Неверје је душевно стање кад човек не осећа Бога

  Најстрашнији грех

Ако упитамо људе: „Који је најстрашнији грех по твом мишљењу?“ – један човек ће навести убиство, други – крађу, трећи – подлост, а четврти издају. У ствари, најстрашнији грех је неверје, а оно затим рађа и подлост, и издају, и прељубу, и крађу, и убиство, и све остало.

Грех није рђав поступак; рђав поступак је последица греха, као што кашаљ није болест, већ њена последица. Веома често се дешава да човек никога није убио, није опљачкао, није учинио неку другу подлост и зато има лепо мишљење о себи, али не зна да је његов грех гори од убиства и гори је од лоповлука, зато што у свом животу пролази поред главне ствари.

Неверје је душевно стање кад човек не осећа Бога. Оно је повезано с незахвалношћу према Богу, и њиме нису заражени само људи који потпуно негирају постојање Бога, већ смо заражени сви ми. Као и сваки смртни грех неверје заслепљује човека. Ако некога упитамо, рецимо, за вишу математику, он ће рећи: „То није моја тема, уопште се не разумем у ту област.“ Ако га упитамо за кување, рећи ће: „Не знам ни чорбу да скувам, нисам надлежан за то.“ Али кад се ради о вери сви имају сопствено мишљење.

Један тврди: ја мислим овако; други: мислим онако. Један каже: не треба постити. А други: моја бака је била верујућа и она је тако радила, зато треба тако поступати. И сви почињу да суде и расуђују иако у већини случајева немају појма о датој ствари.

Зашто кад је у питању вера сви обавезно желе да изразе своје мишљење? Зашто људи одједном постају стручњаци за ова питања? Зашто су сигурни у то да све разумеју и да све знају? Зато што свако сматра да верује управо у оној мери у којој је то неопходно. У ствари, уопште није тако, и то се врло лако може проверити. У Јеванђељу је речено: „Ако будете имали веру као горушично зрно и кажете овој планини: „Пређи одавде тамо,“ она ће прећи.“ А ако то не видимо, значи да немамо вере чак ни колико горушично зрно. Пошто је човек заслепљен, он сматра да верује довољно, док заправо не може да учини чак ни такву ситницу као што је померање планине, која се може померити и без вере. Све наше невоље потичу од маловерја.

Кад је Господ ишао по води Петар, који никога на свету није волео као Христа пожелео је да дође код Њега и рекао је: „Заповеди ми и кренућу ка Теби.“ Господ каже: „Дођи.“ И Петар је такође кренуо по води, али се на тренутак уплашио, посумњао је и почео да тоне, па је повикао: „Господе, спаси ме, погинух!“ Прво је сакупио сву своју веру и колико је имао вере, толико је ишао, а кад су „резерве“ пресушиле, почео је да се тоне.

Исто је и с нама. Ко од нас не зна да Бог постоји? Сви знају. Ко не зна да Бог чује наше молитве? Сви знају. Бог је свезнајући и где год да се налазимо Он чује све речи које изговарамо. Сви знамо да је Господ добар. И у данашњем Јеванђељу постоји потврда тога, и цео наш живот показује колико је милостив према нама. Господ Исус Христос каже - ако нас наше дете замоли да му дамо хлеб, зар ћемо му дати камен, или зар ћемо му дати змију ако нас замоли да му дамо хлеб? Ко од нас може тако да поступи? Нико. А ми смо зли људи. Зар ће то учинити Господ Који је добар?

Ипак, све време ропћемо, све време кукамо, све време се не слажемо, час с једним, час с другим. Господ нам каже да пут ка Царству Небеском води кроз велику патњу, а ми не верујемо. Сви желимо да будемо здрави и срећни, сви желимо да лепо уредимо свој живот на земљи. Господ нам каже да ће у Царство Небеско ући само они који узму свој крст, а нама то опет не одговара и поново инсистирамо на свом, иако сматрамо себе верујућима. Чисто теоретски знамо да се у Јеванђељу садржи истина, али је цео наш живот у супротности с њом. И често немамо страх Божији, зато што заборављамо да је Господ увек поред нас, да нас увек гледа. Зато тако лако грешимо, лако осуђујемо, лако човеку можемо да пожелимо зло, лако можемо да га занемаримо, увредимо и повредимо.

Теоретски знамо да постоји свеприсутни Бог, али је наше срце далеко од Њега, не осећамо Га, чини нам се да је Бог негде тамо, у бескрајном космосу и да нас не види и не зна. Зато грешимо, зато се не слажемо с Његовим заповестима, претендујемо на то да други имају слободу, желимо све да променимо по свом, желимо да потпуно прекројимо живот и да га учинимо онаквим како ми сматрамо да треба да изгледа. Али то је потпуно неправилно, никако не можемо у тој мери да управљамо својим животом. Можемо само да се помиримо с оним што нам Господ даје и да се радујемо оном добру и оним казнама које нам Он шаље, зато што нас на тај начин учи како да дођемо у Царство Небеско.

Али ми Му не верујемо – не верујемо да не смемо бити груби и груби смо; не верујемо да не смемо да се љутимо и љутимо се; не верујемо да не смемо да завидимо и често бацамо око на туђе и завидимо срећи других људи. А неки се усуђују да завиде и духовним даровима које Бог даје – то је у принципу страшан грех, зато што свако од нас добија од Бога онолико колико може да понесе.

Неверје није удео само оних људи који негирају постојање Бога; оно дубоко продире и у наш живот. Зато смо често у стању чамотиње и панике, не знамо шта да радимо; гуше нас сузе, али то нису сузе покајања, оне нас не чисте од греха – то су сузе очајања, зато што заборављамо да Господ све види; једимо се, ропћемо и негодујемо.

Зашто све ближње желимо да натерамо да иду у цркву, да се моле и да се причешћују? Због неверја, зато што заборављамо да Бог жели исто то. Заборављамо на то да Бог жели да се сваки човек спаси и брине се за све. Чини нам се да нема никаквог Бога, да од нас, од неких наших напора нешто зависи – и почињемо да убеђујемо, да причамо и објашњавамо, и само горе чинимо, зато што се човек само Духом Светим може придобити за Царство Небеско, а ми Га немамо. Зато се толико хватамо за људе, намећемо им се, досађујемо им, мучимо их и под лепим изговором претварамо њихов живот у пакао.

Уништавамо драгоцени дар који је човеку дат – дар слободе. Својим претензијама, тиме што све желимо да променимо по свом образу и подобију, а не по образу Божијем, ми посежемо на слободу других и покушавамо све да приморамо да размишљају онако као што ми мислимо, а то није могуће. Човеку се може открити истина ако он за њу пита, ако жели да је спозна, а ми је стално намећемо. У овом акту нема никаквог смирења, а пошто нема смирења, то значи да нема ни благодати Светог Духа. А без благодати Светог Духа неће бити никаквог резултата, тачније, постојаће резултат, али супротан.

И тако је у свему. А узрок је неверје Богу, неверовање у Бога, у Његов добри Промисао, у то да је Бог љубав, да све жели да спаси. Јер, кад бисмо Му веровали не бисмо тако поступали, само бисмо молили. Зашто човек иде код некакве врачаре? Зато што не верује ни у Бога, ни у Цркву, не верује у силу благодати. Прво обилази све чаробњаке, врачаре и биоенергетичаре и ако му ништа не помогне, обраћа се Богу: можда ће Он помоћи. И што је најчудније, заиста помаже.

Кад би нас такав човек све време занемаривао, а онда би нас за нешто замолио, ми бисмо рекли: знаш, не може тако, одвратно си се према мени понашао целог живота, а сад долазиш да ме молиш? Али, Господ је милостив, Господ је кротак, Господ је смирен. Зато, било којим стазама и богазама човек да иде, без обзира на то какве глупости да је чинио, ако се обрати Богу од срца, што се каже, кад је већ искусио злу и гору – Господ и онда помаже, зато што увек чека нашу молитву.

Господ је рекао: „За шта год да замолите Оца у Моје име, даће вам,“ а ми не верујемо. Не верујемо ни у своју молитву, ни у то да нас Бог чује, - ништа не верујемо. Зато нам је све празно, зато изгледа да се наше молитве не испуњавају, да наша молитва не може не само да помери планину, већ не може ништа да уреди.

Кад бисмо заиста веровали у Бога сваког човека бисмо могли да упутимо на истинити пут. А човек се на истинити пут може упутити управо молитвом, зато што се њом испољава љубав према човеку. Молитва пред Богом је тајна и нема у њој никаквог насиља, постоји само молба: Господе, упути, помози, исцели, спаси.

Кад бисмо тако поступали постигли бисмо велики успех. А ми се стално уздамо у разговоре, у то како ћемо сами све уредити, у то да ћемо нешто сачувати за некакав црни дан. За онога ко чека црни дан, он ће сигурно наступити. Човек без Бога свеједно ништа не може да постигне, зато Господ каже: „Тражите пре свега Царство Божије, а остало ће вам се природати.“ Али ми ни у то не верујемо. Наш живот није усмерен ка Царству Божијем, више је управљен према људима, према људским односима, према томе како овде све да уредимо. Желимо да задовољимо сопствену гордост, сопствену таштину, сопствено частољубље. Кад бисмо стремили ка Царству Небеском, радовали бисмо се кад нас неко угњетава, кад нас вређа, зато што то помаже нашем уласку у Царство Небеско. Радовале би нас болести, а ми ропћемо и ужасавамо се. Бојимо се смрти, стално се трудимо да продужимо свој живот, али опет не ради Господа, не ради покајања, већ због свог маловерја, због страха.

Грех маловерја се угнездио врло дубоко у нама и против њега се треба врло снажно борити. Постоји израз – „подвиг вере“, зато што само вера може да покрене човека да уради праву ствар. И ако сваки пут кад у нашем животу наступи ситуација да можемо да поступимо како Бог заповеда и људски – ако сваки пут будемо храбро поступали по својој вери, наша вера ће расти и јачати.

Протојереј Димитрије Смирнов                                       Извор

Са руског Марина Тодић

Часопис „Покров“

3 апреля 2017 г.

Не чини предрасуду!!

Пред - осуда илити= предрасуда је унапред мисаоно развијање суда о некоме или нечему а да то нисмо довољно испитали. Предрасуда је стара колико је старо и човечанство.  Мисаоно се суочавамо свакодневно, приликом сваког контакта са људима, од ујутро до увече. У којој мери смо подесили свој начин размишљања она је у тој мери наш параметар. Дакле, утиче на формирање става о особи или нечему што нам није познато. Готово да је сви имамо.

Најчешће се предрасуда пројави као врста става, која нема ваљаног доказа нити реалног искуства, углавном као жеља да се неко подреди стереотипу. Може бити готово наивно, без икакве сумње и преспитивања и прихватање предрасуде кога сретнемо. Постоји негативна и здрава врста предрасуде, нпр. када се нађемо у средини где никога не познајемо проценићемо да са насмејаним људима можемо лакшe споразумети. Иако је позитивна, може да створи уверење да нас ова особа, далеко од истине "не лаже",само зато што се културно опходи..

Дакле, предрасуде имају веома снажан утицај на нас.. Лако се уочава читава листа разних категоризација и класификација особа које се сврставају по стереотипу који је вазда негативан. Често је омраженост заснована на основама као што је: национална, класна, етничка припадности, расна, полна, верска, политичка, страначка, старосна, према нечијој висини, образовању, материјалном статусу, спорту, музици, хороскопу и било којем другом облику људског постојања.   Предрасуда истовремено себе посматра идеално, док прикрива некритички-супер-позитиван став о себи. Такву појаву код људи О.Серафим Роуз назива болест исправношћу.

 Агресивна предрасуда се лако регрутује у дискриминацију и прогон, шовинизам и пропаганду који има за циљ да се подигне против одређених људи, тиме се показује  као раширено стабло са својим помоћним гранама и плодовима зла. На великом плану се пројављује кроз отворену нетрпељивост, мржњу, преспремност за сукобљење, рат, прогањање, малтретирање, одвајање, непријатељство и ко зна какве све агресивне облике.. Она упорним емотивним ставом вапи да се подвигом суочимо са њом.

Видимо у вестима да свакодневно неко пројављује негативне став према ближњем, јаким снажним осећајем и фокусираним уверењем који у себи има неразуман став, лоше формирану категорију. Комплетни образац кроз који проматра свакога као претерани параметар који незаобилазно бива кроз генерализацију људи. Можемо слободно додати и  "без икаквог разлога"..

Основа предрасуде је осуђивање, и зато је грех, потпуно суптилно..

У Јеванђељу налазимо доста опомена "Не судите, да вам се не суди" (Мт. 7: 1). и многим другим местима

Налазимо детаље када су  довели грешну жену која је ухваћена „у прељуби“ која се сходно закону требала каменовати, прогон "слепога од рођења" или грешнога од рођења, разговор са самарјанком и многим другим.

Будући да је предрасуда веома стара, изродила је многи пород, од ње је на првом месту  страдао Господ наш Исус Христос, такође и многи светитељи. Заиста био би предуг списак њихових имена који би нас оставио у чуду отворених уста.  

Предрасуда говори многим језицима: ароганције, бестидности, високомерности, гнушањем,гордошћу, грехољубивости, грубости, двоједушности, дрскости, завишћу, зановетањем, злобношћу, злурадости, лажљивости, лицемерјем, лукавством, љубомором, надменоћу, напраситости, насртљивости, немилосрдности, неодговорним понашањем, непостојаности, несавесности, нетрпељиво, ниподаштавањем, ограниченошћу, оговарањем, окрутношћу, охолошћу, подмукло, подсмевањем, презиром, преузношењем, префриганошћу, разметљиво, самодивљењем, самољубљем, самооправдањем, самосажаљењем, самохвалисањем, својеглавошћу, сплеткарењем, сујетом, сумњичавошћу, таштином, тврдоглаво, увредљиво, умишљено, уображено, фарисејски, хвалисавошћу и др самообманама...

Како је не чинити !?

Да би развили способност препознавања стварног око себе потребан нам је параметар добра и зла. Једино тада је успешно суочење са сопственим најдубљим предрасудама, пристрасностима за које не верујемо да имамо нити то признамо. Зато нам је потребан Божији закон као параметар. Суочење мора бити понизно... какао би спознали шта је добро а шта не, да разазнамо грех од човека..  Господ Исус Христос је мерило,"Научите се од мене".

Видимо да се Господ вечно обраћа популацији која је уверена у сопствену праведност, и која са презиром посматра све друге. Имамо сјајан одговор у параболи о митару и фарисеју.

       Јеванђеље по Луки.18гл. 10-14

10. Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.

11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, Хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубнци или као овај цариник.

12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.

13. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме!

14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се; а који себе понизује узвисиће се.

На другом месту Матејевог јеванђеља (15гл.) Господ Исус Христос изобличавајући фарисеје отклања и тешку традиционалну предрасуду на примеру Хананејке. Док она виче и вапи за њим да ицели њену кћер, Господ не уподобивши се предрасуди тога времена, наглас хананејку назива псом (како се тада односило према њеном народу), похваљује њену веру и исцељује њену кћер.

Дакле, потребна нам је ова лекција као свевремена, да би избегли склоност самообмане, мислећи у себи да сам управо особа коју Господ похваљује, а не особа коју Он жели да поправи.

Гордост и сујета.

То су најдубље, најраспрострањеније и најпогубније болести од којих и потиче свако зло у човеку. Гордост је мајка свих страсти и грехова. Човека ништа не удаљава од Бога тако као гордост. Поред ње су и све њој сличне болести: самољубље, умишљеност, уображеност, егоизам, лицемерје и т.сл. Гордост није увек очигледна, али се њено присуство увек може наћи у многим поступцима. Човек који стражи над собом лако може да је приметити у себи, али не може увек да је опише речима и да измери њену дубину. Зато је сујета, као најближи слуга гордости увек очигледна. То је веома лукава страст, она као лопов или насртљиви цариник од сваке врлине, уопште од сваког људског поступка покушава да одреже свој део у корист гордости у славу самозадовољног човековог “ја”. Чини ли човек добро или лоше, лепо или ружно, сујета је увек је одмах ту и вреба – не може ли се из тога извући нешто хвалисаво, што храни болесно самољубље. И обрнуто: пре него што човек почне нешто да ради, он у себи увек расуђује: треба ли то да уради, како да уради, ради чега; и ево ту се гура сујета са својим погубним предлозима, лукаво изврћући добре жеље и подмећући уместо богоугодних мотива лажне – ради прослављања своје личности. Ако је човек почео да чини добро ради Господа сујета му шапуће: “Да, хајде, то је врло добро, а и људи ће о теби после добро говорити…” и ето, човек неочекивано почиње да се одушевљава собом и одједном снага почиње да надолази и човек више не примећује да је прихватио лукаву мисао, и труди се у своју славу, а не Божију. Баш зато је тако често наш Спаситељ и учио о тој страсти – и да се не треба молити јавно, да људи виде, и милостињу да треба давати тајно, и свако дело чинити пред Богом, а не пред људима. А тако је разноврсно дејство свих замки ове страсти да их је готово немогуће разоткрити. И као што пишу оци, само што се ослободиш једног повода за сујету, она га одмах проналази у супротном дејству – и тако, као код љуске од лука, скинеш једну, а испод је иста таква. Ипак, пошто је ова страст тако заразна и тешко се лечи с њом се треба најжешће борити, јер она уништава сваки човеков труд, често сав спољашњи живот хришћанина може бити веома примеран, веома ревностан, а изнутра сав изједен тим црвом, сав може бити основан на том лажном темељу (на песку) и цело огромно велелепно здање може да се сруши од лаганог ветра. И имај на уму, брате: у наше време ова страст је веома распрострањена међу хришћанима у виду лажне побожности, лажне ревности, човекоугађања, у виду ласкања и лицемерја. Зато, мотри пажљиво на своје срце и говори о греховима те врсте на исповести да не би заменио славу Божију за славу људску.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

МУЖЕВИ

 Ако се муж и жена моле ујутру и увече, ходе пред Господом сваки дан, причешћују се недељом, оно почињу да схватају да је главна ствар у њиховом животу Господ и да он све контролише. Тада се они смире, не изражавају притужбе једно на другога, већ почињу да толеришу недостатке, а Господ покрива њихово стрпљење опраштањем грехова.

Архимандрит Илија (Ноздрин)

преузето

Пријатељу мој, ако живиш лоше то није воља Божија!

 

Људи имају обичај да кажу: нека буде воља Божија.

Пријатељу мој, ако живиш лоше то није воља Божија! Нити може бити, никада. То је твоја воља и кукавичлук, за које ти не желиш да сносиш одговорност.

Лош карактер, пороци и грехови са којима нећеш да се бориш нису воља Божија, него воља демонска. Треће воље нема. Не треба човек да скрива своју прљавштину и тврдовратост да скрива иза воље Божије. Тако само јако погоршава.

Герваисије Агиорит

Човек не може учинити такав велики грех који би исцрпио Божју љубав

 

И не може човек уопште учинити такав велики грех који би исцрпео бескрајну Божју љубав. Зар може постојати такав грех који би претегао Божју љубав?! Треба се бринути само о покајању, а страх сасвим отерај. Веруј, Бог воли тако како ти не можеш ни замислити, воли те и са грехом и у греху твом. Одавно је казано да је на небу више радости због једног покајника него због десет праведника... Ако се кајеш, онда и волиш.... Љубављу се све добија и све се спасава. Јер, ако сам се ја, исто тако као и ти, грешни човек, смиловао над тобом и пожалио те, како ће тек Бог! Љубав је таква неоцењива вредност за коју можеш купити цео свет и искупити не само своје грехове, већ и туђе.

Даље од мене, утваре, измишљени страхови, привиђења!

Још има да се живи!

Фјодор Достојевски

Сви греси потичу од маште, она је корен греха

 Чедо моје, буди опрезан са маштом. Сви греси потичу од маште, она је корен греха. Дакле, буди опрезан. Чим се појави маштање о некој особи или делу, о нечему што си видео или чуо, истог часа га гневом и молитвом протерај из свог ума. Изговори је (молитву) брзо и одсечно, и одмах умно и са болом преклињи нашу Пресвету Богородицу да ти помогне. Имај поверења у Бога да ћеш победити.

Био си горд, и ђаво је стога почео да ратује с тобом. Сад се смири, понизи и вређај самога себе, а Бог ће ти помоћи кад види твоје смирење.

Као што избегаваш ватру да се не би опекао и змију да те не би ујела, исто тако би, па чак и више, требало да избегаваш демонска маштања.

Буди опрезан, понављам, са нечистим маштањима, јер на тај начин падају и пропадају духовно велики људи.

Старац Јефрем Аризонски

Човекоугађање -да о нама имају добро мишљење

То је такође страст која неприметно удаљава од истинског служења Богу! Господ нам је заповедио да свог ближњег волимо као себе, међутим, могуће је да волимо другог, да му служимо што више можемо, али не Бога ради. Ради се о томе какво расположење почива у основи те љубави. Како једну љубав можемо да разликујемо од друге? Хришћанска љубав се обично не разгорева у срцу одмах – већ у почетку, кад човек почне да живи хришћански, сва његова осећања захтевају напор, борбу, дуготрајно лечење док не почну барем мало да се потчињавају хришћанским законима: Испочетка је тешко жртвовати део себе, сваку мрвицу свога “ја” ради ближњег, човек прво често мора себе да подсећа на јеванђељске заповести, да прети себи немилосрдном казном, страхом од одговора за своје грехове итд. Човек треба да се подстиче и да се приморава бар на спољашње испуњење заповести о љубави према ближњим, док после дуго искуства у тој борби срце не омекша и не почне само да воли (наравно, по благодати Божијој, стеченој трудом и самопринудом). И овде је на првом месту увек Господ, Његов пример пожртвоване љубави према људском роду и испољавање такве љубави су увек веома уздржани, корисни за душу и плодотворни. С друге стране човекоугодничка љубав у својој основи увек има неку страст: или је то телесна привлачност, или сродство (љубав према рођацима) или симпатија или поштовање човека због његовог високог положаја у друштву, односно, у почетку постоји жеља да се угоди човеку због тога што га ми у датом тренутку на неки начин издвајамо у поређењу са другима и желимо да он о нама има добро мишљење. Такве разне помисли су готово неухватљиве, али управо оне чине унутрашњи подстицај да се у човеку одједном појави жеља да некоме послужи, да га утеши, да га нечим обрадује. Уколико се у таквим случајевима сретне нека препрека од стране хришћанског закона, она се најчешће лако нарушава “ради љубави”, често се озбиљно преступа црквени поредак и наноси увреда Самом Господу. У човекоугађању ближњег стављамо испред Бога и сами му служимо ради своје личне користи, ослањајући се на сопствену нечисту људску доброту, често у то време потпуно заборављајући на Бога. Али оно што је горе од свега јесте то што ми и сами у то време мислимо и уверавамо друге да то чинимо по заповести због свог хришћанског милосрђа.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Чамотиња - депресија

Грех чамотиње се рађа од настаје од прекомерног бављења собом, својим осећањима и незгодама, и за резултат има гашење љубави према ближњима, равнодушност према туђим патњама, неспособност радовања туђим радостима и завист. Основа и корен нашег духовног живота и снаге јесте љубав према Христу, и њу човек у себи мора да негује и да васпитава, да се загледа у Његов лик, да Га расветли и продуби у себи, да се саживи с мишљу о Њему, а не о својим ситним, празним успесима и неуспесима, да Њему да своје срце, - јер то и јесте живот хришћанина. И тада ће у нашем срцу завладати тишина и мир, о којима Исак Сирин говори: “Помири се са собом и помириће се с тобом небо и земља.” Људи који су тешко сагрешили или су слаби, а нису способни да храбро ступе у борбу са својим страстима често сумњају у могућност да добију опроштај, да им се опрости, што је праћено знацима чамотиње и очајања (такође тешког греха маловерја). Али “не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање” (Мт. 9, 12-13). Безизлазни положај неких људи који се исповедају, привидна безнадежност њиховог положаја је у томе што су ти људи ван Цркве, а њихово спасење представља улазак у Цркву, у општењу љубави са браћом по вери.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Блуд и борба против блуд

Блуд је својеврсни концентрат свих порочних наслада. Како се обично развија ова страст? Како се борити против блуда?!

Свети Оци су разликовали осам главних грехова или страсти као осам извора из којих потичу сви наши греси, душевни и телесни у свој својој разноврсности. Слика наше греховности коју ћемо овде предочити пре ће бити аскетичка, него богословска. Свети Оци су дефинисали конкретне грехове да би било могуће указати средства за борбу против њих.По њиховом учењу, заправо, постоји један главни извор греха - наше самољубље, односно неправилна љубав човека према себи, егоизам и егоцентризам. У томе је почетак свих грехова. Неки богослови су наводили три врсте самољубља: славољубље, сластољубље и среброљубље. Међутим, ова шема је прилично уопштена и апстрактна, тако да је овде тешко видети лице самог греха. И нису богослови и теоретичари Хришћанства, већ монаси и подвижници, чији је животни циљ било очишћење душе, пронашли осам главних непријатеља нашег спасења, осам примарних страсти. Уколико се човек не буде борио са њима, они ће њим овладати и претворити се у смртне грехове, односно, заувек ће одвојити људску душу од Бога.

Блуд и блудни демон се може отерати молитвом

Овде бих желео да испричам нешто о једној од најљућих страсти, која је нарочито тешка, која непрестано устаје против човека. Блуд је својеврсни концентрат свих порочних наслада. Борба против блудне похоте, најтежа и најсуровија је, и Хришћанин је води до саме смрти. Свети Оци кажу: "Не веруј свом телу док не легне у сандук и док сандук не закују ексерима." Природна жеља, природна тежња према другом полу је генетски уграђена у сваког човека. Борба против греха блуда, како кажу Свети Оци, јесте борба против непријатеља који седи у нама.

Како се обично развија ова страст? За њен развој је потребна одређена представа или слика. И зато она најчешће почиње од слике. Прва етапа је када се нечиста слика појављује у човековом уму или на биоскопском или телевизијском екрану. Међутим, то још није грех. То је само повод за грех, предлог, искушење, ђавоља удица, коју нам он баца. Човек поставља замку да би уништио неку штетну животињу, рецимо, пацова. Пацов се хвата у њу и умире. Али, исто тако и нама ђаво баца удицу, саблажњиву слику, убацујући је у нашу свест. Међутим, ми изнутра можемо да одбацимо ову слику, да искључимо из ње своју вољу. И тада ће нам она остати спољашња и страна. Она постаје наша само у случају да почињемо да осећамо симпатију према њој и жељу да је задржимо у својој свести. Уколико човек одбаци страсну помисао или слику у самом почетку, он ће из ове духовне борбе изаћи као победник.

Свети Оци су разрадили учење о трезвености и контроли свога срца. Ова контрола се врши посредством непрестане молитве, у чијој светлости човек види клицу помисли или слике у самом почетку. Ако човек нема молитву, он не може да забележи прву етапу зачињања помисли (кроз слику), бележи само касније етапе, када унутрашњим напором воље већ почиње да задржава ову помисао (тј. виђену слику) у својој свести, да је гледа, да се одушевљава и наслађује њоме. Зато су Свети Оци заповедали да у свом срцу имамо непрестану кратку молитву Молитву Исусову, која човеку осветљава дубине његовог срца. За непрестану молитву човек по свом избору може да изабере неке речи из псалма, кратку молитву: "Господе, помилуј!" или, пак, молитву: "Боже, милостив буди мени грешном!" Међутим, Исусова молитва је знатно дубља. Она је заиста свеобухватна. Како кажу Свети Оци, она је "Јеванђеље, сажето у осам речи."

Да, тренутак зачетка помисли (преко виђене слике) је најбоље време за борбу против ње, за њено уништење. Помисао личи на биљку: лако ју је ишчупати из земље када је тек пустила изданак, а када се укорени и када је корење дубоко урасло у земљу, потребни су већи напори; ако се овај изданак претворио у дрво, готово га је немогуће ишчупати и човек више не може да се бори са грехом сопственим снагама. Он мора да прибегне помоћи других, помоћи својих наставника.

Дакле, најбољи начин за борбу против сладострасне помисли јесте његово одбацивање на самом почетку, у његовој првој етапи - етапи предлога (подстрекавања). Међутим, Хришћанин треба да се бори против греха и на следећим етапама. Чак и ако у тој борби буде оклевања и грешака, треба наставити борбу и молити Бога за опроштај почињеног мисленог греха. У борби против страсне помисли треба користити природне снаге људског гнева, односно, треба се гневити на ђавола, греховну помисао и сам грех. Гнев је (ако га правилно употребљава) човеку дат као оружје, као мач против непријатеља. Овај мач ми, нажалост, погрешно употребљавамо против себе самих и наших ближњих. Међутим, и гнев може бити користан, тј. праведан гнев уколико научимо да се гневимо на демона и грех, који се рађа у нашем срцу. Гнев има моћ да уништава. Ако га усмеримо на свог брата у извесном смислу постајемо убице. Уколико се, пак, гневимо на грех, гнев га уништава и очишћује нашу душу. Дакле, човек треба да научи да се гневи на нечисте помисли. Свети Оци уче: "Када пред тобом буде нечиста помисао, прво се разгневи на њу, као на несрећу која може да те лиши вечног живота, а затим се обрати Богу са молитвом. Немој да анализираш ову помисао. Не ступај с њом у разговор. Немој оповргавати речима оно што демон буде говорио. Гневом истеруј помисао из свог срца и затим се обрати Богу да Он очисти твоју душу од нечистоте."

Блуд  је у вези са стомакоугађањем (гурманством). Шта још можемо користити за борбу против демона блуда? Уздржање !!! Свети Оци су блудни грех, ову болест, ставили одмах после чревоугађања, јер је демон блуда тесно везан са демоном чревоугађања. Чревоугађање распламсава блудну страст. Свети Оци су говорили: "Уколико желиш да се бориш против блуда не обуздавши своју утробу, то је исто као да човек покушава да угаси ватру бацајући у њу грање."

Како човек да одреди своју меру у храни? Свети Оци уче овако: "Одреди колико ти је хране потребно да се наједеш, а онда поједи две трећине те количине, а остало остави; или устани од стола када још увек не осећаш да си се потпуно најео, онда, када би хтео још мало да једеш. То ће ти бити мера."

Код светог Јована Лествичника читамо: "У укроћавању стомака употребићемо благоразумну постепеност: прво ћемо укинути масну храну, затим ону која распаљује, а после и ону која наслађује." Човек не може одмах да пређе на строги пост, већ треба постепено да се учи уздржању. Осим тога, у посту треба имати меру. Преподобни Јован Касијан Римљанин пише да понекад претерани пост не кроти, већ напротив, распаљује блудну страст. Опште правило умерености и уздржавања се састоји у томе да свако у складу са својим снагама, стањем тела и узрастом једе онолико хране колико је потребно да би се сачувало здравље тела, а не колико захтева жеља са храном. Крајности су и са једне и са друге стране подједнако штетне - и неумерена строгост поста и преједање. Монах треба да пости тако разумно као да ће живети у телу сто година; и треба тако да обуздава душевни немир - да заборавља на увреде, да одбацује тугу, да ни за шта не сматра жалости и губитке као човек који свакога дана може да умре. Зато се када се говори о посту има у виду разумно уздржавање, а не довођење себе до болесног стања које је често праћено унутрашњом гордошћу и прелешћу. Дакле, не заборавимо да умерена употреба хране служи као средство за обуздавање блудне страсти. Тако је за време нарочито јаке блудне узбуђености корисно пити мало воде, јер осећај жеђи отупљује и слаби ову страст. Отшелници нису само храну узимали с мером, већ и воду.

Свети Оци говоре: "Уколико се вежеш постом, везаћеш демона блуда канапом, али да би га бацио на земљу потребно је смирење." Један од древних египатских подвижника је, тумачећи библијску причу о томе како је пророк и боговидац Мојсије убио Египћанина и закопао га у песак, рекао да је то слика борбе са блудним демоном. Песак је пустиња, место где ништа не расте. "Закопати Египћанина у песак" значи победити демона блуда смирењем. За време борбе са блудном страшћу Хришћанин мора дубоко да смири свој дух, да постане свестан да је он центар греха и да без помоћи Божије не може да се бори са овом страшћу, и да притом не пада духом, већ да се нада на помоћ Божију и да се моли. Демон блуда је повезан са демоном гордости. Понекад Промисао допушта нарочито јаку борбу са блудом да би се мањим грехом излечио већи, слабијом болешћу јача. Али, ако се човек сам на време смири, неће бити потребно овако сурово лечење.

Најефикасније средство у борби са блудом јесте исповест духовном оцу. Свети подвижници говоре да демон блуда не трпи разобличавање. Он воли да се скрива, да се крије у нашој души као шкорпион у својој рупи. Разобличити блудног демона пред духовником, испричати му о својој борби значи одмах добити олакшање. Међутим, ово треба учинити са вером у молитву свог духовника. У Патерику постоји прича о два монаха, које је нападао демон блуда. Они одоше код старца и испричаше му о својој борби. Један је осетио олакшање, а други није. И први на жалбу другог упита овог: "А како си своју борбу открио оцу?" Овај одговори: "Дошао сам, испричао му, поклонио се и отишао." Онај који га за ово упита рече: "А ја сам дошао код њега, као што бих дошао код Самог Христа Спаситеља: са вером да ће његове молитве отерати од мене демона блуда. Док сам причао о искушењу у себи сам се кајао и плакао, и када сам отишао од њега осетио сам као да сам се поново родио." Зато, ако пред својим духовником откривате борбу са блудом, то не сме бити обична сува прича. Морате у себи да оплакујете своју греховност и да верујете да по молитвама духовника Господ може да вас избави од ове борбе, да је умањи или да вас учини победником.

Да бисмо се успешно борили са демоном блуда, морамо да се трудимо да никога не осуђујемо, нарочито оне који пате од ове страсти. Када осуђујемо друге, ми истовремено подразумевамо да на њиховом месту не бисмо учинили исто то и у себи на известан начин замишљамо себе као победника демона. И зато, због осуђивања других Господ понекад допушта да нас исто тако нешто нападне и ми често не издржавамо и падамо. Једно од најважнијих правила духовног живота је неосуђивање другог. То не значи да оправдавамо његов грех, већ да му састрадавамо, као што сажаљевамо болесника. Један Свети је говорио: "Кад видим човека који греши или сазнам за њега, говорим себи: "Гледај да и ти не учиниш то! Ко зна шта ће сутра бити с тобом?!"

Још једно од средстава борбе са демоном блуда је разумно осамљивање, осамљивање онда када нас он нарочито јако напада. Осим тога, треба стално радити: демон блуда најљуће напада човека који се не бави нечим корисним.

Свети Оци говоре да не треба претерано да водимо рачуна о својој спољашњости. Сасвим је довољно да човек буде уредно и чисто одевен. Сама мисао о лепој одећи, која ће се другима свидети садржи у себи тајни блуд. Свети Оци не саветују да се људи претерано слободно понашају. Један подвижник је говорио: "Претерана слобода је почетак блудног греха. Слобода у понашању је налик ветру из пустиње који спаљује и уништава семена на месту којим прође." Дела Светих Отаца уче да се у смеху и шалама такође крије блуд. Са аскетске тачке гледишта смех и шале прљају човекову душу. Они уништавају страхопоштовање као расположење срца. Црквено Предање нам говори да нико није видео Исуса Христа да се смеје или осмехује, као ни Његову Пречисту Мајку. А демон се често приказује како се кикоће. Ако бисмо схватали због чега нам је Господ дао земаљски живот, и ако бисмо чешће размишљали о ономе што нас очекује у вечности - рај или пакао, не бисмо се шалили, не бисмо се смејали и не бисмо се кикотали. Када бисмо знали колико је грехова концентрисано у нашој души, какво огромно море греха представља овај свет, не би нам било до смеха. Међутим, ова ужасна слика је скривена од нас...

Свети Оци нам заповедају да уколико је могуће избегавамо било какво присније општење са другим полом, јер ће ово општење у нама, услед наше слабости, сигурно временом изазвати блудну страст, јавну или тајну. Неки изјављују: "Разговарао сам са женом и нисам осетио апсолутно никакву штету." Свети су на ово гледали другачије: то је штетно по човека, али он сам то није приметио. Један подвижник је писао: "Неколико дана после разговора са женом осетио сам напад блудне страсти и преда мном се појавила њена слика. Док смо разговарали изгледало ми је да сам бестрасан. Међутим, њена слика је оставила траг негде дубоко у души и затим је за време борбе као удица испливала из дубина подсвести." Ми не знамо шта се дешава у нашем срцу. Сви наши разговори, сусрети и утисци су семена која падају у дубину срца, а затим дају своје изданке. У општењу са сваком женом треба да будемо максимално опрезни, чак и ако нам се чини да према њој не осећамо никакву нечисту жељу. Такође треба на све начине да избегавамо претерано општење, јер често желимо да будемо са женама не због неке важне или неодложне ствари, већ због тајног унутрашњег задовољавања блудне страсти. Свети Јован Златоуст пише: "Није обавезан пад са женом: понекад само присуство жене за човека већ представља скривену насладу."

У књизи Преподобног Јована Лествичника, великог игумана Синајске горе, читамо: "Демон плотског сладострашћа се веома често потпуно скрива, изазива у монаху крајње страхопоштовање и рађа у њему извор суза када седи или беседи са женама и наводи га да их учи сећању на смрт, о Последњем Суду и чувању чедности, како би оне несрећнице, саблазнивши се његовим речима и лажним страхопоштовањем, прибегле овом вуку као пастиру; али овај највећи несрећник, стекавши због блиског познанства дрскост, на крају бива подвргнут паду." Због тога је у општењу са женама, чак и када им свештеник даје поуке и води духовну беседу, обавезно потребна мера. Треба говорити кратко и јасно. Онима које желе да изврше поуке и да се спасу нису потребне дуге беседе. Оне само треба да сазнају шта треба да раде.

Обично жене које се често обраћају свом духовном оцу и дуго са њим разговарају непрекидно понављају једно те исто, као да прежвакавају стално исту жваку, а у ствари на тај начин задовољавају у себи своју блудну страст. Оне које се брину о чистоти говоре сабрано и лаконски. У општењу са женама, по учењу Светих Отаца, без обзира на сву добру жељу и љубазност, треба поштовати строгост. Човек никада не сме да мисли да је победио блуд. У томе је једно од лукавстава демона. Свети Јован Лествичник говори: "Лисица се претвара да спава, а демон да је чедан; ова жели да превари птицу, а овај да погуби душу. Не веруј целог живота свом пропадљивом телу и не уздај се у њега док не станеш пред Христа." Демон блуда може неко време да нас остави на миру да бисмо помислили да смо већ победили нечисту страст и изгубили опрез. После тога нас он неочекивано напада као своју жртву и по правилу затиче неспремне. Због тога никада не треба да имамо поверења у себе и да се сматрамо победницима у овој борби.

Преподобну Марију Египатску, која је живела у Јорданској пустињи је много година нападао демон блуда кроз сећања на њен прошли грешни живот. За време непријатељских напада она је падала на земљу и викала на сав глас: "Боже, спаси ме! Господе, ја сам немоћна!" И због овог смирења благодат Божија ју је покривала. Подвижница је побеђивала непријатеља у овој суровој, веома тешкој борби. Дакле, сви ми треба да имамо на уму: победа над блудом је победа благодати над демоном. Без истинског самопознања, у духу срдачне скрушености и дубоког смирења, немогуће је победити блудну страст!

Потрудићемо се да укратко сумирамо све горе наведено. Борба са блудном страшћу је пре свега стражење ума и срца, односно благовремено откривање и брзо одсецање нечисте помисли (слике), што је могуће само у светлости сталне молитве; усмеравање гнева против нечистих помисли (слика); стални труд, исповест и откривање помисли свом духовном оцу, духовном наставнику; борба против стомакоугодништва, скромност у одевању и понашању, неосуђивање, ћутање и разумно осамљивање за време нарочито јаких напада блудног духа и оно што је главно јесте нелицемерно, дубоко смирење. Свети Оци говоре: "Целомудреност је скуп свих врлина."

Арх. Рафаил  Карелин

Богохулништво и клетва Богом.

 Ови грехови су често присутни истовремено с црквеношћу и искреном вером. На ово се пре свега односи богохулно роптање на Бога због тобожњег Његовог немилосрдног односа према човеку, због патњи које се човеку чине претеранима и незаслуженима. Понекад то долази чак до хуљења Бога, црквених светиња и тајни. То се често огледа у причању непристојних или отворено увредљивих прича из живота свештенослужтеља и монаха, у подсмешљиво-ироничном цитирању појединих фраза Светог Писма или молитвеника. Посебно је раширен обичај клетве Богом и помињање узалуд имена Божијег или Пресвете Богородице. Човеку је врло тешко да се одвикне од навике да се ова света имена употребљава у свакодневном разговору као узвике, који се користе да би се фрази придодала већа експресивност и изражајност: “Бог с њим”, “ах, Ти, Господе!”, “све је код нас – не хвала Богу…” и томе слични изрази. Још је горе изговарати име Божије у шалама, а већ сасвим страшан грех чини онај ко користи свете речи у гневу и у свађи заједно с псовкама и вређањем. Богохули и онај ко прети гневом Господњим својим непријатељима, или чак у молитви моли Бога да казни другог човека. Велики грех чине родитељи који у гневу проклињу своју децу и који им прете небеском казном. Призивање нечисте силе (псовање уз употребу речи ђаво) у гневу или у обичном разговору је такође грешно. Треба се врло одлучно борити с том болешћу, иначе не може бити речи о духовном здрављу.

Ахим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Прилазе исповјешћу, а не желе да се избаве од греха..

 Има оних који пристипају исповести само да би поново били удостојени Причешћа. Такви не желе толико да се избаве од греха, колико да изнуде од свештеника да их причести, али се тиме савест не чисти од кривице, већ и самог свештеника увлаче у грех, зато је речено: Не дајите светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње; тј. нечисти дуси недостојни су Светог причешћа.

Св.Амвросије Милански

Духовна прелест

У основи свих наведених грехова налази се недостатак вере, религиозности и црквености. Овај грех се састоји у лажном осећању обиља личне духовне обдарености. Овај грех је посебно распрострањен у монашкој средини, међу духовно развијеним људима с повећаном духовном осетљивошћу, који живе аскетским животом. Човек који се налази у стању прелести себе сматра достојним и мисли да је стекао нарочите полодове духовног савршенства, а као потврда му служе разноразна “знамења”, односно снови, гласови и привиђења. Такав човек може бити мистички веома обдарен, али уз недостатак црквене културе и богословског образовања, и што је главно – због недостатка доброг и строгог духовника и ако је средина склона да лаковерно прихвата његове приче и откровења, такав човек брзо у себи однегује гордо мишљење и лажну ласкаву представу о свом духовном стању. Обично то стање почиње од схватања загонетног сна, препуног неког хаоса као мистичког откровења или пророчанства. У следећем стадијуму и на јави почињу да се јављају блештава привиђења у којима он види анђеле или неког од угодника, или чак Богородицу и Самог Спаситеља. Они саопштавају најневероватнија откровења, често потпуно бесмислена. По учењу светих отаца на снове не треба обраћати пажњу, а још мање их треба препричавати. Такође се с крајњим неповерењем треба односити према разноврсним привиђењима и знамењима – треба пожурити с исповедањем сваког таквог чудног привиђења духовнику, а такође треба обратити пажњу на срце – да није тамо никло осећање гордости, засновано на мисли о својој изабраности, посебној духовности, и више од свега се треба плашити тог чира на души од којег се стање прелести и рађа.

Архим. Лазар Абашидзе

из Тајна исповести 

Исповест, одбацивање смрада из људског карактера

" Главни узрок проблема који вас, најчешће, прате скоро читав живот јесте што сте заволели прљаштину коју носите у себи, и што очекујете неко други треба да ту прљавштину очисти из вас. А кад неко то и покуша, добијате нападе хистерије и беса.. Пролем је саможивост, егоизам, и крајњи кукавичлук који живе у вама и хране се вашом прљавштином. 
Више волите да живите у агонији и самосажаљењу, него да одбаците смрад из вашег карактера и живота, и да живите живот због кога сте рођени. Живот који је Бог замислио да живите кад вас је створио. "

Гервасије Агиорит

Молитва је умеће владања собом, својом пажњом

Немолитвеност

Ово је појединачан случај нецрквености – веома распрострањен грех. Говорећи о овој најважнијој страни духовног живота онај ко се исповеда мора на исповести да каже како се моли, какви су плодови његове молитве, да ли му молитва доноси духовну утеху или је он сматра за непријатну обавезу, од које покушава да се избави под било којим изговором; да ли користи Православни молитвеник или зна молитве напамет, чита ли Јеванђеље. Сваки верник је дужан да сваког дана у молитви помиње своје ближње, живе и мртве, за здравље и за покој душе, дужан је да се моли “за оне који га мрзе и који су га увредили”, за оне према којима гаји непријатељска осећања, који су га, можда, неправедно увредили. Мора такође, често да иде на службе Божије, да буде у храму у недељу и на велике велике празнике, треба да поштује постове које је Црква одредила – не само у смислу уздржавања од хране, већ и у моралном смислу. Обавезан је да се помири с онима с којима је био у свађи, да даје милостињу, да опрашта дугове, да се клони свега сујетног и да се усредсреди на вечно. Ватрена молитва је оно по чему се искрени верник разликује од “млаког”. Човек не треба се труди да што пре прочита молитвено правило и да се одстоји службу Божију, већ да стекне дар молитве од Господа, да заволи молитву, да нестрпљиво чека време за молитву. Верник је дужан да стреми ка томе да уђе у молитвену стихију, да научи да воли и схвата музику црквеног појања, његову неупоредиву лепоту и дубину, сликовитост и мистичну изражајност литургијских симбола. Дар молитве је и умеће владања собом, својом пажњом, понављање речи, учествовање не само уснама и језиком, већ и свим срцем и свим мислима у молитвеном делању. Човек треба да стекне навику Исусове молитве “Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешног” и ову молитву мора да изговара у себи увек и свуда, нарочито у тешким тренуцима, приликом појачаних духовних борби, у искушењима и патњама. Дакле, брате, обрати пажњу против којих од наведених овде неопходних правила, одредби и обавеза хришћанских грешиш у односу на нашу веру и свете црквених одредбе и не заборави да се за то покајеш!


Архим.Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Pелигиозност код маловерних je тесно повезана са естетским и сентименталним емоцијама

Овај грех је најраспрострањенији, понекад маловерје прелази у
потпуно безверје, иако човек који болује од њега често и даље посећује службе Божије и
прибегава исповести. У таквом стању маловерни не одриче постојање Бога свесно, али
ипак сумња у Његову свемоћ, милосрђе или Промисао. Својим поступцима, навикама,
читавим начином свог живота он противречи вери коју исповеда речима. Такав човек се
никад не удубљује чак ни у најједноставнија догматска питања, бојећи се да не изгуби
наивне и често нетачне и примитивне представе о хришћанству, које је некада стекао.
Претварајући Православље у националну домаћу традицију, у скуп спољашњих обреда и
гестова, или га сводећи на наслађивање предивним хорским певањем, светлуцањем свећа, односно, на спољашњу лепоту, маловерни губе оно најглавније у Цркви – Господа нашега Исуса Христа. 
Код маловерних је религиозност тесно повезана са естетским, страсним и
сентименталним емоцијама: она се лако прилагођава егоизму, сујети и сентименталности.
Људи овог типа траже похвале и добро мишљење духовника о њима. Такви људи се на
исповести често жале на друге, желе да покажу своју “праведност”. Од сладуњаво-
лицемерно “побожности” они лако падају у раздражљивост и гнев према ближњима.
Такви “праведници” који не виде у себи никакве грехове, често према онима који
их окружују испољавају бездушност, егоистични су и лицемерни, живе само за себе,
сматрајући да је уздржавање од грехова довољно за спасење. Уопште, религиозно
самозадовољство и самоспокојство јесу главни показатељи удаљавања од Бога и Цркве.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна Исповести

Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот

Испољавање ове страсти многи људи оправдавају физиолошким разлозима, такозваном “нервозношћу”, која је последица патњи и неприлика које су их задесиле, напетошћу савременог живота, тешким карактером рођака и ближњих. Иако такви разлози често постоје, ипак не могу да служе као оправдање за ову, по правилу, дубоко укорењену навику да своју раздражљивост, срџбу и лоше расположење искаљујујемо на ближњима. Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот, доводе до свађа обично због глупости, изазивајући узвратну мржњу, жељу за осветом и злопамћење, озлојеђују срца добрих људи који се у принципу воле. А како заразно дејство има испољавање гнева на младе душе, разједајући у њима Богом дану нежност и љубав према родитељима! Ми можемо и дужни смо да осећамо гнев само према својим гресима и недостацима. Нил Синајски саветује да човек “буде кротак с људима, али борбен с непријатељем нашим, јер се у томе и састоји природно коришћење гнева, да бисмо се одлучно супротставило древној змији.” И још: “Ко не заборавља зло демонима није злопамтило према људима”. Чак и кад расправљамо о нечему то треба да чинимо без озлојеђености и гнева зато што се раздраженост одмах преноси на другог. Разлог за гнев је често уображеност, гордост, жеља да човек покаже своју власт над другим, да се разоткрије његове пороке заборављајући на своје грехе. Пре исповести треба да се сетимо: да не осећаш можда, брате, озлојеђеност према свом ближњем и да ли си се помирио с њим у срцу свом? Да ли си после увреде коју си некоме нанео изгладио грешку према њему, да није у његовом срцу остала бол и огорченост? Сети се и покај се за оно што си згрешио, и ако је могуће помири се с њим пре исповести, затражи опроштај од онога кога си ражалостио, а за оне које су те увредили помоли се желећи им добро од свег срца. Тамо где људи дуго живе заједно, нарочито у тесним условима, где су често једни поред других – ђаво уноси међу њих неслогу, мржњу једних према другима, рађа се стална раздражљивост, осуђивање, чак и одвратност и непријатељство. Све је то дело зле страсти. Човеку почиње да изгледа да се ближњи понаша потпуно немогуће, сви његови поступци му изгледају крајње наказни, изазивачки, непристојни. То је познато искушавање нечисте силе. Кад пронађе једну, било коју лако раздражљиву тачку у човековој души ђаво почиње стално ту да подбада и да клеветом и лажју подстиче на гнев све док не раштима све душевне струне тако да је душа увек спремна да се одазове на сваку гневну помисао – и нечисте силе на тај начин нашавши себи отвор на души убрзо у њу довлаче гомилу непријатељских осећања према брату и тако лако човека брзо доводе до самих наступа беса, односно до љуте мржње према ближњем. Због тога је важно да се на самом почетку прате такве непријатељске помисли, ситна раздражљивост и гневни испади – и да им се одмах стане на крај тако што ће их човек исповедити, и уколико постоји таква могућност, он треба често и јасно такве помисли да открије пред свештеником. А он речју, саветом лако може да помогне да се сличне мисли одсеку и да се спречи даљи развој болести. Међутим, крајње је некорисно сматрати да човек треба да се обрачуна с оним према коме се појавила оваква злоба – ђаво управо то и жели. Треба издржати до краја знајући прави извор тог зла. Јер, кад човек, подстицан злим духом срџбе негодује на ближњег и њега, а не ђавола и своју страст сматра за кривца, онда он, по речима отаца Цркве, личи на пса, којег људи гађају, камењем, а он се баца на њих, гризе их, а заправо не примећује онога ко га гађа. Дакле, та страст је данас веома развијена, а за њено лечење је потребно много пажње, борбе, честог исповедања, смирености пред ближњима, самопрекора, много молитава с метанијама за себе и за оне против кога се подигла борба у човеку. Истински хришћани, они који су свом душом желели да послуже Господу своме и тражили потпуно очишћење срца, - често су себи тражили или наставника или брата с тешким, строгим или чак раздражљивим карактером, да би, живећи поред њега стално морали да се смирују и да се кроз то науче кротости и незлобивости. Такви примери се често могу срести у житијима светаца.


Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести 

Грех осуђивања других!!

Осуђујући туђе недостатке (стварне или привидне) човек сматра да је бољи, чистији, побожнији, поштенији или паметнији од другог.

Међутим, није тако:
 “Онај ко има чисто срце, сматра да су сви људи чисти, а онај чије је срце упрљано страстима никога не сматра чистим, већ мисли да су сви слични њему” (ава Исаија).  Наш суд никада није непристрасан, јер се најчешће заснива на случајном утиску или се доноси под утицајем личне увреде, раздражљивости, гнева и случајног расположења.”
Православни хришћанин безусловно може и мора да протестује против неправде и
неправедности, да заштити увређене. Али да васпостави истину може само онај ко је
достојан, ко је заслужио право да је заштити, ко сам смерно може да саслуша истину о
себи и ко с кротошћу да се покаје за сопствене грехове.
Осуђивање, јавно или једва приметно, јесте један од најчешћих грехова, који се
најтеже исповеда, зато што је попут ситне прашине расејан по читавом нашем животу, по
свим нашим дејствима, међутим, ова прашина је крајње штетна. Једна реч осуде, једна
прекорна мисао често (као што је познато из примера живота светих отаца) човека, па чак и ревносне подвижнике је потпуно лишавала благодати Божије. Једна мала осуда
хришћанина може да лиши награде за многи и дуготрајан труд, у једном тренутку може да
учини да душа остане потпуно покрадена, опустошена, утучена, чак и уколико се она до
малопре радовала и веселила духовном радошћу. У Светом Јеванђељу из уста Самог
Господа често чујемо упозорења поводом осуђивања ближњег: “Не судите да вам се не би судило!” “Каквим судом судите, таквим ће вам се судом и судити,” “Опрости нам грехове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим.” У молитви Господњој “Оче наш” себи директно изричемо тешку пресуду уколико почнемо да се судимо с ближњим и не опраштамо му неки грех док је изговарамо.
Најкраћи, најлакши и најрадоснији пут у Царство Небеско је ако човек никога
нимало не осуђује, ако увек скреће поглед са грехова ближњег и труди се да види своје
грехове, прекорева себе и сматра се нижим од свог брата. Проживи макар један дан тако и осетићеш да се одмах приближаваш Богу. Ако никога не осудиш, онда и поред многих грехова можеш бити помилован на суду, а ако осуђујеш и поред достојног, строгог и у свему примереног  живота код тебе ће се наћи много грехова за које ће ти врло строго бити суђено.
 Због тога су се наши оци толико плашили тог греха, тако чували свако своје осећање,  реч, и мисао, трудили се да чак ни малим прекором и покретом главе не покажу
осуду, као ни прекорним погледом ни уздахом. Уколико ти насртљиво долазе помисли
осуде од демона, не дај им да се уселе у срце, а ако и приону за срце, барем се потруди да их не покажеш, ако оћутиш онда ћеш и из срца лако моћи да одагнаш ту страст, а ако
кажеш – тешко си сагрешио!

Ахим. Лазар Aбашидзе
из Тајна исповести

Јеротић о атеистима: Све ми се више чини да не желе да препознају своје грехе!

Владета Јеротић је истакнути награђивани српски лекар, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, теолог, свестрани ерудита и академик САНУ.

Своја размишљања о човеку, религији, животу, али и из стручне области објавио је у преко 30 књига. Многи га највише познају по његовим мислима о хришћанству, а о атеистима, Богу и кајању је рекао:

"Све ми се више чини да сви атеисти, па и агностичари са првенствено материјалистичким погледом на свет, не желе да препознају своје грехе, или, и када их препознају, не желе да се кају.

Богу се не можемо ни приближити без увида у своју слабост и грешност. Није Богу потребан тај увид, већ нама, људима. Он једино од нас очекује љубав као слободан људски одговор на непојамну и безграничну Божју љубав.

А до љубави не можемо никад доћи док смо горди, моћни, властољубиви и славољубиви, себични и довољни сами себи."



Преузето

Абортус је једнак убиству

Убијање животиња без нужде и њихово мучење је такође грех “Праведник се брине за живот својега живинчета, а у безбожника је срце немилостиво” (Прич. Сол. 12, 10). Предавајући се прекомерној патњи и доводећи себе до очајања грешимо против исте те заповести.  Абортус је једнак убиству, али у основи разлога који доводе до тог тешког греха постоји и примеса недостатка поверења у Бога, Који уређује живот сваког човека који долази на свет, бојазан од животних тешкоћа или страх од срамоте, подсмеха, када је до зачећа дошло услед блуда или прељубе. Али у тај грех су готово увек умешани и мушкарци – мужеви или љубавници. Мужеви који наводе жене на абортус или их сами присиљавају да га изврше су криви исто колико и жене, а понекад и више. Они мушкарци који лакомислено улазе у блиске везе са женама почињујући блудни грех често постају виновници обављених абортуса и бивају учесници у чедоморству, а да то ни не знају. А колико има таквих лакомислених “лаких” мушкараца који не знајући за то носе на ризи крштења трагове крви своје убијене деце. Зато човек пре исповести треба добро да се присетити да није можда начинио такав преступ или је, можда, било блудних веза које су се могле завршити абортусом, јер ће се на Страшном суду одједном показати да је човек учествовао и у греху као што је убиство.

Архим Лазар Абашидзе
из Тајна исповести