Велико чудо нашег светог Јакова Цаликиса Евијског

 

Очевидац овог великог чуда, на чију усрдну молитву је одмах услишио свети Јаков Цаликис, је благочестиви хришћанин - Димитриос Драгацикас из Козанија, грчки досељеник у Америку.

Димитрис Драгацикас бар 4 пута годишње путује напред-назад између Америке и Грчке. . 2002. године, летом Олимпик Аир-а, који је ишао из Грчке у Америку и прелазио је Француску, преко атлантсим летом, авион је почео да пада у олуји. Муња га је ударила и стакло у пилотској кабини је пукла. Одмах је почела да се јавља декомпресија и авион је, док је био на 10 500.00 метра а јурио брзином од 950 км/х, почео да пада на висину од 4500м, док је брзина преполовљена. Знакови су говорили „вежите појасеве“. Завладала је паника. Људи који су били задужени за авион покушали су да убаце мало картона у пукотину, али је авион наставио да пада.

Димитрије је у џепу имао икону Светог Јакова и једну Светог Давида Евијског. Узео их је у руке. Стиснуо их је. Молио их је. И док је седео на левом седишту авиона, поред прозора, гледајући напоље, видео је, каже, Старца Јакова, потпуно живог, са мантијем испупченом као кишобран и десном испруженом руком. испруженог длана, видео је како иде испод авиона и зауставља његов пад. А онда је, на исти начин, видела како одлази и нестаје у облацима.

Авион се вратио (на земљу). А када је слетео, надлежни су им рекли: „Имали сте среће да нисте изгубили двеста педесет путника. Димитрије каже: „Знам ког смо свеца имали, јер је Бог дао и видео сам га“!

Заиста, „чудесан је Бог у светима Својим“!

Извор

Анархиста са зеленом фризуром

Ова прича се догодила у манастиру Ватопед, када је тамо још увек живео старац Јосиф «Млађи». Био је крај новембра. Тада сам радио на послушању у конаку. Тих дана су се студенти Политехничког универзитета у Атини сукобили са полицијом. Неки од тих студената анархиста дошли су на Свету Гору, како би се скрили од власти. Један од њих – анархиста са зеленом чироканом – је имао стрица који се подвизавао у манастиру Есфигмен. Тај младић је и предложио својим друговима да потраже привремено уточиште на Атосу.
Разуме се да нису имали дозволу да посете Свету Гору. Они нису чак ни имали појма како се уопште овде долази. Пробали су да се укрцају на брод, али су их одатле избацили. И тада су одлучили да крену пешке. Коначно су се домогли Есфигмена. Треба истаћи да је тај манастир доста строг и стога су их отерали чим су их видели с обријаним главама и пирсинзима. Једва ходајући од умора, близу вечери, довукли су се до Ватопеда. Вратар се већ спремао да закључа манастирску капију, када је спазио те момке. Наравно, и он се преплашио њиховог дивљег изгледа – такви људи се не срећу често на Светој Гори. Био је принуђен да јави старцу да их је видео:
– Оче, шта да радим са њима, да их отерам? Али куд' ће они сад, где ће да преноће? Јер већ пада ноћ и сви манастири се закључавају!
Старац му је одговорио: – Њих нам је Мајка Божија довела. Само их сместите све у једну собу, да их не виде други ходочасници. И пратите шта раде.
Пошто сам радио у конаку, мој задатак је био да их сместим. Изгледали су ми преплашено, веома зачуђени новим окружењем. Били су изнурени од дугог пута. Када су се студенти мало одморили, одвели су их у трпезарију да се окрепе. Мало су поразговарали с њима, а после су им саопштили да следећег дана морају да напусте манастир, јер ту примају ходочаснике само на једну ноћ. Старац је објаснио младићима да је Бог Љубав, и да шта год да ураде у овом животу, увек постоји покајање.
Сутрадан ми се обратио онај са зеленом чироканом: Оче, хтео бих да останем још један дан. Да ли је то могуће?
Остали момци нису пожелели да остану. Тражио сам да старац благослови студента да остане још један дан. Он се сагласио али је тражио да младић носи капу, како не би шокирао монахе и ходочаснике својим изгледом.
Петар – тако се звао овај зеленооки студент. Остао је два дана, а после је кренуо и трећи. Наједном сам за време вечерње службе чуо како у припрати неко гласно плаче, рида. Пошао сам да видим шта се дешава и угледао Петра у припрати како клечи и јеца. Пришао сам му и упитао га шта се то збило. Помислио сам, можда га је неко увредио.
– Не, ништа се није десило, – одговорио је. – Оче, морам да попричам с тобом.
После службе смо изашли из цркве.
– Оче, има ли спасења за мене?
– Петре, свако се може спасти. Разбојник, распет на крст, се покајао и Христос га је спасио.
Тада ми је Петар отворио душу. Испричао ми је како је из разорене породице. Отац је тукао његову мајку и Петру је било несносно да то гледа. Када му је било дванаест година побегао је од куће и живео је на улицама централног атинског краја Екзархија, где се налазе многи факултети који су епицентри разних демонстрација. Тамо се повезао са анархистима, почео да се дрогира и у потпуности потонуо на дно. Његов живот је био тешка мука. Али, без обзира на све то, душа овог младића је била предивна.
Браћо, ово вам причам, како би схватили да не можемо одбацивати чак ни најгорег грешника! Зато што оне које ми одбацујемо «сакупља» Господ. Грдно се варамо, мислећи да смо бољи од њих. Старац Пајсије је говорио да ћемо се за време Другог Доласка сви зачудити, јер нећемо видети у рају оне које смо највише очекивали, већ оне на које нисмо рачунали. Даће Бог да се то не догоди с нама! Желимо спасење за све, и надајмо се да ћемо се захваљујући љубави Христовој сви спасти.
После таквог преображења Петра, до кога је дошло путем молитава Богородице, рекли смо му да треба да се исповеди. На исповести га је обузело такво умиљење, да се око његових ногу од суза појавила бара. Петар је доста дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да барем обрије чирокану, на шта му је Петар одговорио:
– Не, нећу да је обријем, да ми после не кажу другови да су ме монаси на силу обријали. Када се вратим у свет, сам ћу се ошишати.
Тако је он и даље ишао са капом на глави. Петар је отишао из манастира и почео да води духован живот. С времена на време је свраћао у манастир, али тада је већ изгледао као нормалан човек. А затим је нестао.
Знали смо да није видео своју мајку од оног дана када је побегао од куће, ниједанпут је није посетио и ми смо се потрудили да изгладимо однос Петра са његовом мајком. Сазнали смо њен телефонски број и позвали је, упутили је у све. Његова мајка је изгубила сваку наду да ће га живог видети и била је јако дирнута када смо јој све испричали. То је за њу био веома радостан догађај.
Две године касније, неколико отаца и ја смо пошли на празник у другу манастирску обитељ на Светој Гори. С нама је био блажени митрополит града Касторије, Григорије. Владика нас је замолио да никоме не говоримо да је он епископ. Није желео да му указују поштовање, нити да додатно оптерећује монахе.
Када смо стигли у обитељ, угостили су нас на традиционалан светогорски начин. Напослетку, када смо већ били спремни да кренемо назад, пришао ми је један монах и питао:
– Оче Нифонте, ти ме не препознајеш?
Добро сам га осмотрио:
– Не, не познајем те.
– Погледај боље
И шта то видим?! Видим како ме гледају велике зелене очи! То је био Петар. Постао је послушник у том атоском манастиру. Бацили смо се један другом у загрљај. Обојица смо били дирнути до суза! Благодарио сам Пресветој Богородици за Њене велике благослове и чудеса, које нам је послала! Испричао сам вам тек о једном од њих. За нас је његова животна промена била право чудо.


Монах Нифонт Ватопедски
Извор : pravoslavie.ru 

ЧУДО НЕВИЂЕНО У СРЕБРЕНИЦИ: Cтан изгорео, иконе остале!

У пожару је стан уништен, а на гаравом зиду нетакнуте су висиле иконе Јована Крститеља, Исуса Христа, Мајке Божје, Светог Саве и Успења Пресвете Богородице

Изгореле греде и рогови, попадао плафон, спаљен намештај и све покућство, свуда гареж и пепео, згариште… Само иконе на зиду – нетакнуте! Као да стан није ни горео, као да пожара није ни било!
– Кад смо се после пожара вратили у стан, а све се још димило, жар на све стране, без речи смо остали пред призором у дневној соби. Свуда около све црно, све изгорело, само иконе на гаравом зиду недирнуте! Стали смо пред том сликом и сузе су саме кренуле. Загрлили смо се, плакали и крстили се пред иконама и једно смо знали – није нас Бог оставио, има наде за нас, обновићемо ми наш стан и поново у њему живети – причао је јуче пред иконама Душан Савић (59) из Сребренице.
Он, његова супруга Достана (53) и ћерка Јелена (19) пре три дана су остали без ичега. Изгорео је намештај, покућство, документа… Спасли су само оно одеће што је било на њима.– Тај тренутак, повратак у стан, и ту слику, призор икона на зиду, нетакнутих у свом оном гарежу и пепелу, памтићу док сам жива, и ту радост коју смо доживели кад смо видели да је икона наше крсне славе Светог Јована Крститеља остала читава, да су иконе Исуса Христа, Мајке Божје, Светог Саве, Успења Пресвете Богородице такође читаве – каже Душанова супруга Достана.

Врелина је уништила и истопила подове, падао је малтер с плафона…
– Како су иконе остале, просто је необјашњиво, могу само да кажем да је ово Божје давање, другог објашњења немам – вели Душан.

Савићима је у Сребреници изгорео стан који су купили и у који су се уселили након што су напустили свој стан у Лукавцу код Тузле. Имали су и кућу на планини Озрен. У Сребреницу су стигли са две торбе и двоје деце у рукама…
– Има ту неке симболике, наде, вере… Иконе су неким Божјим промислом остале сачуване, читаве, нетакнуте, и оне нам сада дају снагу и наду да ћемо опет успети. Трећи пут у животу крећемо изнова и нема друге него да се боримо – наглашава Душан.

Одмах после пожара Савиће је посетио градоначелник Сребренице Младен Грујичић и обећао помоћ у обнови.
– Сањам повратак у стан, даће бог, помоћи ће добри људи, а и ми колико можемо, а иконе ћу ставити на овај исти зид, да нас подсећају и на овај тежак тренутак, али и на радост коју смо доживели кад смо их видели нетакнуте – закључује Савић.

Ватрена стихија у Београду
И РАЈКОВИЋИ САЧУВАЛИ СВЕЦЕ

Мr.Rajkovic

Стан у Београду у коме је живео Дејан Рајковић са супругом и троје деце ватрена стихија је прогутала за само неколико минута, али су чудом иконе остале нетакнуте.

Тај дан су били у цркви, кад су се вратили, он је отишао да држи часове математике и физике, а супруга је у стану који су изнајмљивали остала с дечицом од три, шест и осам година. Калорифер је изненада почео да гори, жена је успела да извуче децу напоље… Све је изгорело осим икона.

курир 

преузето

Ново чудо старца Порфирија у Аустралији

Велико чудо десилo се у трочланој грчкој породици, у Аустралији. Девојчици је позлило и родитељи су је одвели у болницу где је снимањем установљено да дете нема једног бубрега и да је стање јако лоше.

Видећи све стање детета које је бивало све горе и забринутост лекара, отац се, растројен и очајан, почео са сузама молити за помоћ старцу Порфирију, кога је много поштовао и који је, даром чудотворства, који му је Бог дао, још за време живота многе исцелио. Старац му се, после молитава, те ноћи, јавио у сну и рекао: "Помоћи ћу ти за то за шта ме молиш. Девојчица ће оздравити."

Охрабрен, ујутро је отишао у болницу и захтевао од лекара, који су дуго времена одбијали да поново зраче дете, да учине нови снимак. Кад је снимак, после дуготрајног инсистирања, направљен сви су били ван себе јер су се видела оба бубрега!

Међутим, када су из болнице дошли кући, девојчица се пожалила да јој није добро још увек и да не осећа предео тела око стомака. Отац је уплашен отишао у собу где је била старчева икона и рекао му, као живоме: "Па молио сам те да помогнеш, а њој је сада све горе!?" Тада се старац на икони појавио, жив, и рекао : "Мили мој, како могу да пресадим бубрег твоме детету без анестезије, сачекај мало, биће све у реду са дететом." Дете је данас сасвим здраво, и они чувају снимке који сведоче о Божијем чуду. 

Ова породица је посведочила о овоме у манастиру Милеси, у Грчкој, који је основао старац и где је и боравио често.

Чуда Св.Пајсија Светогорца

Св.Пајсије Светогорац

Желим да кажем, да светитељи који су освећени данас имају велику славу, велику смелост према Богу и веома много нам помажу. Следећи догађaj се десио пре око три месеца. Возача који је долазио из Терме у близини Солуна, стопирао је монах и рекао му:
 - Пријатељу можеш ли да ме повезеш до Солуна?
 Возач је био сам у ауту, одговорио му јe:  Наравно, уђи! 
Сео је на место сувозача и одмах рекао:
- Коста(не познавајући га), ти имаш малигни рак на плућима, треба да одеш у болницу, стићићеш!
Истог трена монах је нестао. Он се нашао у чуду, позвао је неколико телефонских бројева и испричао шта му се десило. Донели су му неколико фотографија и затражили да препозна који је то монах био. Препознао је Старца Пајсија. Наравно, отишао је у болницу и након тестирања доктори су заиста открили малигни рак на плућима, иако се он сећао добро премда није осећао никакав бол. Видимо дакле, како се људи који су угодили Богу појављују након смрти да потврде истинитост Јеванђеља.  
..Једна жена са Кипра је отишла до Солуна на поклоњење гробу старца Пајсија. Клекнувши да се поклони гробу оклизнула се и пала дочекавши се на руке. Вративши се у хотел видела је да се земља залепила на њеном лакту како је пала пред гробом старца Пајсија. Била је врло срећна видевши то, схавтила је то као неочекивани благослов, да  има мало земље са гроба старца Пајсија. Скупила је све заједно и ставила у једну посуду коју је понела са собом и отишла на спавање.Ујутро кад се пробудила, видела је ружу изниклу из те посуде у коју је ставила земљу. Питање је обузимало њен ум, ко је засадио ту ружу, ко је заливао и  како је уопште могуће да никне тако брзо?
 Господ допушта да се овакве ствари дешавају управо у време неверовања и уаљености од Бога, управо да би пронашли пут Његовом милосрђу испуњеном љубављу. Живот је врло брз, као сан. Сви ћемо у добром часу бити позвани у вечни живот. У овом свету живимо само као гости,  живот овде је као одлазак на путивање на 10 или 15 дана и када се путовање заврши, враћамо се нашем дому. Такав је наш живот. Свака особа ће напустити овај живот за вечни у добро време које нам је Бог припремио за све и свакога од нас. Сви који следе Исуса Христа су благословени када овако размишљају о свом животу.
Старац Јефрем Ватопедски
( део беседе изговорен у Цркви Св. Апостола у Лондону, 2006)



Извор

Скорашња појава Пресвете Богородице у Ман. Ватопеду

Господин Панагиотис је недавно посетио Свету Гору,  био је у гостима у Манастиру Ватопеду. 26.Октобра. 2014 .године тражио је да се исповеди, оци у манастиру су му рекли да може да се исповеди тек сутрадан у Понедељак.

Следећег дана 27.Октобра у 04:00 ујутро када је почела јутарња молитва, сишао је до цркве и поклонивши се иконама заузео је своје место. Било је ту и других људи, стао је у стасидију крај које је већ седео човек али следећа до њега је била празна.

Чекао је стрпљиво, време ј пролазило и даље нико од монаха  му није прилазио да га одведе код  исповедника. Око 04:20 окренуо се и угледао је монахињу која била у претходно празној стасидији испред човек које седео до њега. Монахиња му се обрати речима „Чекај,с ве ће бити добро, исповедићеш се; не брини, сачекај“. Помислио је да велики манастири имају и понеку  монахињу у црквама.

Прошло је неко време и нестрпљиви човек је помишљао да оде и сам пронађе некога и да се исповеди. Било је 04:45 и спремао се да крене, закорачивши угледао је поново монахињу која му је прилазила, нежно руком га је додирнула за рамена и вративши га у стасидију говорила му:“ Рекла сам ти да се стрпиш и да сачекаш. Ево шестопсалмије се завршавају, монах ће доћи по тебе да те одведе код исповедника да се исповедиш.

Заиста, два минута касније монах му је пришао и одвео га до исповедника. Господин Панајотис није ништа говорио монаху који га је одвео исповеднику не желећи да испадне сумњив. Дошао је код исповедника, након кратког разгова  Панајотис је рекао: „ Срећом имате монахињу овде која ме је оснажила да се стрпим па сам сачекао“.

„Која монахиња, благословени? Ми овде немамо монахиње. Ово је Света Гора. Женама није дозвољен приступ овде, чак ни монахињама!“

„Али како, разговарао сам са њом двапут?“

„Разговарао си са нашом Пресветом и ниси то разумео моје дете.“

Исповедник га је замолио да је  опише, Панагиотис је рекао: „ Била је висока, око 30-35 година и веома лепа!“

Извор

Чудо за време Св.Литургије

Ова слика је фотографисана током  Св. Литургије у  храму Свете Тројице, у селу Ставродроми у Керкини Северног Сереса, 6. Јуна 2010.

Она приказује необјашњиво чудо на светом Дискосу,  на којем је  постављен Евхаристијски хлеб пре него што се убаци у свети Путир. Овај свети Дискос је златан и био је потпуно нов и никада се није користио пре ове свете Литургије, али након молитве Епиклезе  када свештеник узноси молитву Господу да преобрази хлеб и вино у Св.Тело и Крв Христову, појавили су се обгорели трагови. 
 Трагови горења значе да је снажна топлота  дошла у контакт са Светим Дискосом из Светог хлеба приликом промене у Божанско Тело Христово. У то време није дошло до оштећења или спаљења светих Дарова који су били на светом Дискосу. То је веома необично, јер печат утиснут на (просфори)- светом хлебу са фрагментима се може јасно видети.

Ово чудо подсећа на несагориву купину која се помиње у Старом завету.

Свети Симеон Солунски учи да је читава борбена и победоносна Црква са Христом на челу  представљена на Светом Дискосу када се свети Дарови мењају у Тело Христово у време Епиклезе....

Изор

Чудотворна икона Свете Маринe (Огњене Марије)

Чудотворна икона Свете Маринe из Маистроса је породично наслеђе Ирене Абатзис. Након њене смрти  21. септембра 1932, њене ћерке Смарагда Карагеоргију, Катарина Бусдруки и њен син Димитрије Абатзис, на предлог Митрополита Гервасија Александрупоса дали су свету икону у сеоску цркву. Од тог времена Црква Светог Георгија у Маистросу је постала  везана са Св. Марином.

Након смрти њеног супруга Ирена се 1911 сели у Маистрос близу својих рођака, где се она бавила везом. Чуда су убрзо почела да се појављују. Ирена је приметила да икона Св. Марине плаче сваки пут пре непријатних догађаја у Грчкој. Сузе које су текле са иконе су биле лековите. Дакле, када би верници из области Маистроса чули о томе, дошли би до куће где је Ирена живела да учествују у милости Св. Марине. Међу верницима су били и муслимани -Турци који су чули за чуда Св. Марине и дошли би да приме благослов. То је резултирало не само многа чуда међу хришћанима, него и међу муслиманима.

Ирена Абатзис би падала у дубоки сан током тог периода, који је трајао понекад и цео дан. Први пут када се то догодило породица је мислила да је умрла, те су почели да је оплакују, док се није коначно пробудила и сведочила о виђењима откривеним од Св. Марине и о предоченим местима која никада није могла ни замислити. Она би поновно помињала разне догађаје који су били непознати, или који су се ускоро дешавали. Постоје многа сведочанства околног становништва о догађајима која су се десила онако како их  је Ирена видела у својим виђењима.

Чудотворна икона Св. Марине није само породично наслеђе, већ колективна емоционална повезаност народа у Маистросу и других избеглица у Аиносу. Људи би из далека доводили своје болесне, било да су болесни физички, духовно или ментално, пред светом иконом  тражили би исцељење од Св. Марине. Многи су сведоци Иренине утехе болеснима, који су били у тешкој кризи, понекад са својим молитвама, а понекад и са својим ауторитативним гласом, али увек са љубављу и бригом. Често је имала, према сведочењима многе нападе. Посебно од демонизованих, али никада није била повређена, они би се убрзо смирили и постали послушни након четрдесет дана боравка у њеној кући.

Од 1925 па надаље, становници Александруполиса затим и Евроса, почели су да прослављају и славе празник Св. Марине те се у Маистросу тај дан сабира велики број људи који долазе да се поклоне  чудотворној икони Св. Марине.
Сабор  наставља да се одржава и данас, уз све већи углед чудотворне иконе Св. Марине. 

Извор