Исусова молитва није еквивалентна јоги у будизму

 

Будизам и источњачка аскеза у поређењу са православном хришћанском аскезом

Жалосно је што постоји широко распрострањена конфузија, а да не спомињемо заблуду код неискусних, где се сматра да је Исусова молитва еквивалентна јоги у будизму, или 'трансценденталној медитацији', и другим сличним источњачким егзотикама. Свака сличност је, међутим, углавном спољашња, и свака унутрашња конвергенција не излази из оквира природне 'анатомије' људске душе. Основна разлика између хришћанства и других веровања и обичаја лежи у чињеници да је Исусова молитва заснована на откривењу Једног истинског живог и личног Бога као Свете Тројице. Ниједан други пут не допушта никакву могућност живог односа између Бога и особе која се моли.

Источни аскетизам има за циљ да лиши ум свега што је релативно и пролазно, како би се човек могао поистоветити са безличним Апсолутом. Верује се да је овај Апсолут човекова изворна 'природа', која је претрпела деградацију и дегенерацију уласком у мултиформни и стално променљиви живот везан за земљу. Оваква аскетска пракса је, пре свега, усредсређена на сопство (окренутост к себи) и потпуно зависи од човекове воље. Његов интелектуални карактер одаје пуноћу људске природе, јер не води рачуна о срцу. Човекова главна борба је да се врати у анонимни Над-лични Апсолут и да се у њему раствори. Он стога мора тежити да избрише душу (Атман) да би био једно са овим анонимним океаном Надличног Апсолута, и у томе лежи његов суштински негативни смисао.

У својој борби да се ослободи свих патњи и нестабилности повезаних са пролазним животом, источњачки подвижник урања у апстрактну и интелектуалну сферу такозване чисте егзистенције, негативне и безличне сфере у којој није могућа визија Бога, већ само човекова визија самог себе. У овој пракси нема места за срце. Напредак у овом облику аскетизма зависи само од нечије индивидуалне воље за успехом. Упанишаде нигде не кажу да је гордост препрека духовном напретку, или да је понизност врлина. Позитивна димензија хришћанске аскезе, у којој самоодрицање води одевању небеског човека, стицању натприродног облика живота, чији је Извор Једини Истинити, Самообјављујући Бог, очигледно је потпуно одсутна. . Чак и у својим племенитијим облицима, самоодрицање у будизму је само безначајна половина истинске слике. У жељи ума да се врати свом само 'природном' сопству, он посматра сопствену нагост у 'облаку лишавања'. Али у овом тренутку постоји озбиљан ризик да човек постане опседнут собом, да се диви сопственој блиставој, али створеној лепоти, и да обожава створење више него Створитеља (Рим. 1:25). Ум тада почиње да обоготворава или идолизује себе и тада је, према речима Господњим, 'последње стање тог човека горе од првог' (Мт. 12,45).

Такве су границе источњачких стилова контемплације, који не претендују да созерцавају Бога, а заправо су човеково созерцање самог себе. Оне не прелази границе створеног бића, нити се приближавају Истини прабића, нествореном живом Богу Kоји се открио човеку. Ова врста праксе може приуштити мало опуштања или изоштрити човекове психолошке и интелектуалне функције, али „што је рођено од тела, тело је“ (Јован 3:6) и „они који су у телу не могу угодити Богу“ (Рим. 8:8).

Да бисмо били аутентични, свако одвајање ума од његових страствених везаности за видљиве и пролазне елементе овог живота мора бити повезано са истином о човеку. Kада човек себе види онаквим какав је пред Богом, његов једини одговор на то је покајање. Такво покајање је само по себи дар Божији, и оно ствара известан бол у срцу који не само да одваја ум од трулежних ствари, већ га и сједињује са невидљивим и вечним Божјим стварима. Другим речима, одбацивање трулежног само по себи је само половина циља, а састоји се од људског напора који делује на нивоу Створеног бића. Хришћанство, пак, налаже подвижнику да се труди у нади и очекивању да ће његова душа бити обучена, обложена благодаћу Божијом, која га води у пуноћу бесмртног живота за који зна да је створен.

Многи се диве Буди и упоређују га са Христом. Буда је посебно привлачан због свог саосец́ајног разумевања човековог стања и његовог елоквентног учења о слободи од патње. Али хришћанин зна да је Христос, Јединородни Син Божији, Својим страдањем, Kрстом, Смрћу и Васкрсењем својевољно и безгрешно ушао у свеукупност људског бола, претварајући га у израз своје савршене љубави. Тиме је излечио своје створење од смртне ране нанете грехом предака и учинио га 'новом творевином' за вечни живот. Бол срца је стога од велике вредности у молитви, јер је њено присуство знак да подвижник није далеко од правог и светог пута љубави према Богу. Ако је Бог кроз страдање показао своју савршену љубав према нама, сходно томе, човек има могућност да кроз патњу узврати своју љубав Богу.

Према томе, молитва је ствар љубави. Човек молитвом изражава љубав према Богу. Ако се не молимо, то је показатељ да не волимо Бога, јер је мера наше молитве мера наше љубави према Богу. Свети Силуан поистовећује љубав према Богу са молитвом, а Свети Оци кажу да је заборав Бога највећа од свих страсти, јер је то једина страст против које се нећемо борити молитвом у Име Божије. Ако се понизимо и призовемо у помоћ Божију, уздајући се у Његову љубав, дата нам је снага да победимо сваку страст; али када нисмо свесни Бога, непријатељ је слободан да нас уништи. 

Наслов је додат за објављивање на овом сајту.

 Одломак без наслова је из поглавља 5, „Изградња срца будношћу и молитвом“.

Из Скривеног човека срца: култивација срца у православној хришћанској антропологији, архимандрита Захарија (Waymart, PA: Моunt Тhabor Publishing, 2008), Ставропигија; манастир Светог Јована Kрститеља, Есекс, УK. Објављено 9.8.2008 уз дозволу издавача. 

Архимандрит Захарија из Есекса

Tеософија илити сујеверје

Често у средину верника проничу и у њој се шире разноразна сујеверја, веровање у добре и лоше знаке, враџбине, гатање, разне јеретичке представе о тајнама и обредима. Слична сујеверја су у супротности са учењем Православне Цркве и служе да се разврате душе и угаси вера. У наше време је посебно распрострањено погубно учење као што је теософија (његов најпознатији правац је антропософија). Лица људи који се дуго баве такозваним окултним наукама, посвећена у “тајно духовно учење” имају тежак израз – знак неисповеђеног греха, а у души – болесно-наказно мишљење сатанске рационалистичке гордости о хришћанству као о једном од нижих ступњева спознаје истине. Гушећи детиње искрену веру у очинску љубав Божију, наду у васкрсење и живот вечни, теософија проповеда учење о “карми”, реинкарнацији, ванцрквени, и самим тим безблагодатни аскетизам. Осим непосредне штете по душевно здравље бављење теософијом, окултизмом и спиритизмом је тежак грех зато што је то покушај да се дрско провири иза затворених врата, да се проникне у тајну бића нецрквеним, заобилазним путем. Такве ствари обавезно треба исповедати уколико је онај ко жели да ступи на црковни пут и приступи Тајни Покајања у њима учествовао.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести

Заблуда јоге

Индијска јога је учење које саветује прилично аскетски начин живота потчињен дисциплини – састоји се у управљању дисањем и у одређеним физичким позама које доводе у стање опуштености које поспешује медитацију у којој се обично примењује мантра или посвећена изрека која човеку помаже да се сконцентрише. Притом јога има духовне (!), и нипошто не само физичке циљеве, као што су достизање телесног здравља и лепоте. Онима који у наше време приступају бављењу сличним стварима се најчешће ништа не сопштава о натприродном већ само о здрављу, о физичком и моралном савршенству. Више од тога, све мистичко и култно се негира. Али се понекад, после извесног времена “напредним”, перспективним и поузданим ученицима открива езотеричко, тајно учење. Међутим, и такав “телесни” ниво јога вежби формира одређене духовне погледе и припрема човека за духовне доживљаје, за које до тада није ни претпостављао да постоје. Већина оних који се баве тим учењем остаје на нивоу егзотичних вежби, хиндуистичког жаргона и свести о свом значају у “космосу”. У тој последњој тачки сконцентрисане су све почетне тачке првобитног посвећивања: свест о сопственој важности је оно што се човеку сугерише, наравно, заједно с обавезном бригом за здравље, као и “љубав према људима” што је праћено учењем о некаквом апстрактном и магловитом “добру” и “моралу”. Међутим за хришћанина “свест о сопственом значају” представља испољавање сатанске гордости која пали и ни у шта претвара сваки добар почетак. У последње време све популарнија постаје такозвана “хришћанска јога” – покушаји да се методе јоге користе у “хришћанској” медитацији, да се човек учини “опуштеним, задовољним”, пасивним и “пријемчивим за духовне идеје и утиске”. Они који се њоме баве описују “необично осећање “мира”, “одлично расположење”, “еуфорију” (блаженство), “осећај потпуног здравља”, “задовољство које испуњава тело и душу и подстиче човека на духовни живот”, “лакоћу”, “повишени сензибилитет и подложност откривању личних односа између бога и душе”, “сладосну молитву која обузима читавог човека”, осећај трепетног очекивања додира “светог духа”, “осећање нарастајуће жеље за правдом, узрастањем, и приближавањем богу” и т.сл. Свако ко схвата природу прелести (духовне заблуде) схватиће да је у овим описаним осећањима присутно управо одступање од правог пута, скретање у страну секташких “хришћанских” искустава, чак до паганских: “иста тежња за “светим и божанствним” у осећањима иста човекова отвореност и спремност да буде “усхићен” неким духом, иста тражења не Бога, већ “духовних радости”, иста самоопијеност, које се схвата као “стање благодати”, иста невероватна лакоћа уз коју човек постаје “созерцатељ” или “мистик” и псеудодуховна стања су заједничке особине оних који су пали управо у варљиво мишљење о себи. Прелести се најчешће подвргавају савремени тражитељи духовних истина који су залутали с пута и препуни су гордости. Напади источњачког мрачњаштва на нас и његов успех много дугују овом лажном мистицизму. А колико су та лажна учења саблажњива за данашњу омладину, нарочито за оне који су користили дроге и којима су слична искуства већ позната.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести 

Прочитајте још: Православни поглед на јогу

Или црква или јога...

Питање валаамском монаху: Моја пријатељица је уписала курс јоге и намерава да се озбиљно бави мрежним маркетингом, који подразумева продају кинеских препарата. Она је дубоко верујућа девојка и слуша свету Цркву. Мислим да моје речи не могу у потпуности да је убеде. Тражила сам став православне Цркве по том питању, али нисам га нашла. Молим вас, помозите ми!

Бављење јогом и православље су потпуно неспојиве ствари. Јога је за хришћанина потпуно неприхватљива духовна пракса. Каква је ту уопште вера? А то, да јога није само скуп вежби, већ и духовна пракса – у то нема никаквих сумњи. Ваша пријатељица мора да изабере, или Црква или јога, јер је њихова комбинација немогућа.

***