Ако се обесхрабрење не савлада, стиже разочарeње…Безнадежност.

Бежите од обесхрабрења. Ако се обесхрабрење не савлада, сустиже га разочарeње…Безнадежност. Очајање. Отуда психички проблеми. Зато што се очајањем нарушава духовни свет, нарушава се логичко поимање човекове личности. И онда идемо психолозима како би нам дали таблету за утеху. То је узрок!

Чему обесхрабрење? Допуштамо да нам ђаво глуми адвоката? Па, већ врло добро знамо да не постоји ни један дан у нашем животу, ма ни један једини, а да не сагрешимо. Зато што смо након пада (Адама и Еве) доживели суноврат. Немамо способност да стојимо непомични, јер на нас делује окружење. И захваљујући томе, да се тако изразим, чинимо грешке.

Тада долази ђаво да глуми адвоката. Тај “непогрешиви”. Да нам каже да смо ми грешни.

Колико пута сам вам рекао, да устајете са храброшћу говорећи

- “Бре врати се одакле си дошао”!

Доносиш ми обесхрабрење. Ја ћу отићи сада своме оцу и њему ћу се исповедити!

Овде је усхтео Син Бога Живога да усинови мене а тебе да уклони, а ти ми глумиш адвоката!

Тако се постављајте према обесхрабрењу. Зато што је храброст покретачка снага. То је енергија, као што је струја, као што је огрев.

Зашто да губимо храброст?

Е, погрешили смо заиста, али постоји ли безгрешан живот? Затим се окрећем много пута нашем Христу, и спорим се са њим у свом очајању говорећи: - “Многомилостиви, да ли су милиони покајника којима, не само да си опростио него си их обукао у награду освећења, и који се налазе окупљени у кругу око Твог трона, својим јунаштвом то постали? Зар нису то постали Твојом благодаћу, Господе мој? И ја сам један од њих. Упоран сам, нећу престати да куцам на врата! Отворићеш ми! Ти си истина, Ти си живот, Ти си васкрсење!”

Тако, тако желим да се борите, тако да ратујете. Зар немамо примере да су се заблудели људи који су стигли до понора ништавности вратили назад, и не само да су победили грешност, него су ушли у светост, спојили се заједно са светима и заблистали. 

Старац Јосиф Ватопедски

Кад почне Св. Литургија, само стоји мирно на свом месту

 Знајте да након што свештеник изрекне благослов почетка Свете Литургије, ником више није допуштено да се клања пред иконама у цркви или да још носи дарове олтару, јер је то велики грех.

Када чујеш да свештеник каже:

- "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова" - готово је ! 

Од тада свако стоји мирно на свом месту, не одлази више да се клања пред иконама. 

Чак и ако си дошао с даром у цркву, са свећом и са просфором, предаћеш им на крају.

Св.старац Клеопа

КАЖУ НА ГОРИ АТОН...

-Јеси ли изгубио мир? Изгубио си свог Бога.

-У свему што човек ради, 90% је мир, а 10% конкретна енергија.

-Ако немаш мира, не ради ништа.

Отац Дионисије Табакис

Може ли, ђаво враџбинама помоћи човеку више но сила и благодат Божија?

 Може ли, уистину, ђаво да враџбинама помогне човеку више но што нам помаже сила и благодат Божија?

Нека се зна да ђаволи немају никакву моћ да кога исцеле, да открију штете или злочинитеље. Они не могу никада да чине истинска чудеса, него само лажним утварама обмањују невернике и слабе у вери. Ову истину нам показује божански отац Јован Златоуст, казујући: "Зар не видиш да ђаволи нису могли да исцеле од шуљева и краста које беше Мојсеј бацио на Египат, чак ни врачаре и бајаче који њима служаху, па зар ће тебе исцелити? (Изл. 9, 11). И ако се ђаволи не смилују твојој души, како ће се ожалостити због бола твога тела? Ако се ђаволи труде да те изагнају из Царства Божијег, како ли ће те избављати од болести? То су подсмеси и бајке. Дакле, немој се, хришћанине, обмањивати, јер никада вук не може постати овца, нити ђаво икада постаје лекар. Јер лакше може огањ учинити да падне мраз, и снег да се време отопли, него ли да те ђаво истински исцељује" (Подела пшенице, стр. 324).

Дакле, када се ми разболимо или имамо неприлике, или нам се твори неправда, или имамо штете, или синове за женидбу, или друге тескоће у породици, немојмо више прибегавати помоћи ђавола и његових слугу, које су врачари и гатари, него у цркву да хитамо и код свештеника, на молитву и на пост, и намах ће нам помоћи Благи наш Отац, који нас је саздао, јер има милости према нама.

Страц Kлеопа

из књ.Велики је Бог

Колико побожности толико и духовне силе!

 

Колико побожности имате, колико самоодрицања имате, колико вере имате у свога Старца толико и више ћете примити.

У свету један отац има имовину, рецимо, сто драхми. Оставља четворо деце. Четворо деце ће наследити по двадесет пет драхми.

Код духовног то не важи. Неко има веру, побожност, самоодрицање, двадесет степена духовне силе ће добити. Један има два, два ће добити. Други има осамдесет, осамдесет ће добити.

Старац Јефрем Кантунскиски

Велико чудо нашег светог Јакова Цаликиса Евијског

 

Очевидац овог великог чуда, на чију усрдну молитву је одмах услишио свети Јаков Цаликис, је благочестиви хришћанин - Димитриос Драгацикас из Козанија, грчки досељеник у Америку.

Димитрис Драгацикас бар 4 пута годишње путује напред-назад између Америке и Грчке. . 2002. године, летом Олимпик Аир-а, који је ишао из Грчке у Америку и прелазио је Француску, преко атлантсим летом, авион је почео да пада у олуји. Муња га је ударила и стакло у пилотској кабини је пукла. Одмах је почела да се јавља декомпресија и авион је, док је био на 10 500.00 метра а јурио брзином од 950 км/х, почео да пада на висину од 4500м, док је брзина преполовљена. Знакови су говорили „вежите појасеве“. Завладала је паника. Људи који су били задужени за авион покушали су да убаце мало картона у пукотину, али је авион наставио да пада.

Димитрије је у џепу имао икону Светог Јакова и једну Светог Давида Евијског. Узео их је у руке. Стиснуо их је. Молио их је. И док је седео на левом седишту авиона, поред прозора, гледајући напоље, видео је, каже, Старца Јакова, потпуно живог, са мантијем испупченом као кишобран и десном испруженом руком. испруженог длана, видео је како иде испод авиона и зауставља његов пад. А онда је, на исти начин, видела како одлази и нестаје у облацима.

Авион се вратио (на земљу). А када је слетео, надлежни су им рекли: „Имали сте среће да нисте изгубили двеста педесет путника. Димитрије каже: „Знам ког смо свеца имали, јер је Бог дао и видео сам га“!

Заиста, „чудесан је Бог у светима Својим“!

Извор

Да ли је пуноћа благодати у браку или монаштву?

 Нама долазе поклоници из света како би ступили у додир са монашким животом. Зар њега код мирјана нема?

"Ево речи Преп.Теодора Студита: Монаштво је трећа благодат која нам је дарована после Ст.Завета и Христовог Јеванђеља. Стога душа пуноту Божанске љубави прима само у монаштву; у браку су њене посете умерене, јер не можеш да седиш на две столице.. Све што је усмерено ка представама овога света је страсна склоност. А све што је усмерено ка Богу је љубав. То је кад сваки глас у свету за нас постаје Христов глас, а сваки лик - Његов свети лик! Велика љубав Христова не трпи одступања у чулне насладе, јер она се тамо хлади и гаси. наш духовни отац је говорио: када је ум  наш заузет Богом Који је наравно чист и пречист, онда и он (наш ум) постаје чист и најчистији. Тај опит чистога ума даје се само у манастирима, а не у свету. У томе је преиумућство монаштва."

Из Књиге Птице Небеске

Монах Симеон светогорац

Упозорење Старца Партенија, мобилни телефони су велики ризик за монашку молитву

 

Старац Партеније Светопавловски, игуман светогорског манастира Светог Павла, недавно је изразио забринутост због опасности коју мобилни телефони и интернет представљају за монашки живот.

Размишљајући о скоро 50 година као игуман, старац Партеније је испричао инциденте у којима су монаси, који су напустили свет да би живели предан Богу, постали плен искушења модерне технологије.

Старац Партеније је истакао како је упад мобилних телефона и приступа интернету нанео значајну штету монасима. „Ови уређаји су опасни“, упозорио је он, „многи монаси су дубоко погођени масовним медијима и интернетом.

Он је испричао причу о младом монаху који је тражио његово руковођење након што је доживео искушења у својој келији. Распитавши се, старац Партеније је сазнао да монаси у овој испосници редовно користе мобилне телефоне. „Они би остајали будни целе ноћи на својим телефонима“, објаснио је он, „што ремети њихову пажњу на молитву и удаљава их од основне сврхе њиховог монашког живота — заједнице са Богом.“

Старац Партеније је истицао духовну опасност од уношења таквих сметњи у монашко окружење. „Опасно је напустити свет, отићи у манастир или у пустињу, а онда се окренути компјутеру или интернету. Ово понашање је више него погрешно – деструктивно је. Када монах наиђе на те сметње, његов ум ће одлутати до њих чак и током молитве.”

Такође је приметио штетан утицај мобилних телефона на лаике, посебно младе, и саветовао је монасима да их не користе у потпуности. Он је испричао случај монаха који је добио мобилни телефон и убрзо се заплео у његову употребу, занемарујући свој молитвени живот и не успевајући да се пробуди за службу.

„Такве ствари не би требало да буду“, закључио је старац Патеније, наглашавајући важност усредсређености и дисциплине у монашкој оданости и духовне ризике које доноси технологија када одвлачи пажњу од монашког позива.

Извор

Ко поштује Богородицу као своју Мајку, она ће га заштитити

 

Ко поштује Богородицу као своју Мајку и Заштитницу, она ће га заштитити, и децу његову, и стоку, и сво имање његово. Имај свагда на уму и веруј да се Акатист и искрена молитва Мајке Божије спушта у твој дом, и каква год те жалост или невоља задесила, призови Мајку Божију свим срцем, и она ће сигурно доћи са својом брзом помоћи, својим светим и моћним молитвама.

Знајте да нема душе под небом која је положила наду у Мајку Божију и остала не постиђена до краја. Кроз своје молитве упућене Мајци Божијој имаћете мир, утеху, заштиту и уточиште у овом веку, а у тренутку смрти, неће вас напустити милост Мајке Божије.

И на Судњи дан Пресвета Богородица ће клечити пред Својим Светим и Најслађим Сином и Богом нашим Исусом Христом и рећи: "Господе Боже и Сине мој, ова душа је мучена и ако је сагрешила, али ме увек молила да Ти се молим. Опрости на њу и смилуј јој се. "

И тако ћемо молитвама Пресвете Богородице задобити милост и у садашњем времену, и у време смрти, и на Судњем дану. Амин за то.

Архимандрит Клеопа Илије

Мучење је кад знаш да си растужио вољеног човека.

 

Срце моје има само улазе. Излазе нема. Ко је једном ушао унутра тамо и остаје.Шта год он уради волим га таквог, каквог сам га заволео, када је први пут ушао у моје срце. Молим се за њега и тражим његово спасење.

За мене је најгоре мучење кад знаш да си растужио вољеног човека.

Старац Епифаније Теодоропулос

Не треба страховати због оног што још није настало

 Не треба страховати због оног што још није настало. Никако не треба. У било ком случају. Можда ти се ништа од тога неће ни догодити. Не треба гледати око себе каквих има страдања. Ти не мораш да их имаш. А ако их буде... Једном сам питао о томе свога свештеника и он ми је рекао: "Ако Господ да искушења, даће и снаге".

Архим. Јован Крестјанкин

Сви греси потичу од маште, она је корен греха

 Чедо моје, буди опрезан са маштом. Сви греси потичу од маште, она је корен греха. Дакле, буди опрезан. Чим се појави маштање о некој особи или делу, о нечему што си видео или чуо, истог часа га гневом и молитвом протерај из свог ума. Изговори је (молитву) брзо и одсечно, и одмах умно и са болом преклињи нашу Пресвету Богородицу да ти помогне. Имај поверења у Бога да ћеш победити.

Био си горд, и ђаво је стога почео да ратује с тобом. Сад се смири, понизи и вређај самога себе, а Бог ће ти помоћи кад види твоје смирење.

Као што избегаваш ватру да се не би опекао и змију да те не би ујела, исто тако би, па чак и више, требало да избегаваш демонска маштања.

Буди опрезан, понављам, са нечистим маштањима, јер на тај начин падају и пропадају духовно велики људи.

Старац Јефрем Аризонски

Разлике између старца и свештеника- исповједника.

Отац Никон из Новог Скита, Свете горе, посетио је Панагиа у Септембру 2016. Он је одговарао на питања после предавања на тему "Шта је то монашки живот?". Углавном људи су били заинтересовани у односима између старца и оца исповедника, као прво питање већ открива ...

Мислим да када неко живи у свету (а већина нас живи у свету), најважнија ствар је да учествујемо у активностима заједнице и у Светим Тајнама. Овде је било много говора о старцима. Мислим да је мој старац -отац исповедник. Ако себи нађем доброг оца исповедника увек могу да се обратим њему и питам га - могу да будем у контакту са њим. Ретко да имамо кога другога поред духовника, његова улога у овоме је веома важна. Ако имамо доброг оца исповедник, увек можемо - после покајања - да примимо Свето Причешће ...

 Какав је онда однос између старца и оца исповедника?

 

Одговор оца Никона: Немају ништа заједничко. Једно је бити исповедник, а друго старац. Свештеник - исповедник такође има свог старца. Свештеник је особа, која врши свештене Тајне Цркве и који има власт да отпушта грехе људи у Св.тајни исповести. А спасавамо се под епитрахиљом  нашег исповједника и примамо опроштење од грехова кроз ову тајну, учествујући у божанској благодати. Наш исповедник нас не спашава као личност већ радије својом "улогом“ која је дата Цркви.

Неки обични верник можда зна више о стварима од свог исповедника. Можда је учио више од њега, али то не значи да треба да се због свог  знања, удаљи од црквеног живота, који овај свештеник проповеда. Ако би нас крстио свештеник, који има врло мало знања о предању Цркве, ипак бисмо се крстили. И слично томе, иако би овај свештеник обавио свето венчање, ми  ипак бисмо се венчали. И на сличан начин, ако прими нашу исповест, ми добијамо опроштење од својих грехова.

Старац је нешто сасвим друго. Хајде да не мешамо ствари једне са другима. Сутра ћу говорити о томе како се човек може спасити у свету придржавајући се одређених обичаја преузетих из монашког живота. Сви се боримо против истог непријатеља – прво се боримо против сопственог егоизма, а друго, против ђавола.

Мора се користити одређена врсте стратегије када се бори против непријатеља који долазе са планине и друге врсте стратегија када се приближава са мора. И различите стратегије када се приближавају на терену. Бескорисно је покушавати да се харпуном бранимо од напада који долазе са планине. Исто је бескорисно употребити пушку против оних непријатеља који се приближавају под водом. Како да се ми, живећи у свету, боримо против својих непријатеља – то је наша сутрашња тема.

Питање: Како да знам да ли сам смирен?

Одговор оца Никона: Када идете често на исповест... када приступамо тајни исповести и ако мислимо да имамо неке врлине, које, у ствари, немамо, онда ће Бог просветлити свештеника исповедника. Христос неће допустити да скроман човек пропадне. Бог ће га извући.

Чинимо оно што можемо, а Бог ће чинити оно што не можемо. Знамо, да ђаво може попримити лажне облике. Ако (овај претходно поменути) подвижник није био спасен иако је имао све те врлине, онда не можемо бити сигурни у своје врлине. Да ли заиста имам ту врлину коју замишљам да имам? А иако је имам, да ли је чиста или укаљана гордошћу? 

Како да избегнем ђавоље замке – он зна много више од мене?

Не брини о тим стварима. Божија благодат ће нас спасити, покрива сваког скромног борца. Нисмо спасени због својих врлина, већ зато што нас Христос воли.

Питање: У манастиру свако има по једног старца и њему се може исказати послушање. Али у свету има много помисли и размишљања... и ако је неко, на пример, послушан према свом родитељу, можда неће бити послушан према учитељу или на радном месту. Чак и унутар Цркве постоје различита мишљења. Неизбежно је да ако неко следи једно мишљење, чини против другог. Како можемо знати коме треба да покажемо послушност?

Одговор оца Никона: Свако треба да покаже послушност према свом духовнику. Зато што не знамо да ли је он у праву у теолошким стварима... спасени смо јер идемо смерно на исповест. Спасиће нас Божанска благодат која нам долази кроз Тајну Исповести.

Теолошки ставови исповедника нас не спашавају. Ако, међутим, имамо неко богословско разумевање и можемо да видимо и да се уверимо у чињеницу да је наш исповедник на погрешном путу, да је на клизавој стази, онда можемо да одемо код другог исповедника. Спашава нас Тајна Исповести. Отац исповедник није Старац. Може се – у одређеним околностима – променити  исповедник, али се не може променити Старац.

Када неко прима монашки завјет, он клечи пред свештеником, олтаром и царским дверима и даје страшна обећања да ће у свему показати послушност своме Старцу. То су обећања која нико ко живи на свету не даје своме исповеднику. Отац исповедник и старац су, дакле, две различите ствари. Не смемо на погрешан начин доносити у свет ствари са Свете Горе. Можете оставити свог оца исповедника и отићи код другог. Нисте повезани са својим оцем исповедником везама никакве мистике.

 

Као што сам раније рекао: оци исповедници могу имати своје старце. На пример, отац Јефрем из Аризоне био је исповедник многим људима, али је у исто вријеме Јосиф Исихаста био његов старац. А старешина (тј. игуман) Светог манастира Ватопеда Јефрем имао је за старца другог Јосифа, који је био ученик Јосифа Исихасте. Ни један од Јосифа, који су били старци овим јеромонасима, нису били свештеници, већ су били обични монаси.

Питање: Како неко ко живи у свету може пронаћи старца? Може ли исповедник и старац бити једна те иста особа?

Одговор о. Никон: Не може се наћи старац доксе  живи у свијету. У свијету се мора показати послушност исповеднику. У свету морамо да живимо у вези са светим тајнама Цркве и тада је Христос Старац, Који – кроз Тајне Цркве – делује у нашем животу. Ако желимо да знамо више о спасењу него што нам наш исповједник може одговорити, онда можемо прибјећи књигама. Данас има много књига. Чак се и интернет може користити за проналажење одговора. И на овај начин можемо попунити ту празнину.

 

Човек може достићи висок духовни ниво, иако нема великих духовника – попут о. Порфирија и о.Пајсија. Ко су, у ствари, били њихови духовни старци? То не знамо са сигурношћу. У наше време немамо изговора за незнање. Постоји толико много начина да сазнамо вољу Божију.

 

Бићемо спасени духовним подвизима које чинимо у светлу смирења. Нећемо се спасти знањем нашег духовног оца нити његовом добротом. Ако се сам не подвизам, не могу се спасити, иако би мој духовник био светац. Можемо ли наћи светијег оца исповедника од самог Христа? А ипак је један од његових ученика отишао и обесио се.

 

Немамо шта да користимо као изговор ако кажемо да наш исповедник није био учен или није био свет. Колико год он био просветљен, ако се сами не боримо, не можемо бити спасени. Светост није нешто што се може ухватити. Када се приближимо светој особи, светост се не преображава у нас.

 

У нашем времену ви сте Божја „омиљена деца“. Када сам ја, о.Никон, био млад, и имао сам духовна питања, једино што су ме исповедни оци питали било је, да ли посећујем девојке? Као да је врлина имала везе само са нечим испод стомака.А ја сам имао питања о Христу, о Пресветој – различита питања и тражио сам одговоре.

 Међутим, питали су ме само за моје односе са девојкама. Такви су били  исповедници тог времена. Желео сам да знам духовне ствари и научио сам их из филмова Ингмар Бергмана. Тада нисмо имали телевизију... Нисмо имали ништа... Сада имамо цд-ове, интернет, црквене радио станице – ма све. Нахраниш се на сваком каналу. Нема изговора. Следећи пут када ја, отац Никон, дођем у посету, очекујем да чините чуда...

Коментар: Морамо имати вољу за добро и то показати у пракси.

 

Одговор оца Никона: Тако је. Сам покушај да се чини добро није довољно. Морамо да идемо у правом смеру. У пракси то можемо да урадимо тако што ћемо ићи на исповест.

Иди у цркву. Венчај се тамо. Причести се. Труди се да стално говориш: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Није довољно да желимо, ту жељу морамо да покажемо у пракси. Једноставан је духовни живот.

Извор

Мој допринос је да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима

ПОУЧНА ПРИЧА СА СВЕТЕ ГОРЕ -Архимандрит Андреј Конанос

Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане:

- Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?

Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио:

- Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.

Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега - то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.

Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто - живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му:

- Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!

Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот. На силу не можеш да примораш човека да измени свој живот, не можеш да му наметнеш добро на силу. Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе. Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.

Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушај да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм - да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: "Ти мораш да идеш у храм!" Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: "Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин - срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради".

Исус је ходао са Својим ученицима и у неком тренутку су Га неки од ученика (на почетку их је било више од 12) оставили, не желећи више да буду Његови ученици. У том тренутку Он се обратио Дванаесторици и поставио им питање које се ми, можда, не бисмо усудили да поставимо својој деци. Господ их је питао:

- Можда и ви желите да одете?

Тада Му је Петар одговорио:

- Господе, где да идемо, Ти си најбољи Учитељ! Ако се наша душа умирује, стишава поред Тебе, како да одемо?

Господ као да одговара на Његове речи:

- Ја желим да останете са Мном, али да останете по својој вољи. Не желим да вас приморавам на силу. (види Јн. 6: 67-69).

Женама: Ако избегавате децу, избегавате спасење

Једна жена, која није желела да има много деце, отишла је старцу и упитала га за савет шта да чини. Он јој је одговорио:

- Ако избегавате децу, избегавате спасење. Једно дете није довољно, јер га можете изгубити. Више деце у дому је обично здравије од једног или два, јер оно једно или два често бивају размажени и болесни. Овде се испуњавају речи Господње: “Ко шкрто сије, шкрто ће и жњати,  а ко са благословом сије, са благословом ће и жњати.” (2.Кор 9:6) 

Малопре ми је била једна старија жена на исповести и питао сам је “Сестро, колико деце имаш?” ”Оче, родила сам осамнаест! Бог је узео осам док су били мали, а осталих десет су први мештани у селу.” Једна друга жена дошла је из далека, и упитао сам је. ”Колико деце имаш, хришћанко?” ”Ни једно, оче.” ”А колико си абортуса починила до сада?” ”Оче, имала сам четрдесет.” ”Иди и исповеди се владици, дете моје, и покај се док још имаш времена, јер је суд Божији страшан!” После одрицања вере, грех абортуса је највећи у свету. Ова два греха брзо доносе гнев Божији и казну на људе.


Старац Пајсије Олару, 
Део интервјуа, цео можете прочитати овде.

Старац Јосиф Ватопедски: О Расуђивању

Расуђивање јесте здрав и непреварав суд о мислима и стварима, о којима се исправно расуђује имајући у виду време, место, стање, а увек ради старања. Расуђивање јесте разликовање изненадних наилазака, како би се избегла штета. Расуђивање јесте виђење невидљивог, кроз које здрави ум препознаје будуће догађаје. Расуђивање представља благодат Светога Духа, која се као награда даје онима који са сваком исправношћу ( = акривијом) чувају савест, и који са сваком исправношћу чувају Божије заповести. Расуђивање је, потом, орган Цркве, помоћу кога она чува чада своја на немирном и узбурканом мору живота. То је котва мислене лађе.
            Човек који се нађе у животним борбама и у невољама "постојања" прима савете од непријатеља и из других разлога запада у још веће невоље. Најважније за спасење јесте пажња  ( = стражење). Непријатељ војује читавим својим бићем, ратујући да спречи напредовање човеково. Демони често војују против човека на један одређени начин, али ово није обавезно, пошто када схвате да не могу да изазову пад његов, они мењају начин свог деловања. Често војују на одређени начин, али то није трајно.  Довољно је да било где пронађу какву пукотину, било природну било стечену, кроз коју улазе и наносе штету. Довољно је да се током борбе појави каква непажња, па да они уђу и под видом користи прекрате тешкоћу. А ако је и даље присутна ревност, онда они помажу да се прекорачи мера, да се дође до неумерености и да се на тај начин поремети равнотежа. Било премала било претерана правила никада не доводе до резултата. Када су правила премала то води небризи а када се претерано и фанатично претерује то води самоуверености. Ако у свему томе не суделује божанска благодат онда се не постижу никакви резултати. Када се неумерено ревнује, том следују многе невоље од којих нема ни најмање користи. Код овог претераног подвизавања, пошто оно није надахнуто благодаћу божијом, разарају се телесне силе, и човек тако није у стању да испуни своје назначење, пошто је уништио своје оружје - своје телесне силе. Блажени Старац је ово упоређивао са "два начина на која непријатељ војује против нас - један спреда а други с леђа. Неопходно је имати у виду правилно располагање телесним силама, нарочито ако недостаје путеводитељ. У том старању, опет, када недостаје онај ко би нас својим расуђивањем водио, не касни да подвижнику приступе страсти уживања и себељубља, које су једнако штетне. Опасност у овој борби долази више са стране икономије ( = снисхођења), јер према Оцима нашим, у време труда и борбе и страдања, лакше је да се човек превари снисходећи себи. Заиста, када се природа замори она тражи одмор. Исправно је Старац назвао ову прелест "мешавином" онога што је спреда и онога што је од позади. Само они који су задобили благодат, који су достигли меру љубави, не могу бити ухваћени у ову режу непријатеља, пошто их чува пуноћа благодати, и пошто их светлост непрестано просветљује. Ови се већ налазе у праведности а "закон није прописан за праведника" (1 Тим. 1, 9), како је записано. Они, пак, који нису достигли овај степен морају да се чувају. За такве је говорио блажени Старац да "они који нису достигли степен бестрашћа и духовно стање созерцања виших ствари, поскоче и ... падају на земљу".
            Овде смо навели три стања у којима се налази пали човек, према мишљењу Отаца и блажене успомене Старца нашег. Овоме насупрот стоје три духовна стања, за која се удостојавамо "мисленим подвигом".  Прво од ових је "против природно" када "човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан" (Пс. 48, 13). У овој пропасти, која у потпуности одражава слику нашег пада, налази се сва беда и изобличење карактера човековог, и страшно и свегрешно ђавоуподобљење пропалог човека. Свети Макарије Велики, у својој петнаестој омилији каже да је грех "сила и суштина сатаниног мишљења" (Све. Макарије Велики, Омилија 15, 49). И поново у четрнаестој омилији говори да је то "умна и мислена сила сатане".
            Ако човек који је овим поробљен заиште милост Божију и прибегне Цркви и истинитом покајању, тада се благодаћу Божијом, уздижу свете врлине, и он прелази на други "природни" степеник. Тада он живи и промишља у складу са природним законима свога бића, имајући као основу откровење Божије. Ако благодаћу Божијом не упадне у замку лукавога, него настави са покајањем и подвизима, уз помоћ благодати успиње се на трећи - "натприродни" степеник, који представља савршено природно здравље и почетак прозорљивости.
            Духовни степеници и стања, који се садрже у три које смо навели, јесу према Оцима и према Старцу нашем следећи: "Очиститељни" који представља исправљање  делања супротног природи, "просветљујући" који представља живот у складу са природом, и "савршени или освећујући" који представља поредак натприродног живљења. Очишћење призива благодат Христову на човека која исправа његово бесловесно живљење, и учвршћује га у његовом жаљењу због сваковрсних прегрешења у прошлости. Просветљујући степен, као средње стање, преображава читавог човека - и мислено и делатно - и на тај начин га отклања од грешног пута ка врлинском, према речи Писма: "Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење" (Рим. 6, 19). Ово је мера суботњег одмора, када се човек одмара од труда покајања и долази до усиновљења, и његова се чула очишћују "ако и јесу црвена као црвац" пошто је "наследник Божји и сунаследник Христов". Ово се, према нашим оцима назива бестрашће, љубав, обожење, што је све пуноћа обећања Божјих, којима нас је обрадовао, доласком Бога Логоса у човеку. Свакако, наша тема је била расуђивање - ми смо и описали степенике којима благодат долази у човека, увек под светлошћу расуђивања.

Старац Јосиф Исихаста

Са Јелинског Александар Ђаковац

Извор

Исповест, одбацивање смрада из људског карактера

" Главни узрок проблема који вас, најчешће, прате скоро читав живот јесте што сте заволели прљаштину коју носите у себи, и што очекујете неко други треба да ту прљавштину очисти из вас. А кад неко то и покуша, добијате нападе хистерије и беса.. Пролем је саможивост, егоизам, и крајњи кукавичлук који живе у вама и хране се вашом прљавштином. 
Више волите да живите у агонији и самосажаљењу, него да одбаците смрад из вашег карактера и живота, и да живите живот због кога сте рођени. Живот који је Бог замислио да живите кад вас је створио. "

Гервасије Агиорит

Непрестано удишите Христа

Старац Јефрем

Према томе, браћо, „непрестано удишите Христа“, као што је имао обичај да каже свети Антоније Велики, зачетник подвижништва. Апостол незнабожаца саветује, опомиње и заповеда хришћанима на сваком месту и у сваком времену: Молите се без престанка (1. Сол. 5;17). Свети Оци објашњавају да „без престанка“ значи да молитва нема нити крај нити меру.
У време мира не будите немарни него се молите. Поправљајте се и припремајте се за рат. Будите храбри. Не страхујте од искушења. Сви су искусили промене; међутим борба захтева стрпљење и истрајност. Чак и ако падне хиљаду пута на дан, праведник ће се усправити и то ће му се рачунати као победа. Молитва управо то и значи: непрестано покајање и неуморно призивање божанске милости.
Христу Богу нашем, који даје молитву молитељима (1. Цар. 2;9), нека је слава и благодарност у векове. Амин.

Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица

Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:
– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!
Питам их:
– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?
– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом...
– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?
– Па ништа…
Једном су ми испричали:
– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!
– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?
– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!
– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».
Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.
Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.
Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?
– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).
Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:
– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?
Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:
– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?
Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:
– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?
Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:
– У праву си, опрости ми.
Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».
Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.
Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.

Архимандрит Андреј Конанос
С руског Александар Ђокић

Стално проблеми, како их решити?

Твоји проблеми се разрешавају тек онда, када престанеш да тако снажно преживљаваш ствари, како то тренутно чиниш. Иначе оне ће те сломити пре или касније. Наравно, твој проблем је довољно сложен, али у ствари ситуација није таква каквом је ти сам себи представљаш. Знаш зашто? Усредсредио си своју пажњу на неправилне тачке проблема, паничиш, бојиш се, и због тога не можеш да пронађеш решење. Вода твоје душе је мутна, и не можеш да увидиш шта се дешава на дну, нити да разлучиш шта лежи у основи твојих дела, твојих жеља. Растројен си. Веруј да то неће донети плода. Треба да поступаш као подвижници, који су када их је нешто узнемиравало то остављали по страни, због тога, што како искуство показује, решење ће с временом обавезно доћи, и преживљено те приморава да хладнокрвније прихваташ живот. Тако ћеш достићи зрелост, обогатићеш се, постаћеш мудрији, напредоваћеш духовно, и учићеш се да другачије посматраш ствари.

Архимандрит Андреј (Конанос)