Зависност коцкања!

 Мр сц. др Снежана Алчаз, психијатрица, руководитељка Дневне болнице у Специјалној болници за болести зависности, истиче да се коцка 80 одсто светске популације
Зависност клађења уништава животе
Колико је рекламирање кладионица у спорту опасно по гледаоце?
- Када неко ко воли спорт гледа утакмицу, осећа задовољство и узбуђење. Ако му се у том тренутку пласира нека реклама, у овом случају кладионице, биће пријемчивији, спремнији да је прихвати. Рекламирање кладионица у спорту је, такође, опасно јер долази до неке врсте условљавања. Оваквим рекламирањем се младим људима шаље порука да су те две ствари нераскидиво повезане. Тако се при гледању спорта због створене асоцијације може јавити жеља за клађењем. Наравно, нарочито је опасно за особе које имају проблем патолошког коцкања и покушавају да се излече, а не желе да престану да гледају утакмице.
У којој мери је зависност од коцкања опасно и да ли се и по чему зависности у Србији разликују од ЕУ?
- Зависност од коцкања је опасна јер је као и друге зависности хронична рецидивантна болест што значи да траје дуго и да се периоди престанка и поновног започињања коцкања обично смењују више пута током живота, са тим да су периоди некоцкања све краћи. Уколико се не лечи доводи до озбиљних последица - депресије, самоубистава, финансијске пропасти, распадања брака и породице, губитка посла, проблема са законом.

Да ли је у последњих неколико година у порасту зависност од коцкања?
- Коцкање је у експанзији у целом свету. Повремено се коцка око 80 одсто светске популације. На експанзију коцкања, у свету и код нас, утицало је повећање понуде, односно, легализација коцке, доступност машина за коцкање, организовање лутрија и томбола, могућност клађења на спортске утакмице у земљи и иностранству, онлајн коцкање, већа социјална толеранција коцкања и агресивно рекламирање. У Србији, поред повећања понуде, постоји и значајно повећање потражње, као и у другим земљама које су годинама у транзицији и - кризи. Стопа незапослености је висока, стандард је низак. Многи немају наде да редовним радом могу битно да промене свој економски статус, да купе стан, кола, оду на летовање. И онда покушавају оно што им се кроз рекламе пласира: да уложе мало и да се брзо обогате. Наравно, рекламе не кажу да је вероватноћа добитка занемарљиво мала - објашњава мр сц. др Снежана Алчаз.




Извор

Лик среброљупца

Среброљубац је најнесрећнији човек, јер неисцеливо страда душом и трпи страшне муке. Жедан је злата, док река злата тече из његових ризница, а он умире од жеђи. Он страда слично Танталу који не може да пијући из реке што тече око њега угаси жеђ и да окваси усне што горе. Среброљупцу страх од губитка богатства потреса душу, док му срце страда од смутње. Он никога не љуби, јер је заволео своју ризницу. Где му је благо његово, тамо је и срце његово. Он је себи самоме Бог и у срцу своме уздигао је златнога идола, којем приноси обожавање и жртву. Њему је једино поверовао и наде своје на њега положио. Сву је своју срећу устројио на обожавању богатства свога и зато сматра насладом и уживањем да га чува и стара се о њему. Ум му се помрачио, срце сагњило, а душа опустошила. Свако добро које је стекао у души пропало је или сасвим нестало. Он је неблагоутробан, неосетљив на туђи бол, несастрадалан, немилостив, страдања ближњега не дирају његово неосетљиво срце, несрећа браће његове не може да гане његову утробу, он ни за ким не жали, ни на ког се не смилује, ни са ким не страда. Ако сачовек гине од глади, његова складишта неће се отворити. Он туђу несрећу сматра приликом за увећање сопственог богатства. Лаком и незасит, среброљубац се окоришћује туђом несрећом и њој се радује више него плодности земље и благостању свога ближњег. Диже кућу до куће и њиву са њивом спаја, не би ли шта одузео од ближњега све док га сасвим не отера. Среброљубац постаје опседнут, јер му је заљубљеност у новац помела ум, те оно што је стекао презире и за то не мари, а за оним што још није његово чезне и жуди.
Василије Велики каже о среброљупцу: "Ништа му није довољно и то је погубније од ватре што гута све око себе. Среброљубац не уме да ужива у ономе што је сабрао, него себе самога сатире да још више стекне. То доноси несаницу, бриге и немир. И што се благо више увећа, то му се више умноже и животне бриге." Среброљубац нема пријатеље, нема сроднике, нема сатрадавање људско и сви га презиру.
Среброљубац је неслободан, јер је среброљубље покорило његову душу.
Среброљубац и када има све разлоге за радост, проводи живот з радости, јер нема никога ко ће му се обрадовати.
О среброљубљу и среброљупцима Јован златнога језика вели: Бежимо од среброљубља, корена греха, и од свега ћемо побећи. Павле, или боље рећи Христос кроз Павла, говорио је: Које зло није од новца или, тачније, од злог произвољења оних који не зна]У ако да се користе њиме? Остави се, зато, љубави према новцу, па ће стати рат престаће борба, нестаће мржња, нестати раздор и жеља за спорењем. Као крвнике и вукове треба такве гонити из света, јер као што када се стуште побеснели ветрови у мирно море, па га преокрену и песак из дубине покрену таласима нагоре, тако и они који воле новац све окрену наопачке. Ни за шта драго не зна среброљубац. И зашто кажем драго? Та ни самога Бога он не зна, јер Га је обузет оном жељом заборавио." Несрећник и страдалник!

Св. Нектарије Егински

Како препознати стомакоугађање?

Објасни ми, како се препознаје стомакоугађање.

Одговор: Када видиш да се твоја помисао наслађује (представом) јела и принуђава те да неизоставно пре свих пожуриш и примакнеш ка себи неку храну - тада постоји стомакоугађање. Пази на себе да такву храну не једеш журно већ пристојно, а још би боље било да је уступиш онима који седе покрај тебе. Као што сам већ рекао, у случају стомакоугађања не треба одмах одбијати храну, него се чувати од тога да се она узима халапљиво. И без (борбе) против стомакоугађања оци (уопште) опомињу да за трпезом не треба пружати руку према уделу сабрата, јер је то непристојно и супротно васпитаности у друштву. Када је храна предложена тако да није свакоме одређен његов део, него је свима послужено заједнички, онда свако може јести са другима, и то неће бити неприлично, само ако се пази на пристојност како се не би пало у стомакоугађање и тиме другима дао повод за осуђивање. Други наговештај стомакоугађања састоји се у превременој жељи за јелом. То, међутим, не треба чинити без неког важног разлога. У свему, пак, треба призивати помоћ Божију и Бог нас неће оставити.
 

Питање 88.

АВВА ВАРСАНУФИЈЕ И ЈОВАН ПРОРОК  
ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ

Грешан, порочан, острашћен човек не може да осети сладост вечнога живота

„Грешан, порочан, острашћен човек не може да осети сладост вечнога живота, радост спасења, не  може да осети Бога. Ако бисмо грешника чак и ставили у рај, у блаженство, он то блаженство не би осећао, јер је навикао само на грех, а нема слуха ни осећаја за оно што је Божанско, небеско и вечно. То би отприлике било исто као кад бисмо пијаницу ставили у собу са млеком. Он то млеко не би хтео ни да помирише а камоли да га пије, јер је алкохол за њега све а млеко му ништа не значи“.

Патријарх Павле

Из Диховни дародавци призренске  богословије

Занемарене лоше навике, постају снажне!

Један велики старац се са својим ученицима [једном] нашао на месту где су били кипариси различите величине, мали и велики. И рече старац једном од ученика: "Ишчупај овај кипарис". Беше тај кипарис врло мали, те га брат са једном руком одмах ишчупа. Потом му старац указа на други, већи од првог, и рече: "Ишчупај и овај". Брат је и њега ишчупао, вукући га са две руке. Старац је опет показао на још већи кипарис, који је он [тек] са великим трудом успео да ишчупа. Међутим, старац му укаже на још већи. Брат га је дуго савијао, да би га тек после великог замора и знојења најзад оборио. Међутим, следећи кипарис на који му је старац указао, он ни после много напора и зноја није био у стању да га извади. Видевши да он то не може учинити, старац је наложио другом брату да устане и помогне му. И тек су обојица успели да га ишчупају. Тада је старац рекао братији: "Ето какве су страсти. Док су мале, ако хоћемо, можемо их са лакоћом пресећи. Међутим, занемарене, оне постају снажне. И што више јачају, утолико захтевају већи напор [да би се савладале]. Уколико, пак, сувише порасту, ми их ни са напором нећемо моћи одсећи, уколико не добијемо помоћ од неких светих који се заузимају за нас по Богу".

ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ
ПОУКЕ

Једна зла навика, надвладава десет добрих!

21. Тако, дакле, потребни су трезвоумље, старање и страх како не бисмо упали у рђаву навику. Верујте ми, братијо, [човек] подлеже мукама чак ако му и једна страст пређе у навику. Дешава се да неко чини десет добрих дела, али има и једну злу навику. И то једно, учињено из зле навике, надвладава десет добрих [дела]. Тако је и орлу, који је једном канџом прикљештен, узалуд што је читавим осталим [телом] ван замке, будући да се због те ситнице руши сва његова снага. Он је заробљен уколико му је везана само једна канџа, па макар му и читаво [тело] било изван замке. Зар ловац не може да га ухвати кад год зажели? Тако је и са душом. Непријатељ је обара кад год усхте, уколико у њој постоји навика само на једну страст. Наиме, она му је потчињена због те страсти. Због тога вам ја увек говорим: не дозвољавајте да страст у вама постане навика, него се подвизавајте, умољавајући Бога дан и ноћ, да не упаднете у искушење. А ако и будемо побеђени као људи, и спотакнемо се у сагрешење, постарајмо се да одмах устанемо, да се покајемо, заплачемо пред благошћу Божијом, и стражимо борећи се. Видећи наше настројење, смирење и скрушеност, Бог ће нам пружити руку и на нама показати милост Своју. Амин.

ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ
ПОУКЕ

О СТАРАЊУ ДА СЕ БРЗО ОДСЕЦАЈУ СТРАСТИ, ПРЕ НЕГО ШТО ДУША [У ЊИМА] СТЕКНЕ РЋАВУ НАВИКУ

Самољубље

Самољубље је страсна и неразумна приврженост телу, којој су супротне љубав и уздржање. Ко има самољубље очевидно има све страсти. Самољубље сили самољупца да се брине о много чему излишном. Самољубље многа зла крије. Самољубац све ради само себе ради. Самољубац једино за себе живи.
Јован Дамаскин каже о самољубљу ово: "Они који једино себе ради све чине, самољубље, највеће зло, негују, зло противно заједници, мрско, неправедно и нечасно; људе је природа створила не као усамљене звери, него као део стада, као оне који се заједно напасају, као део заједнице и не да би себи самима живели, него и оцу и мајци, браћи, жени и деци и другим сродницима, и пријатељима, суграђанима, саплеменицима и отаџбини и свима људима, целоме свету, а пре свих Богу и Творцу. Јер човек, ако је словестан, треба да је заједничар, да љуби свет и да је богољубив, да би постао и богољубљен. Самољубив, побуђен славољубљем које све мрзи, ништа не воли нити и за кога брине."
А Платон вели: "Највеће од свих зала многим је људима усађено у душе и за њега свако себи смишља оправдање, мада томе нема никаквог изговора. То је оно што кажу како је сваки човек себи по природи драг и да је добро што је тако. А, заправо, обично је свакоме узрок свих грехова снажна љубав према себи. Јер оно што воли слепо је за оно што воли, тако да погрешно суди о томе шта је праведно, часно и добро, сматрајући увек да је његово истинито... зато ваља бежати од свакога човека који себе превише воли." (Платонови Закони V).

Св. Нектарије Егински

Ниједан лажљивац се не сједињује с Богом

IX
О ЛАЖИ

1. Хоћу да вам поменем укратко и о лажи. Јер, видим да се не трудите много око уздржања језика, од чега се лако застрањује у многоме. Видите, братијо моја, у свакој ствари, као што увек говорим, постоји навика у добру и у злу. И потребно је велико трезвоумље како не бисмо били покрадени од стране лажи. Ниједан лажљивац се не сједињује с Богом, будући да је лаж туђа Богу. Писано је, наиме: "Лаж је од лукавог". И опет: [ђаво] је лажа и отац лажи (Јн.8.44). Ето, ђаво се назива оцем лажи, а Бог је истина. Сам Он говори: ја сам пут, истина и живот (Јн.14,6). Видите ли, дакле, од кога се одвајамо и коме се путем лажи прилепљујемо? Очигледно је да се [приближавамо] зломе. И тако, ако желимо да се уистину спасемо, свом силом и сваким усрђем треба да љубимо истину и да се чувамо од сваке лажи. Иначе, она ће нас одвојити од истине и живота.
2. Постоје три различите лажи. Постоји лажљивац у мислима, постоји лажљивац речима и постоји онај који лаже самим животом. Лаже у мислима онај који прима подозрења [сумње у друге]. Он види неког да разговара са својим братом и почиње да подозрева, говорећи: "Он о мени прича". И ако прекину разговор, опет сумња да су ради њега прекинули. Уколико неко каже реч, он подозрева да је речена ради његовог огорчења. И једноставно, у свакој ствари он подозрева ближњег, говорећи: "То је због мене учинио. То је због мене рекао. Ради тога је то учинио". Он је лажљивац у мислима. Никада не говори по истини, него увек из сумњичењу. Отуда знатижеља, оговарање, прислушкивање, сукоби, осуђивања.

Св.Ава Доротеј
ПОУКЕ

O лажљивцима?

7. Речју, пак, лаже онај који, олењивши се да устане на бденије, не каже: "Опрости ми, јер сам био лењ да устанем", већ: "Имао сам ватру, несвестицу, и нисам био у могућности да устанем. Био сам слаб". И говори он десет лажних речи уместо да учини поклон [покаје се] и смири се. И ако га неко укори за ту ствар, он наставља да врда речима и да их подешава, [само] да не би претрпео прекор. Исто тако, ако се деси да има нешто против свога брата, он не престаје да се оправдава и говори: "Али, ти си рекао. Али, ти си [то] учинио. Нисам ја [то] рекао, него онај. Не ово, него оно". И [све], само да се не би смирио. Опет, ако жели неку ствар, он не допушта себи да каже: "Ја желим то", него наставља да околиши својим речима и говори: "Патим од тога и то ми је неопходно", или: "Заповеђено је [да ми се то да]". И говори толике лажи, све док не испуни своју жељу.


    IX
  О ЛАЖИ
 ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ
 ПОУКЕ

О оговарању

(845) Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.
Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.
Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.
Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...
Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. (848) И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.
Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: "Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.
Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.
Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.
Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.
Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.
Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.
Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).
Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и (849) само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Степеница десета. Ко ју је савладао, постао је делатељ љубави или плача.

 

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука X

Како се развија блуд у човеку?

Како се обично развија ова страст? За њен развој је потребна одређена представа или слика. И зато она најчешће почиње од слике. Прва етапа је када се нечиста слика појављује у човековом уму или на биоскопском или телевизијском екрану. Међутим, то још није грех. То је само повод за грех, предлог, искушење, ђавоља удица, коју нам он баца. Човек поставља замку да би уништио неку штетну животињу, рецимо, пацова. Пацов се хвата у њу и умире. Али, исто тако и нама ђаво баца удицу, саблажњиву слику, убацујући је у нашу свест. Међутим, ми изнутра можемо да одбацимо ову слику, да искључимо из ње своју вољу. И тада ће нам она остати спољашња и страна. Она постаје наша само у случају да почињемо да осећамо симпатију према њој и жељу да је задржимо у својој свести. Уколико човек одбаци страсну помисао или слику у самом почетку, он ће из ове духовне борбе изаћи као победник.

Tренутак зачетка помисли (преко виђене слике) је најбоље време за борбу против ње, за њено уништење. Помисао личи на биљку: лако ју је ишчупати из земље када је тек пустила изданак, а када се укорени и када је корење дубоко урасло у земљу, потребни су већи напори; ако се овај изданак претворио у дрво, готово га је немогуће ишчупати и човек више не може да се бори са грехом сопственим снагама. Он мора да прибегне помоћи других, помоћи својих наставника.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

Прича о јогунастом коњу

Један јогунаст коњ је некако прекинуо узде, збацио коњаника и почео да трчи куда га очи воде, не бирајући пут.Мислио је коњ да се коначно докопао слободе, али није приметио испред себе провалију и упао је у њу.Тако бива и са људском душом. Ако човек избаци из свог срца страх Божији, почиње да лаже, краде, завиди, да буде злобан и да се горди. И не примећује да га испред неминовно чека пропаст.А све почиње са гордошћу, када човек дозволи себи да "се отме".

Мозак трули од цигарета

Према последњим резултатима научних испитивања на Краљевском колеџу у Лондону, конзумација дувана изазива "труљење" мозга, оштећује меморију, способност учења и расуђивања.
Научници су упозорили да људи треба да буду свесни да њихов животни стил штети уму исто као и телу. Научно истраживање објављено је у журналу "Године и старење" (Аgе аnd Аgеing).

Истраживачи са Краљевског колеџа истраживали су повезаност између могућности срчаног или можданог удара, и стања мозга.

Подаци о здрављу и животним навикама прикупљени су од 8.800 људи старијих од 50 година, док су обављена испитивања мозга и од учесника је, између осталог, тражено да науче нове речи или да именују што већи број животиња у року од минут. Испитивања су обављана после четири и потом после осам година.

Научници истичу да је ризик од срчаног или можданог удара "у значајној мери повезан са падом расуђивања". У истраживању се наводи и да је утврђена и "конзистентна повезаност" између пушења и слабих резултата на тестовима.


Извор: Вести онлине

Пушачи - родитељи болесне деце

 "Мајчино млеко намењено је исхрани људске врсте." Та је чињеница у данашње време непопуларна и дојење се запоставља.

 Приступачност вештачких формула за исхрану одојчади, као и неосновани ставови (водено млеко, недостатак млека ...), охрабрују мајке да нити не почињу дојити - а ако су већ почеле, да што брже престану. Педијатри тако већ пре првога дана живота детета губе битку. На крају штету трпе само деца која не могу уживати предности природне исхране.

 
Новорођенче с апстиненцијском кризом
 Дојење представља чврсту спону између мајке и детета. Оно омогућава одојчету природан развој, а материја у мајчином млеку јачају његов одбрамбени систем. Но, све што мајка уноси у тело, долази у већој или мањој количини и до детета. То важи и за корисне и за штетне материје. За сваки лек познато је сме ли га дојиља употребљавати или је штетан за одојче; већина материје које могу доћи у контакт са одојчетом такође је испитана. Последњих деценија посебан се интерес посвећује пушењу и силикону. Никотин је издвојен као твар која никако не би смела бити присутна у труднице или дојиље. Он је јак отров, који делује директно на нервни систем те се користи и као инсектицид. Неуротоксични утицај пренаталног активног и пасивног пушења зависи о дози. У новорођенчади су описани и симптоми апстиненцијалне кризе о никотину.Дете мајке дојиље - пушачице у телу има исту концентрацију дуванских метаболита као и његова мајка. Учесталост болести дисајних путева и упала уха за готово двоструко је виша у одојчади која су изложена дуванском диму. Ако та деца нису дојена, ризик још више расте, на преко 200% у односу на децу која се развијају у околишу без дуванског дима.Чак и ако мајка пушачица не доји, дете је изложено дуванском диму и има барем 10% мајчине концентрације распадних продуката дувана у својем телу. Већ само једна попушена цигарета повисује концентрацију никотина у мајчином млеку на барем 90 минута. Стога је неопходно да мајке са децом престану пушити.
 Прво мали, касније дебели
 Негативан утицај мајчиног пушења на порођајну тежину у току трудноће добро је познат. Међутим, утицај пушења на раст и развој детета у периоду дојенаштва није потпуно разјашњен. Деца мајки пушачица мање су порођајне тежине и досижу мању висину у поређењу са осталом децом.Та деца морају брже расти, како би на крају прве године живота имала телесну дужину и тежину упоредиву са децом мајки које не пуше. Напор при тако убрзаном расту може оптеретити хормонални систем (унутрашња регулација) и довести до његовог оштећења, што утиче на касније проблеме контроле телесне тежине. Касније та деца показују склоност гојазности и ниском расту.Студија спроведена у Вашингтону 1982. и 1983.г., у деце дојене од мајки пушачица нашла је значајно већи индекс телесне масе (БМИ) (више од 1 стандардне девијације) од деце дојене од мајки непушача. Сваких 10 цигарета попушених дневно за време дојења најављује додатну масу за 3% већу крајем прве године живота. Пушење током трудноће повећава ризик за гојазност у каснијем детињству, нарочито код девојчица, док истовремено смањује просечну достигнуту висину. У просеку су са 8 година старости деца за 25% већег БМИ (дечаци за 20%, а девојчице за 30%), док су истовремено нижи. Тај парадоксални пораст ТТ, праћен мањом телесном висином у деце мајки пушачица, један је од предмета интереса истраживача.Таква деца већ од ране доби имају повишен систолни крвни притисак (додуше, за свега 5 ммХг). Деца бивших пушача не показују тенденцију дебљања (само 2-5% виши ИТМ), али још увек имају виши систолни крвни притисак (до 3 mmHg).Студије које прате децу од рођења и кроз школску доб, пушење у трудноћи помињу као ризични фактор, између осталог, за дебљину детета, изненадну смрт детета, заосталост у психичком и моторном развоју. Друге студије наглашавају напор организма у надокнади смањене телесне масе стечене при развоју под утицајем дувана, и последичну склоност хроничним болестима и гојазности.
 
 Ако могу они, можемо и ми
 Будући да је непобитна штетност пасивног пушења за раст, развој и побол деце, поставља се питање већег добра - свакако је неопходан престанак пушења у дојењу, ако већ не у трудноћи. Замена бочицом не смањује, на жалост, изложеност пасивном пушењу!Финска је већ 1977. године донела Тоbacco Act. За оно време био је то револуционаран закон - упозорења о штетности на кутијама цигарета постала су обавезна; забрањене су све врсте реклама цигарета; постављена су ограничења састојака дима; забрањено је пушење у школама, јавном превозу, већини јавних простора. Тек је пре неколико година исте мере прихватила ЕU. Код нас су забрањени реклама цигарета и пушење у јавним објектима. На спровођење тих забрана делом још чекамо.Године 2000. дим цигарета и службено је проглашен канцерогеном супстанцом у Европској Унији.На жалост, резултати програма против пушења у свету, као ни код нас, нису охрабрујући. Подаци Америчке педијатријске академије из 1999. године показују да је 35% матураната пушило, у односу на 28% 1991. године, а нађен је пораст пушења и у 8. разреду основне школе - са 14 на 18%.Тренд пушења и код нас је у порасту. Свакодневно се виђају деца која пуше, а такви ће за неколико година постати родитељи пушачи, с болесном децом.

 

Прим.мр.сц. Марија Хегедуш-Јунгвиртх, др.мед.

Едгар Главаш, др.мед.

  Извор 

Прoчитаjтe

 Шта се уноси у организам пушењем цигарета?

 Зар није лакше бити непушач него пушач?

Расејан и безосећајан за молитву...

Супротстављање главној страсти

А која су средства за сам зачетак дара молитве? Људи се обично жале на безосећајност и расејаност као на главну препреку за молитву. Зато је пре свега потребна борба с узроцима од којих проистичу ова непожељна својства. Ови узроци су двојаки. Као прво, расположење пуно бриге, нарочито кад је сједињено са сагласношћу ума, који ове или оне бриге признаје за главне у животу и које на молитву, на усредсређеност у Богу гледа као на другостепену ствар у односу на самоусавршавање у наукама и уметностима или достизању циљева земаљског уређења. Ако у човековој души постоји нека испразна помисао која обузима његову пажњу и енергију, он бива неспособан за молитву. Друга препрека за молитвено расположење је непобеђена чулна или друга преступна страст. Кад рђава, похотна жеља несметано влада човеком, он није у стању да се моли. Дух Божји је одступио од Саула кад се код овог формирао преступан завидљив однос према Давиду. За борбу с наведеним препрекама за молитву човек пре свега треба да се учврсти у убеђењу да је узношење духа ка Богу, молитва, главно у животу, а све остало је другостепено. Док човек не стекне свесно убеђење да је чување срца, усредсређеност на Бога - главна ствар у животу, никада се неће усавршавати у молитви. Горе наведена и даља указивања пастиру Цркве могу служити ради пожељног односа према молитвеном подвигу. Али, уверивши се свим срцем у животни значај овог подвига он мора имати на уму да док хришћанин којег мучи чулна или друга страст, не омрзне ову страст и док не ступи с њом у борбу неће стећи дар молитве.

Исто тако, и кад је у питању расејаност, којој чак могу бити стране грубе страсти, делатник молитвеног подвига треба да ступи у силну борбу, скрећући своју мисао од свих спољашњих утисака и зауздавајући своју уобразиљу, и да обавља молитвени подвиг од најнижих ступњева до највиших.

Учитељи побожности разликују три облика молитве: молитву воље, молитву ума и молитву срца, осећања.

 

МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ ХРАПОВИЦКИ
ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

ЗНАЧАЈ МОЛИТВЕ ЗА ПАСТИРА

Шта је завист?

Завист је туга против среће и напретка ближњега. (Св. Василије Велики).

"Зашто је тај човјек невесео", упитали су једног мудраца, при показивању једнога завидљивца који је свагда ишао натмурена и жалосна лица? "Због тога", одговорио је опитни познавалац природе човјечије, "што му је се догодила каква несрећа, или му је се ближњи нечим усрећио".

Завидљивац сматра туђе несреће својом срећом, а срећу и напредак других својом несрећом. (Св. Златоуст).

Сиромашак не тугује толико због своје сиромаштине, колико завидљивац - напретком ближњега; а од овога шта може гадније бити?

Ђаво ђаволу не завиди, већ човјеку; а човјек човјеку - сличан сличноме завиди. Тако је сотона својим отровом заразио срце наше! (Св. Тихон Задонски).

Бијес, тј. ђаво завиди људима, а никако другом ђаволу; а ти, о човјече, завидиш човјеку, устајеш против једноплеменога и једнороднога теби, што не чини ни ђаво! Какав ће ти бити опроштај, какво оправдање! (Св. Златоуст).

Многи од нас плачу са плачућима, али се не радују са радоснима.

Благо ономе, који је тако у морално-ме погледу васпитан да се може радовати срећи и напретку других, па макар сам отуда не имао никакве користи.

Завидљивац се ни мало не разликује од човјека који није ничим покривен и на кога сви бацају стријеле. (Св. Василије Велики).

Завидљивац тугује при погледу на веће, не видећи себе да је њима раван; малаксава видећи равне себи, желећи преимућства пред њима; јадикује при погледу на ниже, плашећи се да се они не би сравнили са њиме или да га чак. и не надмаше. (Филарет, архиеп. Черниговски).

Завист не дозвољава наслађивати се оним што се има, стога што се узнемирава жељом онога што недостаје. (Исти).

Завидљивац сматра за непријатеље себи и оне који га ничим нису увриједили.

Завист је најнепобједивији род непријатељства. Понеке, који нам добра не желе, у неколико умекшава добро које им се учини, док се завидљивац још више раздражава учињеним му добром. Он се више нађе увријеђен моћи благодјејања него ли што осјећа благодарност за учињено му добро. (Св. Василије Велики).

Завидљивац је гори од звјерова, јер ови нападају на нас само тада када се нуждавају у храни, или их ми најприје раздражимо; а они - завидљивци, учинивши им добро, често поступају са својим добротворима као са непријатељима. (Св. Зла-тоуст).

Пси, ако их хране, постају кротки; лавови, када их пазе и надгледају, постану питоми и кротки (чак и за домаћу употребу); а завидљивци још постају горопаднији и грубљи, када им се учине услуге. (Св. Григорије Богослов).

Не бринући о својим недостатцима, завидљивац се мучи усавршавањима других.

Завист не може трпити да би похвалили другога за добра дјела: стога завист и хуљење (оговарање, пањкање, злобност, мржња) нису одвојени једно од другога. (Прота П. Соколов).

Завидљивац, ако не може преокренути врлине ближњега у пороке, он им приписује рђаве побуде.

Као што многи инсекти, пролазећи покрај здравога, јуришају на трулеж, тако и завидљиви човјек, не обраћајући пажњу на добре каквоће неког лица, на свијетле стране његова живота, тражи у њему само слабости, недостатке и ка овима се приљубљује као жаоком језиком својим.

Чувство зависти грешно је, стога што је противно љубави према ближњему, и некорисно, стога што нам завист не може доставити оно чему завидимо, већ нас само мучи. Оно чувство није нам ни нужно, стога што Бог Премудри и Свеблаги, разумије се, није нас ставио у такав положај да би ми, по правичности, могли завидјети другим људима, о којима као да провиђење није водило рачуна. (Филарет Московски).

Завист према срећи ближњега ставља нас у непријатељске односе према Богу, Којега судбе и наредбе дозвољавамо себи критиковати и, може бити, осуђивати. (Кирил, епископ Мелитонски).

Завист је страст неправична по томе што узнемирава спокојство свију добрих, и неправична је стога што испија и слаби оне који ју хране у себи. (Св. Григорије Богослов).

Завидљивац прије самоме себи шкоди, него ли ономе коме завиди. (Св. Златоуст).

Завидљивац желећи да погуби другога, убија самога себе. (Исти).

Завист је слична мољцу, који једе и квари ону хаљину у којој се родио. И она (завист) једе оно срце, у коме се рађа. (Св. Димитрије Ростовски).

Као што о ехиднама (змије отровнице) говоре да оне при рађању прогризају утробу мајчину, тако и завист обично губи душу која се њоме мучи. (Св. Василије Велики).

Као што рђа једе гвожђе, тако и завист душу у којој она живи. (Исти).

Не толико мољац и црв једу дрво и вуну (вунену материју, сукно), као што јарост зависти гризе саме кости завидљивца и трује и уништава здравље душа њихових. (Св. Златоуст).

Ако је завист туга и јад, то је у завидљивца толико јада и страдања, колико код других има различних добара и савршенства. Ова болест (завист) јесте почетак вјечних туга, залога бескрајних страдања. Ђаво се мучи таквом муком, а завидљивци на земљи могу већ осјећати и поимати шта су то паклене муке.

Кад се ми плашимо ђавола и пакла, толико треба да се бојимо и зависти, јер је она кућевни ђаво који је у стању привући у срце завидљивца легион стварних духова злобе, а то је већ паклено мучење, прије Страшнога Суда Божјега, које мучење подстиче паклену ватру у души грјешниковој.

Ко је нашао завист, тај је с њоме нашао ђавола (тј. гдје је завист ту је и ђаво). (Св. Исак Сирин).

Завист је корен убиства. (Св. Златоуст).

Завидљивац није никако за небо, стога што и онамо (на небу) постоји разлика у наградама; он се не би радовао, већ би загорчавао блаженство других.

Ми се можемо сачувати од зависти ако од људских ствари не будемо сматрали за што велико и особито, ни оно што људи називају богатством ни пролазном славом, ни тјелесно здравље, него будемо тежили да задобијемо блага вјечна и права. (Св. Василије Велики).

Када видиш богатство, или славу, или свјетску власт размисли о томе шта у њима има ништавнога, па ћеш избјећи примамљивање. (Св. Нил Синајски).

Ако те стане мучити завист, помисли да смо сви ми чланови и органи Христови, и да како част тако и бешчашће у свију нас је опште, и - избавићеш се од ње. (Ава Исаија).

Завист је кћер гордости: убиј мајку (гордост), и њена ће кћер погинути. (Блажени Августин). 

 

ЕПИСКОП МЕЛЕНТИЈЕ
ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ

Мач који одсеца нарцисоидност

Сведоци смо националног, економског, социјалног, културног разарања Србије. Да ли је дошло време да се подсетимо следећих Христових речи: (Мат., 10,34): ''Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу;  нисам дошао да донесе мир него мач''. Какве последице има овај Библијски цитат, и у којој мери је он присутан у свести верника?

Овај мач о коме Господ говори јесте мач који сасеца наше страсти и нарцисоидност, а они нас много пута чине мирним и самозадовољним. Страсти нас везују за земаљске вредности које нас воде ка смрти. Христово Васкрсење даје нам смисао. Он никада није рекао да је дошао да донесе смисао, али ми снажно осећамо да смисао постаде тело, али тек у светлости Његовог Васкрсења.

Преко Крста Христовог и Распећа открива нам се и дарује неизрецива Тајна божанске љубави. Јавља нам се Бог као вечна истинска љубав, као љубав која се жртвује за друге, за људе и народе, за цео свет. На Крсту нам се Христос, Син Божји, показује као Бог који показује љубав на делу, жртвујући се за друге без остатка. Врхунац те љубави свакако јесте Васкрсење Христово које је, као победа над смрћу, највећи тријумф и дар живота. Угледајући се на неупоредиву жртву Сина Божјег и ми сами треба да се жртвујемо за наше ближње, суседе, пријатеље, а посебно сународнике са Косова и Метохије, који су највеће жртве, не само економске кризе, него кризе морала која је захватила читав свет.
Владика Порфирије