Вера је наша победа

 

Јеромонах отац Данило, игуман манастира Дубрава на Златибору, у коме је једна од две цркве, посвећена светом Василију Острошком, говори за Геополитику. Отац Данило благ је, скроман и лековит. Озари вас! Помислила сам како сви „старци – духовни боготражитељи“ помало личе. Отац Данило личи на старца Тадеја (иако каже да га није срео), личи на оца Петра Денковачког, и на оца Јулијана из Студенице и оца Саву Вазнесењског и монаха Јакова Туманског...Сви они личе једни на друге по умности, благости, енергији љубави, добронамерности, очинској брижности којом зраче... И по плавим очима светог Деспота Стефана. 

Пише: Весна Павловић

Манастир Дубрава се налази на јужним обронцима планине Златибор, 30 километара од туристичког центра, пет километара узводно од манастирског комплекса Увац. Налази се на једном од меандара реке Увац, на узвишењу које је са три стране окружено кањоном реке и са кога се пружа предиван поглед на нетакнуту природу и сами ток реке. Овако географски положај манастира Дубрава описује Туристичка организација Златибор.

Јеромонах отац Данило, настојатељ манастира Дубрава каже: „Наше је само оно што смо другом дали.“

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ – РАДОСТ ДОНЕСЕ и онима у гробовима живот дарова.

„САД НАС ВИШЕ НИЈЕ СТРАВА НИ ОД СМРТИ НИ МУЧЕЊА НАШИ СНОВИ САД СУ ЈАВА ОД ХРИСТОВА ВАСКРСЕЊА“ – писао је наш Златоусти Владика Николај о светлом празнику Христовог васкрсења и подсећао : „Гле, свет оде за Христом!

Свет тражи Љубав, Истину и прави Пут и то све налази једино у Васкрслом Исусу – Сину Божијем, Господу нашем“.

У разговору са оцем Данилом из манастира Дубрава на Златибору осетили смо ту хришћанску несебичну љубав о којој је писао Владика Николај, љубав хришћанску несебичну и охрабрење. Нахранили смо душу слушајући његову беседу. Отац Данило игуман манастира Дубрава благ је, скроман и лековит. Скенира вас погледом, мало говори (мало говори као и сваки светогорски подвижник), али оним речима које каже гађа равно у срце и распрши све ваше дилеме, нахрани вашу душу! Озари вас!

Помислила сам како сви „старци – духовни боготражитељи“ помало личе. Отац Данило личи на старца Тадеја (иако каже да га није срео), личи на оца Петра Денковачког, и на оца Јулијана из Студенице и оца Саву Вазнесењског и монаха Јакова Туманског...

Сви они личе једни на друге по умности, благости, енергији љубави, добронамерности, очинској брижности којом зраче... И по плавим очима светог Деспота Стефана.

Некако вам одмах постане драг, и близак срцу тај седи старац са очима голубије плавим („са очима изван сваког зла“) са очима плавим као облаци који су јездили изнад манастира Дубрава.

Оче Данило како човек данас у времену „ишчашеном“, отуђеном, обезбоженом, да сачува Душу, своју и својих ближњих?

- Морамо добро упознати себе, и сазнати ко смо и шта смо, шта нас покреће и води у животу! Ком Богу служимо!

Ако превагне материјално, којем данас много стреме – онда смо на губитку, искушења су велика, а Господ није рекао да ћемо лако стићи у Царство Небеско.

Оставио нам је пост, молитву, Јеванђеље...Рекао је: „Не бој се, само веруј...“

До вере нас води молитва, пост, љубав ка ближњем.

Људи су се данас удаљили од Бога-Оца нашег, од себе самих, од других људи. (А наше је само оно што смо дали!)

Људи губе време на испразне ствари. Не знају или не желе да знају, „да смо дошли на овај свет без ичега и да ћемо отићи пред Господа исто тако“, понећемо само добра дела и склопљене руке...

Морамо опростити својим ближњима... А опростити значи не вређати се, отпустити од себе човека с миром и опростити му све лоше! Молити се за њега издалека без задршке и „каменог срца“.

Господ неће бити милостив према нама, ако ми са другима нисмо милостиви! Он не опрашта – наше грехе, уколико ми не опраштамо ближњима, онима који су нас увредили.

 

ЛЕК ЗА ДУШУ: МОЛИТВА ПОКАЈАЊЕ ПОСТ

Душа човека разболи се од унинија, осуђивања других, зависти, злопамћења, самосажаљења... Дакле, будите у миру са свим људима! Ако кроз покајање, молитву и мир са собом и са свима око себе дођемо у познање Христове истине и приљубимо своје душе цркви Његовој спасићемо се – каже отац Данило Плашић.

 

Историјат манастира

Историјски извори говоре да је манастир Дубрава најпре припадао манастиру Прибојска Бања, да је подигнут у 13. веку и да је разрушен од стране Турака 1853. године. Светогорски јеромонах отац Данило Плашић три године сневао је затрпани манастир и његове фреске.

Покојни патријарх Герман (у једном од тих ноћних сновиђења) благословио га је и поверио му послушање – свети задатак да пронађе и обнови ову светињу.

У јулу 2001. године отац Данило долази у манастир Увац и открива ископине манастира и започиње његову обнову уз помоћ мештана Златибора и Завода за заштиту споменика из Краљева.

Митар Ђуровић из Горње Јабланице пронашао је копајући у скривници 260 млетачких дуката из 16. века. Од тих средстава обновљена је стара једнобродна црква посвећена светом великомученику Пантелејмону, а поред ње подигнута већа црква посвећена светом Василију Острошком . Новац за изградњу овог храма приложила је највећим делом породица Горана Стојановића из Добоја који је тада живео у Америци. Због тог доброчинства добили су од Господа на дар, после 12 година брака, сина и кћер. И породица Добривоја Кнежевића помагала је у изградњи.

Али највећи покретач био је отац пун вере, полета и елана.

Три хладне зиме без струје, воде и огрева у брвнари „подизао је храм“.

„Није ми било тешко“, каже отац Данило, „Бог ми је помагао кроз друге људе, стално крепио и снажио.“

 

О НЕДЕЉИ ВАСКРСУ И ПОБЕДИ

Са оцем Данилом разговарали смо прве недеље марта, на средини Васкршњег поста.

Отац Данило каже: „Свака недеља је мали Васкрс. У недељу је Господ васкрсао, и победио смрт најгрешнијег и последњег непријатеља. Недеља је дан сећања на победу вере наше!

Господу који је победио смрт, лако је било да победи сав остали свет. Отуда је Он храбрио своје ученике: „Не бојте се, јер Ја победих свет“ (Јов. 16,30).

Вера је наша победа. Вера је наша ова победа Господа који победи грех и смрт.

Вера је наша – ова победа Христова, којом Црква Божија победи све непријатеље унутрашње и спољашње...Шта Вас може више охрабрити, оснажити и утешити од ове победоносне вере?

Шта Вас може устрашити, раслабити, ако само држите у срцу – ову непобедиву веру?

Ништа под сводом небеским, ништа на кори ни под кором земљином.

Ништа нека Вас не устраши, чак ни оно што се сада догађа у православној Русији – нека Вас не поколеба!

Оно што људи гледају као пораз, Бог гледа као победу, а оно што је за очи људске победа, за Бога је предвечерје пораза.

Промисао Божија јача је од људи, а милост Божија мудрија од људи.

Напустили смо Златибор испраћени пахуљама које су се изненада после сунчаног јутра појавиле на прелепом небу као Божији благослов.

У оквиру комплекса манастира Дубрава налази се извор свете Петке. Извор је смештен испод црквице Светог Пантелејмона у доњем делу манастира и са њега пуца предиван и лековит поглед на кањон реке Увац. Вода извора је лековита, рекли су нам, не само за очи, већ и за разне друге болести. Пошто се умије овом водом, сваки ходочасник који дође у манастир просто "прогледа". Рекли су нам да је Света Петка виђена "како заједно са Богородицом походи овај прелепи манастир". 

Дођите и уверите се и сами у неописиву чаролију манастира Дубрава.

Извор

Замислите, строго пости, а у исто време прати ријалити шоу програм?

„Замислите, рецимо, парадокс да човек на Велики петак ништа не једе и не пије јер строго пости, а да у исто време прати неки ријалити шоу програм? Зар није далеко боље да је тај дан имао и разрешење да једе рибу, а да је заузврат искључио телевизијски пријемник?“ Ситуација о којој говори презвитер Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке, могла би се описати и као подлегање искушењима и старим навикама или неразмишљање о смислу поста, али свакако указује на то да би онај ко пости требало да има на уму да смисао тог чина није у простом уздржавању од хране и пића. Онај ко се одлучио да се за велики хришћански празник Васкрсење Христово припреми седмонедељним постом, треба да има на уму да му модерно време, информатичко-информационо, неће ићи наруку нити ће својим бројним садржајима одговарати духу и циљу хришћанског поста. У том смислу, отац Оливер Суботић указао је на потребу „информационе апстиненције“, али и на феномен „информацијско-чулне преоптерећености“, односно презасићености садржајима најразличитије врсте које добијамо путем интернета и медија, а нису нам сви корисни.

– Термин „информациона апстиненција“ указује на потребу уздржања у контексту огромног броја информација које су преплавиле живот савременог човека. Када је реч о хришћанима, поставља се сувисло питање уздржања од одређене врсте и количине информација за време поста. Човек који живи у окружењу пренатрпаном информацијама у најбољем случају пати од расејаности, а у најгорем од психичких поремећаја, те су класични пост и молитва у комбинацији са информационом апстиненцијом једини начин за повратак умне целовитости – каже отац Оливер.

Пре него помислите „лако је њему да прича, он је свештеник“, додаћемо и то да је отац Оливер Суботић дипломирао из области информационих технологија, да је богослов, однедавно и доктор наука, али и информатичар, и сам на истим или сличним искушењима да проведе сате и сате пред рачунаром.

– Свакако да се и мени деси да повремено упаднем у нешто што би била преоптерећеност због великог броја обавеза и повезаних информација, но суштина је у навикама које враћају на прави колосек – истиче отац Оливер.

„Информационо-информатички“ пост не подразумева гашење телевизора и компјутера, одустајање од одговарања на имејл пријатеља, избегавање читања вести из области које нас занимају – он подразумева, у ствари, равнотежу и критички однос према садржајима које усвајамо.

– Осећај за ту врсту равнотеже православни хришћани задобијају кроз године духовног подвига, после којих интуитивно осећају шта је потребно, а шта сувишно и штетно. За почетак је довољно радити на афирмацији живог контакта с људима из најближе околине. Ако је тај контакт стално испрекидан зато што „морате“ да освежите свој профил на Фејсбуку, укључите се на електронски форум или проследите СМС, онда је то знак да је потребно радити на себи, тачније на чврстини воље и (само)критичком односу – каже отац Оливер.

Он има и неколико врло практичних савета за „растерећивање“ од сувишних информација, неповезаних садржаја разних врста и намена – први је да ТВ пријемник никада не ради тек онако да би попунио тишину у дому.

– Друго, створите себи навику да искључите тон када крене блок реклама. За интернет, једна од стратегија је ограничење броја сајтова којима приступамо на оне који су важни и корисни. Посебно треба ограничити „сурфовање у празно“ када човек једноставно претражује интернет без икаквог конкретног циља – саветује отац Оливер.

Пишући на ову тему, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија, истакао је да је битно истаћи и да не треба све свести на „информациону дијету“ до следећег „мрсног периода“, већ развити критички дух и одвајати из информационе и сајбер сфере бескорисно и штетно од корисног. Васкршњи пост је само повод и позив верницима да своју зависност обуздају, односно да одбране себе од штетних садржаја и навике да време троше у беспредметном вршљању интернетом и вишечасовном гледању „лаких садржаја“ на телевизији.

Извор

Чревоугађање, прождрљивост отупљује укус за све духовно

Разним људима је потребна различита количина хране за одржавање физичке снаге – то зависи од узраста, телесне конституције, здравственог стања, од тежине рада који човек обавља. У самој храни нема никаквог греха, јер је то дар Божји. Грех се састоји у односу према њој као према жељеном циљу, клањању пред њом, и сладострасном доживљавању осећаја укуса, разговора на ову тему, у тежњи да се што више новца потроши на нове и раскошне ђаконије. Хришћанин увек мора да се уздржава од свега излишног, да се труди да све ради по мери, онолико колико је то неопходно и колико користи, а све оно што је прекомерно, и души наноси штету да одсече. Када се поштује мера у храни она служи да се човек поткрепи и даје му снагу за труд у славу Божију, за духовни и телесни рад, даје му снагу да се моли, да чини метаније итд. Лишавање себе неопходне количине хране, тј. неразумни пост исто као и прекомерност одузима снагу, спречава човека да одржава одређени, ритам свог живота који је користан за душу. Наслађивање укусном храном је веома штетно по духовни рад, оно отупљује укус за све духовно, развија сладострашће, жељу за сталним тражењем неких нових телесних осећања, а у душу се усељава осећање неког незадовољства “сивим” животом, човек почиње да очекује и да тражи нешто снажније и сензибилније, и то више не само у храни него и у другим испољавањима своје чулности. Зато од прождрљивости до распаљивања блудних страсти треба само мало. Због тога чревоугодије проузрокује и нарушавање поста, а то већ удаљава човека од Цркве, од Бога. Чревоугодник није способан да се бори са многим другим страстима, док је пост, напротив, оружје против многих страсти. Такође је грешно је ако човек заборави да се моли пре јела, нарочито због нестрпљиве жеље да што пре почне са јелом. Врло је штетно јести из досасде, очајања и доколице. Тешка страст која стоји тик уз прождрљивост јесте пијанство. Свако зна колико несреће ова страст свуда доноси. О томе колико је пијанство погубно по здравље, по психу, по односе с блиским људима – о томе много говоре и они који верују и они који не верују у Бога. Несрећа је у томе што човек који пије тешко може да избегне повод за пиће и да се клони алкохола, јер без пића у друштву не пролази ниједан догађај – ни мали, ни велики, ни радостан, ни тужан. Притом сви сматрају да им је дужност да пажљиво мотре на то да ближњи пије, јер се плаше да без тога неће бити “расположења”. Тако је и сад, и међу верницима, тим пре што је за сваког хришћанина вино нарочита супстанца, као хлеб и уље, који су освећени тиме што се често користе у богослужењу; чисто црвено вино и специјално испечен хлеб – просфора, служи за обављање свете тајне – Евхаристије. Због тога и на хришћанским празницима увек има вина и није грех ако човек мало попије како би се поправило празнично расположење, али су у наше време људи постали толико слаби, толико се не уздржавају, да се за празничним столом готово увек неко напије. Раније је чак и по манастирском уставу монасима било дозвољено да попију до две чаше вина за трпезом, али треба имати у виду то да су људи тада били много снажнији и уздржанији и да вино на њих није имало такво дејство. У наше време треба бити крајње опрезан, и кад човек зна да има слабост према пићу треба унапред да се припреми врло строго на то да се или уопште не дотиче пића или да поштује тачну меру. Сада се вино често пије и за време поста, што представља очигледно нарушавање, јер је у црквеним типицима јасно написано кад се у посту може употребљавати вино, а то је у случају неког празника. Запамти, брате, следеће: иако вино испочетка изгледа као врло фина, пријатна ствар и безазлена ствар демони веома воле да хватају слабе људе на ову удицу – често и једна чаша човека лишава будности и опрезности и ђаво већ припрема мрежу греха, у коју лако упада онај ко се чак и мало заборавио и опустио. Какве само безумне поступке људи чине у пијаном стању, често имају очигледне нападе беса, потпадају у потпуну зависност од злих духова, “играју како они свирају”, често их зли дуси доводе до самоубиства. Господ у Светом Писму директно говори да се пијанице неће спасити. Пијаница у вину тражи радост и весеље, хоће да се заборави, да избегне патње овога света, али сила у вину која весели и греје срце је слабо подсећање и слаба слика у поређењу с оном радошћу и духовним весељем којим се већ радује и весели свако ко истински верује и извршава заповести Христове. Благодат Божија коју шири јеванђељско учење испуњава сваког ко поштује реч Божију и живи због ње – то је вино које весели и опија и које води у Царство Небеско! Људи су у сва времена сматрали да најстрашнији грех представља нарушавање шесте заповести – убиство – лишавање другог човека највећег дара Господњег – живота. Исто толико страшан грех јесте самоубиство и убиство детета у утроби – абортус. Врло близу томе да почине убиство јесу они који у гневу допуштају себи тучу, наносећи другом ударце, ране, повреде. Тако греше родитељи који се сурово опходе према својој деци и туку их за најмању кривицу, па и без икаквог повода. Често у грех туче падају људи који прекомерно употребљавају вино. Тучњава је међу младима је постала уобичајена ствар, они често једни другима наносе озбиљне повреде, готово се убијају ни због чега или ради тога да покажу своју “мушкост”, да покажу своје “ја”. Али, зар је то храброст? Најчешће такви “јунаци” једноставно не умеју да угуше у себи страст, делују у наступу гнева и мржње, под утицајем сатанске злобе. Ми хришћани знамо да се права храброст показује управо у чврстом, стрпљивом и постојаном супротстављању страстима, непотчињавању њима. Ко је храбрији: они кротки, физички слаби, ћутљиви и покорни хришћани – младићи, девојке, мала деца, мајке, заједно са својом новорођенчади, који су без противљења ишли на муке ради Христа, добровољно се предавали мучењу, трпели нечувене поруге или оне “мушкарчине” које су за једну увредљиву реч спремне да ближњем разбију нос и да потегну нож због ситнице? Занимљиво је како би се такви људи понашали кад би били подвргнути мукама и кад би се од њих захтевало да се одрекну своје вере? Највероватније би се или одмах одрекли или би почели да проклињу оне који су их увредили, да шкргућу на њих зубима, да покушавају неког да ударе. А хришћани су се увек молили за своје мучитеље и џелате. Сад се често могу чути оправдања да у животу владају “вучји” закони и да кротост није увек корисна и могућа. Како се онда такве мисли слажу са хришћанским законом? Коме су онда упућене речи Самог Господа: “Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем” или заповест – када те ударе у десни образ, окрени и леви. За ове грехове су криви и они који друге подстичу на тучу, који трују људе сплеткама, лажним оптужбама и клеветом, који хушкају људе једне против других, који завађају блиске људе, они који уносе раздор у околину. Они треба да знају да чине ђаволско дело, јер и сама реч “ђаво” значи клевета. Неблаговремено указивање помоћи болеснику, ономе ко је на умору, равнодушност према туђим патњама треба сматрати за пасивно убиство. Нарочито је ужасан сличан однос деце према старим и болесним родитељима. На ово се односи непружање помоћи човеку, који је доспео у неприлику: бескућнику, гладном, човеку који се дави на наше очи, ономе кога бију или краду, унесрећеном у пожару или поплави. Али ближњег не убијамо само рукама или оружјем него и суровим речима, грдњама, ругањем, смејањем туђој несрећи. Свети апостол Јован каже: “Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица” (1 Јн. 3, 15). Свако је на себи осетио зла, сурова и отровна реч рањава и убија душу. Ништа мањи грех не чине они који младе душе лишавају части и невиности развраћујући их физички или морално, гурајући их на пут разврата и греха. Блажени Августин каже: “Немој да мислиш да ниси убица ако си ближњег навео на грех. Ти развраћујеш душу саблажњеног и крадеш од њега оно што припада вечности.” Позивати младића или девојку на пијанке, насилно опијати онога ко не пије, подстицати на освету због увреде, саблажњавати развратним призорима или причама, подсмевати се невиним, скромним људима, наводити на кршење поста, бавити се подвођењем, оставити стан на коришћење за пијанчење и развратне скупове – све је то саучесништво у моралном убиству ближњег.


Ахим Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Шта вреди држати пост не јести месо а гристи брата свога злом и пакошћу!

Беседа Патријарха Павла
О великом посту

Пост је као што говорих и пре и као што сте свакако чули, и телесни и духовни. Потреба је и једнога и другога, јер смо и тела и душе. Свакако да је душа претежнија од тела, а тело што се каже од одела. Зато пост духовни нам је важнији од телесног. То не значи да телесно није важан, али је он само као помоћ за држање поста духовнога и Свети Јован Златоусти каже: "Шта ће ти вредети ако ти будеш држао пост и не будеш јео месо, а будеш гризао брата свога злим речима, пакошћу и другим?"

И још и ово: "А ви, каже, кад се молите, уђите у своју клет, затворите врата своја и помолите се Оцу вашему у тајности, а Он ће вам узвратити јавно". То је реч о молитви нашој приватној, личној, за наше потребе. Али у цркви Христовој постоји и молитва заједничка, ево као што смо се и ми сада сабрали овде, која има један виши ниво, један виши смисао, за коју молитву поред ових речи које Господ упућује за сваку потребу свакога, каже: "Јер где су два или три сабрани у моје име ту сам и ја међу вама". А како да не буде овде, где нас је толико сабрано, свакако у име Његово.

Исто тако кад чинимо милостињу да не чинимо јавно показујући пред људима да нас они хвале, него чинимо то да помогнемо брату у невољи, зато што знамо да смо браћа, да би се и он подигао и оспособио да и он може сам себе да издржава.

А они који су у невољи, немоћи, да им помогнемо да опстану, јер је то заиста љубав коју од нас Господ очекује према ближњима, сигурно, онолико колико се може. У данашњим приликама када се једва саставља крај са крајем, онолико колико можемо, не више, дабоме, не ни мање. Углавном не чинити то да нас људи хвале, јер је то лицемерје, то је сујета, то је гордост.

Данашњи дан, субота пред недељу ево ову сиропусну, пред сам Пост, посвећена је, Црква света је посветила, светим монасима, монахињама. Онима, дакле, који су свој живот посветили Богу и у молитви, у посту, у богомислију, уздизању душе своје, јачању своје душе провели свој живот и као што се каже у црквеним песмама: "Који су знали да покоре оно мање важно ономе што је више важно", тј. тело души и они су нам на тај начин прокрчили пут којим треба и ми да идемо у ове посне дане држећи пост према могућности, мислим у погледу строгости.

Црква је одредила да тешким болесницима, од туберкулозе, шећерне болести и других тешких хроничних болести, да могу држати пост онај најблажи на риби и зејтину читаво време, исто тако жене трудне и које доје, такође тешки радници и престарели. Зато не претеривати, мислим у томе да ако је немоћан човек да држи сувише строг пост и да на тај начин онемоћа још више.

Бог нам је дао разум, ми смо сарадници Божији да чинимо оно што по разуму можемо и разуме се по разуму проспетљеном Богом. И разуме се они који могу и поготово који имају и сувише резерве да држе пост строжији који је у једењу без уља, а уље суботом и недељом, и вина на Благовести и на Цвети.

Нека Господ помогне, и Оци свети који су знали да држе пост како треба и телесни и духовни, помогну и нама да и ми у ово време знамо како чинити за своје спасење и за помоћ свима људима добре воље, а толико их је данас разних јеретика који не држе пост никако и који нас осуђују што га држимо. Да се ми помолимо Богу и за њих, е да им Господ просветли ум унутрашњи и срце и да и они иду путем којим треба ићи. Дабоме, ми да им покажемо тај пут ћутке, онако како ваља и требује. Бог вас благословио!

Велики Пост започиње праштањем

Велики Пост започиње праштањем. Праштање другима и мир са Богом и другима је темељ на којем се заснива сав процес спасења. Зато се уочи Поста служи „Праштално вечерње" и на њему свако у смирењу тражи од другога да му овај опрости а он сам прашта свакоме другоме.

Тога дана на Литургији чују се изнова Спаситељеве речи: „Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења". А да бисмо се оспособили за праштање, потребно је да сагледавамо себе. Човек је склон томе да зло види само у другоме и да увек кривицу за све пребацује на другога. Зато постоје раздори, оговарања, клеветања, свађе и ратови. Зло ће бити поражено само онда када га препознамо и идентификујемо у себи самима а у другом човеку препознамо брата и потрчимо му у загрљај

Укратко, искористимо овај Пост да се ослободимо својих личних слабости. Опростимо једни другима! Немојмо оглуживати и оговарати једни друге! Пробудимо и однегујемо оно што је најбоље у нама! Постигнимо сваку врлину по Христу а особито љубав, која је „свеза савршенства", да бисмо на Дан Пасхе и ми засијали Светлошћу Васкрслога Христа. Напредујући тако у своме личном спасењу добро ћемо послужити и спасењу других, које нам је поверила Црква да их ми руководимо.

Епископ бихаћко-петровачки Атанасије 
.

Пост чини чуда

 

Са овим насловом лист То Вима ( 02/21/2010 ) представила је студију Критског Универзитета о посту која је спроведена на 609 деце из Солуна узраста од 5 до 15,5 година који су " потпуно постили " у складу са правилима Цркве .

Научни директор студије, др Ентони Кафатос, професор превентивне медицине и исхране на Медицинском факултету Универзитета у Криту, приметио је да " пост не утиче на њихов нормалан развој ( деце) , као што се претходно веровало " .

Најважнији налаз ове студије је да "деца која су постила цео пост или нешто мање, конзумирала су веома мало калорија у поређењу са оном децом која никада нису постили. Штавише на деци која су постила снимљене су ограничене опасности по здравље, као што су засићене масне киселине и мања потрошња меса".

Ово је посебно важно, јер стручњаци кажу да је у нашој земљи у којој 22,5 % становништва је гојазно "пост, који је кључни елемент грчке медитеранске исхране, може дати решење за проблем гојазности на нај здравији начин ".

Размишљајући о овоме, новинар који је урадио ову причу, Махи Траса, пише:" Хранљиви захтеви Православне Цркве изгледа функционишу ... чудесно за здравље деце. Нове студије са Универзитета на Криту показују да 180 до 200 дана поста годишње, није " кочница" за правилан развој деце која конзумира храну животињског порекла, али помаже у одржавању здраве тежине, против растуће гојазности у детињству".

Црква је дала теолошки смисао поста. То није корист само за телесно здравље већ првенствено за здравље душе. Ово показује да особа која пости приноси то на дар Богу и Цркви, желећи да припада духовној војсци Цркве послушна прописима који га чине.

Практикујући пост тада препознајемо грешку коју су починили први створени људи који су јели забрањени плод и изгубили везу са Богом, ми се оријентишемо есхатолошки стању праведникаа, када се будемо хранили нествореном славом Божијом.

Такође,  постом можемо уклонити наше умове од материјалне заробљености и окренути се духовним стварима, на овај начин припремамо се лично за учешће у весељу, које се помиње у припреми поста.

Дакле, за све оне који посте, сем оних којима из здравствених разлога није допушен он "чини чуда", јер нуди здравље тела и души и чини човека својим господаром, без страсти  послушно дете Бога и Цркве.

Митрополит Јеротеј Влахос

Извор

А да ли се може постити само прва и последња недеља поста?

Да ли се може постити само прва и последња недеља поста?

Ако се ради о тешко болесном човеку, који болује од дијабетеса,туберкулозе трећег степена, дистоније, анемије, Црква у том случају ублажава правила поста. А од осталих који себе сматрају православним хришћанима се очекује не испуњавање поста "по избору", већ сваки пут како то прописује црквени Устав.

Прот Максим Козлов

Да ли је дозвољено за време поста бавити се спортом?

Да ли је дозвољено за време поста бавити се спортом и гледати спортске емисије? Димитрије

Драги Димитрије!  

Ја мислим да се у првој, Крстопоклоној и страшној седмици Великог Поста ce не треба бавити спортом. Не бих вам саветовао да гледате спортске емисије током целог Великог Поста. Посаветовао бих вам да више размишљате о души а не о телу. Како год да се заврше спортски мечеви, ко год да победи - Спартак, ЦСКА или Динамо, то није важно за спасење душе. А како ће се завршити наше духовно узрастања, духовна борба - то је веома, веома важно, јер од тога зависи наш удео у вечности. Посаветовао бих вас да поразговарате са свештеником на исповести о вашем бављењу спортом, о томе у којој мери вам је то дозвољено. Нека вас Господ чува! 

 С љубављу у Христу.

 Прот.Аркадијe Шатов

О злопамћењу

Придржавајући се речи светих отаца, ми стално подсећамо да пост није само уздржавање од мрсне хране, меса и млечних производа. Неки верници се веома строго држе овог поста – и то је добро, али то није довољно. Дужни смо да физички пост – одрицање од хране – увек допуњујемо оним што представља његову суштину, тј. оно најважније у њему, а то је одрицање од зла. Треба постити целим својим бићем, тако да се све: и очи, и ум, и уста, и руке, и ноге, уздржава од зла. Ако успете овај душевни пост да усагласите са телесним, онда ће то и бити оно што Бог жели од нас. Међутим, ако ми држимо само телесни пост, а о другом – душевном и не маримо, онда ће наш пост бити бескористан: тј. ми радимо, али не добијамо плату.

Добро се замислимо над овим, јер свако од нас осећа потребу за Богом. Дешавају се и такве околности у животу, када људи заиста не могу да нам помогну и онда се ми својим умом и срцем узносимо ка небу вапијући: Господе, помози ми! И Бог нам помаже, уколико стојимо на Његовом путу. Међутим, ако ми чинимо само оно што желимо – а то је при том зло, и ако говоримо оно што не треба и лоше поступамо, онда Бог не обраћа пажњу на нашу молитву, као што о томе говори свети апостол Јаков . Ви не добијате помоћ и остајете несаслушани јер се лоше молите. Тражите или оно што вам заправо и није корисно, или од Оног Ког сте донедавно презирали. Ти се молитвено обраћаш Богу онда кад ти Он треба, а затим се поново враћаш на свој уобичајени живот – и то најчешће грешни.

Зато би било добро обратити пажњу на страсти које преплављују и ремете наш унутрашњи живот. Ако смо сами смућујуће настројени, онда ми смућујемо и оне око нас, и наш живот се често претвара у пакао. Под тим подразумевам читав наш земаљски живот – скандале у породици, на послу, свуда; све могуће конфликте којим су разлози: амбиције, гнев, покидани нерви, и тако даље. И стога у ове посне дане, онај ко је у стању да држи телесни пост – треба да га држи – и то је веома добро, али тај подвиг треба да буде праћен душевним постом, као и опрезом према свему оном што ремети наш унутрашњи и спољашњи живот.

Гнев представља једну од страсти које дивљају у нашим животима, а свађе и конфликти иду руку под руку са њим, залазећи понекад чак веома далеко. Као последица гнева, ако не успемо да се измиримо истог дана с онима са којима смо се посвађали, у нас се усељава једна врло опасна страст – злопамћење. И ти носиш то злопамћење у себи – не можеш да се молиш, а умом си у сталном дијалогу са оним с ким си се посвађао. У стварности је и онај други такође љут на тебе и исто осећа гнев. Он час гледа у страну, час обара поглед на доле – њему је тешко или непријатно да те погледа јер си повредио његова осећања – и теби је исто тако.

Ова страст која се назива злопамћење је ђаволски плод гнева. О њој бих желео да вам цитирам светог Јована Лествичника. Овај велики духовни психолог и монах, који је живео у 6. и 7. веку наше хришћанске ере, изанализирао је људску душу и личност као ниједан психијатар данас, ухвативши најсуптилније нијансе унутрашњег живота људи, због чега је и био опрезан према тој страсти (злопамћења) – о којој ми сада говоримо. Започињући своју Поуку IX, он овако говори:

Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове који су спали са Петра, врховног апостола. Јер, свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који на небо жели да доспе, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст (гл. 1). Због тога што ти чиниш зло, вараш, мрзиш, крадеш и упражњаваш многе друге страсти, све се оне стежу као окови око тебе, и ти почињеш да личиш на правог роба. Уколико поступаш добро и чиниш добра дела, као што свети оци кажу, онда се твоја унутрашњост ослобађа од овог отрова страсти. Почињеш све више да светлиш, постајеш мирнији, осећаш да се молиш и да те Неко штити, као и то да имаш Господа уз себе спремног у сваком тренутку да ти помогне.

Зато и каже неразумни гнев, да је злопамћење једно од његове рођене деце. Због тога ћемо, пошто је оно сад на реду, и говорити о њему (гл. 1). Злопамћење – то је последица до које доводи гнев. Оно је плод гнева, чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина (гл. 2), јер као што рак разједа ћелије нашег тела, тако злопамћење прождире врлине и добра дела – како наша, тако и других људи.

Мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве... Због чега посрамљење? Зато што се ти молиш Богу да ти опрости, а сам не прашташ! И требало би да те буде срамота да молиш Бога да ти опрости, а да си ти при том љут на свог ближњег.

Пресечење мољења – зато што када се молиш, ти тражиш да Бог заустави то твоје мољење. Немаш право да ти се опрости, ако сам не прашташ.

Отуђење љубави, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива, грех који не престаје, вечито будан преступ закона Божијег, трајна злоба (гл. 2). То јест – ова мрачна и мрска страст, страст злопамћења, јесте једна од оних које су последица других страсти а да саме, са своје стране, не проузрокују (а можда и проузрокују?) ниједну другу страст. Стога и не намеравамо много говорити о њој (гл. 3).

Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају (гл. 4). Докле год гнев живи у нама, живи и злопамћење. Због тога, заједно са светим оцима и свети Јован Лествичник на другом месту каже: Када се гневиш на некога при конфликту, не даји слободу првој речи – задржи је. Ако ти, будући бесан и ван себе, изговориш прву реч, изговорићеш и другу – тежу од прве, а онда ћеш додати и још неку – оштрију, и конфликт ће букнути као ватра или пожар. Њу је тада већ врло тешко угасити. Конфликт се све више заоштрава и усложњава на једној, а гнев, свађа и мржња се настављају на другој страни, и ти већ не можеш истог дана да исправиш учињено.

Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац (колац злопамћења), извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш (гл. 11).

Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи (злопамћења) не када се помолиш за онога који те је увредио (пажња!), ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог (гл. 12). Ово је својство љубави, о којем говори свети апостол Павле у глави 13 [Прве посланице] Коринћанима. Треба да састрадаваш с оним који страда, чак и ако је он твој непријатељ. Ако састрадаваш заједно са њим, и молиш за њега у великој невољи, ти си онда излечио и њега – и себе самога.

Злопамтљиви безмолвник је аспида што лежи у својој рупи, пуна смртоносног отрова (гл. 13).

Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу (гл. 14).

У дрвету, изнутра трулом, стварају се црви. А у онима који су само привидно кротки и безмолвни, крије се трајна срџба (гл. 14). Ти се лепо понашаш и насмејан си, али памтиш зло које долази из твоје унутрашњости. Псалмопојац негде каже: умекшаше се речи њихове већма од масла, а оне су (у ствари) стреле [2]. Тако да је тај лажни мир у твојој души као нека врста куртоазије... Ти се осмехујеш, али си увек спреман да забодеш свој нож другом у срце.

Ко избацује гнев из себе, налази опроштај. А онај који се привија уз њега, лишава се милосрђа Божијег. Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (гл. 14-15) – као што негде говори свети апостол и јеванђелист Лука [3].

Дакле, тајна лежи у следећем: да се помиримо са непријатељем својим истог дана. Сунце да не зађе у гневу вашем – тако нас саветује Свето Писмо [4]. Ако сунце не зађе у нашем гневу, успећемо да се ослободимо злопамћења и односи између мене и тебе (и других) ће се нормализовати.

Непамћење зла јесте знак правог покајања. А ко је у срцу свом злопамтљив, и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи (гл. 16). Можда сте имали такве снове – кад главом без обзира трчите уплашени од неког, а када се пробудите схватите да сте у ствари у свом кревету. Такав је отприлике и онај који жели у себи да држи зло: и изгледа као да се каје, и споља је кротак, али се у суштини храни свађом. Он је слика и прилика оног, коме се чини као да у сну трчи.

Виђао сам злопамтила који су саветовали другима да не памте зло, и који су се, застидевши се својих сопствених речи, ослободили и своје страсти (гл. 17).

Лакше је говорити, него радити.

Нека нико не мисли да је ова мрачна страст безначајна. Она се често увлачи и у срца духовних људи (гл. 18).

И последњи пасус, укратко: То је био девети ступањ: онај који га је достигао, нека смело тражи од Спаситеља Исуса разрешење од грехова. Амин.

***

Архимандрит Софиан (Богиу), на Светом Крштењу Сергије, рођен је 1912. г. у породици благочестивих сељака који су живели на подручју општине Бељци (Молдавија). Са 14 година је отишао у скит Руг, општине Сорока, где је 11 година био искушеник. Године 1932. је уписао монашку школу при манастиру Черника (Букурешт), 1937. примио монашки постриг, а 1939. рукоположен у чин јерођакона. У периоду од 1940–1945. је прошао обуку на Букурештанској Академији уметности, а од 1942–1946. Букурештански богословски факултет. Године 1945. је рукоположен у чин јеромонаха у букурештанском манастиру Антим, а 1950. је постао настојатељ истог. Већ 1954. г. постаје игуман манастира Плумбуита, такође у Букурешту. Године 1958. бива ухапшен и осуђен на 15 година тешког рада због учешћа у духовном покрету Неопалива купина (Rugul Aprins). Након што је одслужио шест година затвора, пуштен је на општу амнестију политичких затвореника. Будући на слободи, отац Софиан је остао под будним оком безбедносних служби. Као професионални иконописац, фрескописао је у Румунији 25 храмова и манастира, укључујући и скит Дарвар, манастире Агапија и Раду-Воде, манастир у Либану – Деир-ел-Харф, у Сирији – саборни храм у Хомсу и храм у Хами, а уз то је обновио и многе храмове. Архимандрит Софиан је савршено познавао не само грчку већ и руску аскетску књижевност – св. Игнатија (Брјанчанинов) и Теофана Затворника и св. прав. Јована Кронштатског. Он је био један од најпоштованијих и најомиљенијих румунских духовника, кога су звали „апостолом Букурешта“. Отац Софиан (Богиу) се упокојио 14. септембра 2002. г. у манастиру Келдерушањ, у деведесетој години живота.

____

[1] Молите, и не добијате, зато што молите не на добро, него да у сластима својим трошите(Јак.4,3).

[2]Уп. Пс. 54,22.

[3]Уп. Лк. 6,37.

[4]Еф. 4,26.

Архимандрит Софиан (Богиу)

Превела са руског: Наташа Јефтић

31 / 03 / 2012

Шта представља клечање, чињење поклона (метанија)

    Шта представља клечање, чињење поклона (метанија) и уздизање руку за време молитве, када и како се то чини?

ОДГОВОР:

    Молитва је духовно занимање које ангажује целог човека, све његове духовне и физичке снаге. Зато је молитва и основни, али и најтежи подвиг за хришћанина на који човек треба стално да приморава себе. Ретки су моменти у животу када молитва дође спонтано, сама од себе, поготову код почетника. У таквом случају њу обично изазове велики страх пред неком опасношћу која нам прети, или трагедија која нас задеси. У обичном, свакодневном животу, човеку се чини да је довољан сам себи, да све своје проблеме може да реши сам, те се и не сећа да се молитвено Богу обраћа и помоћ од Њега тражи. А Христос је рекао недвосмислено: "Без мене не можете чинити ништа "(Јн.15,5).

    Било како било, када до молитве дође, било спонтано или приморавањем себе, њу увек прате и неке телесне радње и покрети, као видљиви знаци молитве, којима се често означава и карактер саме молитве.

    Најчешћи видљиви знак молитве, без којег се ни једна молитва не да замислити, јесте осењивање себе крсним знаком, о чему је било више речи у претходном одговору. Но то није једини знак који молитву прати.

    Поред крсног знака, ту су најчешће клечање, поклони и уздизање руку. Клечање и поклони су по своме духовном значењу веома блиски. И једним и другим начином ми изражавамо најпре своје смирење пред величином Божијом, а исто тако и живо осећање своје греховности, сећајући се речи Господњих: "Сваки који се подиже, понизиће се; а који се понижује, подигнуће се"(Лк. 14,11).

    Клечање је уобичајено (опет нам је то сазнање дошло кроз Свето Предање) и у домаћој, породичној или личној молитви пред својом домаћом или славском иконом. Ту молитву (поготову када је она лична, (тј. кад смо усамљени) прате најјача молитвена расположења, често праћена сузама. Но клечи се и у цркви на заједничкој молитви. Недељама и празницима клечање (бар у црквеном богослужењу) није дозвољено, јер ти дани су дани духовне радости због Христовог Васкрсења и нашег спасења кроз то нам дарованог. Тада, као синови Божији, иако грешни, смело стојимо пред Господом својим и молитвено му се обраћамо.

    Само пак клечање подразумева такав положај тела када коленима, лактовима и челом додирујемо под. У нашем народу је уобичајено клечање на коленима, при чему је тело од појаса па горе усправно. По црквеним прописима то није правилан молитвени став, јер нити изражава покајничко расположење, нити смелост синова Божјих. Митрополит Антоније Храповицки говорећи о таквом ставу клечења, упоређује га са ставом мачке која чучи.

    По своме духовном значењу, клечању је веома блиско и прављење поклона (или  метанија), којих има две врсте: мали (или појасни) поклони, при чему се савијамо у појасу (не савијајући ноге у коленима) док врховима прстију десне руке не дотакнемо под, и велике (или земне) када падамо на под прихватајући се на руке и челом додирујући под. Ови поклони (и мали и велики) увек су праћени стављањем знака крста на себе, који претходи поклонима. Мале поклоне чинимо свакодневно у храму (дакле, и недељом и празником) при целивању светих икона, и током богослужења када за то осетимо унутрашњу духовну потребу. Велики поклони пак најчешће се практикују за време великопосних богослужења (за време Часног Поста), и обично су праћени дубоком и садржајном молитвом светог Јефрема Сирина, коју свештеник на глас изговара.

    Са дизањем руку у време молитве ствар је нешто друкчија. О тој молитвеној радњи говори се како у Старом тако и у Новом Завету (нарочито у Псалмима). Дизање руку долази обично у јакој,  интензивној молитви, када нешто од Бога желимо да измолимо, као појачање саме молитве. Понекад се дизање руку повезује са падањем на лице своје пред Господом (тј. са великим поклоном) да би молитвени доживљај био што јачи.

Иако свети апостол Павле каже: "Хоћу дакле да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке..." (1.Тим. 2,8), ипак пракса црквена је то право на јавним црквеним богослужењима дала само свештенослужитељима, и то у одређеним моментима богослужења. Народ за то време не диже руке (имитирајући свештеника), него се само ограђује крсним знаком и благо се главом наклања напред. У приватној пак молитви, у дому рецимо, свак може подизати руке на молитви када за то осети нарочиту потребу.

    Од свега је најважније: Навикнути се на молитву, да осећамо потребу за њом као што осећамо потребу за дисањем, а молитва ће онда наћи сама свој прави израз.

Из књиге

Практична веронаука