Наша вера је вера радости!

Наша вера је вера радости, вера мира, вера љубави. Код нас, у нашим иконама, ништа није ружно. Ни Јуда није ружан. Такав мир обавија читаву уметност православне цркве.
У мелодији петога гласа певамо на венчању: ", О Исаије, радуј се" [Исаије ликуј], у истој мелодији певамо на сахранама: ". Благословен јеси Господе, научи ме законима Твојим" 
[ Псалам 119 (118): 12]  Истом мелодијом на свадби и на сахранама.
Ово је наша вера! Вера радости!
Како Јеванђеље почиње? Шта значи "Јеванђеље" ? Јеванђеље [Евангелион], односно, добре вести. То је оно што "Јеванђеље" значи: Добре вести!
Оно почиње:  И Анђео рече пастирима: "Доносим вам добре вести, јављам радост велику" [Лк 2:10]
И апостоли вратише се у своје домове радујћи се са великом радошћу.
Тако је Јеванђеље почиње и завршава. "

О.Никон светогорац, Нови Скит

Нема тог људског стања у који се Господ не би спустио!!

 Да ли владамо својим грехом?

Понекад је за многе неверујуће људе граница између тога шта је добро а шта лоше одређенија него за неке хришћане, који су се смутили лажним површним представама о духовном животу...

Шта год да урадимо, све је лоше, све је недостојно – често говоре верујући. не схватајући да тим речима обезвређују цео људски живот. Неверујући људи обично све процењују према својој савести: добар поступак – је добар поступак, а лош поступак је лош поступак, и проживевши обичан живот не нарушивши друштвом установљене животне норме, они су навикли да се сматрају добрим и нормалним људима.

Људи који тек почињу да долазе у Цркву, проживевши дуг живот испуњен разним догађајима, наравно много тога у свом животу процењују другачије него што то Црква оцењује. Прилазећи први пут ка исповести, они узимају у руке књиге, које су издате управо ради тога да им помогну да се припреме за ту Тајну, али се у ствари суочавају са озбиљним проблемима, због тога што те књиге нису увек корисне, мада има и оних које су заиста добре.

Најбоља од њих, а можда и једина је “Опит припреме исповести” оца Јована Крестјанкина, иако је и она строга за почетнике. Али углавном у сличним књигама се људски живот представља као грех који никако и ни у чему нема оправдања. Новообраћени човек, узевши у руку књигу, која је написана формално о греху и о исповести, постаје збуњен када види списак грехова за које треба да се каје а да их није ни свестан.

Имајући плодове нормалног доброг људског живота, - деца, породица, посао, нешто је створио, кућу је саградио, повртњак окопао, - човек не може да схвати због чега добра дела која је чинио нису у ствари никаква добра дела. Из сличних књига он сазнаје да је живео невенчано и љубав коју поседује се у ствари показује грехом; децу није крстио; добра дела која је чинио другим људима у својој основи немају добро, већ ситну сујету и могућност да себе похвали …То јест све што је учинио се показује узалудно. И човек почиње да се сматра безнадежним.

У неким књигама слично набрајање грехова доводи до апсурда. Имао сам прилике да видим књигу коју је написао петроградски свештеник која се зове “Исповедајте се Господу”. У њој се детаљно наводе све могуће изопачености, и наводе се такви греси које је чак непристојно и изговорити. За кога је написана та књига? Шта је то за хришћане ако они поседују те грехе? Они по томе ни не могу да се назову хришћанима. Често се у списковима грехова не прави граница измедју строге аскезе и начина живота недавно обраћеног човека и ако је много тога недопустиво например за монаха, као рецимо да позове девојку на плес, то у потпуности себи може да дозволи верујући мирјанин.

Појављују се поуке непознатих “стараца”, које такодје уче како се треба кајати. И ако ту књижицу пажљиво прочиташ обавезно ће наступити нека психичка пометња. Тамо су сви греси наведени у женском роду “ја сам радила то и то …” култивишући однос према жени, као ропском бићу, које је спремно да све прихвати као чисту монету и потчини се свакој бесмислици. Јасно је да такве ствари могу само да поробе људски ум, како се то ради у тоталитарним сектама.

Сличне књиге представљају човека као грумен зла, који не може да рачуна на опроштај. Уништавајући сваку могућност да спозна себе као боголику личност, уводе га у лажно духовно стање, не дају му могућност да се на нешто ослони и осмисли свој живот у категоријама моралности, савести и свог исконског стремљења ка добру и праведности. То код човека не изазива ништа друго сем очајање, празнину и протест. Такав човек долази на исповест потпуно уништен немајући никакву основу за веру у то да Бог може да му опрости. 

У самој структури тих књига, у односу према човеку, као према преступнику, постоји нешто инквизиторско. Зато треба бити веома опрезан узимајући у руке сличну књигу, иначе се може упасти у очајање и потпуно одустати од исповести. Наравно постоје књиге које су мање или више добро написане, али чак и књига светог Игњатија Брјанчанинова може да остави тежак утисак јер је написана довољно шематски – постоје врлине, које немамо, постоје греси које чинимо стално, и постоји форма по којој се исповедамо. Али постоји још и живи човек, који жели да постане другачији, који трепери пред Богом, и који тек наслућује неку стазицу ка Њему. Он још нема ослонац у Богу и тек је дошао да га надје, а измичу му га испод ногу сличне књиге о исповести, чија идеологија је нажалост таква да на човека не гледа тако како на њега гледа Бог – са љубављу.

Живећи у овом свету и сваки дан се суочавајући са неразрешивим проблемима и ситуацијама које се чине фаталне и не остављају никакав избор, тешко је поверовати у то да нам је дарована слобода, и да можемо некако утицати на своју судбину. У тренуцима очајања нам се чини потпуно очигледно да нас Бог не чује, не воли и не жели наше спасење. Заиста, да ли у мом животу нешто зависи од мене? Да ли је моја сопствена воља способна да на неки наћин измени мој живот?

У сличним настројењима се лако може доћи до закључка да није свима у овом свету дато да се спасу, и да нису сви исконски за то предодређени. Неки религиозни правци тврде да постоје људи које је Бог на посебан начин изабрао за спасење, а постоје и они који колико год да се труде, ништа им не вреди. Једни су предодређени за спасење, а други за погибељ, тако да по њима не зависи од човека да ли ће се спасти или не.

Такве тешке мисли могу да се појаве чак и при читању Светог Писма. А ко си ти човече да се препиреш са Богом? – пише аспостол Павле . Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио? Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам? (Рим. 9, 20-21). Читаш ово и мислиш не постоји ли заиста страшна закономерност и предодређеност, када неки човек не може да се спасе у принципу?

Али на то нам одговор даје само Јеванћеље, говорећи да Бог не жели смрти грешника, и да није Божија воља да погине један од ових малих. Већ је Божија воља та да се сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим. 2, 3-4).

Код авве Доротеја постоји диван пример тога како судови Божији не личе на судове људске, и колико другачије може на човека да гледа Господ, него што ми гледамо на своје ближње својим немилосрдним погледом лишеним љубави.

Он пише да су у једном граду продавали робове. На пијацу су дошле две жене: једна је била монахиња, а друга блудница. Те две жене су виделе да се продају две девојчице, и монахиња је одлучила да купи једну девојчицу, како би је васпитавала у страху Божијем, а другу девојчицу је купила блудница и направила је сасудом греха сто пута горим од себе. Поставља се питање ако те две девице сагреше једним истим грехом, рецимо блудом, зар ће им Господ једнако судити? Наравно да неће, одговара авва Доротеј, јер Господ зна коме је шта било дано, у каквој ситуацији је свако проживео, и на који начин је потом оплакао свој грех. Какав ће бити Његов суд? То је познато само Њему. И такође није наше да судимо у којој мери човек пројављује своју слободу и своју вољу за спасење.

Али једино у шта можемо да будемо уверени, је да без обзира где човек био рођен, у којој земљи, са којом бојом коже, на ком језику разговарају његови родитељи и какве представе о свету они имају, сваки човек је рођен за спасење. Сваког човека, рођеног било у Новој Гвинеји, било у Њујорку, у породици милијардера или у обичној порордици, тражи Господ да би спасао његову бесмртну душу: да би се она сусрела са Њим у овом животу; да би при избору између добра и зла човек био способан да по гласу своје савести изабере добро; да би природни закон Божији који је Господ усадио у сваког од нас, као савест, као позив на Боголикост и хришћанство чак и у нехришћанину био остварен до самог краја.

Бог је створио сваког човека да Му подражава као син. Због тога је Тертулијан, древни учитељ Цркве говорио, - свака душа је по својој природи хришћанка. То јест сваки човек без обзира где и када се рађа, увек се рађа пре свега као хришћанин, да би постао хришћанин и у Богу познао свога Оца. За Бога не постоји нико ко Му је стран. То треба да зна свако од нас, јер се у томе састоји Божији Промисао о свету.

У посланици Римљанима (2, 3-16) апостол Павле пише да чак и многобожци могу да испуњавају Божији закон, не познајући га, иако сам религиозни систем који они исповедају може да обмањује и одводи далеко од спасења. Божији Закон је записан у срцу сваког човека, - то је његова савест, путеводитељ ка Христу. Када човек, за кога је савест постала главни Закон Живота чује за Христа, долази до правог сусрета.

Колико год да је човек ниско пао, чак на самом дну тешких људских преступа, постоји избор између добра и зла. Он постоји увек, учи Црква, јер је Господ сишао до ада, када је тражио погиблог Адама. У песмама у Страсној Седмици се поје: На земљу сишао јеси, да спасеш Адама, и не нашавши га на земљи Владико, чак си до ада сишао. До таквих дубина људског зла, у такве адске дубине спустио се Господ, да је ад био уништен Христовим силаском.

Грешник који се каје треба обавезно да зна да нема таквог људског стања у које се Господ не би погрузио, да таквог бездана порока, у који се Господ не би спустио; нема таквог греха који Господ не би очистио, и сатана није још смислио зло које Господ не може да исцели.

То постаје очигледно на исповести. То осећа сваки свештеник, сусрећући се са човеком, који по некој обичној људској представи никако не може бити исцељен. Понекад се исповедају људи, чији живот није у оквирима представа о нормалном људском понашању, тако да се чини невероватним да земља носи таквог човека. Али сама његова исповест говори о томе да Господ чека свакога – и само ми сами можемо толико далеко да одемо од Бога да то уопште не осећамо.

Могућност повратка Богу представља ослушкивање своје савести, тог куцња, којим Господ куца у свако људско срце. И ако га човек слуша, он већ ступа на пут спасења. Али говорећи да је наш Отац на Небесима, ми треба да схватимо да је синовство такође небесно, и ми га остварујемо као проницање у Царство Небеско, када се и ми остварујемо на такав чудесан начин, на који нам се оно дарује свише.

Цео људски живот је повезан с тим да човек греши. То је страшно, али није безизлазно.

И заиста, наш живот и јесте непрестани грех пред Богом, али зар Господ гледа на нас као странице књиге о исповести, где је свака мисао и свака жеља греховна?

Многи људи (а и са мном је то био случај) имају веома тежак осећај после прве исповести – како да живим, куда да идем? Вратићу се кући, а односи тамо су греховни…отићићу на посао, срешћу се са људима, и опет ћу радити исто …Јер живот не може тек тако на брзину да се измени. Шта да радим? Не може се после исповести одмах отићи у манастир…Почети са молитвом? А не знаш никакве молитве …Волети Бога? А ти не знаш да волиш…

То је озбиљан проблем и велика препрека за човека који долази на исповест. Уплашивши се греха, људи губе укус ка животу и потом га прихватају као могућност да се сакрију од могућности греха, од сваке ситуације у којој се на неки начин може згрешити, па на крају крајева – да се сакрију и од самог живота. 

Од таквих људи се стварају читава хришчанска друштва, која се боје да живе, не само да греше, већ управо да живе. Осећајући своју непрекидну зависност од греха, они се боје да учине било какво дело, јер ће за њега морати да одговарају. Уплашен човек није ни за шта способан, није способан ни да постане члан Цркве, јер не може да испуни никакво послушање. Боље је да ништа не ради. Једна жена је на моје питање, - Зашто се ти не помолиш за тамо некога, - одговорила, - Како ја да се молим за њега? Ако почнем да се молим – почеће и искушења. Појавиће се искушења и ја их нећу издржати, сагрешићу. Ја не могу да се молим за таквог човека.

И много тога другог људи не раде из страха да не сагреше. Ти људи чине у Цркви довољно велику масу аморфних, уплашених људи. У нашој генерацији таквих људи има веома много и они понекад стварају утисак људи помраченога ума, зато што је њихов страх повезан са различитим фобијама. Онај ко се боји живота, почиње да се боји и људи, и чини му се да су сви око њега зли, и оставши у вакууму такав човек постаје агресиван. То су несрећни људи, који су били уплашени неправилним односом према исповести и греху. Човек, који воли Бога не може да живи са таквом свешћу, јер Љубав изгони страх (Посланица Јована Богослова).

Ако се неделовањем елиминише могућност греха, онда ту нема ни могућности да се принесу неки плодови за Бога.

У причи о талантима, Господ дели Својим слугама таланте, једноме пет, једноме два, а трећем један, свакоме према снази и моли их да их искористе. Говорећи једноставније, нашим језиком то је као нека банковна операција у којој човек треба да уложи новац и добије за њих камату. Та операција је довољно рискантна јер се може изгубити сав новац, али се може и нешто добити ако се правилно поступа.

Делећи новац Својим слугама Господар претпоставља да може бити губитака. То је природно укључено у сваку финансијску операцију, - може бити добитка, а може и губитка. У причи се не каже директно, али може се схватити, - Он нам даје право да погрешимо и изгубимо тај новац. Али нам не даје једно једино право – да тај новац закопамо.

Господару! Знао сам да си ти човек суров, жањеш где ниси сејао, и сабираш где ниси вејао” (Мт. 25, 24) – каже слуга Господару. То је свест људи који се боје да живе и поступају хришћански. Како да нешто урадим, ако ћу за то морати да одговарам на Страшном Суду …Како да помажем ближњима или да се молим за њих…Како да узмем на себе да бринем о старици, а ако не могу …Како да потом одговарам пред Господом? Најбоље је онда да ништа не радим…

Зар је Господ суров? Одговарајући на то, Господ каже, - само зато што си се бојао да живиш и ниси желео да нешто урадиш ризикујући и бојећи се за своју кожу, због тога ћу ти судити, слуго лењиви и лукави, а не зато што би изгубио тај новац, што га можда не би сачувао.

Јер се нама то најчешће и дешава да нам Господ даје таланте, а ми их не чувамо. Тајна Исповести има за циљ помирење човека са Господом, који не да није закопао своје таланте, већ који их није сачувао. Њему је била дата могућност да их употреби, али он то није могао да учини по својој глупости, неумешности, лакомислености, једном речју по својој греховности. Он их је расуо али их није закопао. И зато има могућност да се помири са Господом кроз исповест.

Али за човека који је закопао своје таланте, исповест као Тајна може као да не постоји јер он као да пред Богом ни у чему није крив. Унутрашњи протест против Бога као против суровог човека кога се бојиш, пред ким дрхтиш само зато што мораш да одговараш за своје грешке, не даје човеку могућност да исповеда своје грехе, чак и ако често долази на исповест.

Али сетимо се шта је Господ рекао Кајину пре него што се спремао да убије Авеља: “Грех је пред твојим вратима, али ти владај њиме”.

Пошто Света Тројица створи слободног човека, из тога неизбежно проистиче могућност сагрешења. Господњи Крсни подвиг је дар слободе и искупљење човека од стране Бога. Уколико Бог не искупљује човека, онда човек просто одговара за своје поступке по законском кодексу, али ако Господ исконски приноси Себе као жртву за наш грех, онда нам даје могућност да поступимо тако како одлучимо у датом тренутку. Господ нам даје слободу, а слобода дата човеку претпоставља грешке.

Слобода је превише велики дар и не треба га закопавати. Она човека чини боголиким и даје му могућност да се бори са грехом и приступа Тајни Покајања.

Само слободан човек може да спозна ропство и да у греху осети своју неслободу. Грех човека чини робом, а поседујући ропску свест такав човек живи у непрекидном страху и унинију и не може да се бори са грехом. Он ће само бежати од греха као од побеснелог пса, али ће га грех увек стизати на неком другом месту.

Ако грех заиста има власт над нама, и ми га се бојимо, као нашег господара, а себе признајемо за његове слуге, онда никада нећемо постати слуге Божије, грех нам неће дати могућност да дишемо, нити да живимо, он нас плаши, као опасан пас малог дечака, који се зато боји да изадје из куће. Али ми можемо да имамо власт над њим.

Једно од најтежих стања које човек износи из своје исповести и духовног живота је – страх да буде крив. Најважнија слобода хришћанина је у томе да се не боји да буде крив пред Богом. Будите као деца, - каже Господ, јер деца не мисле непрекидно да се боје да буду криви пред родитељима, иако су често крива. Али исто тако она знају да ће њихова кривица бити опроштена без обзира на то каква она била – деца су деца а родитељи су родитељи. И зато се деца не боје да живе. Наравно, дете се може заплашити до тог степена да ће се бојати својих родитеља, али ће их волети.

Могуће је бојати се Бога као својих сурових родитеља, али је то потпуно неспасоносно за човека. Треба живети без бојазни јер нам Господ даје слободу. Он одлично зна да не можемо а да не грешимо, јер по својој палој природи ћемо обавезно погрешити у овом или оном. Али Он нас воли не због тога што смо праведни, већ зато што смо оно што јесмо.

Најбоља књига, која се може прочитати припремајући се за усповест су јеванђелске приче о грешницима. Чини ми се да оне треба да претходе било којој књизи која се издаје о исповести. Оно најважније што треба да запамтимо припремајући се за исповест нису спискови са набројаним нашим гресима, већ Јеванђеље, у коме се говори о Христовој љубави према грешницима, о томе како Он разобличава праведнике, како је дошао да спасе грешнике, и како узима заблуделу овцу на Своја рамена. Христов Лик, Који милује и љуби грешника, Који не поистовећује грешника и грех, може да убеди човека да се не боји да живи. 

Пре него што човек оде на исповест, пре него што му дају књижицу са набројаним гресима, он треба да прочита Јеванђеље и да сазна како Господу прилазе грешници: како Му прилази блудница, и Он јој опрашта; како Му прилази блудни син и Он га прима; како прилазе губави и Он их чисти; како Му прилази велики број потпуно разних људи, страшних, болесних, и како се Он односи према њима, како Он воли те грешнике. Како Он са Пилатом разговара! Како Он разговара са првосвештеницима. С каквом љубављу Он гледа на људе који Га распињу, пљују Га и ударају по лицу. Уколико човек то спозна, неће се бојати да живи. Схватиће да Христос тај живот дарује сваком човеку, најстрашнијем и најлошијем. Такав човек ће осетити да је Христос заједно са њим, и да Христос победјује тај грех за њега. И тада он већ неће желети да живи са грехом. 

Ми ћемо и даље бити грешници, али нас то неће плашити јер знамо да Господ љуби грешнике. Он прашта грешницима. Али уколико будемо грешили по својој вољи, онда то значи да нисмо читали Јеванђеље, зато што је неспојив живот у греху са животом по Богу. Значи борићемо се са грехом.

Ко то схвата, њему неће бити страшно да живи, али ће му бити тешко да остане исти као што је некада био, грех ће му бити мрзак, али га се неће бојати јер може да га победи.

Крај

преузето са хттп://www.правмир.ру/артицле_2139.хтмл

превод са руског Др Радмила Максимовиц

Може ли се Свето Писмо читати седећи?

Може ли се Свето Писмо читати седећи и колико га треба читати сваки дан?

Никитина Т. И. г. Кенерево

Одговор:

Очекивао сам ово класично питање и дајем на њега трпељиво такође класичан одговор. Преподобни Серафим Саровски каже да Писмо треба читати на коленима и са сузама, а Св. Филарет Московски - да је боље седећи мислити о Богу, него стојећи. Св. Инокентије Московски каже да духовну храну треба узимати онолико колико је можемо усвојити, а сви Св. Оци слажу се да Св. Писмо треба читати свакодневно. Св. Јован Златоусти каже: "Послушајте ви што живите у свету (не свештеници и монаси, него "обремењени" женом и децом), вама апостол Павле нарочито саветује читање Писма: Реч Христова да се усели у вас обилно са сваком премудрошћу (Кол. 3.16)". Св. Амвросије Медиолански: "Као у Рају Бог ходи у Св. Писму, тражећи човека. Отварај Писмо сваки дан и Бог ће те наћи. Он ходи тамо и тражи тебе да би ти дао утеху и наду."

Данас, када се врши такво разарање Русије, где се све чини да би се човек превратио у бесловесно биће и многи су изнемогли од унинија, ми треба да ценимо ово свештено уточиште.

"Јер, све што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утеху из Писма сачувамо наду (Рим 15.4)."

Најбоље своје мисли и осећања руска култура дугује Св. Писму. Ф. М. Достојевски је био четири године на робији у Сибиру, пролазећи, како сам каже, кроз неизрецива и бескрајна страдања. Једино благодарећи, чему је преживео, била је малена књига Новог Завета, коју су му две жене хришћанке дале на путу за Сибир. Она га је спасла од пропасти.

Када смо у жалости и несрећи, треба да се нарочито враћамо речи Божјој. Једна парохијанка нашег храма причала је да јој је предстојала озбиљна операција. Она се бојала, иако је знала да ће је оперисати најбољи хирург и да ће се за њу молити многи пријатељи. Њен духовник се свим силама старао да је умири, но све је било узалуд - она се и даље плашила. У болници, лежећи сама у соби, она је отворила Библију на месту где почиње Псалтир и прочитала га је до краја. Неколико дана после операције, рекла је своме духовном оцу: "Пред операцију, ја сам целе ноћи читала Псалтир. Не сећам се ни речи од онога што сам прочитала, но у мени се родила чврста убеђеност да је Бог близу, увереност да је Он са мном и тако је страх ишчезао". Друга жена је причала како се удала за богатог човека, "новоруса" и доживела страшну пустош у своме животу. Ништа јој није причињавало радост и она се одала алкохолу. Брак је дошао до границе развода. Схвативши одједном да јој никакви психијатри не могу помоћи, почела је да чита Св. Писмо и обрела чудесно осећање мира и ослобођења. Њену празнину испунио је Бог. И муж се изменио.

Многи од нас, вероватно се сећају приче митрополита Антонија Блума, како је он још као неверујући човек почео да чита Јеванђеље и за време читања открио му се Васкрсли Христос.

Ми упорно понављамо да се истинско значење Св. Писма открива само у Цркви. Коначно, Господ упозорава својом благодаћу и неверујуће људе, не само да би их привео Цркви.

Нека свако запита себе:"Како бих ја могао дознати за име Христово, да није Цркве?" И све што открива тајну Његовог имена Син Божји, Господ, Спаситељ. Не просто име, него Његов живот и сам Он. Без Цркве чуо бих о Њему као великом Човеку, једном од многих, и то би било све. Зато је друга опасност - сматрати да нам сем Јеванђеља више ништа није потребно. Не! Без Цркве нема никаквог Јеванђеља, речи Божје која је настала међу верујућим људима који су га лично познали као Бога. И они су нам је предали да би и ми познали Бога лично. А да је реч Божја дошла до нас сама по себи, она би била само интересантан историјски документ, без благе вести и огњене благодатне речи која је једино способна да одушеви људску душу заувек и оног сусрета са Богом живим који је кадар да исцели душу сваког човека од смртног очајања.

Нема веће утехе од оне коју даје Сам Бог. Међутим, ми треба да памтимо да је реч Христова - свагда крсна реч, и њено примање је исто што и причешћивати се св. Христовим Тајнама - које нам могу бити или на оправдање и освећење, или на суд и осуду. И без обзира што човек, пролазећи кроз велико искушење не остаје онаквим каквим је био, тј. постаје или јачи или слабији, он сам коначно бира каквим ће бити. 

 ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШАРГУНОВ
НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

Ко су блажени?

3. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.

На почетку као темељ поставља смирење. Пошто је Адам пао због гордости, Христос нас подиже смирењем. Док се Адам понадао да ће постати бог, "сиромашни духом"су они који су скрушени у души.

4. Блажени који плачу, јер ће се утјешити.

"Блажени су који плачу" због својих грехова, а не због ствари овога света. "Који плачу" непрестано, а не повремено, и то не само због својих властитих грехова већ и због грехова својих ближњих. "Јер ће се утешити" и у овоме животу, јер се онај који плаче због својих грехова духовно радује, а још више у будућем.

5. Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу.

Неки под "земљом" разумеју духовну земљу, то јест, небо. Али, треба ра-зумети и ову земљу. Пошто кротке обично сматрају за презрене и убоге људе, то Спаситељ каже да управо они имају све. А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су такви људи безосећајни и равнодушни, већ они који умеју да се разгневе, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно.

6. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

Желећи да говори о милостињи, прво показује да човек мора да задобије праведност, како не би давао милостињу од онога што је стекао крађом и преваром. Праведност треба са усрђем тражити, јер такви су "гладни и жедни правде". Иако се користољупци хвале да су богати и сити, Исус каже да ће се праведници још у овоме животу наситити јер имају непропадљиво богатство.

7. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. 

 Милосрђе се не указује само новцем и стварима, већ и речју, а ако баш ништа немаш, онда сузама саосећања. Милостиве ће помиловати и људи у овоме животу, јер ономе који је јуче био милостив, данас ће и самом затребати помоћ и сви ће према њему бити милостиви, док ће га Бог још више помиловати (у будућем веку).

8. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети.

Много је оних који нису похлепни, и још дају милостињу, а опет живе у блуду и свакој нечистоти. Зато нам Христос заповеда да уз друге врлине треба да будемо чисти и целомудрени, и то не само у телу него и у срцу, јер нико без светости и целомудрија неће видети Бога. Као што само на чистом огледалу можемо да видимо свој лик, тако само чиста душа може да види Бога и разуме Свето Писмо.

9. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати.

"Миротворци" нису само они који живе у миру с другима, него и они који мире посвађане. "Миротворци" су и они који својим учењем обраћају непријатеље Божје. А назваће се синови Божји, јер је нас јединородни (Син Божји) помирио с Богом.

10. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.

Прогоне не само мученике, већ и многе друге, зато што помажу невољнима и уопште због сваке врлине, а свака врлина и јесте "правда". Лопове и убице такође прогоне, ипак они нису блажени.

11. Блажени сте када вас срамоте ипрогоне.

Најзад, Господ говори Својим апостолима, показујући, да је учитељима на првом месту својствено да буду срамоћени.

И лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.

Није, дакле, блажен сваки који подноси срамоту, већ онај кога срамоте ради Христа, и то лажући. У противном случају, такав је заиста јадан и бедан, јер многе саблажњава.

12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.

Господ није говорио о "великој плати" за друге врлине, а овде говори о њој, показујући тиме да је трпљење увреда велики и тежак подвиг, јер су многи сами себи одузели живот (не могући да га претрпе). Чак се и Јов, који је издржао сва друга искушења, нашао на муци када су га пријатељи вређали како он, тобож, страда због грехова.

Јер су тако прогонили и пророке прије вас.

Да апостоли не би помислили да их прогоне због учења које је противно Богу, Он их теши говорећи: "Чак су и пророке пре вас прогањали због врлине, зато у њиховом страдању имате утеху." 

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

глава пета

Зашто је je Св.Јован Крститељ -крштавао?

Проповед Јована Крститеља и крштење Христово

 1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.

Дође Јован Крститељ.

Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.

1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.

Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.

Јер се приближило Царство небеско.

Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).

Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.

"Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.

4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.

На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.

И појас кожни око бедара својих.

Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.

А храна му бијаху акриде и дивљи мед.

Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.

5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.

Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.

7. А кад видје многе фарисеје.

"Фарисеји"  у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.

И Садукеје

Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.

Гдје долазе да их крсти, рече им.

Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:

Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?

Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.

8. Родите, дакле, род достојан покајања.

Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."

9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.

Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.

Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.

Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.

10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.

"Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.

Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.

Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.

Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.

11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.

Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.

Ја нисам достојан њему обуће понијети.

"Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.

Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.

То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."

12. Њему је лопата у руци.

Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.

Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.

И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.

Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.

13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше

"Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.

Говорећи: ти треба мене да крстиш.

Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.

А ти ли долазиш мени?

Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.

15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:

Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."

Јер тако нам треба испунити сваку правду.

Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."

15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.

Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.

Изађе одмах из воде.

Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.

И гле, отворише му се небеса.

Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.

16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.

Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.

Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.

То јест, који ми је мио и благоугодан.

 Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

Поверење у Промисао Божији

Седећи једно летње поподне испод једног бора, Старац нам је говорио о томе како треба да имамо неограничено поверење у Промисао Божији: "Знате, истина је то што у Светом Писму пише да је у нас и свака длака на глави избројана (Лук. 12,7). Заиста је тако. Ништа у нашем животу није случајно. Бог се стара чак и за најситније појединости нашег живота. Он није равнодушан према нама; ми нисмо сами на свету. Веома нас воли; сваког трена нас има на уму и притиче нам у помоћ. Треба то да схватимо, и онда се ничега нећемо плашити".

Старац Јаков Цаликис

Душе Христове

Књиге Светог Писма су сабране у једну - Библију

Многе црквене поставке нису добијене свише, већ су засноване на Светом Писму и црквеном Предању, које потиче још од апостола. Нажалост, у данашње време већина људи који себе сматрају православним, никада није ни узела у руке Свето Писмо, а да не говоримо о делима светих Отаца Цркве. Покушаћемо да размислимо да ли је то исправно? ..

Прича старијег човека 
У младости нисам био атеиста, већ пре равнодушан према питањима вере. Привлачило ме је све оно што привлачи омладину - друштво, забаве, веселе вечере, али све у границама пристојности. После неког времена сам стекао новог познаника, и наше познанство је прешло у пријатељство. Када сам после свега проанализирао његов утицај на мене, схватио сам да се он на све начине трудио да ме учини циничним, суровим, развратним. Али ми се у то време чинио као оштроуман и екстравагантан човек, а шта омладина цени него то? Једном смо отишли ​​код мене кући и ушли смо у собу. Ја сам наставио да брбљам некакве глупости, али је мој пријатељ био веома напет и чинило се, да је престао да ме слуша. Коначно ме је прекинуо: - Слушај, ти и ја причамо глупости, а овде на столу лежи Јеванђеље. Није добро понижавати светињу - изнеси га, молим те.
Ја сам тек тада приметио Јеванђеље на столу - очигледно га је моја сестра оставила. Зачудио сам се таквом страхопоштовању светиње од стране мог пријатеља, који се више пута непажљиво изражавао о њима. Мислећи, да жели да ме исмеје, рекао сам шаљивим тоном:
Изнеси га сам, ако ти смета, - и са тим речима сам узео Јеванђеље и ћушнуо га пријатељу у руке. Он је у том тренутку нестао ... Неколико секунди сам стајао зачуђен, а затим сам се онесвестио. Док сам падао, порушио сам неки намештај, и због лупњаву су из суседне собе дотрчале мајка и сестра. Нашли су ме самог, како лежим на поду у дубокој несвести. Поред мене је лежало Јеванђеље. Из моје собе се могло изаћи само кроз ходник, кроз који су оне одмах потрчале, али никога нису виделе. Треба ли рећи како је овај догадјај снажно утицао на мој живот?

Сасвим кратко о Светом Писму
 
Сваки хришћанин, који је при здравој памети, има обавезу да чита Свето Писмо. То се никако не сме сматрати оптерећењем, пошто нико од њега не захтева да чита много. Можете прочитати и пола странице дневно, само да то буде редовно и са размишљањем.
Књиге Светог Писма су сабране у једну - Библију. Тај назив се тако и преводи као «Књиге». Библија се дели на два дела: Стари Завет и Нови Завет. Стари Завет чине књиге које су написане пре Христовог Рођења. То је у суштини историја односа између Бога и људи: стварање човека, његово отпадање од Бога, и надаље бескрајно понављање историја одређених људи и читавих народа - напора да се живи свето и горких падова у бездане греха, Историја свега што је Бог учинио за пало човечанство, како би га обратио ка покајању, као и одговори људи на то. Читање и разумевање Старог Завета је у наше време усложњено не само због општег духовног неискуства, већ и због масовне неписмености по питањима историје. Због тога је у прво време упознавања са историјом Старог Завета боље ограничити на његово кратко препричавање у уџбеницима Закона Божијег.

Они који тек прилазе вери неопходно је да почну од новозаветних књига, а у првом реду од Јеванђеља. Та реч се употребљава у једнини иако се састоји од четири књиге Новог Завета. Уосталом, када се говори управо о књигама, које су написали четворица апостола, онда је могуће употребити реч «јеванђеље» у множини, или је заменити речју «четворојеванђеље». Јеванђеље у преводу са грчког значи «блага вест», вест о томе да Бог тако воли човека да је ради спасења његове душе предао на крсну смрт Свог Јединородног Сина. Благодатна сила Јеванђеља се не пројављује наравно само у чудесној способности одгоњења спољних напада нечисте силе, већ читање Јеванђеља просвећује човеков ум и срце изнутра, ако се тако може казати. Оно што је било нејасно, постаје јасније од дана; оно што се чинило неостварљивим, постаје природно и једино могуће. Познат је велики број случајева, када су се људи избављао од тешких порока и очајања, узевши себи за правило да читају Јеванђеље. Једна реч из Јеванђеља, која је остајала у души је приводила раскајања окореле грешнике, и чинила великим светитељима најобичније људе. Обичан војник је у рушевинама Стаљинграда пронашао Јеванђеље и читајући га одбранио познати дом Павлова те страшне судбоносне јесени 1942-е године. Напослетку је постао велики старац нашег времена, коме су се током десетина година обраћали људи из целе Русије.
Јеванђеље је написано обичним приповедачким језиком. Али савременом човеку, који није васпитан у православној традицији бива тешко да разуме и тако једноставно излагање. Поред тога, неискорењива је и склоност да се о свему суди по својој изопаченој природи. Све то подстиче на отварање нове рубрике, у којој ће за разјашњавање прочитаног бити могуће обраћање црквеним ауторитетима.

Ауторитативно мишљење. Како разумети одређене речи
 
«Не оскверњује човека оно што улази у уста, већ оно што из њих излази», - то место из Јеванђеља као и њему слична, например: «храна нас неће оправдати пред Богом», - воле да цитирају људи који не желе да посте. Али Црква никада и није сматрала да храна може да исквари човека. И више од тога: било је у историји и таквих људи који су неку храну сматрали нечисту - они су сматрани јеретицима. То да је Господу угодно да ми постимо, види се и из тога, што је и Он Сам постио и томе научио и апостоле. А то је речено ради тога да се постећи не би само ограничавали телесним постом, већ да бисмо и своју душу држали у посту, сузбијајући испољавање њених страсти. То је оно најважније, а пост служи као моћно средство за то.
Када савест говори да је пост неопходан, а људи желе да је умире, тада наводе три исприке:
1. Ја на други начин надокнађујем то што не постим;
2. Постим када желим, а не у току установљених постова;
3. Мени пост штети.
Прва исприка је неумесна. Ако неко изађе из огња неопрљен, он расуђује како се без поста могу победити страсти. Друга исприка је такође неумесна, јер је Црква - једно тело, и одвајање у њој од других, противуречи Њеном устројењу. Удаљавање од општих чинова Цркве је могуће само изласком из ње. Трећа исприка садржи сенку истине. Тачно је да се по црквеним правилима поста ослобађају они на које пост делује штетно, јер он није установљен да убија тело, већ да умртвљује страсти. Али ако пажљиво набројимо такве случајеве онда ћемо видети да њих има јако мало. Остаје само један узрок -. Не постоји жеља за постом, и против тога се не може спорити јер се ни у рај не улази против воље. Само када будеш осуђен на ад мораћеш ићи хтео, не хтео ...
Из дела св.Теофана Затворника

Преузето сa http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=906

Са руског Др.Радмила Максимовић