Распоред Васкршњег богослужења на Дугој Њиви

Распоред васкршњег богослужења 

 у ман.Дуга Њива

Велики четвртак; Св.литургија у ............09:00 ч.
- Велико бденије читање 12 јеванђеља о страдању Христовом у..................................................... 17:00 ч.

Велики петак; Царски часови у .................07:00 ч.
Вечерња и изношење плаштанице у .............17:00 ч.
Статије, опело Христово у............................... 20:00 ч.

Велика субота; Св.литургија ......................09:00 ч.
Васкршње јутрење и литургија у ...................00:00.ч

Васкршњи понедељак; Св.Литургија у .....07:00 ч.

Гордост и сујета.

То су најдубље, најраспрострањеније и најпогубније болести од којих и потиче свако зло у човеку. Гордост је мајка свих страсти и грехова. Човека ништа не удаљава од Бога тако као гордост. Поред ње су и све њој сличне болести: самољубље, умишљеност, уображеност, егоизам, лицемерје и т.сл. Гордост није увек очигледна, али се њено присуство увек може наћи у многим поступцима. Човек који стражи над собом лако може да је приметити у себи, али не може увек да је опише речима и да измери њену дубину. Зато је сујета, као најближи слуга гордости увек очигледна. То је веома лукава страст, она као лопов или насртљиви цариник од сваке врлине, уопште од сваког људског поступка покушава да одреже свој део у корист гордости у славу самозадовољног човековог “ја”. Чини ли човек добро или лоше, лепо или ружно, сујета је увек је одмах ту и вреба – не може ли се из тога извући нешто хвалисаво, што храни болесно самољубље. И обрнуто: пре него што човек почне нешто да ради, он у себи увек расуђује: треба ли то да уради, како да уради, ради чега; и ево ту се гура сујета са својим погубним предлозима, лукаво изврћући добре жеље и подмећући уместо богоугодних мотива лажне – ради прослављања своје личности. Ако је човек почео да чини добро ради Господа сујета му шапуће: “Да, хајде, то је врло добро, а и људи ће о теби после добро говорити…” и ето, човек неочекивано почиње да се одушевљава собом и одједном снага почиње да надолази и човек више не примећује да је прихватио лукаву мисао, и труди се у своју славу, а не Божију. Баш зато је тако често наш Спаситељ и учио о тој страсти – и да се не треба молити јавно, да људи виде, и милостињу да треба давати тајно, и свако дело чинити пред Богом, а не пред људима. А тако је разноврсно дејство свих замки ове страсти да их је готово немогуће разоткрити. И као што пишу оци, само што се ослободиш једног повода за сујету, она га одмах проналази у супротном дејству – и тако, као код љуске од лука, скинеш једну, а испод је иста таква. Ипак, пошто је ова страст тако заразна и тешко се лечи с њом се треба најжешће борити, јер она уништава сваки човеков труд, често сав спољашњи живот хришћанина може бити веома примеран, веома ревностан, а изнутра сав изједен тим црвом, сав може бити основан на том лажном темељу (на песку) и цело огромно велелепно здање може да се сруши од лаганог ветра. И имај на уму, брате: у наше време ова страст је веома распрострањена међу хришћанима у виду лажне побожности, лажне ревности, човекоугађања, у виду ласкања и лицемерја. Зато, мотри пажљиво на своје срце и говори о греховима те врсте на исповести да не би заменио славу Божију за славу људску.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести