Како иде процес монашења?

Питање: Помаже Бог, хтела би да питам како иде процес монашења и колико треба времена да прође да се замонашим и да ли све то време док се не замонашим проводим у манастиру?

Одговор: Бог помогао, монашење јесте процес и он је веома битан. Када неко осмели и дође у манастир не постаје се одмах монахињом/монахом. Тај период боравка до монашења се зове искушеништво, које се можемо разумети као својеврсни тест који траје 3 или више година. Од првог дана искушеништва борави се у манастиру, током боравка особа је у могућности да посматра и преиспита своју жељу. Дакле, као цивил живи са монаштвом у манастиру и дели са њима манастирске обавезе која се зову послушања, у кухињи, трпезарији, башти, цркви и др.

Током боравка у манастиру стичу се многа знања о молитвеноим поретку, богослужењу у Цркви, општој манастирској дисциплини, Православном богословљу, уколико постоје таленти за сликање, појање и др.. Уколико се покаже истрајна љубав према монашком позиву у Цркви и испуни време искушеник/ца подносе епископу молбу за монашење. Чин монашења бива празничан и свечан, често уприличен на дан манастирске славе. Дешава се да духовни порив према монашком животу буде краткотрајан, одушевљен али не и истрајан. Из тог разлога током искшеништва пројави се истинитост жеље.

Одабир манастира је веома значајан, многи кандидати који размишљају о монаштву претходно изграде поверење са Игуманијом/Игуманом у манастиру где желе да дођу, и то је веома корисно. У томе случају бива им познат поредак и начин живота у манастиру. Тежи избор је отићи где никога не познамо, нити смо стекли поверење зато нам је потребна препорука нашег духовника/свештеника. Монаштву је најбитнија љубав према Богу у којем налази ослонац за сваку врлину.

Искрен поздрав

Оче, мој син је лажов? :(

 

Оче, схватате ли да је мој син – лажов? Жена округлог лица је тешко уздахнула. “Лаже ме све време. Вероватно, треба да му се уради егзорцизам, јел’ тако? У њему је демон лажи, зар не?

Пажљиво сам је посматрао. Лепо лице, без бора, пресеца вертикална бора на челу. Чини се да је често намргођена. И уопште комплетан утисак који се добија од ње је као од олујних облака. Само што не почне пљусак!

Реците ми, да ли сте покушали да сазнате зашто вас лаже? – покушао сам да започнем разговор.

“Kако нисам? Само о томе и мислим. То је вероватно генетика. Видите, такав му је био и отац, с којим сам се развела. Исти такав лажов. Притом сам то знала од самог почетка, али сам се надала да ћу моћи да га уразумим и променим. Мајка ме је одмалена учила да будем поштена. Али, очигледно то није у мојој моћи. И Васја је сав на оца, лаже и не црвени. Гледа вас у лице својим крупним очима – и безобзирно лаже!

“А какав је ђак? Kакав му је успех?”

“Лењ је – ужасан. Али не дајем му луфта. Он је под мојом сталном контролом. Зато што му ништа не верујем. Све домаће задатке сваки пут проверавам, а и да би знала где се налази, прикључила сам му ЈПС да би видела где је. Знам све његове лозинке од мејлова и друштвених мрежа. Све је под мојом контролом! – подвукла је сад већ са задовољством. Али брзо се опусти”. И поред свега ме обмањује. Чак и онда кад му је сасвим нелагодно. Тачно демон седи у њему!

Желим да кажем да при оваквом животу сви демони седе далеко, машу ногама и немају никаквог посла. Њихове задатке одлично више него испуњава ревносна мама. Али – задржао сам ту мисао за себе.

“А чега се ваш син највише боји?” – настављам разговор.

“Kада сам скроз ван себе због његових лажи, те вичем на њега. Тада се одмах скупи, као јеж, рукама прекрије лице и почиње да плаче. И онда ја престанем  - да би се умирила. А он потом може цео дан да проведе опуштено. Сав је на оца!”

Ствари почињу да ми буду јасније.

“Знате, чини ми се, да између његове лажи и вашег гнева постоји директна веза. То је – страх. Он вас се боји када вичете на њега – јер то за њега значи – да га не волите. Схватате ли, како му је? Тако да лажју покушава да вам не да повода да вичете. Мислим да њега самог боли због сопствене лажи – али је бол од страха да се лиши ваше љубави још већа”. Видим, мајка се замислила.

“И шта сад треба да радим? Није потребан егзорцизам?

“Не, уопште му то није потребно. Покушајте да седнете с њим и поразговарате о томе, колико вам је непријатна његова лаж. Реците му да га волите чак иако вичете на њега. Реците му да не желите да контролишете сваки његов корак јер га поштујете. Реците да желите да му верујете сваки пут све више и више – и очекујете његову помоћ у томе. Замолите га да вам помогне!”

Жена је почела да црвени.

“Ја? Од њега? Помоћ? О чему ви то оче?”

“А ви га просто замолите. Њему ће то бити јако важно. И дајте му мало да дише, ослободите га ваше контроле. Уверен сам да ће лагати знатно мање!”

Тако се наш разговор и завршио. Али и дан-данас сам уверен да је корен лажи – страх, који може да се уреже толико дубоко, да ни сам човек не схвата због чега све време лаже.

Протојереј Павле Великанов 

Преузето

Шта да чиним, дешава ми се само неуспех!?

 Почео сам да се контролишем и почели су неуспеси. Шта чинити?

 

Питање читаоца:

 Здраво, не разумем шта се дешава. Већ 3 месеца у мом животу се не дешава ништа осим неуспеха и фрустрација. Почео сам да покушавам да се контролишем најбоље што могу, на пример: дa престанем да осуђујем, да контролишем агресију, помирим се са нечим. Не иде увек, али покушавам. Ни на који начин не идеализујем себе, јасно разумем да грешим, али покушавам да се покајем у молитви, својим речима, сваки дан, чак и ако ми је прилично тешко. И за ова 3 месеца на мене се обрушила читава лавина проблема, трудим се да приметим нешто добро и да уживам у томе, али онда се опет деси нешто што ме узнемири, падам у очајaњe (знам да је то грех) пpeдајем ce и имам лоше мисли. И у последњој недељи све се некако смирило. Мислио сам да је коначно све кренуло на боље - и за недељу-две се поновило толико лошег што се није десило у сва 3 месеца. Све ово се може приписати случajностимa , али мораш бити блecaв да ово видиш као случajност, кaд тако прецизно и болно ударају са свих страна. Гледао сам доста видеа који говоре да треба захваљивaти Богу  свему, шта год да се деси, да те проблеми нечему науче, да те ојачају и тако даље. Све ово разумем, али сам већ толико разбиjeн, да губим смисао живота, и био бих искрено срећан да све ово престане, али са сваким новим проблемом већ сумњам да ће се све ово икада завршити.

Можда би требало нешто да прочитам, помолим се некоме или учиним

 нешто добро за другу особу, на пример. Заиста бих ценио ваш одговор,

 хвала!

 Иља

Одговор свештеника:
Драги Иља, увек када човек започне неко добро дело, непријатељ људског рода почиње да му ставља  клипове у точкове и да се меша на све могуће начине: уноси болести, изненадне сукобе, проблеме ниоткуда...
 Најважније је у овом тренутку да не одустанете од доброг посла који сте започели, већ да чврсто идете до краја, али не да идете сами, већ уз нечиjy подршку.
Написао си да се молиш и кајеш у молитви. Ово је добро, али нам је потребно пoтпуно оцркoвљење – то јест, не смемо се борити сопственим средствима, већ смирено и исправно ући у црквено предање и користити у нашој борби читав спeктap и пуну снагу оруђа и могућности које су човеку доступни у  Цркви.
 Главно је учешће у Тајнама Исповести и Причешћа, јер се управо у Тајнама човеку веома богато даје благодат Божија, која помаже да се превазиђу недаће и искушења која се јављају у животу. Човек се суочава са проблемима, али сада не сам, већ  пoкpивeн благодаћy и живи са Богом.
Такође бих вам препоручио да о свом духовном животу разговарате са свештеником и да се исповедите код истог, како би он, прaтећи вас, дао што кориснији и конкретнији савет који ће вам помоћи да поступите исправно у вашим ситуацијама.
 Треба се молити ујутру и увече (читати јутарње и вечерње молитве) и учествовати у Божанственој Литургији сваке недеље.
Покушајте, колико год можете, и да учествујете у парохијском животу или некој доброј црквеној активности, на пример, постанете волонтер на неком пројекту који вас занима, упишете недељну школу за одрасле, итд. Ово ће вам омогућити комуникацију са веруjућим људимa и новим пријатељимa, а са њима је много лакше савладати тешкоће.
 Сваки проблем покушајте да почнете да решавате молитвом Богу -
а затим размислите о плану акције.
 Ако Бог да, постепено ћете се снаћи у свему и духовно ојачати.
 Бог  на помоћ!

Протојереј Андреј Ефанов

Превод: Радмила
 Преузето

Да ли могу хришћани упражњавати праксу других религија?

 

Да ли је могуће да хришћанин упражњава духовне праксе и елементе учења других религија?У редакцију “Фоме” је стигло следеће питање: Зашто многа источњачка  учења признају да  њихови следбеници  могу истовремено да упражњавају и друге вере – па тако и хришћанство? Али хришћани одлучно одбацују ову могућност? Одакле таква нетрпељивост?

Одговарамо:Један од најтолерантнијих религијских покрета био је класични антички политеизам или, једноставније, паганизам, својствен културама и цивилизацијама античког света.  У зачетку хришћанства, римски  пантеон   је   укључивао  многе  стране богове који су поштовани у државама   које   су   постале део империје као резултат освајања. Странац који се нашао у Риму могао је слободно да се поклања  својим сопственим   боговима   уз   један   услов:  није смео да не поштује локалне римске богове или да даје увредљиве примедбе, чини богохулне поступке или их на неки други начин не поштује. Римљани су се плашили да би се у овом случају богови могли   увредити, и почети да се свете не само богохулнику, већ и њима самима, који су допустили такво зло.

 Христос би се лако  могао придружити броју римских богова ако би заузврат хришћани пристали да учествују  у  паганском култу. Из житија мученика првих векова сазнајемо да су мучитељи тражили да се Христови следбеници не толико одрекну Њега, већ да принесу жртву једном или другом паганском богу, на пример, генијалности цара, који је заузимао кључно место у систему државне религије Римског  царства.   Међутим, то је за хришћане било   неприхватљиво. Показујући поштовање према земаљским властима, они су одлучно одбили да се повинују захтевима да прихвате верска уверења пагана. Одакле та нетрпељивост? Зашто хришћанство, како у античко доба, тако и данас, одбацује верску једнакост? Чињеница је да се хришћанство суштински разликује од  других религија, будући да његов  главни садржај и вредност   није неко учење, доктрина или посебна духовна пракса, већ Исус Христос – истинити Бог и савршени Човек. Он је, по сопственим речима, Пут и Истина и Живот (Јн. 14, 6), Kојим се једино може доћи до Оца (уп. Јн. 14, 6). А то, пак, значи да је готово немогуће доћи до Бога без Христа. Уосталом, ако је Он Пут, Истина и Живот, онда је ван Њега ћорсокак, лаж и смрт. Наравно, у многим данас познатим верским учењима постоје елементи који њихове следбенике чине сличнима хришћанима. Ово је вера у Једног Бога и десет заповести међу следбеницима авраамских религија, идеја сједињења са Богом као циљ нашег живота у хиндуизму, идеја о духовном стању човека, као основе његове перцепције света око себе и догађаја који се у њему дешавају међу будистима, итд. Бисери истине расути су свуда, али хришћани су уверени да је у Исусу Христу човечанству дата пуноћа откривења Божијег и да смо у Христе сви примили спасење од греха и смрти, које свако од нас може наследити  кроз учешће у животу Цркве  –   Телу   Христовом, чија је глава Сам Господ  и  Спаситељ.  Хришћанство  тврди  да  је  завршена  религиозно  трагање  у коме је човечанство била пре Оваплоћења. А ако је то тако, какав је онда смисао, имајући пуноћу истине, тражити је негде другде? На крају крајева, они увек траже оно што им недостаје.И истине ради мора се рећи, да ниједна светска религија, укључујући источњачке култове, не прихвата идеју верског плурализма. Религија је озбиљна и одговорна ствар. Она од човека захтева   дубоку посвећеност, марљивост, самоодрицање, подвиг и постојаност.   Готово је немогуће комбиновати духовни раст у једној или другој религијској традицији са периодичним одласцима „у далеку   земљу“.   Идеја   да   је   дозвољено   истовремено   бављење  разним духовним праксама настала је релативно недавно и више је карактеристична за све врсте мистичних покрета и покрета ере Nеw Аgе-а са својим инхерентним религијским релативизмом, него за традиционалне религије.

Свештеник Евгеније Мурзин

Превод: Сестрица Радмила

Преузето

Да ли се опраштају заборављени греси?

Oче да ли се на исповести опраштају заборављени греси?

Одговор: Заборављене грехе треба да се потрудите да се сетите. За то постоје књиге са називима: “Помоћ онима који се кају”, “Опит исповести”, и њима сличне. Неопходно је само знати да “није сваки грех на смрт”. То значи да уколико сте на исповести навели све своје најтеже грехе, као и оне мање озбиљне пропусте, и испитујући свој живот пропустите нешто мало значајно, нећете због тога бити лишени Вечног Живота. 

Јереј Димитриј Туркин

Да ли се смеју радити послови на црквене празнике? Укључити веш-машина, чистити..

Често добијам питања да ли се смеју обављати кућни послови на црквене празнике? Да ли се се укључити веш-машина, почистити стан, опеглати одећа? Одговор гласи: Да, сме.

У већини случајева, уверење да се не смеју обављати кућни послови на црвено слово произлази из сујевјерја, а не из истинског поштовања према светитељу или празнику који се тога дана прославља.

Ако је уистину посреди поштовање, онда би оно требало да се исказује пре свега одласком на литургију, молитвом или, рецимо, избјегавањем оговарања и псовања, а не да се сведе на пуко укључивање или неукључивање веш-машине.

И овде је - као и у случају погрешних уверења о којима сам раније писао и говорио - реч о замени теза и померању тежишта са суштине на форму.

Заиста верујем да Бог не гледа на то ко је шта укључио, искључио или помакао. Њега много више интересује како се односимо према другима - ближњима и даљнима, интересују га наши осећаји, намера и воља.

Исто тако је занимљиво моје сећање на детињство, кад су у мом селу људи одмарали од пољских послова. Тог дана празника нису ишли у цркву, него су играли карте и свађали се док играју карте.

- На Светој Гори, колико се сећам, а и у манастиру у ком сам живео код владике Атанасија, ми бисмо после службе, ако је литургија, наравно, на празник и на црвено слово, ручали, а онда бисмо радили. Ишли смо на своја послушања. Дакле, рад сам по себи никад не може бити зло. Међутим, непоштовање празника и светитеља којег тог дана празнујемо огледа се у томе шта ми мислимо и куда су упућене наше мисли и наша дела, а не на то да седимо и ништа не радимо - објаснио је владика.

Извор

Mуче ме сумње да се нисам потпуно исповедила!

Мене муче сумње, да се нисам потпуно исповедила на генералној исповести! Нисам издвајала посебне случајеве, и сада се не могу сетити шта сам исповедила, а шта нисам. 
Олга

Одговор: Драга Олга!
Господу није важно тачно по одређеном реду набрајање грехова, него дубина и искреност покајничког осећања. Господ - Срцевидац, није рачуновођа. Али ако постоји неки грех који мучи Вашу савест, Ви га можете рећи на следећој исповести.

С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

Како да се изборимо од унинија које понекад доводи до очајања?

Помаже Бог, Елена!

Униније је, несумњиво, тежак грех. Да бисмо се изборили са њим, морамо прибегавати духовним средствима. Дакле, морамо се борити усрдном молитвом, покајањем и причешћивањем Светим Христовим Тајнама. Постоје и «превентивне», «животне» мере, дакле, потрудимо се да себи не оставимо времена да паднемо у униније. Тако, можемо да се позабавимо нечим интересантним као што је одлазак на кратак пут, читање неке интересантне књиге, гледање доброг филма, разговор са пријатељима.

Још боље је да се осврнемо око себе и притекнемо у помоћ онима, којима је теже него нама. Тако на пример, можемо прићи старијим људима, који су осамљени, затим, болесним људима, деци-сирочади. То можемо да урадимо или сами или у оквиру неке социјалне црквене делатности, ако таква установа ту постоји.
Ипак, најбоље је са свештеником на исповести изнаћи за Вас најбоље решење. Нека Вам је Господ на помоћи!

С поштовањем, протојереј Александар Иљашенко

Превод: Радмила Максимовић

Pазочарана сам у људе који себе сматрају православнимa!

Увек сам сматрала да уколико је неко православан да му се може веровати, јер та особа живи по Божијим заповестима. Ове године сам се веома разочарала у људе који себе сматрају православним, то јест испуњавају све оно што се захтева: долазе у цркву, моле се, причешћују се, иду на ходочашћа итд. Ја сам се разочарала због тога што су неки такви људи покушали да ме преваре и чинили су и нека друга лоша дела. Како да се понашам? Ја идем у цркву више од 27 година. Раније се нисам зближавала са верницима, и зато је моје разочарење тако велико. Лариса

Одговор: Лариса!

Православље нам пружа могућност за спасење, али нас не чини аутоматски светим и “правилним”: свако од нас је слободан у избору мере следовања Господњег Пута, и зато не журите са разочарењем, већ боље размислите о смислу библијског стиха: “Не уздајте се у кнезове, ни синове човечије, у којима нема спасења” (Пс. 145, 3) – ни ми сами нисмо Ангели …

С поштовањем, свештеник Алексеј Колосов

Шта значи бити смирен?

“Стекини мир и хиљаде око тебе ће се спасти...” Св. Серафим Саровски

- Оче Александре, шта значи бити смирен?

Смирење је – благодатни дар и тајна. 
Некоме је довољно да му се казе једна реч и он се одмах увреди, док други неко не реагује зато што је смирен. Смирење значи бити у непрекидном миру са Богом. Ако је човек смирен, онда је мир – његово душевно стање: било да му је добро или лоше, или да има невоље и неуспехе, - он је без обзира на све смирен, и чува мир са Богом. Притом он може активно да испољава свој однос према животу. Људи обично под смирењем подразумевају неку пасивност, али то је највећа грешка. Баш напротив, смирење је веома активно. Образац смирења је Господ нас Исус Христос, Који је рекао: “Јас ам кротак и смирен срцем”. Господ је Својим смирењем преобразио цео свет, победио смрт.

Смирење подразумева веома активан однос према животу, и може да има своје спољашње пројаве, а може да буде и некако скривено. Например, зна се за предивну епизоду из живота преподобног Силуана Атонског, руског светитеља, који се подвизавао на Светој Гори, и достигао највеће духовне висине, пуноћу благодатног живота. Спаситељ му се јавио, а стекао је дар прозорљивости и многе друге благодатне дарове. У руском манастиру светог Пантелејмона на Светој Гори био је изабран за економа, а било је то после револуције кад је манастир почео нагло да сиромаши. Међутим један од економа (а њихов економат је огроман) је направио неку грешку у свом раду, и манастир је претрпео тешке финансијске губитке. Окупио се савет економа. Био је тамо и отац Силуан пошто је и он био одговоран за један део. Почела је озбиљна дискусија, у којој је укораван тај економ. По завршеној дискусији, један од економа је пришао оцу Силуану: “Зашто ти ћутис, да ли ти је свеједно то што се дешава у манастиру?”
 – “Да ли ме познајеш одавно?”
 – “Па скоро 20 година.”
 – И да ли си за тих 20 година чуо да сам некога осудио?
 – Не, опрости оче Силуане.
 – Бог да прости. 
Преподобни Силуан је говорио: “Молити се за свет значи крв проливати”. Он је био молитвеник за свет, и није ћутао на том скупу, већ је ћутке вапио Богу.

Божији угодници се моле за цео свет – такав је дар Божије љубави према сваком човеку. Они у сваком човеку виде Божије створење и спремни су да пролију своју крв за сваког човека. И тако је наравно преподобни Силуан ћутке седео и молио се, и његове молитве су биле много ефектније и потребније, него те ватрене дискусије. Смирених људи има веома мало. Смирен човек је може се рећи свети човек, јер мир са Богом значи да човек савлађује своје грехе. Само грех раздваја човека од Бога, а уколико човек поседује унутрашњи мир, значи да нема греха. Смирен човек се уподобљава Богу. Господ је рекао: “Ја сам кротак и смирен срцем”. Преподобни оци су превазишли људску природу, уподобљавајући се Богу. Смирење је неопходан услов за то уподобљење. Писмо каже: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат.

Када се човек смири и узда у Божију помоћ, а не у своје снаге, тада Божија сила делује у њему богато и необично. Господ даје човеку и дарове прозорљивости, чудотворства, исцељења, откровења. И преподобни Силуан је могао човеку да исприча његов живот као и преподобни Серафим. Видећи посетиоца први пут, могао је да му каже његове грехе. То су духовни врхови. И ми такође треба да тежимо да се некако смирујемо.

Први корак је – покајање – када човек нађе у себи храброст, духовно здрав смисао, да узме на себе одговорност за оно што се десило. Раније смо живели у једној куђи са великом породицом, у којој је било четворо деце. Глава породице, отац, је био тешка пијаница. Он је сматрао да он није крив, већ сви остали: жена, деца, нико га тобоже не разуме. То јест нема никаквог смирења и покајања. Човек уместо тога да се каје и осуђује себе, осуђује друге. Ако нема снаге и храбрости да призна да је сам крив, значи крива је околина. И ми често тако кажемо да су криви људи који нас окружују, и криве су околности – само не ја. Немамо храбрости да преузмемо кривицу на себе. Покајање је први корак ка смирењу, истинском миру са Богом, које и треба да буде садржина људског живота. Грех је – противприродан, уништава живот, унижава човека.

Подвлачим, смирење је активан однос према животу. То није сагласност са спољним околностима, већ напор свих снага да се оне савладају. Смирен човек потчињава себи спољашње околности које чак ни не зависе од њега, али сам им се не потчињава, остајући с Богом.

Постоји брошура о страсној сили родитељског проклетства – наравно да су деца довела своје родитеље до тога, јер су незахвална, и греше пред Богом. А родитељи, да ли су они грешни сто су проклели своју децу?

о.Александар:

Наравно дас у грешни. Зар се дете може проклињати? И у Светом Писму се каже: “Благосиљајте, а не проклињите”. Страшна је снага родитељског проклетства. За то ће родитељи дати веома тежак одговор на Страшном Суду.

А ако деца проклињу родитеље?

о. Александар:

То је исто. Проклетство је нешто страшно, то је негирање човека, жеља да му буде лоше, то је веома страшно. Ни у ком случају се не сме проклињати. Да ли су деца довела своје родитеље до тога или не, или су незахвална, без обзира на све, не смеју се проклињати.

Да ли се заповест “не суди” односи на нас? Мозе ли се себи судити?

о.Александар:

Наравно, и треба, и то веома строго, и што строжије то је боље. Покајање и јесте самоосуђивање. Беспоштедно, бескомпромисно, храбро самоосуђивање. Веома је лако почети тражити олакшавајуће околности, животне услове, - свако то зна, - и покушати објаснити због чега си нешто урадио. Покајање није објашњење због чега си то урадио, већ молба за опроштај: урадио си то, и сада се молиш “Господе опрости”, обраћаш се Богу са том молбом, јер знаш да Господ може и жели да опрости, и има власт да опрости. И Он једини може да опрости. “Не суди” се односи на друге људе.

Свештеник Александар Иљашенко
Са руског Радмила М

Hа исповести и нисам осетила олакшање??

Много пута сам била на исповести и нисам осетила олакшање...
...Често долазе код мене људи који кажу да се осећају после исповести јако радосно и лако. Ако не осећам олакшање, радост и лакоћу , значи ли то да су ми греси ипак опроштени? Ирина

Одговор: Драга Ирина!
Светитељ Теофан Затворник каже, да ономе којем је корисна радост, њему се и даје радост, а коме је корисна туга – њему туга, само ако је та туга по Богу. Значи да наше покајање треба дa буде озбиљније и строжије испитивање наших односа с другима људима.
Преподобни Макарије Велики сведочи, да је знао многе, који су у почетку били облагодаћени прекомерно, а потом на жалостан начин пали. И још више оних који су се читав живот трудили у смиреном послушању у вери, немајући посебних утеха, а достигли су спасење вечног Baскрса. Приликом искреног кајања за грехе, човек добија од Господа опроштај за њих у Тајни исповести, иако после ње нема осећања некакве посебне радости.
С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

Како да се човек заштити од негативне енергије?

Здраво. Неколико људи током дугог временског периода веома мрзе једну девојку (око годину дана). Током тог времена она је веома болесна, иако пре тога није имала проблема са здрављем. Има и много других невоља. Тим људима није нанела никакве физичке штете: једна од њих је мајка њеног младића (која просто не жели да њих двоје буду заједно), а други је њен бивши послодавац. Реците ми молим вас да ли постоји начин да се човек заштити од негативне енергије?
 Хвала. Игор
Игоре, “негативна енергија” других људи није тако страшна, колико је страшан наш однос према непријатељству од стране других људи. Јасно је да је тешко преживети непријатељство, а тим пре мржњу, али немамо избора. Успут не би било лоше да се сама девојка преиспита (иако нису сви способни да себе критички посматрају) – није ли било неких других узрока (поред физичке штете, које је она тим људима наносила), због којих је толико људи мрзи. Из свог искуства могу да кажем, да се људи који изјављују да их сви мрзе и гоне, по правилу не понашају најбоље према другим људима и не желе да то виде, иако има изузетака. Уколико је имала неку кривицу, треба одлучно да је призна и искрено замоли за опроштај. А уколико нема никакве кривице, онда треба да се молимо Богу да нашим гонитељима врати добро за њихово зло. То је најтеже од свега, али несумњиво делује.
Јереј Михаил Немнонов

Mој муж непрестано протествује што не носим панаталоне

Оче, мој муж непрестано протествује против тога што не носим панаталоне. Каже да га не слушам због тога што не желим ништа да урадим, како би он  знао да сам ја спремна да нешто жртвујем ради њега?
Олга
 
Одговор: Драга Олга! Покушајте да објасните мужу да је сукња целомудренија одећа, и да он треба да буде радостан што носите целомудрену одећу, а не ону која саблажњава околину. Али уколико је муж категорички настројен, онда ради мира у породици можете носити панталоне, а у Цркву ићи у сукњи.

  С поштовањем, свештеник Александар Иљашенко


*Целомудреност је свеопшти назив свих врлина, целомудреност је чистота тела и душе (Св. Јован Лествичник)

А да ли се може постити само прва и последња недеља поста?

Да ли се може постити само прва и последња недеља поста?

Ако се ради о тешко болесном човеку, који болује од дијабетеса,туберкулозе трећег степена, дистоније, анемије, Црква у том случају ублажава правила поста. А од осталих који себе сматрају православним хришћанима се очекује не испуњавање поста "по избору", већ сваки пут како то прописује црквени Устав.

Прот Максим Козлов

Због чега у мом животу нема зрачка наде

Уколико је Бог заиста милостив, због чега онда у мом животу нема зрачка наде, већ сам принудјена да гледам само тудју срећу? Наталија  

Одговор: 
Наталија!
Потпуно је немогуће да наш живот буде толико обремењен невољама да нема никаквог зрачка наде! То је потпуно немогуће, јер нам Господ не шаље искушења која надмашују наше снаге, али нам даје и неку утеху. Друга је ствар, што посматрамо спољашње и оно што се не односи на нас, и често због тога не видимо у нашем животу Божију милост према нама - видимо само оно спољашње и често привидну срећу оних који нас окружују. Одатле је само један корак до погибељне страсти зависти - чувајте је се: она ће вам донети неупоредиво више невоља, него што можете да замислите! Размотрите свој живот непристрасно - зар заиста у њему нема ничега због чега треба да благодарите Господу?! Запамтите: милост Божија није у испуњавању онога што ми желимо, већ у ономе што је дусекорисне!
Поред тога, дешава се често да се усредсредимо на једну ствар и да почињемо да упадамо у униније пошто је не добијамо. А размислимо: можда још није дошло време које чекамо? Оно што треба да се деси, десиће се у своје време. Може бити да Господ има за нас неки други план. У сваком случају треба, не мерећи себе другима и друге собом, веровати Господу - Његова мудра љубав према нама превазилази свако наше самољубље!
Радост Вам у Господу милујући!
Свештеник Алексеј Колосов

Мисли о греху ме муче...

Да ли могу да се кајем за грех, иако знам да немам снаге да се од њега избавим? Мисли о овом греху ме муче. Катарина.

Одговор: Здраво, Катарина!

Да ли има лицемерности у томе што се ја сво време кајем за своју гордост, завист, раздраженост...? Мислим, да ви схватате да се овакви греси не могу одмах искоренити и заувек нестати. Па зар се не треба кајати за њих?

Видите, колико често ми перемо своје тело, чак иако није много запрљано. А знамо, да се треба купати стално, целога живота. Можемо ли да се не купамо?

И зато, Катарина, идите на исповест и покајте се за све што оптерећује вашу савест. Сетите се како је говорио Св. Јован Златоусти, да Господ не прима само плодове, него да и добре намере целива. Помолите се са срдачном топлином:

Господе, ти видиш, како мене овај грех мучи, како страдам од њега! Помози ми, дај ми снаге да се од њега ослободим! И остало, како посаветује духовник. Молите га да се моли за вас и да вас посаветује шта да чините у стању у којем се налазите.

Господ нека Вам помогне! 

Свештеник Павел Илјинскиј.

Шта значи бадњак??

Питање: 

Мени је јасно да Бадњи Дан носи име по бадњаку, али како је добио име бадњак и одакле порекло тог имена и те речи БАДЊАК?

Унапред хвала

Саша

Одговор:
Бог помогао Саша.

Сама реч "бадњак" изводи се из глагола "бдети", то значи бити будан или чувати.

Тако је бадња ноħ, ноħ бдења и дочекивања рођења Богомладенца.

Од Господа ти желим свако добро.
о.Милан

 Извор

Кратак коментар

Храстово дрво "бадњак", конкретно се ложи у знак сећања на ватру коју су пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос да би огрејали божанско новорођенче и Пресвету Богородицу.. Данас, разни утицаји, дилеме и незнање су створиле низ објашњења око тога шта је бадњак и који је његов смисао. Док атеисти и црквомрзци разјапљено кличу "паганизам!", овај одговор је толико једноставан, као што је наш Господ Исус Христос једноставан и једноставно говори кроз вечно Јеванђеље. Веома једноставно..

Али!.

 Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће продице. Његова ватра симболизовала је свјетлост сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години.  

  Авај, колико је данас потребно сувишне филозофије да се човек на хладноћи само огреје крај ватре, једноставан...

Зашто се Црква не противи дочеку нове године?

    ( Ово писмо је упућено руској популацији која има исту верску проблематику и сличност са српским народом, имајући једно исто Православље)

 

211. Питање  

(Зашто се Црква не противи дочеку нове године по новом календару?): Чим наступи децембар месец по новом календару, наше руске новине одмах почну да најављују предстојеће "дочеке Нове године", које организују различите руске организације. Најаве тих дочека звуче врло примамљиво: детаљно се набраја шта ће све тамо бити, обећава се пријатна и весела атмосфера, а онда се свима упућује позив да дођу. При томе се обично заборавља да ови "дочеци" падају управо у време Божићног поста, када је, по правилима Цркве, сасвим недопустиво било какво весеље, плесови, музика, као и употреба месне и уопште мрсне хране. Зашто наши православни пастири не подигну свој глас против тих "дочека", зашто наша Црква не протестује против њиховог организовања? 

Одговор:

 Ваша размишљања о неумесности и недопустивости организовања таквих весеља за време Божићног поста потпуно су исправна. Драго нам је што то чујемо од Вас, и што можемо да се уверимо како још има верних хришћана који размишљају здраво, који све разумеју правилно и неће да учествују у том страшном безумљу савременог човечанства, које је у већини случајева жељно само "хлеба и игара", и у животу заинтересовано једино за то да добије што више задовољстава за своје грешно тело, и да се на што разноврсније начине забави и разоноди. Ипак, нисте сасвим у праву када нашу Руску Цркву и њене пастире оптужујете за равнодушност: честити пастири, који савесно врше своју дужност, почев од великог пастира нашег времена приснопамјатног оца Јована Кронштатског, увек су подизали и настављају да подижу свој глас против ових недоличних "дочека" Нове године, као и уопште против прекомерног предавања свакојаким весељима; наш Архијерејски Синод и наша локална Епархијска власт овде у Источној Америци такође су не једном у својим посланицама истицали неумесност и недопустивост организовања весеља у дане поста и у навечерја недељних и празничних дана.

Али шта да се ради ако савремено човечанство, по речима оца Јована Кронштатског, "сном греховним спава", па стога остаје безосећајно и глуво за све те позиве Цркве?

Јер управо због тога је нашу Отаџбину и задесила тако страшна несрећа, а ми смо се обрели у расејању. Но, и сада, у иностранству, наставља се са истим таквим начином живота, са претеривањем у трагању за задовољствима, забавама и весељима, па још и уз разна лукава самооправдања, као што је: "у добротворне сврхе" и "ради ширења руске културе". Тиме на себе навлачимо само још већи и страшнији гнев Божији, који ће се свакако излити на наше главе, ако се на време не уразумимо и не покајемо, и ако не почнемо да живимо онако како православним хришћанима доликује. Ево како снажно о томе говори и упозорава нас наш велики пастир отац Јован Кронштатски:

"Свет се налази у стању дремежа, греховног сна, спава. А Бог га буди ратовима, поморима, пожарима, разорним бурама, земљотресима, поплавама, неродним годинама" ("Мол Жизнб во Христе" т. I, стр. 227).

Сада је ваљда већ свакоме јасно - у вези са комунистичком агресијом која прети целом свету и са страшним проналасцима изузетне разорне моћи - да се читав свет налази буквално на ивици пропасти и да само Господ Једини и наша преданост светој вери и Цркви могу да нас спасу. А наши Руси, чак и они који себе још сматрају за православне, на све то заборављају и стално се предају необузданим и неумереним весељима, чак и у оне дане и сате када је то правилима наше свете Цркве апсолутно забрањено.

Зар то није, у правом смислу те речи - "Пир у време куге"?

Поготово је за нас, Русе - завијене у црно због наше несрећне Отаџбине која је обливена сузама и крвљу, и распета на крст од стране љутих безбожника - свако такво претерано предавање бурним и нескромним весељима и забавама сасвим неумесно и једноставно нам не приличи. Данас може мирне душе да се весели само онај коме наша Отаџбина Русија ништа не значи - онај ко је тврда срца и безосећајан за њена тешка четрдесетогодишња страдања.

АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ СИРАКУСКИ И ТРОЈИЦКИ (ТАУШЕВ)

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

На исповести сам се збунила и заборавила све да кажем!

Питање свештенику: 
На исповести сам се збунила и много тога заборавила да кажем. Значи ли то да моја исповест није исправна, и да ми није опроштено..
Кад се спремам за исповест увек запишем грехе на папир. Па опет се збуним и нешто од тога заборавим. После последње исповести није било осећања лакоће, него осећај узнемирености.. Јула.

Одговор:
Драга Јула! Заборављени греси нису страшни, они су опроштени. Трудите се да записујете грехе и даље, и оне које сте заборавили да кажете, реците их на следећој исповести, други пут.

Господ нека Вам помогне, свештеник Александар Илјашенко.

Попио сам пре исповести, да ли је она валидна?

Нисам био трезан на првој исповеди код свештеника, било је то да бих се охрабрио. Сматра ли се то исповешћу? 

Јуриј.

Одговор: Драги Јуриј!

Светим Тајнама треба приступити благочестиво и у чистоти – наравно тајна је обављена, али ипак би требало да се покајете и ради тога што нисте били трезни за време исповести. И запамтите: пијаном «храброст» не вреди! Свештеник је то вероватно приметио, али видећи ваше стање и узнемиреност, био је тактичан и имао разумевања.

С поштовањем, свештеник Алексиј Колосов.