Рециклирање заједнице са римокатоличком црквом..

Јуче, уђем у пошту да покупим пошту за наш манастир, јер поштар нам уопште не доноси, сад је такво време дa морамо сами да одемо по њу.. Док сам чекао у пошти на шалтеру, зазвони телефон, видим О.Горан је! Започесмо разговор и у томе моменту улази римокатоличка часница у пошту и дође право на исти шалтер. 

Помислих, поздравићу је њиховим поздравом "Блажен Исус и Марија".. који је код њих рабљен и у упораби. Била је то стара мајка у 60-им годинама. Због телефонског разговора настојао сам да је поздравим било како, али је показивала такву непријатност да није хтела ни да погледа у мом правцу. Стајала је хладно, видно под стресом гледајући у правцу излаза и повремено у шалтер.. Удаљих се, да јој олакшам, убрзо заврших телефонски  разговор и пустих је прву да преда пошту. Отиде, не окренувши се.. Захваљујући овом сусрету научио сам много, нисам ни размишљао до тада о сусрету са тим ентитетом. Мада, сви смо некада  у могућности да многе утиске заграбимо ћутке.. Једна ласта не чини пролеће, нису сви такви..

 Узевши своја писма кренух да их отварам, погледах у листу обавеза које још морам по граду.. код Синише на пијацу по поврће и право назад у манастир. Успут и заборавих на тај дивни сусрет.. После подне у манастир је дошао Сањин ради договора шта све треба за прикопчавње воде и за нову радну акцију у суботу. Питао ме шта мислим о екуменизму и сетих се да ми то јутрос ипак није пошло за руком.. Ни дијалог.. Потакло ме да напишем нешто на ту тему, ипак дугујем Сањину одговор.

Иако се повремено појављују вест о екуменизму и идејама о заједништву између римокатолика и православних, чињеница је да одавно не личимо једни на друге, уствари, потуно смо страни једни другима. Римокатоличанство је временом постало сасвим туђе Правослаљу по духу, изгледу, свему..

Након толико векова то је и за очекивати, реално, јел?!

 Расцеп (раскол) се десило 1054. године, након чега је дошло само до низа неспоразума и међуљудских сукоба, који просто морају да се наведу.

Дакле,  мора да се зна да је западна црква до раскола уствари "била" Православна.  Све је било исто, догматика, исто вјеровање, иконе, иста духовност... Данас након раскола то су две различите вере. Иако се на ову тему не може укратко, велики вековни простор у коме се римокатличка црква све више удаљавала од Православља то не дозвољава. 

 Дијалог/грч. Дијалогос је начин, напор, којим се води размена ставова међу нама данас. Главна кост у грлу преко које се једоставно није могло прећи у почетном раскораку, је нова идеја о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, које је римска црква заступала. Та идеја/учење је Филиокве, која није усвојена код нас ни дан данас. Саборност је додатно нарушена властољубљем, јер римска црква се од старта бави првенаштвом над свим хришћанима. Није предрасуда, ево видећемо даље у тексту..

Потражњом Рима од Цариграда (као гром из ведра неба) да призна римског папу за врховног поглавара Цркве, настају сви проблеми. Одбијање том непознатом настројењу убрзо су уследиле узајамне "побацане" анатеме које су само озваничиле прекид и трајно одвајање римске цркве од Првославља. Полемике након тога  погоршано су заоштриле односе. Евидентно је да центар свега код њих постаје остврење форме. То се касније показује у сценарију са Мартином Лутером.

 Као прво, римски Папа постаје врховна власт над свим бискупима, верницима и над целом црквеном хијерархијом запада, учећи истовремено о папској непогрешивости. Нови поглавар католичанства и целога света долази са идејом наследника Св.ап Петра као заменик Сина Божијег на земљи. Сматра се врховним господарем света још од Гргура VII, чувеног реформатора.  Док су до тада епископи у основи били једнаки и ни један није апсолутни владар свих.

Крсташки ратови на које Папа позива у средњем веку пишу тужну историју подебљаним словима, крећу инквизиције а са њом и разна до тада невиђена зла. Бискупи иду у ратове, настају монашки војни редови..

  Њихову "духовност" уобличава прелест Франциска - Фрање Асишког са стигмама, наводних рана по узору на Христове ране. Које се и дан данас појављују код неких. Дакле, прелештене људе сматрају светима као што су  Фрањо Асишки, Хилдегарда Бингенска, талентовани мистик, која је сопствене планове Божијом вољом називала, такође и Бригита, раме уз раме са својим виђењима. Звучи као бласфемија, али ево шта Св. Игњатије Брјанчанинов у јед­ном писму каже: „Прионите на читање Новог Завета и Ота­ца Православне Цркве, а не којекаквих Тереза и Франциска и дру­гих западних умоболника које њихова јеретичка црква назива ’Све­цима’”.

Даље видимо да се формирају и други новитети о причешћивању, пост се релативизује а нови начин борбе против страсти је самобичовање. Ничу нови обичаји, нови празници: "име Исусово", "име Маријино", "срце Исусово" и сл. Настаје нова архитектура, видимо разне скулптуре чудовишта на црквама, скулптуре светитеља чију појаву у цркви неки сматрају паганизацијом .. Радикална промена се такође одвијала и у иконографији. Нове иконе Мајке Божије сликају са распуштеном косом, Господ Исус Христос се осликава као голуждраво дете у наручју.  16. век анђеле приказује као голу дебелу децу на облацима. Црквено сликарство се у толикој мери променило да нагота превладава како у сликарству тако и у скулптури. О овоме се наравно може опширније сазнати из историје уметности.

Заморно је помињање папског политичког живота кроз историју, "политичких анатема", интердикта, функције као супер политичара на земљи, без кога уопште нема спаса. Он је све постигао, цар, владар, свештеник коме љубе обућу краљеви и цареви, pontifex maximus! Даље не може, то је максимални врх!  Каквих новитета ће још бити видећемо..

Ми Срби као народ немамо развијен дијалог, не вреди..Очити пример је ова ситуација у
пошти.  Знамо да у 15 веку током турског зулума, православни владари Балакана затражише помоћ од братије са запада, међутим Ватикан уцењивачки тада затражи да заузврат признамо "његову врховну власт". Опет!? Можда би се и десило да  Деспот Ђурађ Бранковић није раговао. Наиме, из поузданих извора и сарадника са терена, знамо да је запретио обесити онога који потпише унију. Врло могуће да му то папска курија никад није опростила, рекавши:"Ништа нисмо урадили".

 Власт.. Форма.. Уцењивање је ипак манипулација, то је некоректна присила, силеџијски приступ ради сопствене користи, од када је то Јеванђелска мера?

 Стиче се утисак да је главна сметња остварењу заједнице у "црквеној политици", због црног властољубља и примата, који све релативизује и раслабљује кроз векове. Дакле, лоши људски односи кроз векове..

  Будући да књига има две корице и за сукоб су потребне две стране. Свакако да и Православни могу да испоље форму, жељу за влашћу, пројаве тврдокорни фанатизам и сл. Али Божије сунце обасјава и једне и друге, зато свима нама одзвањају вековима упућене речи пророка Давида:

"А грешнику рече Бог:

Зашто ти казујеш законе Моје

и узимаш завет Мој у уста своја?

Јер ти си омрзао васпитање

и речи Моје бацио си за леђа.

Ако видиш лопова, помажеш му,

и са прељубником удео свој имаш;

уста твоја умножише злобу,

и језик твој плете лукавство;

седећи клеветао си на брата свога,

и против сина матере твоје стављао си замку.

То си чинио, и Ја ћутах;

смислио си безакоње – да ћу ти бити сличан!

Обличићу те, и метнућу пред лице твоје грехе твоје.

Разумите ово који заборављате Бога,

да (вас) не зграби, и неће бити избавитеља".

                                                              (део 49.псалма) 

Неки учесници дијалога сматрају да су екуменски сусрети управо у служби оног што проповедају. Верујући да је сама дужност верских великодостојника  да исправе и укажу на праву вредност, надајући се да ће неке од порука сарадње бити позитивне и доћи и до верних.

Сматрам да овде треба раздвојити вођење обичног дијалога од екуменске еуфоричности. Св.старац Клеопа у својој строгости похваљује дијалог као проповед Православља, праве вере! Али само дијалог.. Отуда је клевета ружити и називати епископа који води дијалог по службеној дужности -  јеретиком, готово богохулно. Сматрам да се мора прво добро испитати, повести пажња о чему се заправо ради и чувати се осуђивања.

                                                                  Св.Отац Јустин Ћелијски вели:

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави, о intercommunio. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма у ствари је маловјерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“. Суптилна љубави је Истина, и љубав живи истинујући.

Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44).

Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине.

Из овог свега извукао бих закључак да је код појединог свештенства и људи који су дуго у цркви нормализован осећај живота у сопственом балону комфора. Заблуде су ипак стварне и компликоване. Често, без недостатка смирености, скромости и понизности нису у стању да сретну реалност обичног човека.. Многи равнодушно могу да узрокују духовну  штету прелазећи границе преко којих се не треба, беспотребно бахатећи се својим чином и привилегованошћу. 

Покушај његове васељенске светости Патријарха цариградског Вартоломеја, који позива да сви хришћани исти дан 2025 год.прославе празник Христовог Васкрења је заиста дирљив, кроз јавна гласила невероватан, позитиван.. Међутим за Православне србе је Васкрс само онда када је по Јулијанском календару, свако у своме храму, колико год скандалозно да ово звучи.

На питање верника, да ли би православци требало да учествују у
екуменском покрету, отац Серафим Роуз одговара:

“Екуменизам је велика трагедија, јер полази од претпоставке да нико нема праву веру. Прихватљиво би било када би православци ишли на те скупове, да посведоче другима ПРАВУ ВЕРУ.

Какав је труд иконописца?

Мило ми у Господу чедо,

На светом си и великом послу: учиш Еванђеље Спасово преводиш у боје, и изражаваш преко светих икона. А такво благовешћење је апостолски подвиг. Благо теби што те је благи Господ изабрао за свог апостолског благовесника. Богати себе што усрдније том светом уметношћу, еда ба Еванђеље твојих светих икона било потресно разумљиво и за најпростије и за најученије. Тако ћеш помоћи многе на њиховом путу спасења. Јер привлачећи их својим иконописним Еванђељем Господу Христу, Пресветој Богоматери, Светитељима Божјим, ти ћеш многе одушевити на разне еванђелске подвиге. И тако на сигуран начин изграђивати и своје спасење. У Цркви Христовој било је много светих иконописаца; данас их има. Шта је код њих најглавније? То што су душу своју претворили у око, у безброј очију. Свака врлина је око на души: молитва - око, пост - око, љубав - око, милостивост - око, целомудреност - око, смиреност - око, трпљење - око, свака света врлина по око. Да, свете врлине и јесу свете очи душе. Таква душа, по благодати Божјој, види и оно што је невидљиво, невидљиво у видљивом, као и невидљиво у невидљивим световима. Тако и ти, чедо моје мило, испуњуј душу своју врлинама светим, па ће свети иконопис спасавати многе, и многе. А преко њих и у нашој духовној породици. Благи Господ нека те сваког дана и ноћи ограђује светим Анђелима Својим, да ти налети демонских искушења не би могли души наудити ни савест успавати.

Хвала Господу што нас обасипа толиким милостима од стране сестара Гркиња и браће Грка (...) Због толиких милости Божјих према нама, не престајмо расти у свему ка Господу, непрекидно Му захваљујући на томе и молећи Му се за наше неуморне еванђелске добротворе - Хрпсточежњиве сестре. Међу њима - ти си већ у Царству небеском, јер си међу "мудрим девама". Свима њима - безброј метанија захвалности моје за сва неисказана добра која нам чине преко тебе. Посебна руковет метанија захвалности моје за уваженог и врло ми драгог професора твог, брата Василија. Учећи те светој иконописној уметности, он несумњиво мала непролазну фреску душе своје у неком величанственом нерукотвореном храму Божјем на небесима. Господа молим, у Господа се уздам: да свето иконописно Еванђеље Византијско, које будеш научила тамо, буде свима нама на радост, свима нама и овога и онога света. Зато, чедо моје мило, нека све у твоме раду тако буде молитвено и свето, да нам свим бићем својим порастеш у богонадахнутог уметника светог иконописја Православног, како би свако.м својом иконом водила и одводила душе наше у Царство Небеско. Никада не заборављај, незаборавно чедо моје: наука коју тамо учиш јесте подвиг еванђелски, јер преводити Свето Еванђеље спасења у боје, и тако служити спасењу људи, јесте посао еванђелиста, светог еванђелиста.

(...) Од Господа ти, чедо моје, просветљење и просвећење, да би што боље изучила уметност како се у боје хвата неисказана красота Лица Његова. Неописан, Он се дао описати узевши на Себе тело човечије. Он - "Неприступачна Светлост" сишао је мећу нас, постао приступачан нама људима, приступачан кроз "завесу тела". Изразити то у бојама - света је уметност: иконописање. То је нарочито уметничко подвижништво. Увек спасоносно за сваког иконописца, ако то с љубављу и с побожношћу ради. (.. .) Моја метанијска безмерна захвалност, чедо моје мило, за иконописни лик светог Дамаскина. Заиста, он је морао тако некако изгледати: као да једва задржава своју песничку и мисаону душу, да му се не отме из тела у њеном христочежњивом полету ка Сладчајшем Господу. Загледан у овај његов иконски лик, човек назире оне чудесне светове божанске по којима је кружила његова истинољубива мисао, окриљена безбројним крилима непрестане Христочежњиве молитвености.

Твој о. архим. Јустин

  

Св.Јустин Ћелијски, Писма

22. СВЕТО ИКОНОПИСНО ЕВАНЂЕЉЕ ВИЗАНТИЈСКО

Православље и рокенрол

Када сте спознали да је музика слављење живота и пожелели Вечност?- Човек прво сретне ђавола, па га ђаво одведе до Бога. После животних ломова увек нам се укаже та права страна. Ја сам са деветнаест година написао "Хиљаду година ..." То су несвесне ствари, то су шифре које су у нама записане, носи их сваки човек. Али нас збуњује огромна глупост коју нам намеће потрошачко друштво. Диктатори моде, диктатори тренутка ... Тренутак често не занима Вечност. Тренуци су пролазни, мада могу да имају честицу Вечности. Жао ми је што ме ка Богу није довела срећа. Боље живети од Божије милости, него од милостиње малих "Богића" на Земљи. Ствари без духовног смисла које им додају праву вредност су исто што и новац који се штампа а ништа не вреди, јер у себи нема златну нит. За мене је вера раздраганост, озарење, откривање своје праве природе доброг човека, детета у себи. Не морамо да тражимо комбинације за своје ситуације, да се лажемо и глумимо оно што у бити нисмо. Људи се понашају као да имају резервни живот, и проведу га а да не знају да су га живели. Не прате унутрашњи Христов глас у себи, не размишљају шта је то, не виде да је хлеб који једу комад Неба. Можда људи и немају времена да размишљају о Смислу јер су у егзистенцијалним проблемима. Увек је било тешко живети. Морамо да се определимо. Када се добровољно определиш, лакше носиш своју рану коју време непрестано ствара.

Зоран Костић-Цане

Ако је музика својеврсно богословље народа у једном времену, каква је наша музика данас и где видите своје место?
- Такви смо. Тражимо мир, правећи буку. Тражимо правду, а изгледа као да тражимо кавгу. Такво је време. Нисам рођен уз звуке славуја, ја сам дечко из бетона, из неког блока са Новог Београда. Када сам почео да се хладим, нешто ми је загрејало срце. Чинимо задовољство неком и после двадесетдевет година свирке. Ја сам почео да свирам не да бих имао своје социјално место. За мене је бављење музиком нужда. Као да пијем воду. Морам да искористим шансу која ми је дата - да нешто људима кажем, да им помогнем, да будем од користи. Ако си другом од користи - бићеш и себи. Нахраниш неког из срца - и тебе ће неко да нахрани када дође гладно време. Све је као један мозаик, лепим комаде своје стварности и правим слику своје реалности. "Да ли је ово прави живот, или можда варка нека? Да ли је ово живот достојан човека? "- То су стихови са наше будуће плоче. Живот је победа над самим собом.  

Не угушити своју природу, али не дати да те она угуши, да не изгубиш вертикалу која ће ти помоћи да се издигнеш, да победиш самог себе. Стално смо у неким жељама и страстима, што нас не сломи то нас подигне. А ствар је само у томе да следимо свако искуство које је надахнуто Богом, као укус нашег живота. Не сме човек да бежи из свог огледала, од Божијег лика. Обично се човек горди када су у питању грехови, а онда стари живот шапне - шта је, фолираш се, мислиш да си бољи?! Треба истрпети критику старог живота ако хоћеш да будеш приватник свог живота. Јер твој живот је једина неотуђива имовина коју поседујеш. Твоје је духовно право да пазиш на свој живот. И да дајеш пример, као и да следиш добре примере.
Људи себе не изненађују, живе у равној линији кардиограм. Често загледам људе на улици. Кад пролазимо - делимо информације један другом, људи су забринути јер нису добили ништа од живота, а мисле да су му дали самим тим што неће да краду, неће да псују, неће да пожеле зло другима. Свима нама помоћ треба. Одакле стиже - дал са Земље, или са Неба?!

Преузето са:  http://pravoslavlje.spc.rs

Хришћанство ни у мислима

БЕОГРАД – Српска сликарка Јасна Николић (1966), са дипломом и титулом магистра Факултета примењене уметности, живи и ради у Лондону и Београду. У престоницу Велике Британије отишла је по позиву да учествује на једном ликовном салону, а онда није одолела изазову какав прижељкује сваком уметнику. Отада је у Лондону имала бројне изложбе, освајала награде, од којих јој је једна, прва, најпре додељена па онда одузета, због страха жирија да ће бити тужен зато што је „пропустио“ духовну, хришћанску поруку исписану на победничкој слици.

 Ових дана наша сликарка, коју колеге с правом зову „лепотољубитељком“, вратила се у Београд из манастира Грбље у Црној Гори, где је монахиње подучавала иконописању. Био је то повод да поразговарамо с њом о изузетно плодном стваралачком раду.

Да ли сте сагласни с оценом зналаца да у вашим сликама и теракотама доминирају елементи византијског?

- На ту констатацију могу да одговорим само тврдњом да је то византијско на мојим сликама на нивоу несвесног. Отуда слике које радим настају по систему спојених посуда. Не осећам никакву суштинску разлику између уметности којом се бавим и иконописања. Посебно када је реч о слободи, јер су канони у иконопису згуснуто искуство, упутства и правила која нам омогућавају још већи степен слободе, а у оквирима саборне заједнице, цркве.

Такву слободу, очигледно, нисте доживели у европском културном центру, Лондону, где вам је додељена па одузета прва награда због „забрањеног“ цитата на победничкој слици.

- Нажалост, то је моје негативно искуство из Лондона, који, иначе, сваком уметнику прижељкујем као центар културе. На конкурсу који су расписали „Лондон андерграунд“ и асоцијација „Хоспитал клаб“ 2010. године за пројекат „Арт белоњ“ (Уметност подземља) тема је била „Отворени кимоно“, у смислу отварања и превазилажења табуа. Ја сам урадила цртеж на коме сам исписала цитат из књиге „Старац Силуан“ архимандрита Софронија и рад назвала по њеном поглављу „О помислима“. Уметнички жири је одлучио да ми додели прву награду, која је значила објављивање слике на билборду у централној станици лондонског метроа, Бондстрит стејшн, али је онда уз велико извињење прогласио другу прву награду, а мом сликарству посветио насловну страну и текст у свом уметничком магазину.

Због чега се тако компетентан жири накнадно одлучио да опозове своју одлуку?

- Очигледно због онога што стоји у позадини уметности. Они су, заправо, једногласно одлучили да је мој рад најбољи, али цитат који сам на слици исписала на енглеском језику прочитали су тек када су добили фотографију слике са великом резолуцијом, и када су се распитали за његово значење. Пошто им је речено да се ради о тексту хришћанске традиције, рекли су ми да се плаше могуће тужбе и да је то за њих велики ризик.

Шта је порука тог „опасног“ цитата?

- Она дословце гласи: „Пази се ове две помисли: прва ти каже да си ти светитељ, а друга да нећеш бити спасен. Обе су од непријатеља и нема истине у њима. Уместо тога, размишљај о себи као великом грешнику, али да је Господ пун милости и воли човека свом својом љубављу, те ћу му због тога опростити све грехе“.

За кога је ова порука у енглеској јавности могла да буде неприхватљива и како сте доживели све то?

- Била сам у шоку, али не због себе, већ због спознаје каквој контроли, притисцима, цензури и репресалијама смо изложени на најдубљем нивоу. Схватила сам да су нам дозвољене само неке небитне, формалне слободе, а да о суштинској, духовној и унутрашњој слободи може само да се мисли на индивидуалном нивоу. Истовремено, све је то порука да је онима који, наводно, желе отварање и превазилажење табуа – чистота срца, односно духовност, истински табу. Али, зато није ниједна фобија, перверзија ни страст. Напротив, оне су пожељне.

Ипак, ви имате и изузетно позитивно лондонско искуство?

- Моја последња изложба догодила се у „Галерији чуда“ у Њу Кастлу, и била је једина са религијским приступом. Имала сам изузетну срећу да је др Ричард Дејви, англикански свештеник који се бави религијским аспектом уметности на Нотингемском универзитету, дубоко разумео поруке мојих слика и скулптура, толико да им је посветио есеј.

Какви су ваши даљи планови везани за лондонско стваралаштво?

- Са Музејом у Чичестеру, граду на југу Енглеске, где сам такође имала изложбу, договорила сам да од јесени водим ликовну радионицу. Наиме, у овом музеју видела сам енглеске портрете жена ратника из периода Хенрија Осмог, који представљају врлине, и то ме подстакло да предложим радионицу иконописа као део мог културног наслеђа, која је тамо примљена са одушевљењем, јер ондашњи познаваоци уметности желе ту интеракцију. Плашила сам се да је то јако комплексно, захтевно и скупо, међутим, занимање за древну технику и слојевитост иконе била је јача од тога. Такође, позвана сам да за грчку цркву у Лондону урадим серију икона већег формата.

Невидљива тајна икона

- Знала сам да ни традиционално „хладни“ Енглези не могу да одоле лепоти иконе, која својом симболиком, и кроз боју и кроз обрнуту перспективу, има способност да човека уведе у духовни свет. И то на плану најдубљих слојева бића. Уверена сам да је то и на њих оставило утисак, да су осетили неку тајну иконе, нешто много дубоко, унутрашње – каже сликарка.

Невенка Стојчевић

Извор

Литургијска уметност и Човеков Лек

Митрополит Нафпактоса Јеротеј (Влахос)

Постојe тенденцијe да се данас пева византијским начином, да се иконопише у византијском стилу, да се граде цркве према византијској архитектури, итд ..Ово је добро. Ипак, то мора бити рађено паралелно са напорима како би се пронашла и користила терапија и третман Цркве.

 Јер, литургијска уметности, као и цело учење Цркве је израз оног унутрашњег живота. Другим речима, литургијска уметност је развијена од стране освећених људи који су имали лично искуство у фазама духовног савршенства. У њиховим покушајима да створе уметност,  они уносе у своју уметност сва искуство које имају. Иконописца пролази доле у ​​византијску икону терапијским методом,  начином на који човек досеже до обожења, чак је пренео стање собственог обожења. Када он иконопише Светитеља у слави, он такође чини преображај људскога тела. Исто важи и за свете химне, црквена зграда, појање. Излечена особа, онај који је стекао искуство умног богослужења, зна како интелектуално богослужење мора бити изражено, тако да је прилагођено, што је више могуће, са унутрашњим стањем душе. Мислим да оживљавање литургијске уметности које се не изражавају и не доводе до прочишћења, осветљења  и обожења није православно упркос спољашњој усаглашености. То је само култура традиције и уметности. Апостол Павле је, на пример, је живео рабинску традицију свога доба, међутим,он се борио за Христа. Имао је ревност за Бога, али његова ревност није по разуму. Иста ствар се може десити са нама. Такође, могуће је да савремена обоготворена особа изрази другачије традицију  у вези литургијске уметности, без, наравно, отуђености од основне структуре византијске традиције. Ово се дешава због тога што Свети добија традицију, он је носилац традиције и, дакле, он ствара традицију