Божије капи су се зауставиле и образовале као неку малу шољицу.
У акатист (величању) те иконе се понавља стих: "Радуј се, хришћанима Помоћнице и милосрдна Заступнице грешника". Нина Ивановна, је као и сви ми наравно човек са гресима. Али и велика трудбеници. Њој је допао и тежак удео. Муж јој је био болестан скоро 40 година, може се рећи током целог породичног живота. Има година дана како је умро. У то време је икона "Достојно јест" већ мироточила.
"Мислим да ми се то даје ради укрепљења - и у вери, и у животним невољама, - каже Нина Ивановна. - Душа ми је тако туговала, тако сам се мучила, гледајући мужевљево страдање, бринући се о њему ... Не знам како бих наставила даље да живим после његове смрти. Данас нисам ни тужна нити у унинију. Гледам са усхићењем на светлу икону и захваљујем Господу што ме није оставио, узносим молитве Пресветој Богородици због тога што ме милује и помаже да даље живим ... "
Нина Ивановна нема ни крепко здравље. Године носе своје, срце боли, притисак ... "Ако сам раслабљена, узимам икону у руке, молим се, целивам је ... - и постаје ми лакше ..."
+ + +
Одавно се зна за случајеве мироточења и чак и крвоточења икона. То се најчешће дешава у црквама. Мироточење домаће иконе је најређа појава. Али нико не може дати тачан одговор на питање: "Због чега плачу иконе?". Сећам се речи пензенског свештеника Успењске цркве оца Андреја, који је на слично питање одговорио са неком скривеном боли: "Зашто? Плачу због наших грехова. Колико цркава стоје разрушене, светиња порушених ... ". И сећам се још сведочења других људи, у чијим кућама иконе одједном почињу да благоухају. И то такав мирис - неовоземаљски! - Се осећа по стану! .. И то благоухање престаје такодје изненада онако како је и почело. А то је оно - зашто?
Можда и не треба да покушавамо да докучимо истину? Верујући људи кажу: "Само Господ зна". Научници који су испитивали миро које истиче са икона (са пријатним мирисом и потпуно без њега), су се већ уверили: оно по свом саставу не садржи ништа овоземаљско. А ми све треба и да прихватимо као стварност.  

"Тајна је ово велика" ... 

Татјана Володина

Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу?

Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак ове победе, зора новог стварања. 25. март по ст. кал. (а такође 8. децембар, дан зачећа Пресвете Богородице, св. праведном Аном и 8. септембра - дан Рођења пресвете Богородице) и 15/28. август су повезани један са другим. У Ваплоћењу тело Божије Мајке није било просто носиоцем материнства. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским? Успење је природна последица Благовести. У Благовести, Реч је постала плот(тело) у Пресветој Дјеви и пребивала са нама. У Успењу, људско се обожило у Њој и почело да пребива са Богом.

Божија Мајка није знала за грех. То значи да у Њој није било трулежи, које ми носимо у себи. На вечерњој празника Успења, ми слушамо обично Богородичино Јеванђеље, зато што празнујемо улазак Божије Мајке у нови дом. "Благословена си Ти међу женама, - тако је поздравља св. праведна Јелисавета, када се оне обе бремените сусрећу, - благословен Плод утробе Твоје".Она носи под срцем, Онога, Ко ће Својом смрћу победити нашу смрт. На многим древним иконама Успења Богородичиног, приказани су апостоли како стоје око празног гроба. Смрт није могла задржати тело Оне, Која је ради нас родила свету Христа, Живот. Ето зашто је Божија Мајка - нада свега створенога и 15/28. августа - тако радостан празник. Најрадоснији после Васкрсења Христовог.

Протојереј Александар Шаргунов

Измучили су ме својим гресима

Тридесетих година се једно православно дете упокојило у Господу. Оно се за време опела изненада подигло из гроба и неутешно заплакало. Умиривши се, дечак је рекао да му је био показан пакао.  
Ужас тога места се не може исказати људским речима. Затим је угледао Пречисту Мајку Божију, Која се моли за људе у паклу и свет који лежи у злу. Њено Лице, које билста дивном лепотом, је овог пута било измучено, и сузе су клизиле по њему. Угледавши ме, Она је рекла: "Ти нећеш остати овде, ти ћеш се вратити на земљу к људима. Реци им да су Ме измучили својим гресима. Немам више снаге да се молим за њих ... Нека се сажале на Мене! "

(Православна чуда. 20 века, Одеса, 1996 године)
Са руског Др.Радмила Максимовић